Живана
16-03-09, 10:54
НЕКАДА :dancingsleph:
У старије време особа је све до петнаесте године живота сматрана дететом, а данас се неки дечаци замомчују већ са дванаестак година.
Још од раније, па све до пред други светски рат дечије игре биле су: „клис", „попац", „жмурке", „свињица", „јаниџајес" (прескакање), „лелешкиња" и „војвошкиња", „титрање", игра орасима, „медвед и пчеле", „кукумиш"...
„Клис" се састоји од обловитог парчета дрвета дебљине средњег прста и дужине 1 педаљ и штапа исте дебљине око 60 см дужине, који се називао „машка". Место одакле се клис бије обележено је штапом набијеним у земљу. Игра се на тај начин, што се клис левом руком држи, а десном се штапом удара, треба вештина при ударцу, да исти не буде преко руке.
Циљ игре је у томе, ко најдаље отера клис од белеге. Даљина се мери машком. Број играча је неограничен.
„Попац" је игра слична клису, са разликом што се приликом удара клис не држи руком, већ се преко неког предмета постави косо, иг-рач машком удари клис преко његове горње половине тако да би исти скочио у вис и тад док је још у лету треба га вешто ударити да би отишао што даље од белеге. Уколико првом не успе ударац, он предаје другом. Исход игре је исти као и код клиса, а такође и број играча.
„Жмурку" игра неограничен број. Одређивање оног ко ће први жмурити бира судија који доноси пресуду на следећи начин: два играча ставе по два прста на његовом колену. Он стави шаку међу њихове прсте и покретима шаком према једном и другом говори: „Два се петла побише на попово буњиште један рече иш, други рече тида жмуриш". И тако на чије прсте падне шака, тај први жмури. Место жмурке је стално на једном месту, на глас „зора" жмурач полази у тражење сакривених саиграча а у исто време мора пазити да неко од сакривених не пљуне на место жмурења, јер ако се то деси он мора поново жмурити.
„Свињица" се прави од округлог и тврдог дрвета величине песнице. За ову игру потребан је шири и равнији терен, играчи могу бити од 3â€â€6. Према броју играча одреди се величина круга, на средини направи се рупа да би се могла ставити „свињица"  то је „свињац". Око „свињца" на даљини 2â€â€3 метра играчи, сем једног који ће бити „свињар", распоређују се и штаповима праве сличне рупе као и „свињац". Свако од играча има јак и дебео штап да брани како свињар не би „свињицу" у „свињац" натерао, а у исто време и своје место чувао. За време те борбе, ако би „свињар" успео да метне штап на неку празну рупу, онда тај постаје „свињар". Ову игру играли су и старији људи чувајући лети овце на општинској утрини.
„Јаниџајес"  (прескакање) у овој игри може учествовати већи број играча. Игра се одвија прескакањем један другога. На равном терену поставе се њих колико их има на раздаљини до 3 метра, сагнути са рукама на коленима и погнуте главе. Прескакање се врши на два начина: први прескаче другог, други трећег и тако редом, а може први да прескаче једног по једног све до краја. Приликом игре могу се изводити разне комбинације прескакања и разни положаји играча који се прескаче.
„Лелешкиња" и „војвошкиња" је стара игра коју су обично играли ђаци за време одмора. После првог светског рата ретко се иг-рала, дак је данас заборављена. За ову игру треба што већи број играча који се поделе на два једнака табора и на одстојању од 20 м. једни према другима похватани чврсто за руке образују живи зид. Обе стране прогласе по једног за „цара". Игра почиње тиме што једна етрана виче: „Лелешкиња!" а друга: „Војвошкиња!", потом прва пита: „Кога хоћете?", а друга каже: „Цара". Овај јуриша свом снагом и ако не успе да пробије живи зид враћа се поражен. Онда друга страна тражи неког (не мора цара) и тако се понавља све док се хоће. Победник је она страна која има више пробоја.
(мени ова игра личи на примењен обред краљица које су ишле уочи Видовог дана, где учествују Краљ и Краљица и имају покрет "у сусрет"- прим. жив.)
За игру „титрање" треба 5 округло обрађених каменчића величине ситнијег ораха. На равном тлу поставе се 4 комада у облику малог квадрата, пети се баца у вис а дотле играч узима један из квадрата и са њим тад дочекује баченог, кога ухваћеног ставља у квадрат, затим опет баца а из квадрата узима 2 и са њима дочекује баченог, при последњем (четвртом) бацању циљ је да покупи сва че-тири из квадрата и прихвати баченог. Направи ли грешку да једном не ухвати бачени камен, или испусти један из руке, испада из игре.
Други део игре је терање каменчића кроз капију која се начини палцем и средњим прстом леве руке, упртим о тло. Кроз капију се, за време бацања камена у вис, по један камен протера. Ако се бачени камен не ухвати, играч испада из игре.
„Игра орасима" није компликована. Направи се купа  гомилица од 4 ораха која је удаљена од места гађања 10â€â€15 метара. Сваки играч има већ припремљени „гађач", најкрупнији орах, а само гађање је по договору. Може их бити 1â€â€3 пута. Сваки играч мо-ра имати прилично ораха, јер никад се не зна да ли ће се добити или изгубити. Ко је вешт у гађању узме понекад и по неколико килограма.
Игру „медвед и пчеле" обично су некад играла предшколска деца. Изводи се на следећи начин: деца „пчеле" похватају се и начине густо збијени обруч, у средини је „матица". Споља долази медвед тупајући око круга. Матица пита: „Ко то тупа око моје куће?", Медвед одговара: „Ја, кумо, ја". Матица каже: „Немој да ми украдеш неку пчелу!" Медвед одговара: „Нећу једну него све".
Тог момента пчеле уз јако зујање нападају медведа, штипајући га и чупајући, и он мора да бежи. Ова игра се понавља више пута уз замену матице и медведа.
Игру „кукумиш" играли су ђаци основци који се похватају у коло, а једном вежу мараму преко очију пусте га да хвата и погађа име ухваћеног. Ако не погоди име иде опет у центар круга и почиње хватање испочетка. Кад погоди, онда га тај замењује.
„Кошара" је стара и већ заборављена игра, изводи се са лоптом крпењачом, направљеном од крпа или сточне длаке. У игри учествовало је по 5â€â€6 играча. Та игра је сасвим заборављена тако да је се данас и најстарији људи не сећају.
Поред напред наведених игара, деци је била најзанимљивија прављење топова, који су прављени на следећи начин: замеси се жилаво блато и направи као фурунски хлеб. На сред те масе направи се босом мокром петом рупа тако, да кад се од земље одлепи рупа остане непроваљена. Кад се тај топ рукама издигне изнад главе са рупом надоле и удари о земљу, притисак ваздуха проваљује рупу и том приликом чује се прилично јак пуцањ. Ово се може понављати неограничено пута.
Још једну врсту пуцња су деца производила на следећи начин: наложи се ватра, кад се направи добар жар, нађе се раван пањ сипа се на њега мало воде, и стави жив угљен. Жар се одмах ушицама од секире удари нашта се чује јак пуцањ. За пуцање су прављене и пуцаљке од зовиног дрвета дебљине палца и педаљ дужине. Помоћу гвоздене шипке (може и дрвене) истера се пиљ тако да би се до-била цев. Од мокре кучине направе се куршуми дебљине према ширини цеви, а дужине 1 см.
Такође направи се шипка која истерује куршуме, краћа од цеви за 1 см, а дебљине такве да лако пролази кроз цев. Први куршум се истера до врха цеви а другим се истерује и том приликом се чује пуцањ као данашњи дечји пиштољ. Пошто се куршуми не праве баш лако, води се рачуна да се не пуца у ваздух, већ у шаку и затворену просторију. Уколико су куршуми пасент и теже пролазе кроз цев утолико је пуцањ јачи. Пре сваког пуњења треба цев пљунути да би куршум лакше клизио.
Прављене су и „штрцаљке" од једне врсте цвелике које су функционисале баш као данашњи шприцеви.
Некада су се деца зими забављала доста и хватањем птица (сојке, врапци, сенице, дивљи голубови и др.). За њихово хватање прављене су клопке од ћерамида и бундева „лудаја", разне лесе, замке и пругла.
(ово су етнографски записи из црноречког села Планиница, које се налази се на старом друму Параћин -Зајечар и дичи се да није имало ниједног партизана никада)
:četnik:
У старије време особа је све до петнаесте године живота сматрана дететом, а данас се неки дечаци замомчују већ са дванаестак година.
Још од раније, па све до пред други светски рат дечије игре биле су: „клис", „попац", „жмурке", „свињица", „јаниџајес" (прескакање), „лелешкиња" и „војвошкиња", „титрање", игра орасима, „медвед и пчеле", „кукумиш"...
„Клис" се састоји од обловитог парчета дрвета дебљине средњег прста и дужине 1 педаљ и штапа исте дебљине око 60 см дужине, који се називао „машка". Место одакле се клис бије обележено је штапом набијеним у земљу. Игра се на тај начин, што се клис левом руком држи, а десном се штапом удара, треба вештина при ударцу, да исти не буде преко руке.
Циљ игре је у томе, ко најдаље отера клис од белеге. Даљина се мери машком. Број играча је неограничен.
„Попац" је игра слична клису, са разликом што се приликом удара клис не држи руком, већ се преко неког предмета постави косо, иг-рач машком удари клис преко његове горње половине тако да би исти скочио у вис и тад док је још у лету треба га вешто ударити да би отишао што даље од белеге. Уколико првом не успе ударац, он предаје другом. Исход игре је исти као и код клиса, а такође и број играча.
„Жмурку" игра неограничен број. Одређивање оног ко ће први жмурити бира судија који доноси пресуду на следећи начин: два играча ставе по два прста на његовом колену. Он стави шаку међу њихове прсте и покретима шаком према једном и другом говори: „Два се петла побише на попово буњиште један рече иш, други рече тида жмуриш". И тако на чије прсте падне шака, тај први жмури. Место жмурке је стално на једном месту, на глас „зора" жмурач полази у тражење сакривених саиграча а у исто време мора пазити да неко од сакривених не пљуне на место жмурења, јер ако се то деси он мора поново жмурити.
„Свињица" се прави од округлог и тврдог дрвета величине песнице. За ову игру потребан је шири и равнији терен, играчи могу бити од 3â€â€6. Према броју играча одреди се величина круга, на средини направи се рупа да би се могла ставити „свињица"  то је „свињац". Око „свињца" на даљини 2â€â€3 метра играчи, сем једног који ће бити „свињар", распоређују се и штаповима праве сличне рупе као и „свињац". Свако од играча има јак и дебео штап да брани како свињар не би „свињицу" у „свињац" натерао, а у исто време и своје место чувао. За време те борбе, ако би „свињар" успео да метне штап на неку празну рупу, онда тај постаје „свињар". Ову игру играли су и старији људи чувајући лети овце на општинској утрини.
„Јаниџајес"  (прескакање) у овој игри може учествовати већи број играча. Игра се одвија прескакањем један другога. На равном терену поставе се њих колико их има на раздаљини до 3 метра, сагнути са рукама на коленима и погнуте главе. Прескакање се врши на два начина: први прескаче другог, други трећег и тако редом, а може први да прескаче једног по једног све до краја. Приликом игре могу се изводити разне комбинације прескакања и разни положаји играча који се прескаче.
„Лелешкиња" и „војвошкиња" је стара игра коју су обично играли ђаци за време одмора. После првог светског рата ретко се иг-рала, дак је данас заборављена. За ову игру треба што већи број играча који се поделе на два једнака табора и на одстојању од 20 м. једни према другима похватани чврсто за руке образују живи зид. Обе стране прогласе по једног за „цара". Игра почиње тиме што једна етрана виче: „Лелешкиња!" а друга: „Војвошкиња!", потом прва пита: „Кога хоћете?", а друга каже: „Цара". Овај јуриша свом снагом и ако не успе да пробије живи зид враћа се поражен. Онда друга страна тражи неког (не мора цара) и тако се понавља све док се хоће. Победник је она страна која има више пробоја.
(мени ова игра личи на примењен обред краљица које су ишле уочи Видовог дана, где учествују Краљ и Краљица и имају покрет "у сусрет"- прим. жив.)
За игру „титрање" треба 5 округло обрађених каменчића величине ситнијег ораха. На равном тлу поставе се 4 комада у облику малог квадрата, пети се баца у вис а дотле играч узима један из квадрата и са њим тад дочекује баченог, кога ухваћеног ставља у квадрат, затим опет баца а из квадрата узима 2 и са њима дочекује баченог, при последњем (четвртом) бацању циљ је да покупи сва че-тири из квадрата и прихвати баченог. Направи ли грешку да једном не ухвати бачени камен, или испусти један из руке, испада из игре.
Други део игре је терање каменчића кроз капију која се начини палцем и средњим прстом леве руке, упртим о тло. Кроз капију се, за време бацања камена у вис, по један камен протера. Ако се бачени камен не ухвати, играч испада из игре.
„Игра орасима" није компликована. Направи се купа  гомилица од 4 ораха која је удаљена од места гађања 10â€â€15 метара. Сваки играч има већ припремљени „гађач", најкрупнији орах, а само гађање је по договору. Може их бити 1â€â€3 пута. Сваки играч мо-ра имати прилично ораха, јер никад се не зна да ли ће се добити или изгубити. Ко је вешт у гађању узме понекад и по неколико килограма.
Игру „медвед и пчеле" обично су некад играла предшколска деца. Изводи се на следећи начин: деца „пчеле" похватају се и начине густо збијени обруч, у средини је „матица". Споља долази медвед тупајући око круга. Матица пита: „Ко то тупа око моје куће?", Медвед одговара: „Ја, кумо, ја". Матица каже: „Немој да ми украдеш неку пчелу!" Медвед одговара: „Нећу једну него све".
Тог момента пчеле уз јако зујање нападају медведа, штипајући га и чупајући, и он мора да бежи. Ова игра се понавља више пута уз замену матице и медведа.
Игру „кукумиш" играли су ђаци основци који се похватају у коло, а једном вежу мараму преко очију пусте га да хвата и погађа име ухваћеног. Ако не погоди име иде опет у центар круга и почиње хватање испочетка. Кад погоди, онда га тај замењује.
„Кошара" је стара и већ заборављена игра, изводи се са лоптом крпењачом, направљеном од крпа или сточне длаке. У игри учествовало је по 5â€â€6 играча. Та игра је сасвим заборављена тако да је се данас и најстарији људи не сећају.
Поред напред наведених игара, деци је била најзанимљивија прављење топова, који су прављени на следећи начин: замеси се жилаво блато и направи као фурунски хлеб. На сред те масе направи се босом мокром петом рупа тако, да кад се од земље одлепи рупа остане непроваљена. Кад се тај топ рукама издигне изнад главе са рупом надоле и удари о земљу, притисак ваздуха проваљује рупу и том приликом чује се прилично јак пуцањ. Ово се може понављати неограничено пута.
Још једну врсту пуцња су деца производила на следећи начин: наложи се ватра, кад се направи добар жар, нађе се раван пањ сипа се на њега мало воде, и стави жив угљен. Жар се одмах ушицама од секире удари нашта се чује јак пуцањ. За пуцање су прављене и пуцаљке од зовиног дрвета дебљине палца и педаљ дужине. Помоћу гвоздене шипке (може и дрвене) истера се пиљ тако да би се до-била цев. Од мокре кучине направе се куршуми дебљине према ширини цеви, а дужине 1 см.
Такође направи се шипка која истерује куршуме, краћа од цеви за 1 см, а дебљине такве да лако пролази кроз цев. Први куршум се истера до врха цеви а другим се истерује и том приликом се чује пуцањ као данашњи дечји пиштољ. Пошто се куршуми не праве баш лако, води се рачуна да се не пуца у ваздух, већ у шаку и затворену просторију. Уколико су куршуми пасент и теже пролазе кроз цев утолико је пуцањ јачи. Пре сваког пуњења треба цев пљунути да би куршум лакше клизио.
Прављене су и „штрцаљке" од једне врсте цвелике које су функционисале баш као данашњи шприцеви.
Некада су се деца зими забављала доста и хватањем птица (сојке, врапци, сенице, дивљи голубови и др.). За њихово хватање прављене су клопке од ћерамида и бундева „лудаја", разне лесе, замке и пругла.
(ово су етнографски записи из црноречког села Планиница, које се налази се на старом друму Параћин -Зајечар и дичи се да није имало ниједног партизана никада)
:četnik: