Страхиња-Бан
29-03-08, 02:59
Познати плакат „Мајко Србијо, помози!â€Â, аутора Драгослава Стојановића, карикатуристе и једног од оснивача листа „Ошишани јежâ€Â, стрељаног 1945. године, настао је на основу фотографије коју је снимио љотићевски командант Милош Војиновић Лаутнер.
Ово сазнање дугујемо колеги Ђорђу Пилчевићу, ранијем дописнику „Политике†из Ужица, данас пензионеру који није утулио своју новинарску страст. Захваљујући томе коначно је осветљен настанак плаката који је можда и пресудно утицао на Стојановићев трагични крај, о чему смо писали почетком фебруара, поводом рехабилитације овог ствараоца.
Таква претпоставка изнета је и у решењу о рехабилитацији, свакако и зато што је приликом искључења Стојановића из уметничког удружења, на седници УЛУС-а, 17. фебруара 1945. године, наведено да је он „одмах по доласку из заробљеништва активно сарађивао на пољу пропаганде са немачким фашистичким окупатором и домаћим издајницима. Радио је плакате политичког карактераâ€Â.
Стојановић је био отеран у нацистички логор у Нирнбергу, али је са групом заробљеника успео да се врати у окупирану Србију 1942. године, после чега је у листу „Ново време†објављивао политички неутралне карикатуре и цртеже.
Ово гласило владе Милана Недића извештавало је у априлу 1942. и о трагичном таласу српских избеглица које су под налетом злогласне усташке „Црне легије†Јуре Францетића морале да беже из источне Босне. У злочиначком пиру усташе су поклале око 4.000 Срба од Власенице до Скелана, а 20.000 избеглих прихваћено је на другој обали Дрине, у Рачанском срезу у Србији. Највише их је било у Бајиној Башти.
У акцији збрињавања избеглица учествовао је и љотићевски Десети добровољачки одред под командом Милоша Војиновића Лаутнера.
Пишући о тим догађајима, „Ново време†је објавило и потресну фотографију жене која се спасла усташког ножа, а њен вапијући поглед преточен је у потпис испод снимка – „Мајко Србијо, помози!â€Â.
Ђорђе Пилчевић каже да је уз фотографију упоредо објављена и напомена да се не зна њен аутор. По том мотиву Драгослав Стојановић је ускоро сачинио плакат којим је Недићева влада, њен Комесаријат за избеглице, позивао грађане Србије да помогну својој браћи у невољи с друге обале реке Дрине. Колега Пилчевић нам је послао копију оригиналног снимка који је оновремено сачинио Милош Војиновић и објаснио како се ова фотографија нашла у његовој личној архиви.
Боравећи у Чачку пре двадесетак година, Пилчевић је посетио оца Платона Милојевића, игумана и старешину манастира Рача код Бајине Баште од 1939. до 1949. године, коме Србија остаје вечно дужна јер је током Другог светског рата сачувао Мирослављево јеванђеље, закопано испод камених плоча олтара манастирске цркве.
Током разговора, отац Платон је колеги Пилчевићу показао и поклонио фотографију жене избеглице објављену у „Новом времену†1942. године. Снимак му је, како је објаснио, дао љотићевски командант Милош Војиновић Лаутнер, који је повремено долазио у манастир Рачу.
На фотографији је написано: „Снимио М. ВојиновићÃ¢â‚¬Â, тако да је енигма о њеном аутору коначно расветљена. Нажалост, отац Платон није могао да саопшти и име жене са снимка, што остаје као једина непознаница у причи о овом историјском документу.
Ђорђе Пилчевић наводи да је Лаутнер био велики заљубљеник у фотографију, због чега се никада није одвајао од фотоапарата, снимајући поједине догађаје и личности. Његове филмове је развијао и израђивао му фотографије познати ужички фотограф Илија Лазић.
Не треба да чуди опрезност оца Платона Милојевића који је тек пре двадесет година поклонио Лаутнерову фотографију колеги Пилчевићу.
Милош Војиновић Лаутнер је своје ратовање у окупираној Србији обележио и многим злочинима почињеним у ужичком крају. Погинуо је 23. септембра 1943. године у Сечој Реци код Косјерића, у борби против четника Драже Михаиловића. Тада је био капетан и командант љотићевског Четвртог батаљона Српског добровољачког корпуса.
извор- ПОЛИТИКА Слободан Кљакић
Ово сазнање дугујемо колеги Ђорђу Пилчевићу, ранијем дописнику „Политике†из Ужица, данас пензионеру који није утулио своју новинарску страст. Захваљујући томе коначно је осветљен настанак плаката који је можда и пресудно утицао на Стојановићев трагични крај, о чему смо писали почетком фебруара, поводом рехабилитације овог ствараоца.
Таква претпоставка изнета је и у решењу о рехабилитацији, свакако и зато што је приликом искључења Стојановића из уметничког удружења, на седници УЛУС-а, 17. фебруара 1945. године, наведено да је он „одмах по доласку из заробљеништва активно сарађивао на пољу пропаганде са немачким фашистичким окупатором и домаћим издајницима. Радио је плакате политичког карактераâ€Â.
Стојановић је био отеран у нацистички логор у Нирнбергу, али је са групом заробљеника успео да се врати у окупирану Србију 1942. године, после чега је у листу „Ново време†објављивао политички неутралне карикатуре и цртеже.
Ово гласило владе Милана Недића извештавало је у априлу 1942. и о трагичном таласу српских избеглица које су под налетом злогласне усташке „Црне легије†Јуре Францетића морале да беже из источне Босне. У злочиначком пиру усташе су поклале око 4.000 Срба од Власенице до Скелана, а 20.000 избеглих прихваћено је на другој обали Дрине, у Рачанском срезу у Србији. Највише их је било у Бајиној Башти.
У акцији збрињавања избеглица учествовао је и љотићевски Десети добровољачки одред под командом Милоша Војиновића Лаутнера.
Пишући о тим догађајима, „Ново време†је објавило и потресну фотографију жене која се спасла усташког ножа, а њен вапијући поглед преточен је у потпис испод снимка – „Мајко Србијо, помози!â€Â.
Ђорђе Пилчевић каже да је уз фотографију упоредо објављена и напомена да се не зна њен аутор. По том мотиву Драгослав Стојановић је ускоро сачинио плакат којим је Недићева влада, њен Комесаријат за избеглице, позивао грађане Србије да помогну својој браћи у невољи с друге обале реке Дрине. Колега Пилчевић нам је послао копију оригиналног снимка који је оновремено сачинио Милош Војиновић и објаснио како се ова фотографија нашла у његовој личној архиви.
Боравећи у Чачку пре двадесетак година, Пилчевић је посетио оца Платона Милојевића, игумана и старешину манастира Рача код Бајине Баште од 1939. до 1949. године, коме Србија остаје вечно дужна јер је током Другог светског рата сачувао Мирослављево јеванђеље, закопано испод камених плоча олтара манастирске цркве.
Током разговора, отац Платон је колеги Пилчевићу показао и поклонио фотографију жене избеглице објављену у „Новом времену†1942. године. Снимак му је, како је објаснио, дао љотићевски командант Милош Војиновић Лаутнер, који је повремено долазио у манастир Рачу.
На фотографији је написано: „Снимио М. ВојиновићÃ¢â‚¬Â, тако да је енигма о њеном аутору коначно расветљена. Нажалост, отац Платон није могао да саопшти и име жене са снимка, што остаје као једина непознаница у причи о овом историјском документу.
Ђорђе Пилчевић наводи да је Лаутнер био велики заљубљеник у фотографију, због чега се никада није одвајао од фотоапарата, снимајући поједине догађаје и личности. Његове филмове је развијао и израђивао му фотографије познати ужички фотограф Илија Лазић.
Не треба да чуди опрезност оца Платона Милојевића који је тек пре двадесет година поклонио Лаутнерову фотографију колеги Пилчевићу.
Милош Војиновић Лаутнер је своје ратовање у окупираној Србији обележио и многим злочинима почињеним у ужичком крају. Погинуо је 23. септембра 1943. године у Сечој Реци код Косјерића, у борби против четника Драже Михаиловића. Тада је био капетан и командант љотићевског Четвртог батаљона Српског добровољачког корпуса.
извор- ПОЛИТИКА Слободан Кљакић