Цоа
25-04-09, 18:56
Следи пар теза и цитата из есеја Илије Живанчевића (Библиотека Војвођанског музеја 1936.) о српском утицају на келтску легенду о божанству Лугу коју западњачки интелектуалци нису могули детаљно да објасне како се њихове теорије нису подударале са Херодотовим списима.
Данас се сматра да су келтски обичаји, језик и вера најбоље сачувани у Бретањи, Велсу и Ирској. Келтисти су у ирским сагама открили највеће келтско божанство, Луг, чије име носи велики број важних места као Лион, Lugdunum, итд. Помоћу тих истих сага покушали су и да значај поменутога божанства објасне тражећи му право место у верском систему Келта и круг његових пратилаца у митологији.
У чланку ''Le dieu Lug, la terre mere et les Lugoves'', y ''Revue Archeologique'' (1914, II стр. 205â€â€230) Ж. Лот (Ј. Loth), члан француског Института, изложио је дотадања мишљења по овом питању и дао своје закључке. Према њему, своје мишљење да је Луг сунчано божанство Рис поткрепљује доказима из ирске саге која се зове Смрт Туиренине деце као и етимологијом саме речи Луг. Јер у поменутој саги, сјај Лугова лица и чела био је сличан сјају сунца на заходу: било је немогућно гледати његово лице, толико је сијало. А на другом месту, кад Луг скида кацигу, његово се лице и чело засијају као сунце натоплијег дана жаркога лета. Бреас, син Балора, старешине Фомора, народа који ратује са Луговим народом, каже: Чуди ме да данас сунце изгрева на западу (Луг треба да је долазио са запада), а сваког другог дана на истоку.  Боље је што је тако, кажу му други.  А, шта је друго? пита их Бреас. Ã¢â‚¬â€ Сјај лица Луга Ламхфаде, одговорили су они.
У једном ставу епопеје ''Друга битка Мојтуре'', Луг игра најглавнију улогу.
Пред битку Луг жели да уђе у Тарине дворе. При улазу вратар га пита чиме се бави. ''Столарским занатом'', следује одговор. За овим се ређају и многа друга занимања. Код Таре све то имају. Али краљ Нуаду га проба на игри шаха, где се Луг показује непобедив и због тога га примају.
Пред пуштање у двор Луга зову Samhildánach, a samh се често везује за луг. Лот сматра да Луг Ildanach значи Луг са многим даровима. Што се тиче речи samh Хв. Стокс (Wh. Stokes) сматра да је то грчки префикс ама, према чему Samhildánach би значило лично онај који има много дарова. Али из текста ирских сага ово значење не може да се закључи. Једино значење које би могло да се да речи samh јесте лето. Samhildánach би, дакле, значило лето са многим даровима које доноси. Јер, не треба заборавити, вели Лот, да Samhildánach није епитет Луга. На четири места samh замењује Луг, из чега је јасно да је за писца епопеје samh, лето, синоним Луга. Ова епопеја је, свакако, каснијега датума, имајући на уму и игру шаха, а сматра се да треба да је била позната у Ирској око XII века.
Ради поткрепљења ове етимологије  Луг, светлост, могло би се додати да старокелтска реч ''лугра'' значи звезда луга. До овога су истовремено дошли и Лот и Педерсен.
Поред многих других тумачења предлаже се тумачење Луга са гавран. Код Ираца као код Гала, гаврани претстављају ратне чете. У извесним текстовима ирским, бог рата је гавран. Де Жибенвил тумачи име једног друида који се помиње у животу светог Сиарана (Ciaran) Lugbrand речју ''гавран Луга''. Али ирски бран (bran) вели Лот, као и галски, има само једно n уместо два, што побија тврђење де Жибенвила.
У легендама гаврани Лугу доносе гласе о томе где се налази непријатељ, Фомор, који се тумачи као божанство смрти. Сем овога и на лионском новцу налази се глава гаврана. Исто тако је у Оранжу, у Француској, нађен медаљон из I века по Хр. на коме је заштитник Лиона са скиптром, рог благостања и крај њега гавран на стени.
Ако се хоће, вели, дубље да уђе у значење Луга и његове пратње, да се одреди његово митолошко место и круг у коме се налази, онда се мора дубље ући у ирске традиције. Само се помоћу њих може најприближније да реши проблем Луга, за чије се битисање несумњиво зна из натписа и спомена. Хришћански редактори ирских сага несумњиво су му дали својство самртника.
Но, има нешто што ни хришћанство није могло да збрише код Луга; то је његов празник Лугнасад (Lugnasad), који и данас носи то име у крајевима галског, односно гаелског језика, у Шкотској и на острву Ману. Иначе ирски текстови, а нарочито Dindshenchas, што значи стара историја брегова, кажу да је Луг установио ову свечаност у част Таилтие, Tailtiu, своје мајке. Таилтиу је кћи Могмора, велике равнице, земље смрти, Шпанија по претпоставци. Она умире у августу према Dindshenchas. Луг је установио празник у њену част. А сам Луг је обожаван нарочито на бреговима.
Лот у речи Tailtiu види корен tal ca значењем земља. Tailtiu je синоним речи Троган (Trogan) по којој се и август зове. Према једном епу месец август се зове код Гаела и Бритона Троган, а први август Брон Трогин (Bron Trogin). Брон Трогин значи жалосни Троган и тумачи се тиме да се Троган жалости под теретом својих плодова. Троган је име земље. И Лот непобитно утврђује, према разним текстовима, да је Троган земља и да је код старих Ираца август посвећен мајци земљи, па је у њену част и Луг установио свечаност на дан 1. августа. Развијајући даље тезу, Лот тврди да је значење земље и Ирске исто, јер Ериу (Eriu), други падеж Ерен (Erenn), јесте Ирска, а ириу (Irin), други падеж ирен (Irenn), је земља.
Чија су порекла ових речи?  српска.
Где га је Тацит нашао?
Рим је свој политички престиж одржавао обавештајном службом и кад је била разбијена организација његове милитаристичке власти, ову службу је преузела црква. Њени мисионери су уходили разне народе и о њима слали својој врховној власти доставе. Тако су, у раном Средњем веку, у Средњој Европи, поменути Срби, Сјурби, Сораби, Сураби, Сараби. Њихови остаци се и данас тамо налазе. Њихово средиште, према Егинхарду, (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 121, Payot) било је између Лабе и Сале, одакле су падали на Туринг, а њихови остаци данас се налазе на граници између Сакса и Пруске, у Лужици, и зову се Лужички Срби.
Лужица је деминутив од речи Луг. Али, сем ње, као што су, према Лоту, у Галији, четрнаест утврђења добила име по Лугу, тако су и у свима словенским земљама многа места добила назив такође по Лугу: Луже, Лужна, Лужец, Лужани, Лужанки, Лужнице, итд. (К. Кадлец: Првобитно словенско право пре Х века, 1924 г., стр. 13., у преводу Т. Тарановског). Код Кадлеца се, истина, ови називи погрешно тумаче као каљуге, али је та погрешка дошла услед непознавања правила о претварању г у ж, што се, уосталом, јавља и у формирању француског језика.
Дакле, Тацит је Луг нашао у Германији, код Словена, Срба, из Средње Европе.
Подударност келтског луга са српским није обична језична случајност, јер и сви други појмови који означују Лугов круг имају еквиваленат у српском језику. На пример епопеја ''Друга битка Мојтуре'' у којој Луг жели да уђе у Тарине дворе. Тара је једна од најлепших планина у Западној Србији, а ако је келтски Луг, као српски, шума, онда у овом конкретном случају треба да се персонификује долазак пролећа или лета на Тару. У келтској епопеји келтски Луг има епитет Samhildánach, а и сам Лот samh тумачи као Лето.
Код Срба гавран је ратни гласник, кобан. Он иде са придевом вран, али се употребљава и сам придев, као супстантива што је запазио још Ј. Грим.
''Полетела два врана гаврана,
Са Мишара, поља широкога...
Ја два врана, два по богу брата''.
(Бој на Мишару, Вук, IV).
И ово одговара келтском и галском bran, код кога се, уместо српског в, јавља б, што је готово правило, јер је и Gabriel српски Гаврило.
И Фомор, везан са гавранима као гласницима смрти, потпуно је објашњив на српском. Јер, готово правило је да словенска реч, прелазећи у германски језик, у замену за словенско п добија германско ф. На пр. реч volks, folk je словенска. У старијем словенском, данас у руском, она гласи полк, плк. Код Срба, где је извршена вокализација сугласника л, плк се јавља као пук. Имајући ово на уму, фомор се објашњава сам по себи. Враћањем у Словенство, он губи германско ф и добија своје словенско п. Такав, он је помор  помор је српска реч и значи потпуно изумирање. Везан за спев из епа који се објашњава може да значи јесен, када у лугу све вене и мре. Лако су, затим, објашњиве и тако велике чари луга као и његова музикалност, јер у њему живе славуји, а и име Кукулин се јавља у српским именима Куделин и Кулин.
Поставља се питање може ли се помоћу српског језика објаснити Lugnasad. Насад или расад, у српском је сађење. Лугнасад може бити сађење луга, дрвећа.
А шта је Bron Trogin? Жалост јесени?
Тацит Germ. (IX) вели: ''pars Sueborum et Isidi sacrificat'', a y R. H. R. livre C. 1929 у чланку L'Eleusinisme et la disgrâce des Danaїdes, CH. Picard. наводи, према наводу, један став из Плутархове расправе о Изиди и Озирису.
Плутарх нас обавештава, вели Пикар, да, у његово време, и у извесним местима Грчке, сејања су била пропраћена погребним обредима; зрно затрпано у земљу оплакано је као мртвац.
Ако се у извесним местима Грчке, у Изидином култу, култу земље, сејање оплакивало, зашто, у том истом култу, не би било оплакивано и у другим крајевима Европе? Онда би Lugnasad било време сејања и оплакивања тога сејања. А венчање је том пригодом најпре симболично, а затим и реално  закључивање бракова. Сем овога у словенској митологији јавља се Тројан, коме још није одређено место. Могућно да он одговара Трогану, утолико пре што Срби често мешају г и ј, на пр.:
Јал'ће ми је царе поклонити,
Јали ћe ми на мејдан изићи â€â€
где је употребљена реч мејдан у место речи мегдан.  Марко Краљевић и Арапин, Вук II, бр. 65.
Код Келта, даље, са Лугом се јавља и Мајка земља  Tailtiu, корен tal.
У српском језику површина земље зове се тле, а постоји израз: добити тал.
У (Germ. XXVI) Тацит каже: ''Agri, pro numero cultorum ab universis in vices occupantur, quos mox inter se, secundum dignationem, partiuntur.. .''
Из овога се види и то да се код Срба још до данас сачувало, у термину, сећање на некадањи режим дељења земље  тла, тала, кад је код Словена земља била општа својина.
Има још један инетересантан моменат. Лот сматра да се земља, ириу, идентификује са Ирском  Ериу, други падеж Ерен. У Србији, баш Тара се налази у крају у коме живе Ере, а не треба смести с ума да и Hertha садржи ер.
Остало би да се реч dun објасни на српском.
Код Келта дун претставља тврђаву, утврђење. То келтско утврђење било је двојако: 1.) или се градило земљаним насипима и каменом око места за становање, 2) или се место становања или одбране, град, ограђивало, поред земљаних насипа, и кољем. Оваквим келтским утврђењем служио се Цезар код Алезије, где се плот зове cippes (De bello gall. VII, 73).
Код Словена, код којих је градски систем био необично развијен, град је био опасан оградом или од земље или од коља (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 29â€â€30). Ова ограда од земље и камена, келтски дун, и данас се код Срба зове беден, што се јасно види и у народној песми Краљевић Марко и Вуча џенерал, Вук. IV, ред 111â€â€13,
Пошетала Владимировица
Мила снаха Вуче џенерала
По бедену града Вараждина,
а дала је и реч бетон. Друга врста ограде  Цезарев систем cippes  постоји и данас. Cippes је српска реч, цепке  цепанице, коље, плот.
Према овоме, келтски дун одговара српском беден, а систем cippes одговара систему ограђивања цепаницама, плотом. А ни факат да се луг јавља у упоређењу са сунцем није стран за нашу народну поезију, где су таква упоређења честа:
Сину Милош у пољу зелену
Као јарко иза горе сунце
(Жен. Душанова, Вук. II, ред. 564â€â€5). А Лавада би одговарало Ливади, пропланку у Лугу.
Помоћу изложених момената средина келтског Луга потпуно је објашњена средином српскога луга, а, најзад, келтски Луговес би био први падеж множине од речи Луг, што одговара српском лугови.
Персонификације луга вршила је црква и у Ирској и свуда, као што је и у Француској вршила специјалне персонификације са матрама. Таквим персонификацијама је подлегао и Крапе (Кrарре  R. A., t XXX, V serie, p. 102, 1931).
Јасно је, дакле, да Луг није бог већ свето место, шума, гора. Као такав, као света шума, он се код Срба задржао и до данас, у називу Света Гора, у којој је средњовековним Србима био усредсређен верски живот.
Откуда Келтима српски Луг?
Келте не треба схватити као етничку целину. Келтој - Грци су звали светле, беле људе са негованом косом. Према овоме грчка племена из средоземног базена називала су Келтима беле људе из Средње Европе, северце, из чега је опет јасно да тадања средоземна племена нису била бела. А Цезар (De bello gall. I, 1) Келтима назива сва племена келтске Галије између Белгије и Аквитаније.
Историчари тврде да су се Келти налазили на падинама Алпа и у Дунавској долини (Средња Европа) још у камено доба; да су Умбри, алпијски Келти, падали на Италију у бронзано доба, а проналаском гвожђа постали непобедиви, и мисли се да су силазили до Грчке око 1450 г. као Хомерови Ахајци, носећи гвожђе, наките, одликујући се спаљивањем мртваца, и стилом који се зове геометријски; да су се у седмом веку пребацили преко Рајне и заузели Галију, где су у шестом веку постали врло моћни; одатле пали на Шпанију и заузели је до Кадикса, а истовремено направили и поход на Италију; да им је године 390 најпре пала Алиа у руке, а затим Рим, који су напустили, а задржали Северну Италију. Том приликом њихови пукови били су подељени  једни су били у Италији други су ушли на Балканско Полуострво и запосели његов северни део. Да су, други пут, око 280 г., у заједници са Илирима, заузели Маћедонију, Тесалију и Фокиду, а године 279 потисли су их Еолци. Из Тракије су били потиснути 220 год. а да су допирали на Исток до Мале Азије, на запад до Британских Острва.
Нека њихова племена  Трокми, Толистобомани и Тектосади била су нека врста латинских савезника, али их је Август потпуно присајединио 189 г. и Галију претворио у покрајину.
Данас се сматра, као што смо напоменули, да су се њихови обичаји и језик у многоме и највише сачували у Бретањи, Велсу и Ирској.
Ово надирање Келта, белих људи са Севера на Шпанију, Италију итд., оставило је трага и у називима места и у митологији. У називима места у базену Средоземног Мора, нису ретка имена Бело, Болонија итд. Бело је српска, или ако се хоће, келтска реч, и означава светлу боју. Овом речју Французи су почели да означују лепо, јер њихов стари облик bels, бел, вокализујући као и у српском у истој речи, л у о, добио је bé-o bé-au опет као у српском. И из овога је јасно да су та места добила име по белим, лепим, насупрот мургастима, ружним људима.
Отуда је борба Келта са Римом борба белих племена са небелим племенима. Борба Келта у Шпанији је такође борба белих са небелима, исто и у Грчкој, итд. Ово се нарочито очитује у случају Рима приликом пунских ратова. За успешан исход рата са свакако небелом Картагином Рим је принуђен да узме нову веру, култ земље, еминентно келтски култ, култ ''нордијаца'', из чега је јасно да су бели у Риму били постали надмоћнији, услед чега је и наступило разрачунавање са Картагином.
Од пунског рата Римску државу треба сматрати као келтизовану  белу  у приличној мери, али не потпуно, што је и било повод њених сталних преврата и нереда.
У овој борби светлих Севераца, носилаца песме и апстрактног бога, и тамних људи са Средоземнога Мора, борба Јелисеја и Атине, Еумолпа и Еректеја, Голијата и Давида, Келта и Римљана па затим и келтизованих Римљана и Картагине, Ã¢â‚¬â€ и јесте тајна коју, у најновије време, наслућује т. зв. нордијска концепција.
Тек после пунских ратова јављају се Анали Тита Ливија, који је пореклом из Умбрије, еминентно Келт, и ти Анали, нарочито о оснивању Рима, испредени су из неримских легенда. Отуда и неримски мит о ноћним састанцима Нуме и нимфе крај извора у светој шуми, која није римска. Али келтизам у римској држави је променљиве судбине и зато, касније, Тацит, иако је и сам из Умбрије, не помиње lucus као установу за коју знају и Римљани, него као установу искључиво средњоевропску.
Из овога видимо да lucus није латински појам, а утврдили смо да није ни германски, па ни старокелтски.
Луг, израз највеће келтске светиње је, дакле, несумњиво српска реч. Али не само ово. Сва келтска племена поређана код Цезара (De bello gall.) носе српска имена: Брановићи, VII, 75; Лемовићи (Ломовићи) VII, 75; (и код Тацита Герм. XI 19); Беловици II, V, VIII; Латовићи I, као и имена келтских вођа: Думнори (кс) ћ ; Оргентри (кс) ћ; Верцигентори (кс) ћ; итд.; а, као што је већ напоменуто, за ознаку Немаца и Цезар и Тацит се служе словенском речју  Nemetes  Nemates.
Из овога се поставља питање откуда код Келта српски Луг и српска имена и има ли између једних и других, Келта и Срба односно Келта и Словена, каквог сродства, или је било узајамног утицаја, посредног или непосредног, у којим крајевима света, и у коме добу?
Данас се сматра да су келтски обичаји, језик и вера најбоље сачувани у Бретањи, Велсу и Ирској. Келтисти су у ирским сагама открили највеће келтско божанство, Луг, чије име носи велики број важних места као Лион, Lugdunum, итд. Помоћу тих истих сага покушали су и да значај поменутога божанства објасне тражећи му право место у верском систему Келта и круг његових пратилаца у митологији.
У чланку ''Le dieu Lug, la terre mere et les Lugoves'', y ''Revue Archeologique'' (1914, II стр. 205â€â€230) Ж. Лот (Ј. Loth), члан француског Института, изложио је дотадања мишљења по овом питању и дао своје закључке. Према њему, своје мишљење да је Луг сунчано божанство Рис поткрепљује доказима из ирске саге која се зове Смрт Туиренине деце као и етимологијом саме речи Луг. Јер у поменутој саги, сјај Лугова лица и чела био је сличан сјају сунца на заходу: било је немогућно гледати његово лице, толико је сијало. А на другом месту, кад Луг скида кацигу, његово се лице и чело засијају као сунце натоплијег дана жаркога лета. Бреас, син Балора, старешине Фомора, народа који ратује са Луговим народом, каже: Чуди ме да данас сунце изгрева на западу (Луг треба да је долазио са запада), а сваког другог дана на истоку.  Боље је што је тако, кажу му други.  А, шта је друго? пита их Бреас. Ã¢â‚¬â€ Сјај лица Луга Ламхфаде, одговорили су они.
У једном ставу епопеје ''Друга битка Мојтуре'', Луг игра најглавнију улогу.
Пред битку Луг жели да уђе у Тарине дворе. При улазу вратар га пита чиме се бави. ''Столарским занатом'', следује одговор. За овим се ређају и многа друга занимања. Код Таре све то имају. Али краљ Нуаду га проба на игри шаха, где се Луг показује непобедив и због тога га примају.
Пред пуштање у двор Луга зову Samhildánach, a samh се често везује за луг. Лот сматра да Луг Ildanach значи Луг са многим даровима. Што се тиче речи samh Хв. Стокс (Wh. Stokes) сматра да је то грчки префикс ама, према чему Samhildánach би значило лично онај који има много дарова. Али из текста ирских сага ово значење не може да се закључи. Једино значење које би могло да се да речи samh јесте лето. Samhildánach би, дакле, значило лето са многим даровима које доноси. Јер, не треба заборавити, вели Лот, да Samhildánach није епитет Луга. На четири места samh замењује Луг, из чега је јасно да је за писца епопеје samh, лето, синоним Луга. Ова епопеја је, свакако, каснијега датума, имајући на уму и игру шаха, а сматра се да треба да је била позната у Ирској око XII века.
Ради поткрепљења ове етимологије  Луг, светлост, могло би се додати да старокелтска реч ''лугра'' значи звезда луга. До овога су истовремено дошли и Лот и Педерсен.
Поред многих других тумачења предлаже се тумачење Луга са гавран. Код Ираца као код Гала, гаврани претстављају ратне чете. У извесним текстовима ирским, бог рата је гавран. Де Жибенвил тумачи име једног друида који се помиње у животу светог Сиарана (Ciaran) Lugbrand речју ''гавран Луга''. Али ирски бран (bran) вели Лот, као и галски, има само једно n уместо два, што побија тврђење де Жибенвила.
У легендама гаврани Лугу доносе гласе о томе где се налази непријатељ, Фомор, који се тумачи као божанство смрти. Сем овога и на лионском новцу налази се глава гаврана. Исто тако је у Оранжу, у Француској, нађен медаљон из I века по Хр. на коме је заштитник Лиона са скиптром, рог благостања и крај њега гавран на стени.
Ако се хоће, вели, дубље да уђе у значење Луга и његове пратње, да се одреди његово митолошко место и круг у коме се налази, онда се мора дубље ући у ирске традиције. Само се помоћу њих може најприближније да реши проблем Луга, за чије се битисање несумњиво зна из натписа и спомена. Хришћански редактори ирских сага несумњиво су му дали својство самртника.
Но, има нешто што ни хришћанство није могло да збрише код Луга; то је његов празник Лугнасад (Lugnasad), који и данас носи то име у крајевима галског, односно гаелског језика, у Шкотској и на острву Ману. Иначе ирски текстови, а нарочито Dindshenchas, што значи стара историја брегова, кажу да је Луг установио ову свечаност у част Таилтие, Tailtiu, своје мајке. Таилтиу је кћи Могмора, велике равнице, земље смрти, Шпанија по претпоставци. Она умире у августу према Dindshenchas. Луг је установио празник у њену част. А сам Луг је обожаван нарочито на бреговима.
Лот у речи Tailtiu види корен tal ca значењем земља. Tailtiu je синоним речи Троган (Trogan) по којој се и август зове. Према једном епу месец август се зове код Гаела и Бритона Троган, а први август Брон Трогин (Bron Trogin). Брон Трогин значи жалосни Троган и тумачи се тиме да се Троган жалости под теретом својих плодова. Троган је име земље. И Лот непобитно утврђује, према разним текстовима, да је Троган земља и да је код старих Ираца август посвећен мајци земљи, па је у њену част и Луг установио свечаност на дан 1. августа. Развијајући даље тезу, Лот тврди да је значење земље и Ирске исто, јер Ериу (Eriu), други падеж Ерен (Erenn), јесте Ирска, а ириу (Irin), други падеж ирен (Irenn), је земља.
Чија су порекла ових речи?  српска.
Где га је Тацит нашао?
Рим је свој политички престиж одржавао обавештајном службом и кад је била разбијена организација његове милитаристичке власти, ову службу је преузела црква. Њени мисионери су уходили разне народе и о њима слали својој врховној власти доставе. Тако су, у раном Средњем веку, у Средњој Европи, поменути Срби, Сјурби, Сораби, Сураби, Сараби. Њихови остаци се и данас тамо налазе. Њихово средиште, према Егинхарду, (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 121, Payot) било је између Лабе и Сале, одакле су падали на Туринг, а њихови остаци данас се налазе на граници између Сакса и Пруске, у Лужици, и зову се Лужички Срби.
Лужица је деминутив од речи Луг. Али, сем ње, као што су, према Лоту, у Галији, четрнаест утврђења добила име по Лугу, тако су и у свима словенским земљама многа места добила назив такође по Лугу: Луже, Лужна, Лужец, Лужани, Лужанки, Лужнице, итд. (К. Кадлец: Првобитно словенско право пре Х века, 1924 г., стр. 13., у преводу Т. Тарановског). Код Кадлеца се, истина, ови називи погрешно тумаче као каљуге, али је та погрешка дошла услед непознавања правила о претварању г у ж, што се, уосталом, јавља и у формирању француског језика.
Дакле, Тацит је Луг нашао у Германији, код Словена, Срба, из Средње Европе.
Подударност келтског луга са српским није обична језична случајност, јер и сви други појмови који означују Лугов круг имају еквиваленат у српском језику. На пример епопеја ''Друга битка Мојтуре'' у којој Луг жели да уђе у Тарине дворе. Тара је једна од најлепших планина у Западној Србији, а ако је келтски Луг, као српски, шума, онда у овом конкретном случају треба да се персонификује долазак пролећа или лета на Тару. У келтској епопеји келтски Луг има епитет Samhildánach, а и сам Лот samh тумачи као Лето.
Код Срба гавран је ратни гласник, кобан. Он иде са придевом вран, али се употребљава и сам придев, као супстантива што је запазио још Ј. Грим.
''Полетела два врана гаврана,
Са Мишара, поља широкога...
Ја два врана, два по богу брата''.
(Бој на Мишару, Вук, IV).
И ово одговара келтском и галском bran, код кога се, уместо српског в, јавља б, што је готово правило, јер је и Gabriel српски Гаврило.
И Фомор, везан са гавранима као гласницима смрти, потпуно је објашњив на српском. Јер, готово правило је да словенска реч, прелазећи у германски језик, у замену за словенско п добија германско ф. На пр. реч volks, folk je словенска. У старијем словенском, данас у руском, она гласи полк, плк. Код Срба, где је извршена вокализација сугласника л, плк се јавља као пук. Имајући ово на уму, фомор се објашњава сам по себи. Враћањем у Словенство, он губи германско ф и добија своје словенско п. Такав, он је помор  помор је српска реч и значи потпуно изумирање. Везан за спев из епа који се објашњава може да значи јесен, када у лугу све вене и мре. Лако су, затим, објашњиве и тако велике чари луга као и његова музикалност, јер у њему живе славуји, а и име Кукулин се јавља у српским именима Куделин и Кулин.
Поставља се питање може ли се помоћу српског језика објаснити Lugnasad. Насад или расад, у српском је сађење. Лугнасад може бити сађење луга, дрвећа.
А шта је Bron Trogin? Жалост јесени?
Тацит Germ. (IX) вели: ''pars Sueborum et Isidi sacrificat'', a y R. H. R. livre C. 1929 у чланку L'Eleusinisme et la disgrâce des Danaїdes, CH. Picard. наводи, према наводу, један став из Плутархове расправе о Изиди и Озирису.
Плутарх нас обавештава, вели Пикар, да, у његово време, и у извесним местима Грчке, сејања су била пропраћена погребним обредима; зрно затрпано у земљу оплакано је као мртвац.
Ако се у извесним местима Грчке, у Изидином култу, култу земље, сејање оплакивало, зашто, у том истом култу, не би било оплакивано и у другим крајевима Европе? Онда би Lugnasad било време сејања и оплакивања тога сејања. А венчање је том пригодом најпре симболично, а затим и реално  закључивање бракова. Сем овога у словенској митологији јавља се Тројан, коме још није одређено место. Могућно да он одговара Трогану, утолико пре што Срби често мешају г и ј, на пр.:
Јал'ће ми је царе поклонити,
Јали ћe ми на мејдан изићи â€â€
где је употребљена реч мејдан у место речи мегдан.  Марко Краљевић и Арапин, Вук II, бр. 65.
Код Келта, даље, са Лугом се јавља и Мајка земља  Tailtiu, корен tal.
У српском језику површина земље зове се тле, а постоји израз: добити тал.
У (Germ. XXVI) Тацит каже: ''Agri, pro numero cultorum ab universis in vices occupantur, quos mox inter se, secundum dignationem, partiuntur.. .''
Из овога се види и то да се код Срба још до данас сачувало, у термину, сећање на некадањи режим дељења земље  тла, тала, кад је код Словена земља била општа својина.
Има још један инетересантан моменат. Лот сматра да се земља, ириу, идентификује са Ирском  Ериу, други падеж Ерен. У Србији, баш Тара се налази у крају у коме живе Ере, а не треба смести с ума да и Hertha садржи ер.
Остало би да се реч dun објасни на српском.
Код Келта дун претставља тврђаву, утврђење. То келтско утврђење било је двојако: 1.) или се градило земљаним насипима и каменом око места за становање, 2) или се место становања или одбране, град, ограђивало, поред земљаних насипа, и кољем. Оваквим келтским утврђењем служио се Цезар код Алезије, где се плот зове cippes (De bello gall. VII, 73).
Код Словена, код којих је градски систем био необично развијен, град је био опасан оградом или од земље или од коља (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 29â€â€30). Ова ограда од земље и камена, келтски дун, и данас се код Срба зове беден, што се јасно види и у народној песми Краљевић Марко и Вуча џенерал, Вук. IV, ред 111â€â€13,
Пошетала Владимировица
Мила снаха Вуче џенерала
По бедену града Вараждина,
а дала је и реч бетон. Друга врста ограде  Цезарев систем cippes  постоји и данас. Cippes је српска реч, цепке  цепанице, коље, плот.
Према овоме, келтски дун одговара српском беден, а систем cippes одговара систему ограђивања цепаницама, плотом. А ни факат да се луг јавља у упоређењу са сунцем није стран за нашу народну поезију, где су таква упоређења честа:
Сину Милош у пољу зелену
Као јарко иза горе сунце
(Жен. Душанова, Вук. II, ред. 564â€â€5). А Лавада би одговарало Ливади, пропланку у Лугу.
Помоћу изложених момената средина келтског Луга потпуно је објашњена средином српскога луга, а, најзад, келтски Луговес би био први падеж множине од речи Луг, што одговара српском лугови.
Персонификације луга вршила је црква и у Ирској и свуда, као што је и у Француској вршила специјалне персонификације са матрама. Таквим персонификацијама је подлегао и Крапе (Кrарре  R. A., t XXX, V serie, p. 102, 1931).
Јасно је, дакле, да Луг није бог већ свето место, шума, гора. Као такав, као света шума, он се код Срба задржао и до данас, у називу Света Гора, у којој је средњовековним Србима био усредсређен верски живот.
Откуда Келтима српски Луг?
Келте не треба схватити као етничку целину. Келтој - Грци су звали светле, беле људе са негованом косом. Према овоме грчка племена из средоземног базена називала су Келтима беле људе из Средње Европе, северце, из чега је опет јасно да тадања средоземна племена нису била бела. А Цезар (De bello gall. I, 1) Келтима назива сва племена келтске Галије између Белгије и Аквитаније.
Историчари тврде да су се Келти налазили на падинама Алпа и у Дунавској долини (Средња Европа) још у камено доба; да су Умбри, алпијски Келти, падали на Италију у бронзано доба, а проналаском гвожђа постали непобедиви, и мисли се да су силазили до Грчке око 1450 г. као Хомерови Ахајци, носећи гвожђе, наките, одликујући се спаљивањем мртваца, и стилом који се зове геометријски; да су се у седмом веку пребацили преко Рајне и заузели Галију, где су у шестом веку постали врло моћни; одатле пали на Шпанију и заузели је до Кадикса, а истовремено направили и поход на Италију; да им је године 390 најпре пала Алиа у руке, а затим Рим, који су напустили, а задржали Северну Италију. Том приликом њихови пукови били су подељени  једни су били у Италији други су ушли на Балканско Полуострво и запосели његов северни део. Да су, други пут, око 280 г., у заједници са Илирима, заузели Маћедонију, Тесалију и Фокиду, а године 279 потисли су их Еолци. Из Тракије су били потиснути 220 год. а да су допирали на Исток до Мале Азије, на запад до Британских Острва.
Нека њихова племена  Трокми, Толистобомани и Тектосади била су нека врста латинских савезника, али их је Август потпуно присајединио 189 г. и Галију претворио у покрајину.
Данас се сматра, као што смо напоменули, да су се њихови обичаји и језик у многоме и највише сачували у Бретањи, Велсу и Ирској.
Ово надирање Келта, белих људи са Севера на Шпанију, Италију итд., оставило је трага и у називима места и у митологији. У називима места у базену Средоземног Мора, нису ретка имена Бело, Болонија итд. Бело је српска, или ако се хоће, келтска реч, и означава светлу боју. Овом речју Французи су почели да означују лепо, јер њихов стари облик bels, бел, вокализујући као и у српском у истој речи, л у о, добио је bé-o bé-au опет као у српском. И из овога је јасно да су та места добила име по белим, лепим, насупрот мургастима, ружним људима.
Отуда је борба Келта са Римом борба белих племена са небелим племенима. Борба Келта у Шпанији је такође борба белих са небелима, исто и у Грчкој, итд. Ово се нарочито очитује у случају Рима приликом пунских ратова. За успешан исход рата са свакако небелом Картагином Рим је принуђен да узме нову веру, култ земље, еминентно келтски култ, култ ''нордијаца'', из чега је јасно да су бели у Риму били постали надмоћнији, услед чега је и наступило разрачунавање са Картагином.
Од пунског рата Римску државу треба сматрати као келтизовану  белу  у приличној мери, али не потпуно, што је и било повод њених сталних преврата и нереда.
У овој борби светлих Севераца, носилаца песме и апстрактног бога, и тамних људи са Средоземнога Мора, борба Јелисеја и Атине, Еумолпа и Еректеја, Голијата и Давида, Келта и Римљана па затим и келтизованих Римљана и Картагине, Ã¢â‚¬â€ и јесте тајна коју, у најновије време, наслућује т. зв. нордијска концепција.
Тек после пунских ратова јављају се Анали Тита Ливија, који је пореклом из Умбрије, еминентно Келт, и ти Анали, нарочито о оснивању Рима, испредени су из неримских легенда. Отуда и неримски мит о ноћним састанцима Нуме и нимфе крај извора у светој шуми, која није римска. Али келтизам у римској држави је променљиве судбине и зато, касније, Тацит, иако је и сам из Умбрије, не помиње lucus као установу за коју знају и Римљани, него као установу искључиво средњоевропску.
Из овога видимо да lucus није латински појам, а утврдили смо да није ни германски, па ни старокелтски.
Луг, израз највеће келтске светиње је, дакле, несумњиво српска реч. Али не само ово. Сва келтска племена поређана код Цезара (De bello gall.) носе српска имена: Брановићи, VII, 75; Лемовићи (Ломовићи) VII, 75; (и код Тацита Герм. XI 19); Беловици II, V, VIII; Латовићи I, као и имена келтских вођа: Думнори (кс) ћ ; Оргентри (кс) ћ; Верцигентори (кс) ћ; итд.; а, као што је већ напоменуто, за ознаку Немаца и Цезар и Тацит се служе словенском речју  Nemetes  Nemates.
Из овога се поставља питање откуда код Келта српски Луг и српска имена и има ли између једних и других, Келта и Срба односно Келта и Словена, каквог сродства, или је било узајамног утицаја, посредног или непосредног, у којим крајевима света, и у коме добу?