bogsvarog
29-03-08, 00:31
Шта је расизам?
Одштампано у American Renaissance часопису
интернет извор: http://www.duke.org/library/affirmative/whatis.html
Нема нације на свету која се толико згражава на „расизам“ као Сједињене Државе. У поређењу са другим преступима, сматра се да расизам заслужује већи прекор. Медији и јавно мњење су толико навикнути на приче о убиствима, силовањима, пљачкама и паљевини да су и најогавнији злочини прихваћени као неминовне одлике америчког живота. „Расизам“ се на запоставља. На пример, када је прошле године један бели студенд из Џорџтаун адвокатске школе изјавио да црни студенти нису квалификовани колико и бели, његове речи су изазвале националну полемику о „расизму“. Да је овај студент убио некога он би привукао доста мање пажње и критиковања.
Америка је опседнута расизмом. Универзитети су на највећем степену приправности, новинари и политичари га нападају, цркве проповедају против расизма, кажу да је распрострањен по Америци, али шта је заправо расизам?
Речници нам нису од велике помоћи ако желимо да разумемо шта та реч значи. Обично гласи да је то веровање по којем се сматра да је сопствена етничка припадност надмоћна према другим, или као веровање да су култура и понашање укорењени у раси. Када Американци причају о расизму они мисле на доста више. Без обзира, објашњење из речника нам показује на шта Американци мисле када помињу расизам. Једно значење на које се наилази код Американаца јесте да су све етничке скупине једнаке. Без обзира на јаке доказе који указују на супротно све расе се сматрају једнако талентованим и вредним, а свако ко сумња у ову догму не само да греши него је и зла особа.
Ова догма има логичне последице које су веома важне. Ако су црнци, на пример, једнаки белцима у свему, који су узроци њиховог сиромаштва, криминалитета, и распусног начина живота? Пошто је свака теорија расних разлика одбачена, једино могуће објашњење за неуспех црнаца је бели расизам. И пошто су црнци приметно сиромашнији, клони кривичним делима и распуштани, у Америци мора да је распорстрањен расизам. Ништа друго их неби могло задржати у тако бедном стању.
Сва јавна расправа о раси данас је укљештена у овој окрутној логици. Свако објашњење за неуспех црнаца које није засновано на злоби белаца прети да скрене у забрањена поља расних разлика. И тако, чак и данас када белци немају воље да угњетавају црнце, јучерашњи белци су их засигурно угњетавали. Ако белци свесно не угњетавају црнце, онда мора да их угњетавају подсвесно. Ако се не могу пронаћи расисти, онда мора да су друштвене установе расистички настројене. Или, пошто су црнци толико неуспешни у Америци мора да су узрок тог њиховог неуспеха милиони белих људи који даноноћно раде да би црнце задржали у бедном положају. Догма расне једнакости не оставља ни мало места за објашњење које на неки начин не криви беле људе.
Логичне последице ове догме су јасне. Пошто смо обавезани да верујемо како је једино објашњење за не-бели неуспех бели расизам, сваки пут када видимо сиромашне не-белце, или оне које су починили кривична дела, који примају социјалну помоћ или се дрогирају, бело друштво је криво за још једно расистичко дело. Сваки неуспех или лоше понашање не-белаца је необорив доказ белачке мржње и нетрпељивости. Док год не-белци постану успешни у животу, то јесте док год не буду на истом нивоу као и белци, сматраће се да их белци спутавају и угњетавају. Овај обавезни начин мишљења води ка неким чудним закључцима. Као прво, расизам је грех за кога се верује да је присутан само међу белим људима. Заиста, црначки члан Конгреса из Чикага (Гас Севиџ), и Колман Јанг, црначки градоначелник Детроита, тврде да само белци могу бити расисти. Исто тако, службеник за „равноправност“ црнаца (affirmative action) у Њујоршком Осигуравајућем Друштву (State Insurance Fund of New York) је 1987 год. издала летак где објашњава да су сви белци расисти и да само белци могу бити расисти. Како би се другачије могао објаснит незавидни положај црнаца а да се не дотакне могућност расне неједнакости?
И ако неки црнци и бели либерали признавају да не-белци ипак могу бити расисти, они и даље тврде да су не-белци присиљени у тај расизам како би се одбранили од вековима дугог белог угњетавања. Што изгледа као не-бели расизам је тако схватљиво и опростиво да једва заслужује назив „расизам“. Стога, да ли је неко дело расистичко или не зависи од расе почиониоца. Нешто што би засигурно било названо расизмом уколико би то белци урадили сматра се нормалним ако би то починио припадник неке друге расе.
Примери оваквих двојних аршина су тако чести да их готово не требамо ни наводит: када белац убије црнца и употреби реч „црнчуга“ (nigger) током злочина сви медији непрестано причају о томе док се нација удара по прсима; када чланови црног Јахве култа почине ритуална убиства неодређених белаца медији ћуте (погледај American Renaissance, март 1991). Факултети забрањују погрдне изјаве о не-белцима означавајући их као „расистичке“, док се простачки напади на белце занемарују.
Ако на изборима 60 процената белаца гласа за белог кандидата, а 95 процената црнаца за црног кандидата, белци су оптужени да имају расне предрасуде. Постоје чак 107 „историјски црначких“ факултета чији основни расни састав мора бити очуван у име разноликости, али сви историјски бели факултети морају насилно прихватити студенте других расних припадности у име... исте ствари. Одупрети се томе је расизам.
За „црни понос“ се каже да је дивна и достојанствена ствар, али било шта што би се могло протумачити као бели понос је врста мржње. Савршено је природно да се треба дозволити имигрантима из трећег света настава на матерњем језику, али је расизам ако их домаћи Американци питају да науче енглески.
Очигледна против-белачка предрасуда, као што је програм за равноправност црнаца (affirmative action), је сада закон. Да постоји програм који би овако ишао на руку белцима напали би га и означили омраженом наклоношћу Евро-Американцима.
Широм државе, црна, латино-америчка, и азијатска удружења и страначки сабори се сматрају красним изражајима етничке солидарности, али свако удружење намењено белцима је аутоматски расистичко. Национално Удружење за Напредак Обојених Људи (NAACP) се отворено бори за предност црнаца али се сматра уваженим удружењем за „грађанска права“. Национално Удружење за Напредак Белих Људи (NAAWP) се залаже за једнакост у опхођењу према свим расама, али га сматрају расистичким.
На неколицини факултета бели студенти који су против наклоности црнцима су основали студентска удружења за белце, попут оних за црнце, латино-американце, итд., и прописно су означени расистима. Недавно су бели студенти у Ловел средњој школи-Сан Франциско постали мањина, те су питали за удружење које би искључиво било намењено белцима баш као што и припадници осталих раса имају удружења која су отворена само њима. Одбијени су са запрепашћењем. Доиста, свако удружење у данашњој Америци које није основано строго да би било енклава за белце али чији су сви чланови белци се означава расистичким.
Један од омиљених поклика данас јесте „прослава разноликости“ као нешто што је супротно америчком расизму. Понеки људи почињу да схватају да разноликост успева преко леђа белаца (и понекад мушкараца), а никад на штету других. Нико не предлаже да Хаувард универзитет постане више разнолик тако што би почео примати белце, латино-американце, или Азијате. Нико не предлаже да би Национални латино-амерички универзитет у Сан Хозеу (Калифорнија) имао више користи када би друге расе биле присутне. Нико не каже да Црни комитет Конгреса или извршни одбори NAACP, или Мексичко-амерички фонд за правну одбрану и Фонд за образовање, испаштају због недостатка разноликости. За њих је савршено нормално да славе истоврсност (или хомогенитет). Али зато се за сваку чисто белачку скупину – било да је реч о фирми, градићу, школи, удружењу или комшилуку – сматра да испашта од парализног недостатка разноликости који мора бити излечен што пре. „Разноликост“ ће успети само када белци буду сведени на мањину.
Да кажемо искрено: „слављење“ или „прихватање“ разноликости, као што нам често налажу, није ништа друго него жал због вишка белаца. Заиста, сматра се да цела нација пати од вишка белаца. Наша садашња имиграциона политика је намештена тако да око 90 процената од наших 800,000 годишњих законитих досељеника нису белци. Неколико милиона незаконитих досељеника који сваке године уђу у државу су скоро сви не-белци. Расизам је бити не захвалан за овај вредан похвале допринос „разноликости“. Наравно, само се бели народи позивају да прихвате ову врсту „разноликости“. Готово је криминално замислити да би било који народ друге расе требао применити овако очигледну отимачину.
А шта када би Сједињене Државе пустиле својим најсиромашнијим, најмање школованим грађанима да нагрну преко границе у Мексико? Да ли би било будала који би мислили да ће Мексико бити „културно обогаћен“ таквим променама? Шта да држава Чивава изгуби своје већинско становништво због сиромашних белаца који би захтевали да се настава држи на енглеском, да се слави Четврти јули, који би искали да им се да право гласа и ако нису грађани, који би правили буку тражећи бели напредак (белачку affirmative action) у запослењу и школама?
Да ли би Мексико – или било која друга не-бела држава – трпио овакво културно и демографско пустошење? Наравно да неби. Но бели Американци морају да гледају на поплаву Латино-американаца и Азијата који улазе у њихову државу као на безвредан културни поклон. Они морају да „славе“ сопствени губитак утицаја, сопствено нестајање, губитак земље, јер ако то неби урадили онда су безнадежни расисти.
Постоји једна чудна асиметрија када се говори о америчком расизму.
Када не-белци промовишу своју расне циљеве нико их не криви да „мрзе“ другу групу. Црнци се могу придружит удружењима за „грађанска права“, а латино-американци могу бити активисти без страха да ће их неко прозват мрзитељима. Они отворено могу да заговарају расну предност за своју групу, предност која се стиче на рачун белаца. Могу захтевати разне повластице а да нико никад не каже да су против белаца.
Белци, на другу руку, требају само да се успротиве повластицама које црнци добивају кроз „affirmative action†да би били названи мрзитељима. Уколико се успротиве законима који су сами по себи предрасудни биће названи расистима. Ако кажу да више воле дружење са својим људима, да хоће мир како би могли уживати у плодовима свог европског наслеђа, они су непоправно зли и мржњи наклоњени.
Овде лежи последња недоследност америчких расних односа. Свим не-белцима је допуштено да се друже са својима, да мисле о својим народима као групама које имају посебне интересе од оних заједничких и да отворено раде за предсност своје групе. Не сматра се да је ово расистичко понашање. У исто време, белци такође морају да заступају расне интересе не-белаца. Морају жртвовати сопствену будућност на олтару „разноликости“ и сарађиват у сопственом расељавању. Требају да подстичу, чак и финансирају, уклањање европског народа и наслеђа у корист страних народа и наслеђа. Једноставно речено, белци радосно требају да униште сопствено друштво, да почине расно и културно самоубиство. Одбијање оваквог исхода је расизам.
Наравно, цела не-бела скупина у Сједињеним Државама је савршено природна и здрава. Ништа није природније него љубав према сопственом народу и нада да ће тај народ напредовати. Филипинци и Салвадорци су забезекнути да се могу доеслити у Сједињене Државе и добити предност пре белаца који су ту рођени, али могу ли се кривит што то прихватају? Да ли је чудо што они хоће да се њихови језици, културе, њихова браћа и сестре устале и оставе свој дубоки траг на земљи? Ако су некада славни људи из некада славног народа упорни да униште сами себе и спремни да дају своју земљу и власт било којем народу који то затражи, зашто би се Мексиканци и Кампучијанци жалили?
Не, бела скупина у Сједињеним Државама је та која је неприродна, нездрава, и без историјског преседана. Белци су допустили да их убеде како је расистички противити се сопственом пустошењу, а камо ли да раде за интересе свог народа. Никад у историји човечанства се не може видети да је тако јак, надмоћан народ отворио своје капије странцима, и предао своје благо истим тим. Нико пре није био обмањен толико да би мислио како је племенитост или врлина предати своје наслеђе, и дати другима сопствено место у историји. Од свих раса у Америци, само су белци преварени да мисле како је љубав за сопствени народ „мржња“ према осталим. Сви здрави људи дају предност сопственој врсти, а то нема никакве везе са мржњом. Сви људи воле своје породице више него своје комшије, али то не значи да они мрзе своје комшије. Белци који воле своју расу немају зловољу за не-белце. Они само хоће да буду остављени на миру како би учествовали у развијању својих расних и културних судбина.
Оно што се од белаца у Америци захтева је потпуно неприродно. Од њих се захтева да се посвете интересима друигх раса и да занемаре интересе сопствене скупине. То је као кад би од неког тражили да занемари своју децу, те да воли децу својих комшија јер би било „расистички“ да то не уради.
Шта је онда расизам? Расизам значи много више од онога што нам речници објашњавају. Расизам је било какво противљење белаца званичном програму расних повластица за не-белце. Било каква наклоњеност белаца свом народу и наслеђу је такође расизам. Свака врста отпора белаца стању које њихов народ води у мањину је расизам. Расизам је и када су белци нерасположени док их други гурају у страну. У кратко, за расизам се сматрају све нормалне жеље ка народношћу које означавају народе од почетка историје – али само ако су то жеље белаца.
Нема нације у свету која се толико згражава на „расизам“ као Сједињене Државе. У поређењу са другим преступима, сматра се да расизам заслужује већи прекор. Медији и јавно мњење су толико навикнути на приче о убиствима, силовањима, пљачкама и паљевини да су и најогавнији злочини прихваћени као неминовна особина америчког живота. „Расизам“ се на запоставља.
Америка је опседнута расизмом. Универзитети су на највећем степену приправности, новинари и политичари га нападају, цркве проповедају против расизма, кажу да је распрострањен по Америци, али шта је заправо расизам?
Thomas Jackson
Превод: Рас.Соц.
Одштампано у American Renaissance часопису
интернет извор: http://www.duke.org/library/affirmative/whatis.html
Нема нације на свету која се толико згражава на „расизам“ као Сједињене Државе. У поређењу са другим преступима, сматра се да расизам заслужује већи прекор. Медији и јавно мњење су толико навикнути на приче о убиствима, силовањима, пљачкама и паљевини да су и најогавнији злочини прихваћени као неминовне одлике америчког живота. „Расизам“ се на запоставља. На пример, када је прошле године један бели студенд из Џорџтаун адвокатске школе изјавио да црни студенти нису квалификовани колико и бели, његове речи су изазвале националну полемику о „расизму“. Да је овај студент убио некога он би привукао доста мање пажње и критиковања.
Америка је опседнута расизмом. Универзитети су на највећем степену приправности, новинари и политичари га нападају, цркве проповедају против расизма, кажу да је распрострањен по Америци, али шта је заправо расизам?
Речници нам нису од велике помоћи ако желимо да разумемо шта та реч значи. Обично гласи да је то веровање по којем се сматра да је сопствена етничка припадност надмоћна према другим, или као веровање да су култура и понашање укорењени у раси. Када Американци причају о расизму они мисле на доста више. Без обзира, објашњење из речника нам показује на шта Американци мисле када помињу расизам. Једно значење на које се наилази код Американаца јесте да су све етничке скупине једнаке. Без обзира на јаке доказе који указују на супротно све расе се сматрају једнако талентованим и вредним, а свако ко сумња у ову догму не само да греши него је и зла особа.
Ова догма има логичне последице које су веома важне. Ако су црнци, на пример, једнаки белцима у свему, који су узроци њиховог сиромаштва, криминалитета, и распусног начина живота? Пошто је свака теорија расних разлика одбачена, једино могуће објашњење за неуспех црнаца је бели расизам. И пошто су црнци приметно сиромашнији, клони кривичним делима и распуштани, у Америци мора да је распорстрањен расизам. Ништа друго их неби могло задржати у тако бедном стању.
Сва јавна расправа о раси данас је укљештена у овој окрутној логици. Свако објашњење за неуспех црнаца које није засновано на злоби белаца прети да скрене у забрањена поља расних разлика. И тако, чак и данас када белци немају воље да угњетавају црнце, јучерашњи белци су их засигурно угњетавали. Ако белци свесно не угњетавају црнце, онда мора да их угњетавају подсвесно. Ако се не могу пронаћи расисти, онда мора да су друштвене установе расистички настројене. Или, пошто су црнци толико неуспешни у Америци мора да су узрок тог њиховог неуспеха милиони белих људи који даноноћно раде да би црнце задржали у бедном положају. Догма расне једнакости не оставља ни мало места за објашњење које на неки начин не криви беле људе.
Логичне последице ове догме су јасне. Пошто смо обавезани да верујемо како је једино објашњење за не-бели неуспех бели расизам, сваки пут када видимо сиромашне не-белце, или оне које су починили кривична дела, који примају социјалну помоћ или се дрогирају, бело друштво је криво за још једно расистичко дело. Сваки неуспех или лоше понашање не-белаца је необорив доказ белачке мржње и нетрпељивости. Док год не-белци постану успешни у животу, то јесте док год не буду на истом нивоу као и белци, сматраће се да их белци спутавају и угњетавају. Овај обавезни начин мишљења води ка неким чудним закључцима. Као прво, расизам је грех за кога се верује да је присутан само међу белим људима. Заиста, црначки члан Конгреса из Чикага (Гас Севиџ), и Колман Јанг, црначки градоначелник Детроита, тврде да само белци могу бити расисти. Исто тако, службеник за „равноправност“ црнаца (affirmative action) у Њујоршком Осигуравајућем Друштву (State Insurance Fund of New York) је 1987 год. издала летак где објашњава да су сви белци расисти и да само белци могу бити расисти. Како би се другачије могао објаснит незавидни положај црнаца а да се не дотакне могућност расне неједнакости?
И ако неки црнци и бели либерали признавају да не-белци ипак могу бити расисти, они и даље тврде да су не-белци присиљени у тај расизам како би се одбранили од вековима дугог белог угњетавања. Што изгледа као не-бели расизам је тако схватљиво и опростиво да једва заслужује назив „расизам“. Стога, да ли је неко дело расистичко или не зависи од расе почиониоца. Нешто што би засигурно било названо расизмом уколико би то белци урадили сматра се нормалним ако би то починио припадник неке друге расе.
Примери оваквих двојних аршина су тако чести да их готово не требамо ни наводит: када белац убије црнца и употреби реч „црнчуга“ (nigger) током злочина сви медији непрестано причају о томе док се нација удара по прсима; када чланови црног Јахве култа почине ритуална убиства неодређених белаца медији ћуте (погледај American Renaissance, март 1991). Факултети забрањују погрдне изјаве о не-белцима означавајући их као „расистичке“, док се простачки напади на белце занемарују.
Ако на изборима 60 процената белаца гласа за белог кандидата, а 95 процената црнаца за црног кандидата, белци су оптужени да имају расне предрасуде. Постоје чак 107 „историјски црначких“ факултета чији основни расни састав мора бити очуван у име разноликости, али сви историјски бели факултети морају насилно прихватити студенте других расних припадности у име... исте ствари. Одупрети се томе је расизам.
За „црни понос“ се каже да је дивна и достојанствена ствар, али било шта што би се могло протумачити као бели понос је врста мржње. Савршено је природно да се треба дозволити имигрантима из трећег света настава на матерњем језику, али је расизам ако их домаћи Американци питају да науче енглески.
Очигледна против-белачка предрасуда, као што је програм за равноправност црнаца (affirmative action), је сада закон. Да постоји програм који би овако ишао на руку белцима напали би га и означили омраженом наклоношћу Евро-Американцима.
Широм државе, црна, латино-америчка, и азијатска удружења и страначки сабори се сматрају красним изражајима етничке солидарности, али свако удружење намењено белцима је аутоматски расистичко. Национално Удружење за Напредак Обојених Људи (NAACP) се отворено бори за предност црнаца али се сматра уваженим удружењем за „грађанска права“. Национално Удружење за Напредак Белих Људи (NAAWP) се залаже за једнакост у опхођењу према свим расама, али га сматрају расистичким.
На неколицини факултета бели студенти који су против наклоности црнцима су основали студентска удружења за белце, попут оних за црнце, латино-американце, итд., и прописно су означени расистима. Недавно су бели студенти у Ловел средњој школи-Сан Франциско постали мањина, те су питали за удружење које би искључиво било намењено белцима баш као што и припадници осталих раса имају удружења која су отворена само њима. Одбијени су са запрепашћењем. Доиста, свако удружење у данашњој Америци које није основано строго да би било енклава за белце али чији су сви чланови белци се означава расистичким.
Један од омиљених поклика данас јесте „прослава разноликости“ као нешто што је супротно америчком расизму. Понеки људи почињу да схватају да разноликост успева преко леђа белаца (и понекад мушкараца), а никад на штету других. Нико не предлаже да Хаувард универзитет постане више разнолик тако што би почео примати белце, латино-американце, или Азијате. Нико не предлаже да би Национални латино-амерички универзитет у Сан Хозеу (Калифорнија) имао више користи када би друге расе биле присутне. Нико не каже да Црни комитет Конгреса или извршни одбори NAACP, или Мексичко-амерички фонд за правну одбрану и Фонд за образовање, испаштају због недостатка разноликости. За њих је савршено нормално да славе истоврсност (или хомогенитет). Али зато се за сваку чисто белачку скупину – било да је реч о фирми, градићу, школи, удружењу или комшилуку – сматра да испашта од парализног недостатка разноликости који мора бити излечен што пре. „Разноликост“ ће успети само када белци буду сведени на мањину.
Да кажемо искрено: „слављење“ или „прихватање“ разноликости, као што нам често налажу, није ништа друго него жал због вишка белаца. Заиста, сматра се да цела нација пати од вишка белаца. Наша садашња имиграциона политика је намештена тако да око 90 процената од наших 800,000 годишњих законитих досељеника нису белци. Неколико милиона незаконитих досељеника који сваке године уђу у државу су скоро сви не-белци. Расизам је бити не захвалан за овај вредан похвале допринос „разноликости“. Наравно, само се бели народи позивају да прихвате ову врсту „разноликости“. Готово је криминално замислити да би било који народ друге расе требао применити овако очигледну отимачину.
А шта када би Сједињене Државе пустиле својим најсиромашнијим, најмање школованим грађанима да нагрну преко границе у Мексико? Да ли би било будала који би мислили да ће Мексико бити „културно обогаћен“ таквим променама? Шта да држава Чивава изгуби своје већинско становништво због сиромашних белаца који би захтевали да се настава држи на енглеском, да се слави Четврти јули, који би искали да им се да право гласа и ако нису грађани, који би правили буку тражећи бели напредак (белачку affirmative action) у запослењу и школама?
Да ли би Мексико – или било која друга не-бела држава – трпио овакво културно и демографско пустошење? Наравно да неби. Но бели Американци морају да гледају на поплаву Латино-американаца и Азијата који улазе у њихову државу као на безвредан културни поклон. Они морају да „славе“ сопствени губитак утицаја, сопствено нестајање, губитак земље, јер ако то неби урадили онда су безнадежни расисти.
Постоји једна чудна асиметрија када се говори о америчком расизму.
Када не-белци промовишу своју расне циљеве нико их не криви да „мрзе“ другу групу. Црнци се могу придружит удружењима за „грађанска права“, а латино-американци могу бити активисти без страха да ће их неко прозват мрзитељима. Они отворено могу да заговарају расну предност за своју групу, предност која се стиче на рачун белаца. Могу захтевати разне повластице а да нико никад не каже да су против белаца.
Белци, на другу руку, требају само да се успротиве повластицама које црнци добивају кроз „affirmative action†да би били названи мрзитељима. Уколико се успротиве законима који су сами по себи предрасудни биће названи расистима. Ако кажу да више воле дружење са својим људима, да хоће мир како би могли уживати у плодовима свог европског наслеђа, они су непоправно зли и мржњи наклоњени.
Овде лежи последња недоследност америчких расних односа. Свим не-белцима је допуштено да се друже са својима, да мисле о својим народима као групама које имају посебне интересе од оних заједничких и да отворено раде за предсност своје групе. Не сматра се да је ово расистичко понашање. У исто време, белци такође морају да заступају расне интересе не-белаца. Морају жртвовати сопствену будућност на олтару „разноликости“ и сарађиват у сопственом расељавању. Требају да подстичу, чак и финансирају, уклањање европског народа и наслеђа у корист страних народа и наслеђа. Једноставно речено, белци радосно требају да униште сопствено друштво, да почине расно и културно самоубиство. Одбијање оваквог исхода је расизам.
Наравно, цела не-бела скупина у Сједињеним Државама је савршено природна и здрава. Ништа није природније него љубав према сопственом народу и нада да ће тај народ напредовати. Филипинци и Салвадорци су забезекнути да се могу доеслити у Сједињене Државе и добити предност пре белаца који су ту рођени, али могу ли се кривит што то прихватају? Да ли је чудо што они хоће да се њихови језици, културе, њихова браћа и сестре устале и оставе свој дубоки траг на земљи? Ако су некада славни људи из некада славног народа упорни да униште сами себе и спремни да дају своју земљу и власт било којем народу који то затражи, зашто би се Мексиканци и Кампучијанци жалили?
Не, бела скупина у Сједињеним Државама је та која је неприродна, нездрава, и без историјског преседана. Белци су допустили да их убеде како је расистички противити се сопственом пустошењу, а камо ли да раде за интересе свог народа. Никад у историји човечанства се не може видети да је тако јак, надмоћан народ отворио своје капије странцима, и предао своје благо истим тим. Нико пре није био обмањен толико да би мислио како је племенитост или врлина предати своје наслеђе, и дати другима сопствено место у историји. Од свих раса у Америци, само су белци преварени да мисле како је љубав за сопствени народ „мржња“ према осталим. Сви здрави људи дају предност сопственој врсти, а то нема никакве везе са мржњом. Сви људи воле своје породице више него своје комшије, али то не значи да они мрзе своје комшије. Белци који воле своју расу немају зловољу за не-белце. Они само хоће да буду остављени на миру како би учествовали у развијању својих расних и културних судбина.
Оно што се од белаца у Америци захтева је потпуно неприродно. Од њих се захтева да се посвете интересима друигх раса и да занемаре интересе сопствене скупине. То је као кад би од неког тражили да занемари своју децу, те да воли децу својих комшија јер би било „расистички“ да то не уради.
Шта је онда расизам? Расизам значи много више од онога што нам речници објашњавају. Расизам је било какво противљење белаца званичном програму расних повластица за не-белце. Било каква наклоњеност белаца свом народу и наслеђу је такође расизам. Свака врста отпора белаца стању које њихов народ води у мањину је расизам. Расизам је и када су белци нерасположени док их други гурају у страну. У кратко, за расизам се сматрају све нормалне жеље ка народношћу које означавају народе од почетка историје – али само ако су то жеље белаца.
Нема нације у свету која се толико згражава на „расизам“ као Сједињене Државе. У поређењу са другим преступима, сматра се да расизам заслужује већи прекор. Медији и јавно мњење су толико навикнути на приче о убиствима, силовањима, пљачкама и паљевини да су и најогавнији злочини прихваћени као неминовна особина америчког живота. „Расизам“ се на запоставља.
Америка је опседнута расизмом. Универзитети су на највећем степену приправности, новинари и политичари га нападају, цркве проповедају против расизма, кажу да је распрострањен по Америци, али шта је заправо расизам?
Thomas Jackson
Превод: Рас.Соц.