Живана
16-03-09, 11:30
ВЕРСКИ ПРАЗНИЦИ
(по етнографским записима из црноречког округа,аутор Милош В.Милосављевић)
Верски обичаји постоје још од када је заснована вера, само су се кроз векове мењали и мењају се и даље док их далека будућност сасвим не заборави. Ти обичаји имају хришћански карактер, али се у њима запажају и поједини остаци из староверних времена.
БАДЊИ ДАН И БОЖИЋ
Божић је највећи хришћански празник, јер се, по веровању, тога дана родио Исус Христос, син божји. Уочи Божића је Бадњи дан, и тога дана ујутру, пре изласка сунца, иде се за „бадњак", а то је церово дрво које може један да понесе. Онај који иде за „бадњак", кад изабере стабло које ће одсећи, окрене се истоку, прекрсти се и почне да сече. Први ивер који би пао узима се да би се множиле пчеле. Пошто га одсече, односи га кући неокресаног и усправља га уз кућу до врата. Узима од њега једну гранчицу, одлази са њом до огњишта и џара њоме по ватри говорећи: „Дај боже здравља у кући, срећу, паре и друго". А потом гранчицу забада у вериге.
Тога дана се из куће износе све троношке столице да се не би .јагњићи јагњили са кривим ногама. Преко дана су мешени „закони" од пшеничног брашна. То су колачи у облику: кола, српа, бачве, њиве, винограда, обора и др. Увече се у собу уноси слама везана у бреме конопцем. Она се извуче из конопца и постави насред собе у круг, а конопац онако везан оставља се иза врата, па се сутра дан у кругу од ко-нопца хране кокошке. То зато да не би губиле јаја. Заједно са сламом уносило се и парче од доњег краја бадњака, с којим се поступало исто као и са гранчицом. У сламу би се бацали ораси да би по веровању квочке лежале на јајима (насад).
Слама би се прекрила прво врећом, да би се рађала пшеница, а одозго би се ставио чист чаршав и ту би се на слами вечерало, седећи на поду око сламе. Пре вечере стављани су на чаршав колачи „закони", као и јело које је било посно. Палила се свећа, кадило и крстило. Онда би се од свих оних „закона" секло по једно мало парче и стављало у чашу вина, из које би сви присутни узели по једно парче и пили по мало вина. Само би се од оног колача што је представљао волове секао онај део што је представљао главу и то се остављало да би се на Нову годину, по старом календару, давало воловима за здравље.
Онда би се седало за вечеру. Вечерало би се без виљушке (да не би вране вадиле усеве са њива). Пре вечере гледало се према светлости да ли се види сваком сенка, јер ако се неком не види (а то је немогуће), веровало се да ће тај у току године умрети. После вечере леже се на сламу да се спава, и то да сви буду окренути на једну страну. То је зато да би пшеница на њиви била окренута на исту страну.
Преко ноћи уочи Божића спремала се печеница, а према обичају свака кућа би за Божић пекла прасе. То прасе морало је бити печено пре сванућа, и чим би било печено, пушком би се дао знак да је готово. Тако су те ноћи праштале пушке до сванућа. Тај се обичај више не упражњава. Сад пече прасе ко има и кад хоће.
На Божић ујутру долазио би положајник, који седа на сред собе на јастук са прекрштеним ногама. Жене доносе орахе и бацају пред њега као да хране кокош, а он би их вабио и скупљао као пилиће. То зато да би кокошке добро лежале на јајима и извеле пилиће. Тај положајник долази као случајно, а пожељно је да је та особа лења да се квочке не би често дизале са насада.
Као први положајник уводила се свиња или нека друга животиња, а људима који први полазе даје се божићни колач или повесмо кучине.
На Божић ујутру ишао би из сваке куће по неко у цркву да прими причест, а ко није ишао, он би узео мало хлеба и вина ради причешћа, јер се некад за Божић постио цео пост. Јело које би остало од Бадње вечери чувало се за дан поста пред св. Јована.
Првог дана Божића меси се „чесница", танак хлеб од пројиног брашна. Приликом мешења у њега се с лица сакрију „срећке" које су представљале неке симболе: нека пара, семка бундеве (свиња), сламка (говече), парче винове лозе (виноград), парче брстине (овца или кожа), парченце дрвета (кућа) и тако редом. Чесница се исече на комаде тако да свако добије по један у којем се налази „срећа". Свакога живо занима да види каква му је „срећа", али се највише радује ко добије новац.
Ручак и вечера првог дана Божића обавља се на слами, а другог дана, пре сванућа, слама се износила и под свако дрво у авлији палила. То зато да би воће родило. Мало сламе се остави да се направи прво гнездо кад се кокошке разлегну. Слама се палила угарком од бадњака, који се оставља приликом печења прасета.
Првог дана свако је ручао код куће, а другог и трећег дана ишли би пријатељи и рођаци једни другима на гошћење.
Тако је то некада било, а сада се заборавља. Омладина, момци и девојке, па и ожењени све до 30 година старости, водили су преко дана коло (оро), а увече приређивали забаву у кафани.
ВОДИЦЕ
После Божића су Водице (Богојављење). На тај дан се некада, по обичају, купало у реци. Мајке су децу купале на извору да би деца била здрава, а људи су више из шале плаћали или пићем частили неког да окупа оног за кога му они мигом даду знак. Бивало је око тога некад свађе, па и туче. Код цркве је прављен крст од леда, а било би пуних чаброва са светом водом. После службе у цркви свештеник би благословио воду у чабровима и онда би се делила сваком по мало као света водица, која је била за здравље. За тај празник, као и за Божић ђаци би у школи учили црквене песме и за време службе у цркви заједно певали са попом и учитељем.
Код куће би се пре сунца донела свежа вода и у њу је стављан струк босиљка. Онда се на средини собе положи секира, а на њу стави жив угљен. Потом се стане за три корака иза секире, тако да она буде на истоку, а онда се прекрсти и три пута скочи до се-кире. Кад се дође до ње, узме се руком онај угљен и баци се преко главе. То се радило за здравље и живот, а данас се више не ради.
ПОСТ
По православном календару постоје четири поста а то су: божићни (6 недеља), ускршњи, који се назива и велики пост (7 неде-ља), Петров пост (2 недеље) и Госпођин пост (2 недеље). Пре почетка великог поста постојале су три недеље под називом: „месна", „сирна, и „бела", а субота уочи покладе назива се „проклета субота".
Преко беле недеље прављене су гибанице у непарном броју (1, 3, 5, или 7) зависно од материјала који је потребан. Јер у оно време било је сиромашних породица, да су гибаницу правили само два-три пута преко целе године. Вероватно, да из тог доба постоји ова прича: На сокаку три детета, једно једе гибаницу, друго каже: Ã¢â‚¬Å¾И моја би мама гибу гибала, али нема горње и доње" (мислећи на вршњак и тепсију) а треће вели: Море моја мама има горње и доње, али нема оно што се ставља у средину (мислећи на гибаницу).
Све до првог светског рата пошћени су скоро сви ови постови, осим њих и свака среда и петак у години. Када се све то узме у обзир, онда испада да се у години постило 230 дана. За време тих постова људи су се хранили сасвим слабо. (Причао ми је отац да је његова мајка преко великог поста на пројин хлеб и лук копала виноград, а после Ускрса сир дала свињама, јер се покварио).
ПОКЛАДЕ
Сваки пост почињао је са покладама, али су само покладе за ускршњи пост узимане у обзир. Тога дана спремала се добра вечера па су се обично пријатељи састајали да заједно покладују (вечерају), па се јело и пило до касно у ноћ. Сутрадан је „чисти понедељак" и „тудорица".
ТУДОРИЦА
„Тудорицом" се назива дан када се не једе преко дана него тек увече. Тога дана би жене све посуђе добро опрале и очистиле од масноће, јер се до Ускрса неће мрсити. Стари људи причају да се некад „тудоричило" и по недељу дана, јело се и пило само ноћу. Ове обичаје и данас упражњава понеки стари човек, али само по један дан.
. Ујутру на дан поклада палила се „олалија", од влажне сламе или кровине, да би воће добро родило, а деци би се обично везивала љуљашка да се љуљају (то да би им преко лета било лако). Увече би се опет палила „олалија". Узме се обично нека дотрајала корпа, напуни се сламом па се привеже на неку мотку, запали и високо диже увис. Деца су се овом највише радовала и за све време викала: „Олалија, изгоре попова буклија". После вечере на дан поклада омладина је приређивала игранку у кафани, и ту би се играло до ујутру.
На покладе се за време вечере изводила игра која се звала „клоцање на јаја". Обарено и очишћено јаје веже се концем и обеси о таваницу изнад стола или софре, где се вечерало. Један би јаје зањихао у круг око стола и онда би сви покушали да јаје ухвате, али само устима, и ко га ухвати, он га и поједе, а они други су клоцали бадава.
ТОДОР
Св. Тодор је празник коња. За тај дан се меси тзв. коњски колач који има на средини рупу да се може провући рука. Пре сунца даде се коњу да зубима очепи колико може, а онда се колач натакне на леву руку, коњ узјаше и мало пробрза. Бивало је и то да се коњари  власници коња, организују, па са коњима учине посету суседном селу, а увече се приређује заједничка вечера и игранка, тако да се често пута и освануло.
МЛАДЕНЦИ
„Младенци"  четрдесет мученика, некад се празновао као дан младости. Уочи тога дана омладина би насред села скупила велику го-милу дрва, увече би запалила велику ватру и око ње играла целе ноћи, то се звало „рана". Сутрадан су се у свакој кући месили „мла-денци", колачи од пшеничног брашна, који се после печења намажу медом и у размени дају једни другима из родбине.
ВРБИЦА
На „Лазареву суботу", недељу дана пред Ускрс, ђаци су са учитељима, после службе у цркви, ишли за „Врбицу" свечано обучени. Ишло би се до на крај села и ту би свако узео по један прутић врбе којим би се узајамно шибали. Од тога је вероватно и настала у народу позната изрека: „Удесио га као за врбицу". Момци би шибали девојке врбовим прућем говорећи: „Да си танка, да си мека, да си витка као врба".
УСКРС
Ускрсу се свако радовао, а највише деца. Уочи Ускрса бојена су јаја разним бојама и шарама, која се називају „перашке", а мешени су и колачи са утиснутом „перашком" у средини и одозго премазани јајетом. (Ташта која много воли зета, ставља у колач по девет „перашки"). Сутрадан, на Ускрс, сваки онај који је постио иде у цркву за причест, који се увек састојао од парченцета хлеба и кашичице вина.
Деци су давана црвена јаја и њима милована по лицу да би била здрава и румена. Онај који је био овчар, није узимао јаја за три дана да не би овце патиле од „подударштине", тј, упале вимена. За Ускрс свака кућа коље јагње.
Деца су тада била нарочито весела, јер су онда туцала „перашке", да виде чија је најтврђа. Туцају се наизменично обе шиљасте стране, и чије јаје остане читаво, он има право да од другог узме сломљено јаје. За ту прилику деца праве или купују дрвена јаја и тако варају једни друге.
ЂУРЂЕВДАН
Ђурђевдан је празник везан за овчарство. Уочи Ђурђевдана вршило се и промужавање оваца. То се радило на следећи начин: тога дана рано ујутру ишле би жене да наберу разне траве и над текућом водом оплеле би венац (да би млеко текло као вода) а преко улаза у тор („трљак") биле би у круг заплетене дрвене гране. Овце би наилазиле у „трљак", а онај ко би музао овце сео би на улазу на малу троношку столицу.
Првој овци која би дошла на ред за мужу ставио би онај венац на врат.
Први млазеви млека пропуштају се кроз сито, „савељку"  чунак", брдо за ткање, прстен и пробушен камен. Испод столице бива закопано јаје које се по завршеној мужи разбија овну о главу. Ово се све радило да би овце биле здравије и плодније и да се млеко не би кварило а сир био мастан и тврд.
На Ђурђевдан скоро у свакој кући клало би се једно до два мушка јагњета. Постоје две верзије због чега мушко. Једна је по причи са библијским мотивом: неки сиромашак није имао јагње за Ђурђевдан, али да би према вери и Богу био праведан, он узе свог синчића да га уместо јагњета закоље, и кад принесе детету нож под грло, он угледа мушко јагње пред сином, које му Бог за његову верност подари. Друга је веродостојнија, јер колико се тог дана јагањаца покоље, ако би били женски, нагло би се смањио број оваца, па се тако штити подмладак. Да ли ће се клати једно или два јагњета, зависило је од броја позваних гостију.
(по етнографским записима из црноречког округа,аутор Милош В.Милосављевић)
Верски обичаји постоје још од када је заснована вера, само су се кроз векове мењали и мењају се и даље док их далека будућност сасвим не заборави. Ти обичаји имају хришћански карактер, али се у њима запажају и поједини остаци из староверних времена.
БАДЊИ ДАН И БОЖИЋ
Божић је највећи хришћански празник, јер се, по веровању, тога дана родио Исус Христос, син божји. Уочи Божића је Бадњи дан, и тога дана ујутру, пре изласка сунца, иде се за „бадњак", а то је церово дрво које може један да понесе. Онај који иде за „бадњак", кад изабере стабло које ће одсећи, окрене се истоку, прекрсти се и почне да сече. Први ивер који би пао узима се да би се множиле пчеле. Пошто га одсече, односи га кући неокресаног и усправља га уз кућу до врата. Узима од њега једну гранчицу, одлази са њом до огњишта и џара њоме по ватри говорећи: „Дај боже здравља у кући, срећу, паре и друго". А потом гранчицу забада у вериге.
Тога дана се из куће износе све троношке столице да се не би .јагњићи јагњили са кривим ногама. Преко дана су мешени „закони" од пшеничног брашна. То су колачи у облику: кола, српа, бачве, њиве, винограда, обора и др. Увече се у собу уноси слама везана у бреме конопцем. Она се извуче из конопца и постави насред собе у круг, а конопац онако везан оставља се иза врата, па се сутра дан у кругу од ко-нопца хране кокошке. То зато да не би губиле јаја. Заједно са сламом уносило се и парче од доњег краја бадњака, с којим се поступало исто као и са гранчицом. У сламу би се бацали ораси да би по веровању квочке лежале на јајима (насад).
Слама би се прекрила прво врећом, да би се рађала пшеница, а одозго би се ставио чист чаршав и ту би се на слами вечерало, седећи на поду око сламе. Пре вечере стављани су на чаршав колачи „закони", као и јело које је било посно. Палила се свећа, кадило и крстило. Онда би се од свих оних „закона" секло по једно мало парче и стављало у чашу вина, из које би сви присутни узели по једно парче и пили по мало вина. Само би се од оног колача што је представљао волове секао онај део што је представљао главу и то се остављало да би се на Нову годину, по старом календару, давало воловима за здравље.
Онда би се седало за вечеру. Вечерало би се без виљушке (да не би вране вадиле усеве са њива). Пре вечере гледало се према светлости да ли се види сваком сенка, јер ако се неком не види (а то је немогуће), веровало се да ће тај у току године умрети. После вечере леже се на сламу да се спава, и то да сви буду окренути на једну страну. То је зато да би пшеница на њиви била окренута на исту страну.
Преко ноћи уочи Божића спремала се печеница, а према обичају свака кућа би за Божић пекла прасе. То прасе морало је бити печено пре сванућа, и чим би било печено, пушком би се дао знак да је готово. Тако су те ноћи праштале пушке до сванућа. Тај се обичај више не упражњава. Сад пече прасе ко има и кад хоће.
На Божић ујутру долазио би положајник, који седа на сред собе на јастук са прекрштеним ногама. Жене доносе орахе и бацају пред њега као да хране кокош, а он би их вабио и скупљао као пилиће. То зато да би кокошке добро лежале на јајима и извеле пилиће. Тај положајник долази као случајно, а пожељно је да је та особа лења да се квочке не би често дизале са насада.
Као први положајник уводила се свиња или нека друга животиња, а људима који први полазе даје се божићни колач или повесмо кучине.
На Божић ујутру ишао би из сваке куће по неко у цркву да прими причест, а ко није ишао, он би узео мало хлеба и вина ради причешћа, јер се некад за Божић постио цео пост. Јело које би остало од Бадње вечери чувало се за дан поста пред св. Јована.
Првог дана Божића меси се „чесница", танак хлеб од пројиног брашна. Приликом мешења у њега се с лица сакрију „срећке" које су представљале неке симболе: нека пара, семка бундеве (свиња), сламка (говече), парче винове лозе (виноград), парче брстине (овца или кожа), парченце дрвета (кућа) и тако редом. Чесница се исече на комаде тако да свако добије по један у којем се налази „срећа". Свакога живо занима да види каква му је „срећа", али се највише радује ко добије новац.
Ручак и вечера првог дана Божића обавља се на слами, а другог дана, пре сванућа, слама се износила и под свако дрво у авлији палила. То зато да би воће родило. Мало сламе се остави да се направи прво гнездо кад се кокошке разлегну. Слама се палила угарком од бадњака, који се оставља приликом печења прасета.
Првог дана свако је ручао код куће, а другог и трећег дана ишли би пријатељи и рођаци једни другима на гошћење.
Тако је то некада било, а сада се заборавља. Омладина, момци и девојке, па и ожењени све до 30 година старости, водили су преко дана коло (оро), а увече приређивали забаву у кафани.
ВОДИЦЕ
После Божића су Водице (Богојављење). На тај дан се некада, по обичају, купало у реци. Мајке су децу купале на извору да би деца била здрава, а људи су више из шале плаћали или пићем частили неког да окупа оног за кога му они мигом даду знак. Бивало је око тога некад свађе, па и туче. Код цркве је прављен крст од леда, а било би пуних чаброва са светом водом. После службе у цркви свештеник би благословио воду у чабровима и онда би се делила сваком по мало као света водица, која је била за здравље. За тај празник, као и за Божић ђаци би у школи учили црквене песме и за време службе у цркви заједно певали са попом и учитељем.
Код куће би се пре сунца донела свежа вода и у њу је стављан струк босиљка. Онда се на средини собе положи секира, а на њу стави жив угљен. Потом се стане за три корака иза секире, тако да она буде на истоку, а онда се прекрсти и три пута скочи до се-кире. Кад се дође до ње, узме се руком онај угљен и баци се преко главе. То се радило за здравље и живот, а данас се више не ради.
ПОСТ
По православном календару постоје четири поста а то су: божићни (6 недеља), ускршњи, који се назива и велики пост (7 неде-ља), Петров пост (2 недеље) и Госпођин пост (2 недеље). Пре почетка великог поста постојале су три недеље под називом: „месна", „сирна, и „бела", а субота уочи покладе назива се „проклета субота".
Преко беле недеље прављене су гибанице у непарном броју (1, 3, 5, или 7) зависно од материјала који је потребан. Јер у оно време било је сиромашних породица, да су гибаницу правили само два-три пута преко целе године. Вероватно, да из тог доба постоји ова прича: На сокаку три детета, једно једе гибаницу, друго каже: Ã¢â‚¬Å¾И моја би мама гибу гибала, али нема горње и доње" (мислећи на вршњак и тепсију) а треће вели: Море моја мама има горње и доње, али нема оно што се ставља у средину (мислећи на гибаницу).
Све до првог светског рата пошћени су скоро сви ови постови, осим њих и свака среда и петак у години. Када се све то узме у обзир, онда испада да се у години постило 230 дана. За време тих постова људи су се хранили сасвим слабо. (Причао ми је отац да је његова мајка преко великог поста на пројин хлеб и лук копала виноград, а после Ускрса сир дала свињама, јер се покварио).
ПОКЛАДЕ
Сваки пост почињао је са покладама, али су само покладе за ускршњи пост узимане у обзир. Тога дана спремала се добра вечера па су се обично пријатељи састајали да заједно покладују (вечерају), па се јело и пило до касно у ноћ. Сутрадан је „чисти понедељак" и „тудорица".
ТУДОРИЦА
„Тудорицом" се назива дан када се не једе преко дана него тек увече. Тога дана би жене све посуђе добро опрале и очистиле од масноће, јер се до Ускрса неће мрсити. Стари људи причају да се некад „тудоричило" и по недељу дана, јело се и пило само ноћу. Ове обичаје и данас упражњава понеки стари човек, али само по један дан.
. Ујутру на дан поклада палила се „олалија", од влажне сламе или кровине, да би воће добро родило, а деци би се обично везивала љуљашка да се љуљају (то да би им преко лета било лако). Увече би се опет палила „олалија". Узме се обично нека дотрајала корпа, напуни се сламом па се привеже на неку мотку, запали и високо диже увис. Деца су се овом највише радовала и за све време викала: „Олалија, изгоре попова буклија". После вечере на дан поклада омладина је приређивала игранку у кафани, и ту би се играло до ујутру.
На покладе се за време вечере изводила игра која се звала „клоцање на јаја". Обарено и очишћено јаје веже се концем и обеси о таваницу изнад стола или софре, где се вечерало. Један би јаје зањихао у круг око стола и онда би сви покушали да јаје ухвате, али само устима, и ко га ухвати, он га и поједе, а они други су клоцали бадава.
ТОДОР
Св. Тодор је празник коња. За тај дан се меси тзв. коњски колач који има на средини рупу да се може провући рука. Пре сунца даде се коњу да зубима очепи колико може, а онда се колач натакне на леву руку, коњ узјаше и мало пробрза. Бивало је и то да се коњари  власници коња, организују, па са коњима учине посету суседном селу, а увече се приређује заједничка вечера и игранка, тако да се често пута и освануло.
МЛАДЕНЦИ
„Младенци"  четрдесет мученика, некад се празновао као дан младости. Уочи тога дана омладина би насред села скупила велику го-милу дрва, увече би запалила велику ватру и око ње играла целе ноћи, то се звало „рана". Сутрадан су се у свакој кући месили „мла-денци", колачи од пшеничног брашна, који се после печења намажу медом и у размени дају једни другима из родбине.
ВРБИЦА
На „Лазареву суботу", недељу дана пред Ускрс, ђаци су са учитељима, после службе у цркви, ишли за „Врбицу" свечано обучени. Ишло би се до на крај села и ту би свако узео по један прутић врбе којим би се узајамно шибали. Од тога је вероватно и настала у народу позната изрека: „Удесио га као за врбицу". Момци би шибали девојке врбовим прућем говорећи: „Да си танка, да си мека, да си витка као врба".
УСКРС
Ускрсу се свако радовао, а највише деца. Уочи Ускрса бојена су јаја разним бојама и шарама, која се називају „перашке", а мешени су и колачи са утиснутом „перашком" у средини и одозго премазани јајетом. (Ташта која много воли зета, ставља у колач по девет „перашки"). Сутрадан, на Ускрс, сваки онај који је постио иде у цркву за причест, који се увек састојао од парченцета хлеба и кашичице вина.
Деци су давана црвена јаја и њима милована по лицу да би била здрава и румена. Онај који је био овчар, није узимао јаја за три дана да не би овце патиле од „подударштине", тј, упале вимена. За Ускрс свака кућа коље јагње.
Деца су тада била нарочито весела, јер су онда туцала „перашке", да виде чија је најтврђа. Туцају се наизменично обе шиљасте стране, и чије јаје остане читаво, он има право да од другог узме сломљено јаје. За ту прилику деца праве или купују дрвена јаја и тако варају једни друге.
ЂУРЂЕВДАН
Ђурђевдан је празник везан за овчарство. Уочи Ђурђевдана вршило се и промужавање оваца. То се радило на следећи начин: тога дана рано ујутру ишле би жене да наберу разне траве и над текућом водом оплеле би венац (да би млеко текло као вода) а преко улаза у тор („трљак") биле би у круг заплетене дрвене гране. Овце би наилазиле у „трљак", а онај ко би музао овце сео би на улазу на малу троношку столицу.
Првој овци која би дошла на ред за мужу ставио би онај венац на врат.
Први млазеви млека пропуштају се кроз сито, „савељку"  чунак", брдо за ткање, прстен и пробушен камен. Испод столице бива закопано јаје које се по завршеној мужи разбија овну о главу. Ово се све радило да би овце биле здравије и плодније и да се млеко не би кварило а сир био мастан и тврд.
На Ђурђевдан скоро у свакој кући клало би се једно до два мушка јагњета. Постоје две верзије због чега мушко. Једна је по причи са библијским мотивом: неки сиромашак није имао јагње за Ђурђевдан, али да би према вери и Богу био праведан, он узе свог синчића да га уместо јагњета закоље, и кад принесе детету нож под грло, он угледа мушко јагње пред сином, које му Бог за његову верност подари. Друга је веродостојнија, јер колико се тог дана јагањаца покоље, ако би били женски, нагло би се смањио број оваца, па се тако штити подмладак. Да ли ће се клати једно или два јагњета, зависило је од броја позваних гостију.