bogsvarog
03-05-09, 13:07
Бока Которска у доба Немањића
Петар Д. Шеровић
Најважније приморски град у доба Немањића био је Котор у данашњој Боки. Овај је град велики жупан српски, Стефан Немања, освојио након дуљег опседања негде год. 1185. Од тога времена, па све до год. 1370. остаде Котор, а са њим и скоро цела територија данашње Боке, од које је Немања један део још раније био освојио, у српској држави Немањића. Ово је време, према ономе што знамо из историје и разних преосталих споменика из оног доба, било за целу данашњу Боку а особито пак за град Котор, златно доба. То нам потврђује још и нарпдна традиција, која ппуњавајући историјске споменике, знаде у скоро сваком, па и најмањем сеоцету бокељском, да нешто каже о којему владару из куће Немањића и да му припише градњу старе сеоске цркве, манастира, дворца, бунара итд. Њихове заслуге за овај крај још нам се чине веће, када се сетимо да огромна већина народа у данашњим бокељским селима нису староседеоци – којих уосталом у Боки има врло мало – већ су придошлице из Црне Горе и Херцеговине, па су и они сачували и даље одржали традицију о Немањићима, који су затекли код староседелаца, кад су се населили у данашњој Боки.
Као први намесник Немањин у Котору спомиње се год. 1186. Ђура Сатник. Касније је намесник краљев у Котору Кнез (conte) полагао на главном тргу пред народом свечану заклетву да ће градом управљати по градским статутима и да ће чувати градске привилегије. Али у XIV веку није кнез више стално боравио у Котору, већ као врховна власт се спомињу само три судије. Ове три судије именовале су у прво доба Мало Веће (Consilium Minus), које је бројило дванаест већника. Затим је исто ово Мало Веће бирало нове судије. Котор је, према ономе, за Немањића уживао већу аутономију неголи Дубровник, где је све до год. 1385. млетачки дужд именовао и судије и чланове Малог Већа. Осим Малог Већа у Котору је било и Велико Веће (Consilium Maius), чији су чланови били градски патрицији, те је касније било организовано на сасвим арисократски начин.
Своју је аутономију Котор сачувао за време свих Немањића, те му је била много шира неголи касније под Млечићем. О овима имамо најбоље доказе у Статуту которскоме из оног времена. По овом Статуту није било слободно ниједном которском грађанину да се на которском терирорију служи привилегијама српских краљева. Дапаче се претило казном сваком которском грађанину, који би на штету повластица града Котора ступио у службу српске државе. Ако би пак ко од господе српске учинио општини которској, или било којем Которанину какву штету или квар, докле се на српском двору налазе зу служби неки угледни Которани, ови су били дужни да ову штету оштећеним лицима потпуно надокнаде. Ово је уједно и знак да су Которани, који су били у служби при српском двору, уживали велики углед и имали велику власт, тако да су могли спречити сваку евентуалну самовољу српске властеле према Которанима. А врло висока казна од 1000 перпера била је одређена против оних Которана, који би којег од својих суграђана предали људима Српскога Краља.
Како се из Статута види, Котор је вршио неовисно потпуно цивилно и кривично правосуђе на својем територију. Котор са овако потпуном слободном унутрашњом управом, а према вањском свету заштићен моћном заштитом српских владара, био је на високом ступњу благостања. У граду су цветале разне уметности особито пак златарска и грађевна уметност.
Год. 1319. дао је краљ Милутин да се сагради у цркви Св. Николе у граду Барију у Италији један олтар, а велику сребрну икону повише олтара израдио је Србин Обрад Десиславић, уметник из Котора.
При градњи цркве у Дечанима прославио се опет уметник Которанин „Фра Вита, мали брат протомајистор из Котора, града Краљева“. Овај католички редовник, код чијег је имена поносно истакнуто да је из града краљева започео је градњом дечанске цркве, те највеличанственије до данас сачуване грађевне успомене из доба Немањића год. 1327. довршио је год. 1335.
Манастир и цркву Св. Бенедикта у Котору саградио је првих година владања Душана Силног которски архитект, опет Србин, Петар Радосављевић. Још у XIII векупрославио се један Которанин сликар, који је већином живео у Млецима, али нам његово име, нажалост, није познато, већ знамо да је био из Котора по томе што се потпиивао Katharinus (Которанин). Он је био један од првих уметника у Италији који се удаљио од византијске школе и пошао новим путем, давши тако почетке новој живљој школи италијанској.
За Немањића је цветало у Боки и песништво, а у доба цара Душана живео је у Котору песник Бернард Пима, који је око год. 1350. добио ловоров венац. Његова се надгробна плоча сачувала у католичкој цркви Св. Госпође у Котору.
У филозофији и теологији у оно су се доба истакли: монаси Марин, Грегорије и Адам, минорити, а као историчар истакао се католички епископ которски Мелициака, који је око год. 1326. написао на латинаском језику: Попис цркава и епископа града Рима и целог света.
И сваковрсни су занати такођер у оно доба добро напредовали. Тако имамо конопара, кожара, ципелара, шаваца, оружничара, воскара, рибара, лађара итд. који имају своје братовштине или еснафе. Најстарија и најугледнија братовштина у Котору бијаше Fraternitas divi Nicolai marinariorum de Catharo, која је много ранијег постанка, а која још и данас постоји, додуше само по имену, али у ствари нема ништа заједничко, осим имена, са старим еснафом. То је чувена данашња „Бокељска морнарица“, која се окупља редовито о дану Св. Трифуна, да својом старинском ношњом, оружјем и заставама, а особито својим карактеристичним „колом Св Трифуна“ увелича свечансот которског заштитника. Члан „Морнарице“ може бити сваки Бокељ, па и други наш човек, који није на злу гласу и који може набавити старинско одело и оружје.
По свој прилици и ове ратне галије, кеје је цар Душан био купио у Млецима, када је дошао до уверења да је и српској држави потребна нека флота, биће усидрене и у данашњој Боки и то у тиватском затону у близини превлачког манастира Св. Арх. Михаила. Познато је да је у оно доба и овај манастир имао своје лађе, које су наоколо крстариле и чувале га од непријатељских нападаја. Врло је вероватно да је војска на овој српској ратној флотибила већином из данашње Боке и да је њом заповедао какав Бокељ, јер Србија онда није имала својих људи вештих поморству, а цар Душан није могао испословати од Млечића да му они даду и спремне људе за флоту, јер се у оно доба осећало оскудица у спремним људима и у самим Млецима.
Особито Которани су имали онда доста велику трговачку флоту, а лађе за ову флоту градиле су се у Котору и Перасту.
Трговина Которана у унутрашњости српских земаља била је веома разграната, те су се Которани свуда тамо такмили са Дубровчанима и имали своје насеобине. У Призрену се нпр. спомиње „кућа воштана“ који су подигли Которани. Свећеници католичких парохијских цркава у унутрашњости Србије, особито у рударским местима, били су понајвише Которани и те су парохије биле потчињене католичком которском епископу.
Которани, који су куповали у Дубровнику робу за извоз у српске земље, бивали су ослобађани од плаћања царине. Особито је била важна у ово доба трговина морском соли, те су ондашњи Бокељи у својим солилима производили велику количину соли, који су продавали у унутрашњости балканских земаља. Најпознатија солила у Боки била су у оно доба близу знаменитог манастира Св, Архангела, столице православног епископа зетског. Трговина сољу била је подељена између града и српског Краља.
Которани су у оно доба трговали не само са српским земљама, већ и са земљама изван српске државе, а на првом месту са Млечићима, тако да су Млечићи у XIII и XIV веку имали у Котору и свога конзула. Трговина између Млечића и Которана била је уређена разним уговорима, који су потврђивали српски владари.
Котор је за време Немањућа ковао и свој сребрни новац (grossi di Cattaro), динари которски. На свим новцима је на једној страни била слика српских краљева, а затим и царева Душана и Уроша. На другој страни новца била је слика СВ Трифуна и натпис ( S. Tryphon Catharensis).
Котарани су имали многе повеље издате им од владара Немањића, у којима има највише говора о проширењу градсе територије разним повластицама которској властели. Осим тога Которани су на српском двору заузимали врло угледна и поверљива места као нпр. Трифун Бућа (Бућићи, Bucchia) и Тома, син Павла Томе, а особито су се истицали као протовестијари или, како би се данас казало, министри финансија у српској држави. Чувен је протовестијар цара Стефана Душана Никола Бућа из Котора и његов синовац Трифун Михајлов Бућа, властелин царске ризнице за цара Уроша. Ове протовестијаре српски су владари бирали из закупника царине, јер су већином Которани као закупници убирали царину у српској држави и стога се старали да државни приход буду што већи. Колику су моћ имали ови протовестијари, најбоље нам сведочи реченица, која се до данас сачувала, а гласи: „Цар даје – ал` Бућа не даје“.
Котаране су Немањићи шиљали као посланнике код страних владара и поверавали им врло деликатне задаће. Тако је међу посланицима које је краљ Милутин Упутио Карлу од Валоа био и КоторанинТрифун Миаелис. Цар Душан је год. 1350. био упутио у Млетке свог посланика Михаила Бућу, да би склонио дужда на савез против Цариграда, а међу посланицима, које је исти цар год. 1354. упутио паши био је и Дамјан из Котора.
Которани се особито прославише у доба краља Стефана Уроша III Дечанског када под заповедништвом Николе Буће год. 1330. у знаменитој бици код Велбужда отеше Бугарима заставу и крст. Краљ остави обоје Которанима као знак своје дубоке захвалности. Никола Бућа је био најпоузданији царев саветник, којег је цар као мудра државника у сваком важнијем државном послу питао за савет. Он је 1350 год. Пратио цара Душана када је с царицом Јеленом и сином, краљем Урушем, походио Дубровник и Котор.
Сачувао нам се и Статут града Будве, редигован у доба цара Душана. Намесник царев, кнез (conte), дужан је био при ступању у звање да положи заклетву на статут.
Заступници су кнеза кнеза и казнаца три судије, које скупа са осам саветника, два капетана и осталим нижим чиновништвом, бира сваке године Велико Веће градске властеле.
Према Статуту домаћим врховним властима припадало је само грађанско правосуђе, док је владар задржао казнено судско правосуђе.
Ако се догоди да цар, или који су његових великаша, пороби којег Будванина, општина га је морала бранити и накнадити му штету. У ратним походима српских владара Будвани су били дужни давати 50 људи с једним „капетаном“ на челу, којем му је општина даваладвоструку плату и коња. Али су Будвани само онда морали ратовати ако би лично цар српски био у војсци и то само у оним походима у Зети између Котора и Скадра.
Ако би цар на свом путу прошао кроз Будву, Будвани су дужнибили спремити три гозбе за цара и његову пратњу.
У старим списима у архиви града Пераста има спомена, како су Пераштани учествовали са Немањићима у разним ратовима, које су они водили, те да су пратили и цара Душана на његовим војним походима у Македонију, Арбанију и Епиру.
Немањићи су им, како се тамо каже, као награду и одликовање за њихову велику храбрости верност дали важну повластицу, наиме, да њихова општина може бирати дванаест људи, по једног човека од сваког од дванаест главних племена перашких, који ће на бојним пољима чувати српску ратну заставу.
На темељу ове повластице каже се да су добили Пераштани, када су се касније предали у заштиту Млетачкој републици, и од Млечића право да држе почасну стражу ратне заставе на адмиралској лађи млетачке флоте исто као што су раније чували српску ратну заставу. Пераштани су остали као чувари млетачке ратне заставе све до пропасти Млетачке републике.
И Паштровићи доказују да су имали разне повластице од Немањића, особито од Стефана Дечанског и цара Душана, што су им касније и Млечићи потврдили. Кажу да им је цар Душан даровао две куле у Паштровићима, наиме, Челобрдо и кулу према Дољанима, те да им је одобрио да им се суде домаћи судови ваљда само у грађанским парницама.
По једној листини из год. 1355. цар Душан је даровао кнезу Датајку из старе српске породице Медин из данашњег Петровца (Кастеластва) неколико села у близини црногорског Бара и у Паштровићима, да буде тамо кнез и да буде само завистан од цара.
Када се под владом Душанова сина, цара Стефана Уроша, српско царство поче распадати, и када се многе српске области одметнуше од свог законитог владара, Котор бијаше још веран своме цару. И Урош је, као и његови преци, волио Которане, которској властели разне милости исказивао, те их назива „верни, мили и љубазни“.
Которани осташе верни Урошу све до 1370. год. када, видећи да их њихов законити владар не може више одбранити, јер бијаше изгубио скоро сву своју моћ, бише принуђени да се предаду у заштиту угарском краљу Људевиту.
И тако сврши сјајни период Немањића у данашњој Боки Которској, која онда сачињаваше Зетско и Травунско приморје. Бока се у оно доба у сваком погледу подуиже. Особито се много народа насели у Боку из унутрашњих крајева српске државе и тако појача у знатној мери још раније ту насељени српски елеменат на штету романског становништва по градовима, које се све више проређиваше.
Петар Д. Шеровић
Најважније приморски град у доба Немањића био је Котор у данашњој Боки. Овај је град велики жупан српски, Стефан Немања, освојио након дуљег опседања негде год. 1185. Од тога времена, па све до год. 1370. остаде Котор, а са њим и скоро цела територија данашње Боке, од које је Немања један део још раније био освојио, у српској држави Немањића. Ово је време, према ономе што знамо из историје и разних преосталих споменика из оног доба, било за целу данашњу Боку а особито пак за град Котор, златно доба. То нам потврђује још и нарпдна традиција, која ппуњавајући историјске споменике, знаде у скоро сваком, па и најмањем сеоцету бокељском, да нешто каже о којему владару из куће Немањића и да му припише градњу старе сеоске цркве, манастира, дворца, бунара итд. Њихове заслуге за овај крај још нам се чине веће, када се сетимо да огромна већина народа у данашњим бокељским селима нису староседеоци – којих уосталом у Боки има врло мало – већ су придошлице из Црне Горе и Херцеговине, па су и они сачували и даље одржали традицију о Немањићима, који су затекли код староседелаца, кад су се населили у данашњој Боки.
Као први намесник Немањин у Котору спомиње се год. 1186. Ђура Сатник. Касније је намесник краљев у Котору Кнез (conte) полагао на главном тргу пред народом свечану заклетву да ће градом управљати по градским статутима и да ће чувати градске привилегије. Али у XIV веку није кнез више стално боравио у Котору, већ као врховна власт се спомињу само три судије. Ове три судије именовале су у прво доба Мало Веће (Consilium Minus), које је бројило дванаест већника. Затим је исто ово Мало Веће бирало нове судије. Котор је, према ономе, за Немањића уживао већу аутономију неголи Дубровник, где је све до год. 1385. млетачки дужд именовао и судије и чланове Малог Већа. Осим Малог Већа у Котору је било и Велико Веће (Consilium Maius), чији су чланови били градски патрицији, те је касније било организовано на сасвим арисократски начин.
Своју је аутономију Котор сачувао за време свих Немањића, те му је била много шира неголи касније под Млечићем. О овима имамо најбоље доказе у Статуту которскоме из оног времена. По овом Статуту није било слободно ниједном которском грађанину да се на которском терирорију служи привилегијама српских краљева. Дапаче се претило казном сваком которском грађанину, који би на штету повластица града Котора ступио у службу српске државе. Ако би пак ко од господе српске учинио општини которској, или било којем Которанину какву штету или квар, докле се на српском двору налазе зу служби неки угледни Которани, ови су били дужни да ову штету оштећеним лицима потпуно надокнаде. Ово је уједно и знак да су Которани, који су били у служби при српском двору, уживали велики углед и имали велику власт, тако да су могли спречити сваку евентуалну самовољу српске властеле према Которанима. А врло висока казна од 1000 перпера била је одређена против оних Которана, који би којег од својих суграђана предали људима Српскога Краља.
Како се из Статута види, Котор је вршио неовисно потпуно цивилно и кривично правосуђе на својем територију. Котор са овако потпуном слободном унутрашњом управом, а према вањском свету заштићен моћном заштитом српских владара, био је на високом ступњу благостања. У граду су цветале разне уметности особито пак златарска и грађевна уметност.
Год. 1319. дао је краљ Милутин да се сагради у цркви Св. Николе у граду Барију у Италији један олтар, а велику сребрну икону повише олтара израдио је Србин Обрад Десиславић, уметник из Котора.
При градњи цркве у Дечанима прославио се опет уметник Которанин „Фра Вита, мали брат протомајистор из Котора, града Краљева“. Овај католички редовник, код чијег је имена поносно истакнуто да је из града краљева започео је градњом дечанске цркве, те највеличанственије до данас сачуване грађевне успомене из доба Немањића год. 1327. довршио је год. 1335.
Манастир и цркву Св. Бенедикта у Котору саградио је првих година владања Душана Силног которски архитект, опет Србин, Петар Радосављевић. Још у XIII векупрославио се један Которанин сликар, који је већином живео у Млецима, али нам његово име, нажалост, није познато, већ знамо да је био из Котора по томе што се потпиивао Katharinus (Которанин). Он је био један од првих уметника у Италији који се удаљио од византијске школе и пошао новим путем, давши тако почетке новој живљој школи италијанској.
За Немањића је цветало у Боки и песништво, а у доба цара Душана живео је у Котору песник Бернард Пима, који је око год. 1350. добио ловоров венац. Његова се надгробна плоча сачувала у католичкој цркви Св. Госпође у Котору.
У филозофији и теологији у оно су се доба истакли: монаси Марин, Грегорије и Адам, минорити, а као историчар истакао се католички епископ которски Мелициака, који је око год. 1326. написао на латинаском језику: Попис цркава и епископа града Рима и целог света.
И сваковрсни су занати такођер у оно доба добро напредовали. Тако имамо конопара, кожара, ципелара, шаваца, оружничара, воскара, рибара, лађара итд. који имају своје братовштине или еснафе. Најстарија и најугледнија братовштина у Котору бијаше Fraternitas divi Nicolai marinariorum de Catharo, која је много ранијег постанка, а која још и данас постоји, додуше само по имену, али у ствари нема ништа заједничко, осим имена, са старим еснафом. То је чувена данашња „Бокељска морнарица“, која се окупља редовито о дану Св. Трифуна, да својом старинском ношњом, оружјем и заставама, а особито својим карактеристичним „колом Св Трифуна“ увелича свечансот которског заштитника. Члан „Морнарице“ може бити сваки Бокељ, па и други наш човек, који није на злу гласу и који може набавити старинско одело и оружје.
По свој прилици и ове ратне галије, кеје је цар Душан био купио у Млецима, када је дошао до уверења да је и српској држави потребна нека флота, биће усидрене и у данашњој Боки и то у тиватском затону у близини превлачког манастира Св. Арх. Михаила. Познато је да је у оно доба и овај манастир имао своје лађе, које су наоколо крстариле и чувале га од непријатељских нападаја. Врло је вероватно да је војска на овој српској ратној флотибила већином из данашње Боке и да је њом заповедао какав Бокељ, јер Србија онда није имала својих људи вештих поморству, а цар Душан није могао испословати од Млечића да му они даду и спремне људе за флоту, јер се у оно доба осећало оскудица у спремним људима и у самим Млецима.
Особито Которани су имали онда доста велику трговачку флоту, а лађе за ову флоту градиле су се у Котору и Перасту.
Трговина Которана у унутрашњости српских земаља била је веома разграната, те су се Которани свуда тамо такмили са Дубровчанима и имали своје насеобине. У Призрену се нпр. спомиње „кућа воштана“ који су подигли Которани. Свећеници католичких парохијских цркава у унутрашњости Србије, особито у рударским местима, били су понајвише Которани и те су парохије биле потчињене католичком которском епископу.
Которани, који су куповали у Дубровнику робу за извоз у српске земље, бивали су ослобађани од плаћања царине. Особито је била важна у ово доба трговина морском соли, те су ондашњи Бокељи у својим солилима производили велику количину соли, који су продавали у унутрашњости балканских земаља. Најпознатија солила у Боки била су у оно доба близу знаменитог манастира Св, Архангела, столице православног епископа зетског. Трговина сољу била је подељена између града и српског Краља.
Которани су у оно доба трговали не само са српским земљама, већ и са земљама изван српске државе, а на првом месту са Млечићима, тако да су Млечићи у XIII и XIV веку имали у Котору и свога конзула. Трговина између Млечића и Которана била је уређена разним уговорима, који су потврђивали српски владари.
Котор је за време Немањућа ковао и свој сребрни новац (grossi di Cattaro), динари которски. На свим новцима је на једној страни била слика српских краљева, а затим и царева Душана и Уроша. На другој страни новца била је слика СВ Трифуна и натпис ( S. Tryphon Catharensis).
Котарани су имали многе повеље издате им од владара Немањића, у којима има највише говора о проширењу градсе територије разним повластицама которској властели. Осим тога Которани су на српском двору заузимали врло угледна и поверљива места као нпр. Трифун Бућа (Бућићи, Bucchia) и Тома, син Павла Томе, а особито су се истицали као протовестијари или, како би се данас казало, министри финансија у српској држави. Чувен је протовестијар цара Стефана Душана Никола Бућа из Котора и његов синовац Трифун Михајлов Бућа, властелин царске ризнице за цара Уроша. Ове протовестијаре српски су владари бирали из закупника царине, јер су већином Которани као закупници убирали царину у српској држави и стога се старали да државни приход буду што већи. Колику су моћ имали ови протовестијари, најбоље нам сведочи реченица, која се до данас сачувала, а гласи: „Цар даје – ал` Бућа не даје“.
Котаране су Немањићи шиљали као посланнике код страних владара и поверавали им врло деликатне задаће. Тако је међу посланицима које је краљ Милутин Упутио Карлу од Валоа био и КоторанинТрифун Миаелис. Цар Душан је год. 1350. био упутио у Млетке свог посланика Михаила Бућу, да би склонио дужда на савез против Цариграда, а међу посланицима, које је исти цар год. 1354. упутио паши био је и Дамјан из Котора.
Которани се особито прославише у доба краља Стефана Уроша III Дечанског када под заповедништвом Николе Буће год. 1330. у знаменитој бици код Велбужда отеше Бугарима заставу и крст. Краљ остави обоје Которанима као знак своје дубоке захвалности. Никола Бућа је био најпоузданији царев саветник, којег је цар као мудра државника у сваком важнијем државном послу питао за савет. Он је 1350 год. Пратио цара Душана када је с царицом Јеленом и сином, краљем Урушем, походио Дубровник и Котор.
Сачувао нам се и Статут града Будве, редигован у доба цара Душана. Намесник царев, кнез (conte), дужан је био при ступању у звање да положи заклетву на статут.
Заступници су кнеза кнеза и казнаца три судије, које скупа са осам саветника, два капетана и осталим нижим чиновништвом, бира сваке године Велико Веће градске властеле.
Према Статуту домаћим врховним властима припадало је само грађанско правосуђе, док је владар задржао казнено судско правосуђе.
Ако се догоди да цар, или који су његових великаша, пороби којег Будванина, општина га је морала бранити и накнадити му штету. У ратним походима српских владара Будвани су били дужни давати 50 људи с једним „капетаном“ на челу, којем му је општина даваладвоструку плату и коња. Али су Будвани само онда морали ратовати ако би лично цар српски био у војсци и то само у оним походима у Зети између Котора и Скадра.
Ако би цар на свом путу прошао кроз Будву, Будвани су дужнибили спремити три гозбе за цара и његову пратњу.
У старим списима у архиви града Пераста има спомена, како су Пераштани учествовали са Немањићима у разним ратовима, које су они водили, те да су пратили и цара Душана на његовим војним походима у Македонију, Арбанију и Епиру.
Немањићи су им, како се тамо каже, као награду и одликовање за њихову велику храбрости верност дали важну повластицу, наиме, да њихова општина може бирати дванаест људи, по једног човека од сваког од дванаест главних племена перашких, који ће на бојним пољима чувати српску ратну заставу.
На темељу ове повластице каже се да су добили Пераштани, када су се касније предали у заштиту Млетачкој републици, и од Млечића право да држе почасну стражу ратне заставе на адмиралској лађи млетачке флоте исто као што су раније чували српску ратну заставу. Пераштани су остали као чувари млетачке ратне заставе све до пропасти Млетачке републике.
И Паштровићи доказују да су имали разне повластице од Немањића, особито од Стефана Дечанског и цара Душана, што су им касније и Млечићи потврдили. Кажу да им је цар Душан даровао две куле у Паштровићима, наиме, Челобрдо и кулу према Дољанима, те да им је одобрио да им се суде домаћи судови ваљда само у грађанским парницама.
По једној листини из год. 1355. цар Душан је даровао кнезу Датајку из старе српске породице Медин из данашњег Петровца (Кастеластва) неколико села у близини црногорског Бара и у Паштровићима, да буде тамо кнез и да буде само завистан од цара.
Када се под владом Душанова сина, цара Стефана Уроша, српско царство поче распадати, и када се многе српске области одметнуше од свог законитог владара, Котор бијаше још веран своме цару. И Урош је, као и његови преци, волио Которане, которској властели разне милости исказивао, те их назива „верни, мили и љубазни“.
Которани осташе верни Урошу све до 1370. год. када, видећи да их њихов законити владар не може више одбранити, јер бијаше изгубио скоро сву своју моћ, бише принуђени да се предаду у заштиту угарском краљу Људевиту.
И тако сврши сјајни период Немањића у данашњој Боки Которској, која онда сачињаваше Зетско и Травунско приморје. Бока се у оно доба у сваком погледу подуиже. Особито се много народа насели у Боку из унутрашњих крајева српске државе и тако појача у знатној мери још раније ту насељени српски елеменат на штету романског становништва по градовима, које се све више проређиваше.