Горан Мракић
13-03-09, 00:02
Социјалиста рециклиран у српског родољуба?
пише: Горан Мракић
http://gorandavidovic.com/images/stories/slobasalute001.jpg
Тешко и незахвално је сада хладнокрвно и непристрасно писати о животу и смрти Слободана Милошевића, човека који је обележио ратне `90 године прошлог столећа.
Расположење се у народу често мења, а познато је да људи углавном навијају за слабијег у некој борби.
У време Милошевићеве владавине у Србији се незапамћено лоше живело. Смејали смо се офуцаним комунистичким паролама попут: „западни моћници“, „трули запад“ и слично, док им на сопственој кожи нисмо осетили деловање. Онда смо другачије почели зборити.
Милошевић је био не само преживели примерак идеолошког леденог доба, већ и „комунистички диносаурус“ који је у незгодним условима успео задржати власт.
Српски народ је дуго времена очекивао спасоносног, од провиђења датог вођу, који ће попут славних предака Србе подићи на ноге и показати им пут ка благостању и слави. Чинило се да је тај пут почео 1989, када су преко милион Срба сишли на Косово да прославе шестогодишњицу легендарног боја.
Неки се чича, цитиран у српској штампи присетио овим речима тог догађаја: „Целог живота сам чекао да доживим такав тренутак. Ал кад је Милошевић силни окупљени народ поздравио са другови и другарице, знао сам да од свега неће бити вајде.
Знао сам да ћемо ратовати, ал је за нас рат био изгубљен пре него што је почео“.
Комунисти рециклирани у српске родољубе и националисте? Како то звучи? Чудно, најблаже речено. Хтели то неки да признају или не, са таквима на челу је Србија изгубила све ратове које је водила у протеклој деценији, изгубила је српске крајине, изгубила Косово, изгубила Црну Гору и не дај Боже изгубиће и Војводину.
С друге стране, Србија је била последња европска земља која је пружила оружан отпор Новом Светском Поретку и међународном организованом тероризму.
Цивилизовани дивљаци са Запада нису ни трепнули када је требало разорити Србију, и убијати наш народ.
Но, постоје они дубоко убеђени у западне демократске вредности који су заборавили и ембарго и санкције и бомбардовање. Сећају се само српских злочина, пошто је то, зар не, у тренду на Западу.
Многи се слажу да Милошевић није био најпогоднији вођа Срба у кључном тренутку наше историје, а познато је да су Срби прави мајстори када нешто треба да се промаши. „Народ ретко греши – једном у четири године“, каже афоризам, а то се доказало исправним и у доба Милошевића и после њега.
Независно колико се огрешио према Србима. Није се смело допустити да Слоба буде испоручен Хагу баш за Видовдан. Још једна велика и неоправдана срамота, у низу толиких других.
Међутим, за начин на који се бранио у Хагу, пред срамотним и самовољним трибуналом, Милошевић је изазвао бурне реакције не само у Србији, већ у целом свету.
Као председник Србије и вођа нашег народа Слоба се није најбоље снашао, али кад је требало да открије право, нељудско лице Хашког трибунала, био је неприкосновен. Можда је то и била његова историјска мисија – да речима и ставом минира неку институцију која је своју делатност свела на прогон Срба по свету. Хашки трибунал је одговоран за смрт седам српских бивших лидера! Мало ли је то?
Никад нисам био љубитељ Слободана Милошевића и његове ретроградне политике, али не могу заборавити да је он преузео на себе велику одговорност у тренуцима када је то било најтеже.
Истина је да се није снашао најбоље, али имамо и горих примера у повести.
Никад нисам Милошевића доживљавао као јунака и браниоца српства, али сам од изручења Хагу био солидаран са његовом борбом.
Са свим својим манама, Слоба је био појам у поређењу са разним патуљцима који су у Србији узурпирали власт и који се тамо налазе захваљујући искључиво покорности Западу.
Опростио сам неке грехе Слободану Милошевићу, јер ће ми он ипак у памћењу остати као човек који се на свој начин, можда несвесно, борио против заразне машинерије Новог светског поретка.
На годишњицу смрти Слободана Милошевића
пише: Горан Мракић
http://gorandavidovic.com/images/stories/slobasalute001.jpg
Тешко и незахвално је сада хладнокрвно и непристрасно писати о животу и смрти Слободана Милошевића, човека који је обележио ратне `90 године прошлог столећа.
Расположење се у народу често мења, а познато је да људи углавном навијају за слабијег у некој борби.
У време Милошевићеве владавине у Србији се незапамћено лоше живело. Смејали смо се офуцаним комунистичким паролама попут: „западни моћници“, „трули запад“ и слично, док им на сопственој кожи нисмо осетили деловање. Онда смо другачије почели зборити.
Милошевић је био не само преживели примерак идеолошког леденог доба, већ и „комунистички диносаурус“ који је у незгодним условима успео задржати власт.
Српски народ је дуго времена очекивао спасоносног, од провиђења датог вођу, који ће попут славних предака Србе подићи на ноге и показати им пут ка благостању и слави. Чинило се да је тај пут почео 1989, када су преко милион Срба сишли на Косово да прославе шестогодишњицу легендарног боја.
Неки се чича, цитиран у српској штампи присетио овим речима тог догађаја: „Целог живота сам чекао да доживим такав тренутак. Ал кад је Милошевић силни окупљени народ поздравио са другови и другарице, знао сам да од свега неће бити вајде.
Знао сам да ћемо ратовати, ал је за нас рат био изгубљен пре него што је почео“.
Комунисти рециклирани у српске родољубе и националисте? Како то звучи? Чудно, најблаже речено. Хтели то неки да признају или не, са таквима на челу је Србија изгубила све ратове које је водила у протеклој деценији, изгубила је српске крајине, изгубила Косово, изгубила Црну Гору и не дај Боже изгубиће и Војводину.
С друге стране, Србија је била последња европска земља која је пружила оружан отпор Новом Светском Поретку и међународном организованом тероризму.
Цивилизовани дивљаци са Запада нису ни трепнули када је требало разорити Србију, и убијати наш народ.
Но, постоје они дубоко убеђени у западне демократске вредности који су заборавили и ембарго и санкције и бомбардовање. Сећају се само српских злочина, пошто је то, зар не, у тренду на Западу.
Многи се слажу да Милошевић није био најпогоднији вођа Срба у кључном тренутку наше историје, а познато је да су Срби прави мајстори када нешто треба да се промаши. „Народ ретко греши – једном у четири године“, каже афоризам, а то се доказало исправним и у доба Милошевића и после њега.
Независно колико се огрешио према Србима. Није се смело допустити да Слоба буде испоручен Хагу баш за Видовдан. Још једна велика и неоправдана срамота, у низу толиких других.
Међутим, за начин на који се бранио у Хагу, пред срамотним и самовољним трибуналом, Милошевић је изазвао бурне реакције не само у Србији, већ у целом свету.
Као председник Србије и вођа нашег народа Слоба се није најбоље снашао, али кад је требало да открије право, нељудско лице Хашког трибунала, био је неприкосновен. Можда је то и била његова историјска мисија – да речима и ставом минира неку институцију која је своју делатност свела на прогон Срба по свету. Хашки трибунал је одговоран за смрт седам српских бивших лидера! Мало ли је то?
Никад нисам био љубитељ Слободана Милошевића и његове ретроградне политике, али не могу заборавити да је он преузео на себе велику одговорност у тренуцима када је то било најтеже.
Истина је да се није снашао најбоље, али имамо и горих примера у повести.
Никад нисам Милошевића доживљавао као јунака и браниоца српства, али сам од изручења Хагу био солидаран са његовом борбом.
Са свим својим манама, Слоба је био појам у поређењу са разним патуљцима који су у Србији узурпирали власт и који се тамо налазе захваљујући искључиво покорности Западу.
Опростио сам неке грехе Слободану Милошевићу, јер ће ми он ипак у памћењу остати као човек који се на свој начин, можда несвесно, борио против заразне машинерије Новог светског поретка.
На годишњицу смрти Слободана Милошевића