Народни обичаји око порођаја и бебе

[Живана]

Да се благовремено припремимо:training:
И насмејемо и утешимо..кад видимо како је преткињама било...

ОБИЧАЈИ, ВЕРОВАЊЕ И ЗНАЊА
ПОРОЂАЈИ

У старије време, па и све до другог светског рата , жене су се порађале код куће или где би се у моменту порођаја нашле: на њиви, на путу, код оваца. Било је случајева да жена увече дотера овце и на рукама донесе новорођенче, а дешавало се да се нека породи и на гробљу. Данас се скоро свака жена порађа у болници.

Раније, ако би се код жене пред порођајем нашле стране особе и приметиле да ће се она ускоро породити, оне би одлазиле, с тим што пре поласка умоче мало прсте (тј. само нокте) у чашу воде. По њиховом одласку породиља сркне мало те воде, а остатак проспе за онима који одлазе. Или се пак натопи конопљино семе и жена га попије ради лакшег порођаја.

Порођај се обављао на чистој слами, која је прострта у соби на поду, а дете прву ноћ преспава у кориту, да не добије „магарећи кашаљ". Верује се да је слама добра да се на њој дете роди..
Новорођенче прихвата нека од старијих жена а породиља остаје да лежи у кревету 3—4 дана уколико би ко имао да је замени у кућним пословима. Код породиље после порођаја стави се „дарак" (справа за чешљање вуне) са набијеним белим луком на зупцима, изнад главе јој се обеси о таваницу вретено са набијеном главицом белог лука на врху а око врата јој се стави огрлица такође од белог лука. То се све ради да не би породиљу уватиле „бабице" (болест после порођаја).

Купању детета приступа нека жена која у томе већ има искуства, све док се мајка, ако је млада, не научи. Купање се обавља и ујутру и увече и то у дрвеном кориту, које је искључиво служило само за то а за грејање воде служио је тзв. „детињи бакрач". У воду за купање обавезно је стављан лети здравац, а зими босиљак — ради здравља.

Дете би после купања мазали чистом свињском машћу, а потом би се руком изнад детиње главе начинио знак крста. Онда би се повукло за десну руку навише и леву ногу наниже, а потом исто и за леву руку и десну ногу, и на крају стави му се мало масти у носић, повуче за нос и уснама цвркне. Ово све да би се дете правилно развијало.

После купања особа која је дете купала, по вађењу детета из воде, у њу пљуне. Затим мајка дете повије, подоји и ставља га у „љуљку" која је поред кревета везана о таваницу. После сваког купања, а пре повијања детету се ставља на пупчић мала лепиња од чистог загрејаног воска. При том би се пупчић удесно мало уврнуо да би се правилно формирао.

Новорођенче се почне облачити после једне до две недеље. Прва кошуља прави се од очеве кошуље, а чарапе се исплету једна од друге различите боје, да дете не ухвате уроци. Пре него што се детету први пут обуче кошуља, кроз њу се пропушта и перо од кокошке и жив угљен. Ово зато да би дете било живо и да би сагорело вештице, а и да би му кошуља била лака као перо.

За малу децу која би плакала више него обично бабе су сматрале да су ухватила „уроци" или да пате од „углаву" или од „увечер" или пак да су „клиновита". Против свега овог упражњавано је бајање, које су обављале „врачке" (врачаре).
Дешавало се да неко дете много плаче приликом лежања на леђима, на шта су бабе говориле да дете има „зла влакна". То се утврђивало на следећи начин: пљуне баба на длан и том пљувачком почне да трља дете по леђима и између плећки. :ack2:
Том приликом ако има у леђима „злих влакана" она се покажу из тела као на четки, у дужини од 0,5 до 1 см. Ова влакна треба почупати, јер ако се бријају, она опет досађују детету. После чупања ових влакана дете више не плаче и нормално спава.:ashamed1:

[Живана]

КРШТЕЊЕ

На око 20—30 дана по рођењу детета обављано је крштење. Крштење је вршено у цркви или код куће у присуству оца, мајке, кума и још неког из фамилије, а наравно и свештеника, који је тај чин обављао.
Док су крштења на овај начин обављана, име детета држано је у тајности, све док не почне званични ручак. Онда кум узме детињу капу и пође редом од званице до званице да плате име и када сви плате онда кум званично објави име свога малог кума или куме.

На ручак би домаћин чије се дете крсти, тј. добија име, позвао све рођаке, а такође и све жене које су донеле повојницу — кравај, односно дарове за дете.

Раније, скоро до другог светског рата, прављена су прво крштења, а тек потом (после можда и годину дана) приступало се шишању. Том приликом би кум први пут зашишао дете, унакрст по мало би му одсекао косу. Ту косу би замесио у чист восак и предао мајци на чување, ваљда опет зарад здравља и живота. И овом приликом је прављен ручак, само са више званица, и кум је кумчету доноси дарове. Мајка је кума и његове укућане даривала обично кошуљама и чарапама.

То је некад чињено у ужем кругу и обашка, а данас крштење и шишање обављају се уједно и то се позове и по 100 званица. Уз музику, весеље траје и по два дана.

Стара мушка имена су: Станимир, Јаков, Богоје, Стеван, Милан, Свилен, Сима, Сибин, Маринко, Тодор, Станислав, Радосав, Радисав, Раденко, Стаменко, Станко и др. Ова имена замењују нова као што су: Љубинко, Милинко, Дарко, Зоран, Драган, Слађан и др.

Стара женска имена су: Петрија, Иконија, Петкана, Стојана, Станија, Стојна, Стевана, Стевка, Милосава, Јаглика, Милика, Милуника, Милунка, Станка, Јабука, Вишња, Дуња, Шићера, Дивна, Свилка, Северија, Севдија, Северинка, Сараћинка, Каравилка и др.

Ова стара женска имена замењена су новим: Слађана, Сузана, Снежана, Љиљана, Душица, Љубинка, Милинка, Драгица, Олгица, Јасмина, Рузмилка, Розмирка и др.

Раније су деца појединих родитеља умирала у раној младости, тако да су поједине жене родиле и по 10 детета а сва су за кратко време после рођења умирала. Наводим случај моје тетке Љубице (пише Милош В.Милосављевић) која је родила 9 и сви су поумирали после 2—4 месеца по рођењу, па онда њена мајка Илинка, која је родила 12, а само су 3 остала у животу.

У таквим приликама људи су веровали и чинили све што би чули. Дете би остављали на пут на скривено место и чекали да виде ко ће да га нађе. Тај који би дете нашао узимао се за кума или побратима. Такво кумство или побратимство, уколико дете остане у животу, поштовано је изнад свега.

Имена тој деци обично су: Најдан, Ненад, Живко, Живота, Живојин, а женска: Најда, Нада, Живка, Живана:hurray: и др.
Веровало се за такве родитеље да за собом вуку неку проклетију од њихових старијих која их сада стижу.:cool:

[Живана]

Povratak porođajima kod kuće
Sreda - 06.05.2009

„Porođaj je nekada bio fizioloÅ¡ko stanje, a sada je trauma“, kazala je Olgica Petrović, babica sa 35 godina radnog staža u Gradskoj bolnici na Zvezdari, povodom Međunarodnog dana babica 5. maja, koji je juče prvi put obeležen u Srbiji.

Kontrolisani bolnički porođaji doveli su trudnoću do statusa bolesti koja se „leči“ sintetičkim hormonima i carskim rezom, ali kako kažu članovi Udruženja babica Srbije, sve je veća težnja žena da se vrate porođaju u kućnim uslovima, gde god je to moguće.

http://www.alo.rs/vesti/14772/Povratak_porodajima_kod_kuce

[Богосав]

ЗАДОЈАВАЊЕ (ПРВО ДОЈЕЊЕ)

Kод Срба и других балканских народа обичај је да дете први пут не подоји његова мајка, већ нека друга жена која већ доји своје дете. Ово ритуално прво дојење назива се задојавање или задајање. Жена која је задојила дете („задојиљка“, „задојачка“), постаје од тада овом детету помајка („мајкана“, „готова мати“), а њена деца су од тада посинку (задојеном детету) браћа и сестра по млеку, те им је као блиским сродницима („једнодојчад“) забрањено да ступају међусобно у брак.¹⁴
Веома се пази на то која жена ће задојити дете, будући да народ верује како детету „по жици од млика иде нарав жене“ која га је прва подојила.¹⁵ 3ато је најбоље да то буде каква млађа, здрава жена из комшилука која је по карактеру добра, морална, да би и дете било такво. Ако је дете мушко, онда се још гледа и на то да је „задојиљка“ рода јуначког и да она сама има мушко дете. Да би се дете одржало у животу, важно је да његова будућа „помајка“ буде жена којој су „чељад неначета“, тј. да јој деца нису умирала.¹⁶ Негде се, као на пример у Гружи, Банату итд., верује да дете прво треба да задоји Циганка, да би било здраво и срећно у животу.¹⁷

Да ово задајање има ритуални карактер, показује и строго утврђен начин на који се врши, а такође и средства симболичког карактера која се користе у овом магијском чину. У Косову Пољу обред се обавља овако: жена из суседства која ће дете задојити „испече три зрна пасуља, па их стуче и с млеком из својих недара помеша у ложници (кашици), и онда сипа детету у уста те га задоји, а у исто време и сито му држи на глави да би било сито“.¹⁸ Строго се пази и на то да се дете задоји десном сисом, јер ако се задоји прво лавом, оно ће бити левак. Обичај је такође да се дете задоји кроз кокошију кобилицу, да би било мудро.¹⁹ Свакако није случајно што је у Хомољу обичај да задоиљка дете подоји три пута десном сисом на непокретном, столованом камену. Магијски смисао овог обреда је да се дете учини стаменим, отпорним, односно да се одржи у животу. За одржање деце користи се и трава оман чији се корен издуби и стави на брадавицу сисе, па се тако дете први пут подоји.²⁰
Постоји читав низ прописа и забрана (ваља се / не ваља се) о томе како треба дете задојити да би било здраво, јако, паметно итд. Жена не сме да буде гладна када први пут подоји дете, јер ће и оно касније бити стално гладно. Ваља се да га задоји напољу, да би му се свака болест појављивала споља а не унутра. Ваља се да га задоји румена жена, да би и оно било румено, односно здраво. Када жена први пут подоји дете, ваља да му метне у уста памука, да би било мирне и крепке ћуди.²¹ Све оно што је речено о особинама које би требало да има „задојиљка“ (здрава, доброћудна, морална, са мушким породом), као и о овим табуима и препорукама како ваља задојити дете, указује на то да постоји веровање у неку врсту магијског утискивања пожељних особина у дете путем обредног дојења које се обавља на посебан начин. По правилу, први дан дететовог живота, као и уопште време обављања неке прве активности (прво купање, дојење, шишање итд.) представљају погодно доба за трајно утискивање у дететов карактер извесних социјално важних и пожељних особина као што су доброћудност, храброст, снага итд.

У ово „критично доба“, погодно за обликовање детета, оно се посебним начином задајања може учинити јунаком или му се могу придати извесне натприродне моћи. Ако мајка жели да јој дете буде пророк, односно да све зна унапред шта ће бити, онда треба дете први пут да задоји кроз рупицу на кобилици од кокошке.²² А ако, пак, мајка жели да јој дете „види по ноћи исто као про дан“, онда би требало да га задоји млеком од кучке.²³
Овде се поставља питање: који је мотив настанка овог обичаја, тј. који је смисао обредног задајања детета? Негде се наводи као разлог веровања да ће дете које први пут задоји његова мајка бити „галено“ (размажено, самовољно). Прави, скривени митско-религијски разлози овог обичаја јесу да се обезбеди опстанак и повољан развој детета. То се постиже остваривањем трију посебних, али међусобно повезаних циљева. Прво, дете се задајањем одваја од опасног контакта с мајком која је ритуално „нечиста“. Као доказ може послужити сведочење о обредном чишћењу мајке пре првог дојења. Да би мајка своје дете после три дана задојила, она је морала прво да се умије „молитвом“ а затим да се окупа водом донетом „са три бунара“. Друго, овим обредом детету магијски се осигуравао опстанак у животу (задаја га жена којој деца не умиру) и обезбеђује му се дуг живот (приликом овог обреда, новорођенче се облачи у дугачку, очеву кошуљу, да би имало „дуг век“). Треће, млеком, на мистичан начин, преносе се на дете особине личности и карактер „дојиљке“ (здрава, добра, морална жена).
Обред задајања је, по свему судећи, веома стар и у њему су садржана веровања карактеристична за анимистичко-тотемистичко поимање света. У народним песмама често се спомињу људи, обично велики јунаци, које је задојила овца, а добро је позната прича о Краварићу Марку кога је задојила крава.

ПОВИЈАЊЕ

Dете се први пут обредно повија на земљи да би било јако као земља.²⁴ У врањском Поморављу, прво повијање детета обавља се у „пашкуљи“ (делови очеве кошуље и мајчиног скута). Негде дете повијају прво у мајчину кошуљу, јер верују да ће онда бити послушно (Голубиње, Пореч), односно да ће се захваљујући овом повијању дете „привити“ уз мајку; ако се жели да дете више воли оца, да буде више њену привржено, онда га први пут повију у крпе од очеве кошуље.²⁵ Да би дете било мирно и питомо, треба га први пут повити у јагњећу кожу.
СТАВЉАНЕ ДЕТЕТА У КОЛЕВКУ

Pрво полагање детета у колевку врши се свечано и ритуално. Најбоље је ставити га у онај дан у који је те године био Божић, па ће дете, верује се, бити срећно. Пази се и на то ко ће га ставити први пут у колевку. Ваља се да дете стави у колевку „чељаде које је здраво и гојно“, па ће и оно, дете, бити здраво и напредно. Да би дете добро спавало, требало би да га први пут стави у колевку онај који има добар сан. Исти циљ се магијски обезбеђује и на тај начин што се дете полаже у колевку жмурећки.²⁶


БАБИНЕ

Бабине су стари обичај који се састоји у обредном обиласку и чувању детета и породиље од стране рођака и комшија првих дана по дететовом рођењу. Још је Фортис у свом класичном делу из 18. века овако описао овај древни обичај: „Пригодом порођаја, особито првога, сви рођаци и пријатељи шаљу родиљи на дар јела од којих се послије зготови вечера звана бабине.“²⁷
Назив „бабине“ долази, сматрају неки, од дарова који се доносе детету и баби (породиљи).²⁸ Овај назив се користи не само да означи обредно посвећивање и даровање породиље и детета, већ и критични временски период који породиља проводи у постељи, уздржавајући се од тежих послова. За то време, верује се, дете и породиља припадају доњем свету.²⁹
Бабине обично трају првих, негде три, негде седам, а ређе чак и 40 дана од порођаја.³⁰ На бабине су некада, изгледа, искључиво долазиле жене, и то оне које рађају (зато се овај обичај сматра као вид узајамног „задуживања“ међу женама).³¹
Дарови који се носе породиљи на бабине обично су: погача, пита, уштипци, печена кокош (од јела) и вино, ракија (од пића). Детету се носе: сребрни новац, кошуља, капица, чарапице и марамица. Новац (метална пара) ставља се детету на чело, за здравље и срећу.³²

У склопу бабина налази се низ позитивних и негативних магијских правила: „ваља се“ — „не ваља се“. Не ваља се донети породиљи на бабине јаја, да детету не би по телу искочиле гуке као јаје (у гибаници, наравно, може бити јаја, с обзиром да она нису цела и сама). Док је породиља у бабинама, не ваља ни то да једе меса, да се ко од сватова, кад дете дорасте до свадбе, не би ранио.³³ Кад се иде на бабине, не ваља торбу завезивати јер ће дете тешко проговорити и целог ће живота бити петљаво, већ је треба одрешити па ће и дете бити одрешито. Жене на бабинама не ваља да плету јер ће дете бити брбљиво.³⁴ Ваља се, кад се иде на бабине, понети и једно повесмо (свежањ кудеље, вуне или лана), које се стави уз колевку, да би дете, ако је мушко, било бркато, а ако је женско — косато. Породиља би требало да од ових понуда које је добила проба помало, па ће имати млека у изобиљу. Жена која донесе бабине сипа мало воде породиљи у недра и у десни опанак, да јој не би пресушило млеко.
Смисао бабина јесте у томе да се на магијски начин дете заштити од злих сила и да му се обезбеде дуг живот, здравље и напредак. Првих дана по рођењу, док је још некрштено, дете је изложено опасном утицају демона који облећу око њега и породиље. Зато се првих три или седам дана од рођења чувају породиља и дете, и ово непрекидно чување и бдење над породиљом и дететом јесте основна функција бабина. Вук то добро запажа у свом опису овог обичаја: „Сусједи за седам дана долазе свако вече у кућу породиљину, једу, пију и пјевају цијелу ноћ, кад им се задријема, смењују се, тако да је један дио увијек будан јер се вјерује да се породиља за седам ноћи од порођаја мора чувати, иначе би дјетету вјештице или зли дуси могли наудити.“³⁵ Посебно опасним, критичним за здравље и живот детета сматрају се трећа и седма ноћ, зато се и каже ономе ко је мало луцкаст: „Није седму ноћ дочуван.“ Тих ноћи од „дежурних“ рођака и пријатеља „не смије ни једно заспати: јер други једва чекају да га огаре, или да му пришију штогод (какав дроњак, или читаво ћебе), за хаљине“, вели Вук.³⁶
У неким крајевима је дошло до стапања бабина с повојницом, обичајем у којем се такође носе дарови породиљи и детету.³⁷ Ипак, и поред сличности, ова два обичаја разликују се како по свом садржају, по начину извођења, тако и по циљу.

ПОВОЈНИЦА

Pо рођењу — обично после три, седам или четрдесет дана — детету се дарује појас у који се оно повија, и по томе је обичај добио назив „повојница“.³⁸ У Црној Гори цео прибор који мајка породиљи доноси за унука/унуку, а који чине колевка, повоји, пелене и покривач, зове за повојница. Од свих ових ствари најважнији је покривач израђен од разнобојне вуне, широк два метра а тежак три-четири килограма. Долазак мајке, али и свих других жена (рођака и комшиница) у обредни обилазак породиље и детета назива се повојница.³⁹
Жене које долазе на повојницу зову се „повојничарке“ или „бабице“. На повојницу као дарови породиљи носе се: погача намазана медом са груменом соли, печена кокош, јаја, сир (да дете буде бело), кајмак, лук (за млеко), шећер, колачи — од јела; вино (да дете буде румено и здраво) и ракија — од пића. Детету се као дарови носе: кошуљица везана црвеним кончићем за који је учвршћена пара (која се касније носи око врата због урока). Све ово завијено је у чист убрус. Женском детету носи се још и кита цвећа (удаје ради).⁴⁰ Дарује се још и метални новац, да би дете било снажно.
При уласку у кућу свака повојничарка назове бога и пожели срећу принови. Затим пред новорођенчетом подигне своје дарове увис, према тавану и каже: „Да Бог да дâ бећар (или девојка) оволики порастао!“ Пошто седне поред породиље, она умешену погачу да прво неком детету да је оно начне, а тај први залогај узме породиља, стави га у недра и чува га. Погача је симбол целовитости, потпуности, и као што је она цела, тако ће, верује се, новорођенче бити цело, пуно, напредно и дуговечно. Оно јело које породиља прво окуси, сматра се да ће и дете, када одрасте, најрадије јести.⁴¹ Пред полазак свака повојничарка ваља да детету метне више главе једну пару говорећи: „Да купиш брата!“ Ваља се, такође, и да тада пљуне у правцу детета и каже: „Гадно“, „пу гаде“ или „посрала те кокошка“ да га не би урекла.⁴² На самом одласку повојничарке се не поздрављају и не рукују с породиљом нити јој кажу „збогом“, већ: „остани си сас здравље“ а на то породиља ништа не одговара.
Постоји више табуа којих се учесници повојнице морају придржавати ради дететове среће и напретка. Судове у којима су донесене понуде не ваља враћати истог дана, да не би дете касније износило ствари из куће. Храна која је донета у виду повојнице не сме се износити из куће, да дете не би било лопов. Прва повојничарка не ваља да се задржава у кући, јер ће се, доцније детету задржавати сватови.⁴³
Смисао овог обичаја, између осталог, јесте да се детету на магијски начин обезбеди, када за то буде дозрело, удаја/женидба. „Ако се нека девојка не уда на време, проверава се да ли јој је донешена повојница (...), па ако се утврди да није — накнадно јој се, одраслој, доноси јер је у њој тајна удаје.“⁴⁴ Зато се у српском народу сматра великим грехом ако се некоме не однесе повојница.
Друга повојница („велика повојница“) прави се касније, када дете има пола године или чак годину дана. На ту повојницу долазе кум и кума, старојко, рођаке и сусетке. Она се обично приређује празником, недељом или о слави (искључиво по мраку). Повојничари доносе киту цвећа завезану црвеним концем, погачу и главицу црног лука. За дете се доноси: капица, платно за кошуљицу и чарапице. Кум обавезно доноси капицу и платно.⁴⁵

[Богосав]

КРШТЕЊЕ

Деца која умру некрштена не могу „божјег лица видети“, односно они, по веровању, иду у „Лимбо“ (некакво „мрачно мјесто“) или постају демони, „дрекавци“.⁴⁶ Зато је велики грех родитеља да им дете умре некрштено. Разумљиво је да родитељи, нарочито ако је дете слабог здравља, журе с крштењем да дете не би умрло без овог обреда („само да га туримо у веру па после шта му Бог да“). Док се не крсти, дете је у власти хтонских сила, оно је „нечисто“. Зато се некрштено дете као „погано“ не љуби. У време док је некрштено не ваља дете износити никуд ван куће.
Када ће се дете крстити зависи, дакле, од тога какви су физичка конституција и здравље детета, односно да ли у породици у којој је рођено често умиру деца или не. У нормалним случајевима уобичајено је да се дете крсти после три, негде седам или после десет дана од рођења.⁴⁷ Када ће се дете крстити често зависи и од дана када му отпадне пупак (то је обично између седмог и десетог дана по рођењу).⁴⁸ За крштење се обично бира недеља или неки велики празник, али никада слава. Ако се дете роди уочи поста, онда се сачека да дође мрсак, па га тек тада крсте, јер се верује да ако се дете роди у мрсак, а крсти се у време поста, онда оно неће дуго живети.⁴⁹ Ако се дете роди уочи славе или Божића, одмах се зове кум да не би дете овако велики празник провело некрштено. Обред крштења увек се обавља пре подне, док је дан у напретку, да би дете добро напредовало.

Мада би по свом хришћанским правилима требало дете одмах по рођењу крстити, наш народ, осим ако га нека већ поменута невоља не натера, не жури много с овим обредом. Дешава се, и то не баш ретко, једна загонетна појава: с крштењем се чека и преко месец дана од рођења детета. Никола Беговић, поп из Лике, пише: „Срби уопште држе се више свога домаћега обичаја, неголи што би се држати имали општецрквенога правила. Црква налаже да се дијете непосредно иза рођења мора крштавати. Ма Срби тако неће. Истом онда када мати устане из бабина сасвијем, па када може дочекати свога кума, онда ће дијете крстити. Ово потраје цијелијех првијех шест недјеља, а и повише богме.“⁵⁰ Вук Врчевић каже да у Црној Гори и Херцеговини често и по више година не крсте децу јер чекају да се код мирења (умир крви) окуме са зараћеном страном.⁵¹ И у многим другим српским крајевима је исто. „Ако је дијете здраво, не крсте га, прође два-три, па и шест мјесеци. Познавао сам дијете, које је било некрштено, а чувало туке, дакле имало је око својих пет година.“⁵² Шта је узрок овом необично дугом одлагању крштења?

Мада се овде као разлози наводе неспособност мајке да спреми послужење куму, односно чување некрштеног детета за умир, мислим да су ови практични разлози дошли касније и да су они само рационализације које скривају онај прави разлог који се налази у паганском слоју народног времена. Наиме, у више етнографских извештаја из различитих крајева налазимо следећи разлог одлагања крштења: у старо доба, каже се, многи су држали децу некрштену и по више месеци јер се сматрало да дете боље расте док је некрштено.⁵³ У Банату се верује да су деца најугроженија од стране демона управо после крштења... „Хале чекају дете на капији када се долази с крштења.“⁵⁴ Код одређивања времена крштења очигледно постоје две супротне тенденције: да се дете што пре уведе у веру, с једне стране, и да се крштење што дуже одложи, с друге. Ова противречност је резултат синкретичког карактера српске религије, односно мешавине хришћанских елемената са старијим, паганским слојем народне религије Срба. Ова друга паганска тенденција, одлагање крштења, свакако је производ веровања да је дете сигурније, заштићеније од демона док је још увек „нечисто“ и док је блиско хтонским силама. Заправо верује се да демони неће „ударити на свог“, те отуда и веровање да дете брже и боље напредује док је некрштено.

Дете се, по правилу, крсти у цркви, а ретко, ако је болесно, крсти се код куће. Обред крштења може се обавити и под записом.⁵⁵
У обреду крштења, поред детета, главни учесник је кум. Он је најчешће мушкарац и венчани кум родитеља чије дете крсти. Кум се не мења, осим у случају када се деца не држе. Тада се дете однесе на раскршће и ту остави, а онда се први случајни пролазник — окуми. Он тада даје детету овако „истуреном“ име Историја или Најден.⁵⁶ Овај старински обичај назива се „случајно кумство“, „кумство на срећу“ или „кумство на срећу“ или „кумство на раскрсници“. Осим у случају када умиру деца, кум се може мењати и онда ако се некоме заредом само женска деца рађају. Приликом промене кума мора се тражити опроштај од старог кума, пре него се узме нови кум. У српском народу постоји изузетно поштовање, готово обожавање кума. Кумство се сматра за највеће сродство, а кум се поштује више него и рођени отац. („Кум се поштује на земљи, а бог на небу.“) „Крштеник се боји кумове клетве и проклетства као од ватре“, јер се његова клетва, по веровању, одмах испуњава.⁵⁷ Поштује се не само кум, већ и цела његова породица, чак и све оно што чини његово власништво. Народ вели: Ã¢â‚¬Å¾И кумовском плоту треба назвати добро јутро“. Зато неки људи, кад само пролазе поред кумове куће, скидају капу у знак поштовања.⁵⁸ Некада се, причају стари људи, пред кумом падало на колена, љубила земља, а капа се скидала „као пред иконом“. Најсвечанија заклетва за многе је: „Нијесам кума (кумства) ми!“ А када се неко кумством закуне (то се ретко чини), онда он обавезно говори истину. (С обзиром да се народ страшно боји кумове љутње и клетве, установљен је обичај да се помоћу једноставног обреда кумство привремено раскине у време док су кумови заједно на неком пословном путу, када постоји реална опасност да се један другоме замере.⁵⁹ Из истог разлога, да би избегли могућност замерања куму, многи људи узимају кума из неког удаљеног села, а ни у ком случају не узимају за кума комшију.) На Кордуну се верује да „ако направиш неку увреду или штету кумовској кући, ђаволи ће почети господарити у твојој и ништа ти неће ићи од руке“.⁶⁰

Ритуал крштења почиње позивањем кума. Кума зове дететов отац најчешће на свечан, ритуалан начин на два-три дана пре крштења (обично у петак). Отац оде код кума носећи са собом поклон који се састоји од погаче и каранфила. Кума пољуби у руку и каже му: „Сус божја мисла уф нидеља лагиме (мислимо) да крстиме!“ (ђевђелијска каза). На Косову кум се позива погачом на коју се ставе шећер и кита босиљка, а поред тога дарује му се и боца ракије или вина.⁶¹
Мајка не учествује у самом обреду крштења који се обавља у цркви. Она дете лепо опреми, а пре поласка мало га по челу нагарави угљеном, да га не би ко у путу урекао. Ако дете мало испрати на путу за крштење, она онда, кад намери да се врати, узме бусен земље и баци га за њима изговарајући у себи три пута: „Колико ова земља далеко од неба, толико од мог дјетета свако зло и несрећа, поган и плач.“⁶²
На крштење дете носи готово увек бабица (у срезу бољевачком), а негде (у Хомољу) до цркве иду заједно бабица и мајка. Мајка га пред црквом предаје бабици, а ова куму који уноси дете у цркву. У Херцеговини дете носи дојиља, а прати је кум. Када иду на крштење, ваља да иду брзо, да би и дете када одрасте било брзо.⁶³
Хришћански обред увођења детета у веру изводи поп у цркви. Док се дете свечано купа, отац или мајка ваља да раде онај посао који би волели да њихово дете ради када одрасте. Тако, рецимо, у Гњилану мајка, док се у цркви обавља крштење, чита неку књигу да би јој дете било паметно и учено. У Хомољу мајка шара по земљи (тобож пише) или нешто сече бритвом или броји талире (да дете буде писар, занатлија или трговац). У Бољевцу, ако је дете мушко, отац треба да ради оно што би желео да му ради син (деље, пише и сл.), а ако је женско, онда мајка дететова ради неки женски посао (плетење, шивење и сл.), да би дете када порасте било „добар радник (радница)“.⁶⁴

Обред крштења мора да се изведе тачно по пропису, јер свака грешка може бити кобна по каснији развој и судбину детета. Ако на крштењу кум погрешно или неразумљиво изговори Ã¢â‚¬Å¾Вјеровање“, сматра се да ће дете муцати, да ће постати вукодлак или вештица.⁶⁵ А ако се дете приликом крштења не покрије сасвим, онда ће оно у животу бити безобразно, кажу у Санџаку и Црној Гори. У истим крајевима верује се да ако свештеник дете није прописно крстио (ако је дете „недокрштено“), онда ће му се ноћу привиђати.⁶⁶ Не ваља на крштењу да се укваси платно на којем је кум држао дете, јер ће дете бити пијаница.⁶⁷
Кум, у сагласности са родитељима или без ње, даје име кумчету на крштењу. Ово име, осим попа, не сме да чује нико други. Све до ручка на којем се обавља ритуално, свечано објављивање имена детета, строго је забрањено изговарање његовог имена. Посебно је опасно да детиње име чују његови родитељи пре ручка.⁶⁸

Осим негативних магијских прописа (табуа), постоје и позитивни прописи везани за обред крштења. Приликом крштења дете треба да плаче да би живело дуго, верују на Тимоку. Слично веровање постоји и у горњој Крајини, где се каже: „Дијете које плаче на крштењу, остаће живо; а које не плаче неће живети.“⁶⁹

Када се дете с крштења носи кући, иде се другим путем а не оним којим се дошло, али извештач који је ово описао не зна зашто се тако поступа.⁷⁰ То је свакако због тога да би се заварао пут демонима и злим силама (слично се чини и на свадби, а и код враћања с погреба). Овом објашњењу у прилог говори и обичај код банатских Хера који се састоји у уношењу тек крштеног детета кроз прозор. То се ради да би се заварао траг „халама и милосницама“ (бабицама) које чекају дете на капији да би му наудиле по повратку с крштења.⁷¹
У склопу комплекса древних обичаја који се врше о крштењу, постоји читав низ паганских обреда који се упражњавају после хришћанског обреда у цркви. Код Срба на Косову после крштења дете, ако је женско, „прво се метне у разбој Ã¢â‚¬â„¢да зна да ткаје’, а кад је мушко дете у ’ар’ га однесу и метну у јасле ’да зна да чува говеда’, па после у колевку“.⁷² Овим поступком се жели на магијски начин утицати да дете буде добар радник, тј. добар сточар. У Заплању, када донесу дете с крштења, прво га „изнесу на сунце и запоје га вином да би свакад било румено кад у дружину изађе“.⁷³

Дете се крсти пре подне, а у подне се прави свечани ручак. На ручак се зову кум, најближи сродници, суседи, а негде и поп који је крстио дете. Кум у неким крајевима доноси свој прилог ручку: погачу, печеног шарана у тепсији или печено пиле. За време ручка пије се у здравље детета, а кум и остале званице благосиљају дете. Обично се детету пожели да буде живо и здраво и да „дочека зелене венце“.⁷⁴
Главни догађај на ручку јесте казивање имена. Тачније, после ручка, кум свечано објави име детета које се до тада брижљиво крило. Кад гости навале на кума да каже оно чега ради су се искупили, он устане, скине капу, преврне детињу капицу наопако и метне је насред софре тражећи да сви прво плате, па ће онда рећи име. Кум први стави пару у капу, а онда родитељи, па све званице редом, колико који може и жели. Онда кум напуни чашу, дигне је увис, прекрсти се и каже: „Ову чашу пића оћу да пијем у здравље мог кумчега Живојина (или како му је већ дао име) да га Бог поживи на много лета и година; дај Господе Боже, да његови родитељи дочекају да и’ одмени у сваком послу и терету, да им буде од сваке помоћи, у радости весеље и срећа, у жалости утеха и разговор; и помози, Боже, да дочекам и да венчам и опет и његово да крстим!“ Гости, држећи руке на грудима, поклоне се куму и кажу: „Нек је срећно и дуговечно; дај Боже, дај Господе!“ После овога следи напијање здравица, најпре детету, па оцу и мајци, куму и куми, и тако редом.⁷⁵ Сакупљени новац кум даје мајци дететовој и каже: „Од нас оволико, од Бога више!“ Тај новац је својина детета.
За време даривања, све званице редом дижу дете увис да би добро напредовало и порасло велико. Родитељи дарују кума најчешће кошуљом, пешкиром и чарапама, а бабици обично дају чарапе.⁷⁶