Тара
15-06-09, 19:03
Кад робови гласају
Након кратке анализе резултата избора за Европски парламент, није у опште тешко извући закључак: европски народи су више него сити Европске уније!
Најновији прст у око Звер из Брисела добила је од гласача европских земаља. Пишем ово са малим закашњењем, јер се налазим у затвору па немам приступ интернету, али тема је је још увек актуелна.
Одзив на прошлонедељне изборе довољно говори о ситуацији у ЕУ, јер тек нешто више од 43% пунолетних грађана ЕУ имало је интерес да уопште изађе на гласање.
У некадашњим државама „ Источног блока“ гласачима је до избора за Европски парламент стало колико до лањског снега, па смо видели смешно малу излазност (Чешка 25%, Пољска 22,2%, Мађарска 36,2%, Румунија 27,2%, Словачка мање од 20%, док су Литванци рекордери са само 15,7% заинтересованих да искористе „бирачко право“).
Ни у западној Европи ситуација није много другачија, па у Холандији имамо 36,5%, а у Немачкој 42,2 % изашлих.
Мала излазност на „европске изборе“ само је један од показатеља да је много шта „труло у држави ДанскојÃ¢â‚¬Å“.
Када би неким чудом сутра био одржан референдум о опстаку такозване Европске уније, више је него вероватно да ова вештачка творевина не би имала никакве шансе. Наравно, Европљане нису питали ни када су креирали ову тамницу народа, па што би их консултовали и сада.
Пошто Европљане кључне ствари експлицитно нико ни не пита, нити ће питати, Звер из Брисела мораће да угине на неки други начин, који искључује пребројавање унутрашњих гласачких кутија.
Било како било, излазност на изборе јасан је показатељ расположења становника европских земаља, а тенденција даљег пада, па чак и бојкота, врло је могућа на следећим изборима. Ако ЕУ за пет година уопште буде имала изборе за „Европски парламент“.
С друге стране, у оним државама где је излазност била већа од 50% не значи да је бирачима више стало до ЕУ, већ по мени, то значи само да су гласачи имали неке друге, чисто ирационалне мотиве да гласају. Тако је на пример у Италији, где је гласало 66% ( што је много мање него 2004), мотив да се гласа био дуел између левице и деснице, и на неки начин радило се о пуком тестирању поверења Влади, али и подршка некој од опозционих странака. Дакле, никако се није радило о популарности ЕУпарламента као институције или о изливу љуави према Европској унији.
Резултати које су на овим изборима оствариле националистичке и анти-ЕУ партије су у неким државама скромни, у неким одлични, али у свугде су то резултати који обећавају.
У Аустрији велики српски пријатељ Штрахе освојио је добар део бирачког тела своје земље. Посебно је битно нагласити да Штрахеова странка заједно са осталим анти-ЕУ партиајма има 36% гласова што је више него обећавајуће. Холандска анти-ЕУ странка Герта Вилдерса освојила је 17%, а народни покрет у Данској 7%.
Одличан резултат од 6,2% остварила је Британска националистичка партија (BNP) која се одавно удаљила од свог изворног програма али је и даље задржала непријатељски став према Европској унији.
Странке које медији називају „екстремна десница“ нису више једине које се противе политици Брисела и диктату америчке администрације. У Британији је Independent party, која слови за изразито анти-ЕУ странку и залаже се за излазак Британије из ЕУ, добила поверење 16,5% гласача Уједињеног краљевства и јасно је да ће у будућности све успешније парирати и лабуристима и конзервативцима.
Француски национани фронт није бајно прошао, али Лепенова странка већ дуже време тавори и мораће нешто да мења у својој реторици. Задржали су посланике у Европском парламенту захваљујући чињеници да француски националисти немају за кога другог да гласају.
У Грчкој православна странка ЛАОС могла је и боље да прође (6%), а пошто сам у затвору немам информације шта се дешава са српским пријатељима из Златне зоре.
На жалост, изгледа да ни Национално-демократска партија (NPD) неће имати представника у ЕУ парламенту, што је велика штата јер су једна од озбиљнијих европских партија.
Фински националисти, како читам, имају 10% и верујем да ће порасти до поверење које имају до финских избора.
Једно од већих изненађења су мађарски националисти JOBBIK који су дошли ниоткуд и добили више од 14% гласова. Њима је мала излазност ишла на руку јер су успели да мобилишу мађарску омладину и све оне који су незадовољни политиком владе према „ромској мањини“. Мађарски националисти не могу се на жалост сматрати српским пријатељима и политика наших северних суседа често зна бити непријатељска, али овај је резултат још један шамар љубитељима ЕУ у Мађарској где су многе анкете показале да грађани нису ни мало одушевљени што је њихова држава у сколпу Европске уније.
Што се тиче Италије, Берлусконијева Popolo della Liberta не може бити незадовољна оствареним резултатима (35,3%). Јасно је да су у паду, али не драматичном. Склон сам веровању да један део Берлусокнијевих гласача једноставно није изашао на изборе јер није имао мотива, и да је пре то разлог лошијег резултата, а не неко преливање гласова или разочарење италијанском владом.
Опозиција је много горе прошла и левичарска Демократска партија пада уместо да расте (26,1% наспарам прошлогодишњих 33%). Комунисти су издељени, као и остали левичари, на неколико странака, и чини се да неће ни на италијанским изборима прећи праг, што је добро за Италију. По свему судећи подељена левица неће се скоро ујединити.
Велики успех постигла је Лига за север (чак 10,2%) и то на нивоу целе Италије док на северу имају око 30%. Босијева странка је борбени део италијанске владе а пошто држе министарство унутрашњих послова заслужни су за све успешније увођење контроле граница Италије. Почетак увођења реда и покушај заустављања илегалне имиграције наишли су на симпатије многих. Без разлога и без успеха левичарски медији су нападали владу и лили крокодилске сузе над судбином придошлица из Африке, италијански гласачи очигледано размишљају својом главом.
Наши пријатељи из Fiama Tricolore и Forza Nuova овај пут неће имати представнике у Европском парламенту, јер нису смогли снаге да се уједине и изађу на изборе заједно. Али, сада бар знају да сами не могу ни прићи цензусу јер многи италијански националисти гласају за PDL па чак и за Босијеву Лигу, верујући да ће влада ипак имати снаге да се супротставиновим таласима „clandestina“, и да ће наћи начина да преброди економску кризу.
Оно што је доста упечатљиво, у свим државама ЕУ, када се баци само летимичан поглед на нови однос снага у Европском параламенту, је лош резултат социјадемократских ЕУ партија и пораз левице уопште.
Криза „европејаца“, левичарских чанколизаца и свих штетпчина Европе је више него очигледна, али то је тек почетак. Права изненађења, рекао бих, тек предстоје. Економска криза се дефинитивно наставља и донеће са собом нове ломове. Извесно је, и тешко заустављиво, престројавање политичког опредељења европског народа.
Ирски референдум, који неки чекају са зебњом а неки са радошћу, могао би да буде почетак потпуног колапса Лисабонског споразума. Тиме би била стављена тачка не само на приче о „проширењу Европске уније“ већ би то дало могућност неким земљама да размиусле о лаганом напуштању „брода који тоне“.
Многе очи су упрте на исток, могући су сукоби са Ираном и Северном Корејом, али је већ видљиво слабљење америчеког империјализма и јачање Русије. Без америчке гвоздене палице ЕУ стадо ће се брзо распасти и почеће нагло јачање такозваног „евроскептицизма“ и раст броја националистичких странака у Европи.
Пошто мантрање политичара у окупираној Србији о наводном уласку Србије у Ев(ропску) унију не престаје неко би требао да јави тим магарцима да чекају аутобус на станици на којој аутобуси више не саобраћају. Уласка у ЕУ једноставно неће бити.
Оно што ће бити је лако предвидиво, а то је РУШЕЊЕ ЕУ вештачке творевине.
Кад то почне да се дешава из милион грла националиста Европе зачуће се само једно громогласно УРА!
Горан Давидовић
Након кратке анализе резултата избора за Европски парламент, није у опште тешко извући закључак: европски народи су више него сити Европске уније!
Најновији прст у око Звер из Брисела добила је од гласача европских земаља. Пишем ово са малим закашњењем, јер се налазим у затвору па немам приступ интернету, али тема је је још увек актуелна.
Одзив на прошлонедељне изборе довољно говори о ситуацији у ЕУ, јер тек нешто више од 43% пунолетних грађана ЕУ имало је интерес да уопште изађе на гласање.
У некадашњим државама „ Источног блока“ гласачима је до избора за Европски парламент стало колико до лањског снега, па смо видели смешно малу излазност (Чешка 25%, Пољска 22,2%, Мађарска 36,2%, Румунија 27,2%, Словачка мање од 20%, док су Литванци рекордери са само 15,7% заинтересованих да искористе „бирачко право“).
Ни у западној Европи ситуација није много другачија, па у Холандији имамо 36,5%, а у Немачкој 42,2 % изашлих.
Мала излазност на „европске изборе“ само је један од показатеља да је много шта „труло у држави ДанскојÃ¢â‚¬Å“.
Када би неким чудом сутра био одржан референдум о опстаку такозване Европске уније, више је него вероватно да ова вештачка творевина не би имала никакве шансе. Наравно, Европљане нису питали ни када су креирали ову тамницу народа, па што би их консултовали и сада.
Пошто Европљане кључне ствари експлицитно нико ни не пита, нити ће питати, Звер из Брисела мораће да угине на неки други начин, који искључује пребројавање унутрашњих гласачких кутија.
Било како било, излазност на изборе јасан је показатељ расположења становника европских земаља, а тенденција даљег пада, па чак и бојкота, врло је могућа на следећим изборима. Ако ЕУ за пет година уопште буде имала изборе за „Европски парламент“.
С друге стране, у оним државама где је излазност била већа од 50% не значи да је бирачима више стало до ЕУ, већ по мени, то значи само да су гласачи имали неке друге, чисто ирационалне мотиве да гласају. Тако је на пример у Италији, где је гласало 66% ( што је много мање него 2004), мотив да се гласа био дуел између левице и деснице, и на неки начин радило се о пуком тестирању поверења Влади, али и подршка некој од опозционих странака. Дакле, никако се није радило о популарности ЕУпарламента као институције или о изливу љуави према Европској унији.
Резултати које су на овим изборима оствариле националистичке и анти-ЕУ партије су у неким државама скромни, у неким одлични, али у свугде су то резултати који обећавају.
У Аустрији велики српски пријатељ Штрахе освојио је добар део бирачког тела своје земље. Посебно је битно нагласити да Штрахеова странка заједно са осталим анти-ЕУ партиајма има 36% гласова што је више него обећавајуће. Холандска анти-ЕУ странка Герта Вилдерса освојила је 17%, а народни покрет у Данској 7%.
Одличан резултат од 6,2% остварила је Британска националистичка партија (BNP) која се одавно удаљила од свог изворног програма али је и даље задржала непријатељски став према Европској унији.
Странке које медији називају „екстремна десница“ нису више једине које се противе политици Брисела и диктату америчке администрације. У Британији је Independent party, која слови за изразито анти-ЕУ странку и залаже се за излазак Британије из ЕУ, добила поверење 16,5% гласача Уједињеног краљевства и јасно је да ће у будућности све успешније парирати и лабуристима и конзервативцима.
Француски национани фронт није бајно прошао, али Лепенова странка већ дуже време тавори и мораће нешто да мења у својој реторици. Задржали су посланике у Европском парламенту захваљујући чињеници да француски националисти немају за кога другог да гласају.
У Грчкој православна странка ЛАОС могла је и боље да прође (6%), а пошто сам у затвору немам информације шта се дешава са српским пријатељима из Златне зоре.
На жалост, изгледа да ни Национално-демократска партија (NPD) неће имати представника у ЕУ парламенту, што је велика штата јер су једна од озбиљнијих европских партија.
Фински националисти, како читам, имају 10% и верујем да ће порасти до поверење које имају до финских избора.
Једно од већих изненађења су мађарски националисти JOBBIK који су дошли ниоткуд и добили више од 14% гласова. Њима је мала излазност ишла на руку јер су успели да мобилишу мађарску омладину и све оне који су незадовољни политиком владе према „ромској мањини“. Мађарски националисти не могу се на жалост сматрати српским пријатељима и политика наших северних суседа често зна бити непријатељска, али овај је резултат још један шамар љубитељима ЕУ у Мађарској где су многе анкете показале да грађани нису ни мало одушевљени што је њихова држава у сколпу Европске уније.
Што се тиче Италије, Берлусконијева Popolo della Liberta не може бити незадовољна оствареним резултатима (35,3%). Јасно је да су у паду, али не драматичном. Склон сам веровању да један део Берлусокнијевих гласача једноставно није изашао на изборе јер није имао мотива, и да је пре то разлог лошијег резултата, а не неко преливање гласова или разочарење италијанском владом.
Опозиција је много горе прошла и левичарска Демократска партија пада уместо да расте (26,1% наспарам прошлогодишњих 33%). Комунисти су издељени, као и остали левичари, на неколико странака, и чини се да неће ни на италијанским изборима прећи праг, што је добро за Италију. По свему судећи подељена левица неће се скоро ујединити.
Велики успех постигла је Лига за север (чак 10,2%) и то на нивоу целе Италије док на северу имају око 30%. Босијева странка је борбени део италијанске владе а пошто држе министарство унутрашњих послова заслужни су за све успешније увођење контроле граница Италије. Почетак увођења реда и покушај заустављања илегалне имиграције наишли су на симпатије многих. Без разлога и без успеха левичарски медији су нападали владу и лили крокодилске сузе над судбином придошлица из Африке, италијански гласачи очигледано размишљају својом главом.
Наши пријатељи из Fiama Tricolore и Forza Nuova овај пут неће имати представнике у Европском парламенту, јер нису смогли снаге да се уједине и изађу на изборе заједно. Али, сада бар знају да сами не могу ни прићи цензусу јер многи италијански националисти гласају за PDL па чак и за Босијеву Лигу, верујући да ће влада ипак имати снаге да се супротставиновим таласима „clandestina“, и да ће наћи начина да преброди економску кризу.
Оно што је доста упечатљиво, у свим државама ЕУ, када се баци само летимичан поглед на нови однос снага у Европском параламенту, је лош резултат социјадемократских ЕУ партија и пораз левице уопште.
Криза „европејаца“, левичарских чанколизаца и свих штетпчина Европе је више него очигледна, али то је тек почетак. Права изненађења, рекао бих, тек предстоје. Економска криза се дефинитивно наставља и донеће са собом нове ломове. Извесно је, и тешко заустављиво, престројавање политичког опредељења европског народа.
Ирски референдум, који неки чекају са зебњом а неки са радошћу, могао би да буде почетак потпуног колапса Лисабонског споразума. Тиме би била стављена тачка не само на приче о „проширењу Европске уније“ већ би то дало могућност неким земљама да размиусле о лаганом напуштању „брода који тоне“.
Многе очи су упрте на исток, могући су сукоби са Ираном и Северном Корејом, али је већ видљиво слабљење америчеког империјализма и јачање Русије. Без америчке гвоздене палице ЕУ стадо ће се брзо распасти и почеће нагло јачање такозваног „евроскептицизма“ и раст броја националистичких странака у Европи.
Пошто мантрање политичара у окупираној Србији о наводном уласку Србије у Ев(ропску) унију не престаје неко би требао да јави тим магарцима да чекају аутобус на станици на којој аутобуси више не саобраћају. Уласка у ЕУ једноставно неће бити.
Оно што ће бити је лако предвидиво, а то је РУШЕЊЕ ЕУ вештачке творевине.
Кад то почне да се дешава из милион грла националиста Европе зачуће се само једно громогласно УРА!
Горан Давидовић