Алекса
03-03-09, 23:32
Уједињење Срба
Кад је гроф Андраши у џепу своје доламе донео са Берлинске конференције писмено, које опуномоћавше Аустроуграску на окупацију Босне и Херцеговине, тада се у души многог Србина угасила нада, да ће се онострано српство икада ујединити.
Нико није помишљао, нико можда ни сањао, да гроф Андраши у оном тренутку беше обузет једном једином мишљу, мишљу да уједини целокупно српство. Какав апсурд! Та није ли у оно исто време трунуло тело, а трунуо и дух др. Светозара Милетића међу зидови мађарске тавнице, а није ли то све било с тога, што му подбациваху да је наздравио уједињењу Срба? Па зар и гроф Андраши "велеиздајник"!?
Тавна је то хисторија; она још ни данас није сасвим расветљена, и само покаткад, као оно муња кроз ноћ, продре по који дипломатски зрак кроз ту политичку таму - и расветли је.
Но да се вратимо за часак натраг, у недалеку прошлост. Кад је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину, подигла се беше у земљи општа граја: "Само нам је још то требало!" гроктаху све новине редом, а један познати дипломата, супарник грофа Андрашија, напући уста, и узвикну не баш сасвим дипломатским речима: "Da haben wir uns wieder eine Laus in den Pelz gesetzt!"
То је уосталом било опште мишљење. "Зашто да стварамо нову Италију?" питаху се Немци; "зашто да упропашћујемо своје милијуне у ту земљу, па да је после изгубимо?" Мађари су имали један разлог више да се противе окупацији; они се поплашише, ако дође у овој држави још више славенског, српског живља, да ће се морати са Славенима и Србима више рачунати но досад. А то није у интересу данашње мађарске политике.
Но све то беху речи, речи и опет речи. Залуд су новине викале; залуд се по саборима интерпелисало; залуд се делегације трзаше као да их поливаху врелом водом, кад им тражише новаца за Босну и Херцеговину, новац се морао дати, и милијуни, које је прогутала окупација, множили су се сваким даном.
И гле чуда, што год се више милијуна издавало, тим постајаше ларма све то мања и мања. Новине па и полтичари окренуше сасвим други крај. Гроф Андраши сеђаше можда задовољно на свом теребешком двору и смешио се. Њега су разумели.
"Добро је", писале су доцније новине, "добро је имати Босну и Херцеговину, само је треба и очувати. Но из Босне се не да Босна бранити, а Херцеговина је без Црне Горе изгубљена позиција." И тада се чујаху све то чешће гласови, да Аустроугарска мора продрети до Митровице, а са Србијом се мора "ма шта" учинити. Бусија се мора тамо ма како ухватити. И још нешто, , још више признају те новине, али врло ретко, само покаткад. "Патриотизам" им не допушта да говоре гласније.
Но то су све речи, а сад ајд да видимо дела. Некако сасвим случајно долази аустроугарска дипломација са Србијом, накратко после окупације у сукоб; она има велика удела у томе, кад оно паде Ристић. Дошла је и напредњачка влада, па с њоме и измењени одношаји.
Лепо је то гајити добро одношаје са - сусеткињом! И Србија је пристала на жељу те сусеткиње, да сагради своју железничку линију и онда, кад јој ни Турска ни Бугарска не пружише везе. Српска жељезница ће за мало да прохуји Моравом, али место да постане део светске жељезнице, место да излази на море, она ће излазити у Врањске - пустаре. Таква се жељезница не може да не плати, од такве жељезнице може да вуче хасну само аустроугарска трговина, а поред такве жељезнице мора Србија материјално да пропадне.
Па гле новог случаја! Пронашло се, да би можда било згодно по Аустрију, да се веже са морем и Солуном преко Босне и Митровице, а пронашло се и то, да би та пруга била краћа и боља по светски обрт, ако Турска из "стратегијских обзира", не дадне Србији везе преко Косова... Тада би Србија била материјално руинирана, она би се презадужила и била би остављена Аустроугарској бар у економском погледу, на милост и немилост, као оно Египат - Енглеској и Француској. Би ли и њу окупирали као тада Египат, па да је после суседи уређују?
Година за годином хуји, и све новије, све чудноватије вести продиру у свет. Но можда су и - неистините. Само ми сматрамо за своју дужност, да те вести које се зуацју по свом политичком свету, изнесемо и пред наше читаоце.
Пре нешто више од године дана, кад се оно спремаше у Србији жестока изборна борба за Скупштину, пронели су виделовци глас, да ће Аустроугарска, у знак свог искреног пријатељства, уступити Србији један део Босне. После месец дана, било је то приликом великих маневра, француски су листови донели потврду те вести, само надовезиваху, да је између Аустроугарске и Србије углављена војна конвенција за случај одбране. Један од владара је у тој конвенцији означен као главнокомандујући.
Сад опет приликом посете Германа Анђелића у Београду, поговара се, као да се тежи јединством српске цркве, поговара се, да ће све Србе без разлике ставити под духовну власт карловачког патријарха.
То би онда била економска, војничка и црквена зависност Србије, од Аустроугарске. Управо не тако, јер на то се не иде; хоће се само економно, војено и црквено - уједињење.
А Црна Гора? Тешко, веома тешко да ће она икад склапати војене конвенције и признати превласт карловачког патријарха. Њезин је министар - председник данас у Цариграду, а поговара се да он ради на томе, да спречи "уједињење Срба": поговара се, да ће Турска уступити Црној Гори онај део земљишта, који би је везао, са Србијом, а препречио Аустроугарској пут за Митровицу.
Има ли у свему томе истине, или је то пуко нагађање? Ми не знамо, али ако је то све и проста претпоставка, држимо да нам се неће замерити што је се дотакосмо, јер је сад "мртва сезона" у којој новинари не знају већ шта ће да пишу.
А тема је била бар занимљива. Није ли тако? Замислите само: хоће да нас уједине, а Црна Гора се одупире томе.
Кад је гроф Андраши у џепу своје доламе донео са Берлинске конференције писмено, које опуномоћавше Аустроуграску на окупацију Босне и Херцеговине, тада се у души многог Србина угасила нада, да ће се онострано српство икада ујединити.
Нико није помишљао, нико можда ни сањао, да гроф Андраши у оном тренутку беше обузет једном једином мишљу, мишљу да уједини целокупно српство. Какав апсурд! Та није ли у оно исто време трунуло тело, а трунуо и дух др. Светозара Милетића међу зидови мађарске тавнице, а није ли то све било с тога, што му подбациваху да је наздравио уједињењу Срба? Па зар и гроф Андраши "велеиздајник"!?
Тавна је то хисторија; она још ни данас није сасвим расветљена, и само покаткад, као оно муња кроз ноћ, продре по који дипломатски зрак кроз ту политичку таму - и расветли је.
Но да се вратимо за часак натраг, у недалеку прошлост. Кад је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину, подигла се беше у земљи општа граја: "Само нам је још то требало!" гроктаху све новине редом, а један познати дипломата, супарник грофа Андрашија, напући уста, и узвикну не баш сасвим дипломатским речима: "Da haben wir uns wieder eine Laus in den Pelz gesetzt!"
То је уосталом било опште мишљење. "Зашто да стварамо нову Италију?" питаху се Немци; "зашто да упропашћујемо своје милијуне у ту земљу, па да је после изгубимо?" Мађари су имали један разлог више да се противе окупацији; они се поплашише, ако дође у овој држави још више славенског, српског живља, да ће се морати са Славенима и Србима више рачунати но досад. А то није у интересу данашње мађарске политике.
Но све то беху речи, речи и опет речи. Залуд су новине викале; залуд се по саборима интерпелисало; залуд се делегације трзаше као да их поливаху врелом водом, кад им тражише новаца за Босну и Херцеговину, новац се морао дати, и милијуни, које је прогутала окупација, множили су се сваким даном.
И гле чуда, што год се више милијуна издавало, тим постајаше ларма све то мања и мања. Новине па и полтичари окренуше сасвим други крај. Гроф Андраши сеђаше можда задовољно на свом теребешком двору и смешио се. Њега су разумели.
"Добро је", писале су доцније новине, "добро је имати Босну и Херцеговину, само је треба и очувати. Но из Босне се не да Босна бранити, а Херцеговина је без Црне Горе изгубљена позиција." И тада се чујаху све то чешће гласови, да Аустроугарска мора продрети до Митровице, а са Србијом се мора "ма шта" учинити. Бусија се мора тамо ма како ухватити. И још нешто, , још више признају те новине, али врло ретко, само покаткад. "Патриотизам" им не допушта да говоре гласније.
Но то су све речи, а сад ајд да видимо дела. Некако сасвим случајно долази аустроугарска дипломација са Србијом, накратко после окупације у сукоб; она има велика удела у томе, кад оно паде Ристић. Дошла је и напредњачка влада, па с њоме и измењени одношаји.
Лепо је то гајити добро одношаје са - сусеткињом! И Србија је пристала на жељу те сусеткиње, да сагради своју железничку линију и онда, кад јој ни Турска ни Бугарска не пружише везе. Српска жељезница ће за мало да прохуји Моравом, али место да постане део светске жељезнице, место да излази на море, она ће излазити у Врањске - пустаре. Таква се жељезница не може да не плати, од такве жељезнице може да вуче хасну само аустроугарска трговина, а поред такве жељезнице мора Србија материјално да пропадне.
Па гле новог случаја! Пронашло се, да би можда било згодно по Аустрију, да се веже са морем и Солуном преко Босне и Митровице, а пронашло се и то, да би та пруга била краћа и боља по светски обрт, ако Турска из "стратегијских обзира", не дадне Србији везе преко Косова... Тада би Србија била материјално руинирана, она би се презадужила и била би остављена Аустроугарској бар у економском погледу, на милост и немилост, као оно Египат - Енглеској и Француској. Би ли и њу окупирали као тада Египат, па да је после суседи уређују?
Година за годином хуји, и све новије, све чудноватије вести продиру у свет. Но можда су и - неистините. Само ми сматрамо за своју дужност, да те вести које се зуацју по свом политичком свету, изнесемо и пред наше читаоце.
Пре нешто више од године дана, кад се оно спремаше у Србији жестока изборна борба за Скупштину, пронели су виделовци глас, да ће Аустроугарска, у знак свог искреног пријатељства, уступити Србији један део Босне. После месец дана, било је то приликом великих маневра, француски су листови донели потврду те вести, само надовезиваху, да је између Аустроугарске и Србије углављена војна конвенција за случај одбране. Један од владара је у тој конвенцији означен као главнокомандујући.
Сад опет приликом посете Германа Анђелића у Београду, поговара се, као да се тежи јединством српске цркве, поговара се, да ће све Србе без разлике ставити под духовну власт карловачког патријарха.
То би онда била економска, војничка и црквена зависност Србије, од Аустроугарске. Управо не тако, јер на то се не иде; хоће се само економно, војено и црквено - уједињење.
А Црна Гора? Тешко, веома тешко да ће она икад склапати војене конвенције и признати превласт карловачког патријарха. Њезин је министар - председник данас у Цариграду, а поговара се да он ради на томе, да спречи "уједињење Срба": поговара се, да ће Турска уступити Црној Гори онај део земљишта, који би је везао, са Србијом, а препречио Аустроугарској пут за Митровицу.
Има ли у свему томе истине, или је то пуко нагађање? Ми не знамо, али ако је то све и проста претпоставка, држимо да нам се неће замерити што је се дотакосмо, јер је сад "мртва сезона" у којој новинари не знају већ шта ће да пишу.
А тема је била бар занимљива. Није ли тако? Замислите само: хоће да нас уједине, а Црна Гора се одупире томе.