Тара
01-04-09, 13:44
“Дужности Српкињаâ€Â
Српкиње не бране своју отаџбину на бојном пољу; али оне рађају и васпитавају српске јунаке. Тим се оне најбоље одужују својему народу. Ко прима родитељску и васпитачку дужност, тај прима и велику одговорност за тај свој рад.
Јер треба децу васпитати тако да временом постану честити људи, вредни радници и добри Срби. Теже је васпитати децу у тим правцима него обезбедити их материјално.
А такво је васпитање корисније за човека, него овакво обезбеђење; Јер ваљан ће човек својим радом боље обезбедити свој живот него наслеђеним имањем.
Ваљана Српкиња васпитава своју децу у духу својега народа. Она је њихова прва васпитачица и учитељица. Она их прва учи да српски осећају и мисле, и да српски говоре и раде. Она их навикава на српске врлине и развија у њих српски карактер. Она их поучава о српском народу и о српској отаџбини, и упућује их да воле свој народ и да љубе своју отаџбину.
Родољубиве Српкиње чувају част српских породица, и поносе се српским именом. Оне храбре своје мужеве, своју браћу и своје синове, да јуначки бране своју српску отаџбину. Оне им у томе помажу: доносе им храну, и негују српске рањенике. Образоване Српкиње радо врше болничарске дужности за време рата.
Оне потпомажу “Српско Друштво Црвеног Крстаâ€Â, и спремају све што треба за лечење и неговање српских рањеника.
Оне учествују у друштвима, која раде на патриотским и родољубивим циљевима.
Оне отварају радничке школе за српске девојке, које се на тај начин обезбеђују у материјалном погледу.
Оне приређују изложбе српских рукотворина и тиме одржавају српски начин рада.
Оне штите и помажу сиромашну децу.
Оне васпитавају малу сироту децу, која су остала без својих родитеља.
Све су то важне дужности, које родољубиве Српкиње драговољно примају и свесно врше. Што се више буде ширило и усавршавало опште и стручно образовање наше женске омладине у националном правцу, то ће Српкиње моћи боље вршити своје дужности које су усресређене у раду и у животу српских породица.
Тада се оне неће сувише угледати на туђ начин живљења, на туђу ношњу и обичаје. Тада ће и српско друштво бити солидније јер ће се пред образованим и карактерним Српкињама, које пазе на своје достојанство и на углед својих породица, постидети и они људи, који проводе развратан живот.
Када сви Срби и све Српкиње, без обзира на њихово занимање, буду свесно вршили своје дужности, а нарочито родољубиве и патриотске дужности, онда се можемо поуздано надати, да ће цело српство напредовати тако, да ће се моћи одржати при културној утакмици са другим народима и у борби с непријатељима, и да ће заузети достојанствено место међу образованим европским народима.
Поглавље из књиге "Српско родољубље и отачаствољубље", 1910. година
Др. Војислав Бакић
Напомена: Др. Војислав Бакић (1847-1929) је био први директор Учитељске школе, први универзитетски професор педагогике у Србији, више пута члан Просветног савета и његов председник, објавио преко две стотине радова, окупио бројне поштоваоце хербартовске науке и веома утицао на развој српске педагогике 20.века. Као педагог залаго се да српску омладину треба васпитавати у што јачем моралном духу јер је то предуслова за очување и усавршавање српског националног и доховног бића.
Српкиње не бране своју отаџбину на бојном пољу; али оне рађају и васпитавају српске јунаке. Тим се оне најбоље одужују својему народу. Ко прима родитељску и васпитачку дужност, тај прима и велику одговорност за тај свој рад.
Јер треба децу васпитати тако да временом постану честити људи, вредни радници и добри Срби. Теже је васпитати децу у тим правцима него обезбедити их материјално.
А такво је васпитање корисније за човека, него овакво обезбеђење; Јер ваљан ће човек својим радом боље обезбедити свој живот него наслеђеним имањем.
Ваљана Српкиња васпитава своју децу у духу својега народа. Она је њихова прва васпитачица и учитељица. Она их прва учи да српски осећају и мисле, и да српски говоре и раде. Она их навикава на српске врлине и развија у њих српски карактер. Она их поучава о српском народу и о српској отаџбини, и упућује их да воле свој народ и да љубе своју отаџбину.
Родољубиве Српкиње чувају част српских породица, и поносе се српским именом. Оне храбре своје мужеве, своју браћу и своје синове, да јуначки бране своју српску отаџбину. Оне им у томе помажу: доносе им храну, и негују српске рањенике. Образоване Српкиње радо врше болничарске дужности за време рата.
Оне потпомажу “Српско Друштво Црвеног Крстаâ€Â, и спремају све што треба за лечење и неговање српских рањеника.
Оне учествују у друштвима, која раде на патриотским и родољубивим циљевима.
Оне отварају радничке школе за српске девојке, које се на тај начин обезбеђују у материјалном погледу.
Оне приређују изложбе српских рукотворина и тиме одржавају српски начин рада.
Оне штите и помажу сиромашну децу.
Оне васпитавају малу сироту децу, која су остала без својих родитеља.
Све су то важне дужности, које родољубиве Српкиње драговољно примају и свесно врше. Што се више буде ширило и усавршавало опште и стручно образовање наше женске омладине у националном правцу, то ће Српкиње моћи боље вршити своје дужности које су усресређене у раду и у животу српских породица.
Тада се оне неће сувише угледати на туђ начин живљења, на туђу ношњу и обичаје. Тада ће и српско друштво бити солидније јер ће се пред образованим и карактерним Српкињама, које пазе на своје достојанство и на углед својих породица, постидети и они људи, који проводе развратан живот.
Када сви Срби и све Српкиње, без обзира на њихово занимање, буду свесно вршили своје дужности, а нарочито родољубиве и патриотске дужности, онда се можемо поуздано надати, да ће цело српство напредовати тако, да ће се моћи одржати при културној утакмици са другим народима и у борби с непријатељима, и да ће заузети достојанствено место међу образованим европским народима.
Поглавље из књиге "Српско родољубље и отачаствољубље", 1910. година
Др. Војислав Бакић
Напомена: Др. Војислав Бакић (1847-1929) је био први директор Учитељске школе, први универзитетски професор педагогике у Србији, више пута члан Просветног савета и његов председник, објавио преко две стотине радова, окупио бројне поштоваоце хербартовске науке и веома утицао на развој српске педагогике 20.века. Као педагог залаго се да српску омладину треба васпитавати у што јачем моралном духу јер је то предуслова за очување и усавршавање српског националног и доховног бића.