Julius Evola

[CosmicWolf]

УЈЕДИЊЕНА ЕВРОПА: ДУХОВНИ ПРЕДУСЛОВ
Јулиус ЕВОЛА


Први политички корак ка стварању уједињене Европе требао би да буде повлачење свих европских влада из Уједињених нација, хипокритске организације без преседана.Темељ ове европске иницијативе мора се пажљиво припремити; међутим проблеми конкретне политичке тактике не могу се обухватити овим есејом. Овде можемо само указати на оно што сматрамо да мора бити облик , духовне и доктриналне основе уједињене Европе.
"Федералистичка" и "асоцијативна" решења, економска и војна сарадња, јесу манифестације претпоставки о органском карактеру Европе (или његовом непостојању). Услов истинског европског ентитета мора бити сила везујућа сила идеје и традиција са којом је Европа неопозиво повезана. Тврди се да је национална држава модел за стварање европске нације, мада није Божанска творевина већ је дело група одлучних да је остваре , које су се успешно уздигле до висине свог историјског изазова. Према овом мишљењу, духовни предуслови за уједињену Европу постоје у миту о заједничкој судбини коју бране "национално-револуционарне" европске групе. Ово је мањкаво мишљење. Рађање европских нација у велико је мери била заслуга династија које су представљале традицију оданости појединој круни. У сваком случају, фактори који су створили европске нације били су исти који су одржавали европско нејединство од Стогодишњег рата до наших дана.
Међу онима који схватају духовно и традиционално поимање Европе можемо разликовати оне који верују у једну Империју (о којој смо горе говорили) и оне који говоре о Европи као нацији. По мом мишљењу, појам националности је неодговарајући. Идеја европског јединства је духовна и наднационална. Завичајна нација, етничка група чији припадници опстају на суштински природном, "физичком" нивоу. Европа треба да буде нешто више од тога. Стари национализми и мржње једино се накалемљују на Европу када је успостављена национална доминација једне нације над остатком Европе. Европска Империја припадаће вишем реду од делова који је чине чине, и бити Европљанином треба се схвата као нешто квалитативно различито него бити Италијан, прус, Баск, Финац, Шкот или Мађар, нешто што представља другачији аспект нашег карактера. Европска нација подразумева изједначавање и поништење свих "ривалских" нација у Европи и над њом.Што се тиче "европске културе", она је ових дана омиљено место за прагматичне Европљане, либерале и хуманистичке интелектуалце. Њихова "европска култура " је привезак "демократије и "слободног света". У овом смислу " култура" је роба за промет такозваних аристократа духа, а у ствари покривало скоројевића, његова значка успеха. Истинска аристократија духа не би ниуком случају била адекватна за такав подухват-оживљавање европског завештања и одржавање револуционарне елите која би то учинила политички изводљивим. Штавише, сваки пут када покушамо да дамо мишљење о конкретном значају "европске културе", изгледа да наилазимо на безбројне "интерпретације" које нас остављају без ичега конкретног. Свако има своју сопствену идеју шта је европска култура и многи Европљани су уздржани или чак осећају кривицу због тога што се за њу боре, те скоројевићи до миле воље могу да шпекулишу у журналима и колор-издањима о најновијем развоју ове или оне гране уметности на такав начин да се "култура" раздвоји од "озбиљног света" од кога је постала. Иронично, доста од онога у чему браниоци културе уживају игра важну улогу у потстицању развоја духовне кризе и мањка самопоуздања у европској култури.
"Вестернизација" света значи да се ова трулеж шири планетом - и тако је Европа, од илуминизма до комунизма, постала плодно тло истих снага које раде на уништењу свега што је специфично европско.
Морамо створити "јединство бораца". То је предуслов. Успоставити слику света и Европе као "ирелевантних" значило би тоњење у мочвару партизанске политике, цинични посао без идентитета, без духовног значаја. Уједињена Европа без општег духовног идентитета и осећаја за правац постала би само још један блок силе. На који би онда начин такве Сједињене Европске државе биле духовно другачије од Сједињених Држава или Кине или биле , на било који начин, племенитије од организације Афричког јединства? Европа не сме бити само један степен ка вестернизацији света, већ покрет против тога, у ствари , побуна против савременог света у корист онога што је племенитије, више и људскије.

НТЕЛЕКТУАЛНА БИОГРАФИЈА УЧИТЕЉА НОВЕ ЕЛИТЕ ОД КОЈЕ ЗАВИСИ БУДУЋНОСТ СВЕТА

ЈУЛИУС ЕВОЛА - ПОСЛЕДЊИ ГИБЕЛИН


Ернесто МИЛА

Међу национал - револуционарима филозофија традиционализма одмах се асоцира са именом барона Јулиуса Еволе. То није случајно: баш Евола је био једини који је покушао дати традиционалистичкој мисли политичку форму. Евола се старао да активира традиционалистичке принципе, надајући се да ће заштита и пропаганда тих принципа довести до саздања нове елите. Захваљујући таквој пракси његове су идеје почевши са 1968 - 69 годинама стекле мноштво следбеника. Очевидно је да сви нису правилно схватили Еволу. Па и више од тога, крајем 70-тих година десио се чудан феномен, који се може назвати "еволоманија". Појавили су се прави "жреци" култа Еволе, за које је све почињало и завршавало са учитељем, и за које поред Еволе ништа није постојало. То је без сумње претеривање. Традиционалистичка мисао је у својој основи анонимна; ту нема шта да се изграђује, јер је у тој области све већ саздано, све је речено и све је одређено. Остаје само све то скупити и довести до људске свести.

Евола је рођен у Риму 15. маја 1898. године, и његово прво интелектуално искуство везано је за појаву авангардне уметности. У време док је био дадаиста и футуриста Евола је написао неколико дадаистичких поема и есеја о апстрактном сликарству. Први светски рат паралисао је његово стваралаштво. Први аутор који је утицао на Еволу, био је Папини, који је сарађивао у журналу "Леопардо" а затим, после Првог светског рата, у којем је Евола учествовао у чину потпоручника артиљерије, Евола се упознао са радовима Р. Генона, читао је Ничеа и Ота Вајнингера. У својој првој значајној књизи "Теорија апсолутног индивидуума" (1925) Евола је иступио против идеалистичких теорија у заштиту "традиционалистичког реализма".

Иако се мало интересовао за политику Евола је видео у доласку фашизма на власт силу која је способна обновити Традицију на западу, традицију о којој је говорио Генон. У то време Национална фашистичка партија представљала је најнеобичнију смесу од неохегеловских интелектуалаца, сквадриста које је мало интересовала дијалектика, бивших анархиста, социјалиста, и комуниста; људи који су изашли из најреакционарнијих десних кругова; и разуме се каријериста свих боја. О истинском јединству ту није могло бити ни речи - правим фашистима успело је да се обједине тек 20 година након тога у време Италијанске социјалне републике. Евола је више волео да се не меша у политичку борбу, иако је написао неколико значајних радова посвећених идеолошким проблемима. У свом "Паганском Империјализму" он је, на пример, сабрао све изреке Мусолинија о класичном империјалном Риму и дао је целом том комплексу хармонију и јасну усмереност. Пошто су се Мусолини и фашизам често користили примером древног Рима обраћајући се ка идеалу у њему оваплоћеном, појавила се могућност (у крајњој линији тако је сматрао сам Евола) да се пређе са речи на дела, и да се напунивши фашизам римским идеалима учини први корак у правцу рестаурације Традиције. Та идеја оваплоћена у горе поменутој књизи, а затим у журналу "Кула" ("Тоrrе") није довела до значајнијих резултата. Мусолини је био упознат са радовима Еволе и високо их је ценио. Поред тога Евола је објавио у службеном органу режима "Фашистичка критика" неколико својих есеја. Можда је најпознатији од њих постао есеј "Фашизам као воља за стварање империје и Хришћанство". Овде је Евола доста грубо критиковао Хришћанство, апостола Павла као претечу бољшевизма, идентичног њему у својим хуманистичким, пацифистичким и егалитаристичким коренима - Тај есеј је изазвао бурну полемику јер се појавио баш у време када је Мусолини потписао Латеранске уговоре са Папом, и разуме се да он није био за сличне политички неумесне теме. После десетог броја "Кула" је престала да излази због мноштва правних проблема. Евола је све пажљивије пратио нови покрет који је ступао на немачку политичку сцену са необичном снагом почевши од 1927 - 29 година.

Први, са којима је Евола ступио у контакт били су представници "Херенклуб" - а и млади "конзервативни револуционари". Кроз журнал "Филозофска диарама" Евола је објашњавао и ширио у Италији принципе и тезе те нове немачке тенденције. За разлику од Италије, Немачка је имала једну предност: она је сачувала практично у чистом облику једну ратничку, војну традицију - прусизам. У то време Евола је био уверен да Европу ратови неће мимоићи - да јој предстоји или да се уједини или да умре.

Сарадништво Еволе са фашистичким журналом није резултирало његовом интеграцијом у партијски апарат. Евола је прецизно разликовао органску државу од тоталитарне државе. Карактерна црта фашизма је био његов тоталитаризам. Власт и интереси државе стајали су овде изнад интереса личности човека, док је истовремено у основи Еволине доктрине, насупрот томе стајала личност (као духовни ниво човека), супротстављена простој индивидуалности, личност као издиференцирана суштина, која лежи у основи фундаменталне неједнакости људи. Индивидуум (и следствено томе индивидуализам) - то је свођење човека на просту атомарну јединицу, подобну свим другим јединицама, са којима он треба да се судара, заједно дејствује и живи. Тоталитаризам је по мишљењу Еволе карактеристичан по свом централизму. Организам је антитеза тоталитаризму. Органска структура централизована је у односу на свој фундаментални принцип и повезана је са Традицијом, али су њени поједини делови, не мање савршено аутономни. То, што је у фашизму представљено фигуром Дучеа, а у национал-социјализму фигуром Фирера, у органском друштву треба бити замењено појмом "руководеће политичке класе" (идеја Парете) или "елите". Евола је сматрао фашизам "превише плебејским" и демагошким, а у многим својим манифестацијама делимично мистификаторским, и истовремено "последњим продуктом либерализма". Евола је доста прецизно предсказивао да у том облику, у којем се појавио италијански фашизам, он мора сасвим и у потпуности пропасти. Све те тезе биле су изречене од стране Еволе, после рата у књизи "Фашизам виђен здесна" штампаном заједно са "Размишљањима о Трећем рајху". Еволина оцена фашизма простирала се делимично и на НСДАП. Близак неким круговима СС Евола је помагао "Црном реду" у истраживању масонских архива реквирираних по читавој Европи и сакупљених у Бечу. Баш на том послу затекло га је једно од америчких бомбардовања града, за време кога је био тешко рањен у кичму и остао инвалид. Веза Еволе са национал-социјализмом, и нарочито његова разрада "расне доктрине" омогућила му је да одржи серију конференција у национал-социјалистичкој Немачкој и да изда преводе својих књига на немачком језику.

Aли више од свега привукла је Еволу румунска Гвоздена гарда и њен лидер Корнелиу Зелеа Кодреану. У Кодреануу је Евола видео мистичног вођу који је у стању да оствари вишу духовну везу са обичним активистима. Организација тог патриотског покрета више је личила на витешки ред него на политичку партију. Верност Кодреануа вековним румунским традицијама и његов духовно - расни поглед на свет чинили су га идеалним оваплоћењем Вође, који је за собом водио "елиту" кроз рушевине савременог света. Евола се лично упознао са Кодреануом након чега је своје утиске објавио у невеликом есеју, посвећеном гвозденој Гарди.

После рата Евола је сарађивао са "Ф.А.Р." - "Фашијами револуционарне акције", због чега је био суђен и провео неко време у затвору. Видевши, да део италијанске омладине одбацује увезену англо-саксонску демократију, Евола је одлучио да "оријентише" ту омладину серијом савета и размишљања, објављених у национал - револуционарном журналу тог времена. Брошура "Оријентације" постала је заметак капиталног дела "Људи и рушевине" који јој је следио, и књиге, посвећене егзистенцијално - филозофској проблематици "Револуција против савременог света".

Крајем 60-тих година радови Еволе добили су нову потврду. Најпре због тога што су се многе од његових идеја о тријумфу потрошачког друштва, прогресивној масификацији, унутрашњем идентитету совјетског и америчког погледа на свет итд. - сасвим потврдиле, и због тога што, иако у преиначеном облику "нова левица" и следбеници Маркузеа адаптирају и користе идеје Еволе разрадивши њихову "леву" варијанту. У Италији је име Еволе постало ратна застава "новог протеста" или "борбе против система". Адриано Ромуалди – који је прерано погинуо у аутомобилској несрећи и Клаудио Мути - међу осталим продужили су дело Еволе. Ромуалди је објавио есеј под називом "Евола - личност и дело" и продужио је примењивање метафизичких принципа у политичкој сфери које је започео Евола. Треба поменути и његов есеј "О проблему европске традиције" и две невелике брошуре - "Идеје за десну културу" и "Десница и криза национализма".

Десница? Десни? Шта то значи? Зар десни нису исти по значењу левима и не јављају ли се делом система? Овде су неопходна разјашњења. Евола, Ромуалди и други десничари често су користили израз "десница", али какав су му смисао придавали? Разуме се, није реч о политичкој десници, коју представљају демократско - либерални конзервативци. "Конзервација" чување савременог стања сгвари је апсурд, јер ничега што би заслужило чување у њему није остало. У речнику Традиције многи су симболи представљени речима, а неке су речи саме по себи симболичне. Реч је о идејном и метафизичком плану бића, и баш у том смислу Евола је себе сматрао десним, супростављеним левим (није случајно да је у италијанском језику - sinistra - што значи "лево" слично са - siniestra - што значи "ужасно", "узнемирено", а (destra, "десно", значи такође "правилно", "истинито") на идеолошком плану традиционалистичка мисао супротна је левој и марксистичкој мисли. Када Евола посматра фашизам "здесна" он о њему не расуђује као буржоаски и реакционарни посматрач, него га суди са тачке традиционалистичког револуционара, који се идеолошки налази здесна, а политички с оне стране демократских игара левих и десних уређених самим системом.

У књизи "Људи и рушевине" даје се план политичких дејстава онима који не учествују у политици система и боре се против ње. Такви људи су револуционари јер покушавају да успоставе нешто ново, али су они истовремено и "конзерватори" јер се боре за победу традиције, коју хоће сачувати по сваку цену. Евола критикује основни принцип либерализма (збрку између појмова индивидуума и личности). Враћајући се на линију "Оријентације", Евола развија идеју да је марксизам логички завршетак либерализма, без кога он никада не би могао постојати, исто као што се ни либерализам не би могао појавити без идеје просветитељства, а она без хуманизма. Реч је о механизму узрока и последица, и тај пут води у теорију космичких циклуса. У ''Револуцији против савременог света'' Евола доказује да се савремени хаос уклапа у оквире вишег традиционалног поретка, јер је ''у таблицама записано'', да за периодом светлости долази период таме, док не настане нова епоха светлости и не заврши се тај циклус. "Да би се родило ново старо треба да умре". Наша цивилизација је осуђена да погине. Тужна судбина. Шта може да учини човек који је кренуо путем традиције у оном часу када се више ништа не може учинити јер се цивилизација клиже надоле и немогуће је зауставити тај пад? Супротставити се. Као и увек у том случају знаменити савет Еволе о неопходности тога да се остаје на ногама усред света рушевина добива свој пуни смисао. У данашњем свету и у блиској будућности вратити се ка традиционалном облику постојања не изгледа могуће, али човек, личност, који је схватио садржај Традиције, треба да зна да "оседла тигра" то јест да се не преда пред неповољним условима, да не капитулира пред њима, него да их искористи. Искористити их? За шта? Да, да ли се икада питате зашто је међу националним револуционарима толико раширен лик "витеза Грала"? Данас није реч толико о борби за достизање политичке победе, колико о борби за пуну реализацију личности. Циљ те борбе је унутрашња реализација активиста који на тај начин превазилази материјалност постојања и ступа у свет више реалности.

Исто као што су витезови Грала посвећивали свој живот тражењу Свештене чаше, видећи у тој потрази коначан циљ - унутрашње преображење - тако и сада активиста национал - револуционар треба да постане нови витез Грала, треба да се посвети тој борби, због тога што је само тако могуће створити нову расу слободних људи, који пале светлост нове зоре.

Идеја "Оседлати тигра" била је развијена у књизи са тим називом, где је као и у књизи "Лук и палица" сабрана цела серија егзистенцијалних оријентира за живот у савременом друштву. Али колико год био активиста предан принципима Традиције он је принуђен да живи и дели егзистенцијалне реалности савремених услова, од којих се не може сасвим одвојити и које је дужан правилно да прима и оцењује.

У "Револуцији против савременог света" Евола чисти различите западне традиције од другостепених детаља са циљем да обнови и открије традицију заједничку за све европске народе. Књига је подељена на два дела. Први је посвећен опису принципаТрадиције, док се у другом делу укратко анализира историја Запада, почевши са митолошким циклусима и завршавајући са поменутим разматрањима о совјетско - америчком капитал - империјализму.

Идеални тип друштва конкретизује се за Еволу у три историјске етапе - древне Империје, средњовековни витешки редови и гибелинска представа о Императору. У свим случајевима постоји заједнички темељ - власт има натприродну вишу основу, духовна и световна власт тесно су повезане, световна власт се опире на духовни ауторитет. Нит која их повезује прекида се када Исус из Назарета изриче свој суд "Цару царево, а Богу божије" Краљеви - жреци уступају своје место ратницима - реч је о Средњовековљу - основани на вечним принципима витешки редови престројавају Запад на основу људског типа - типа ратника - монаха. Када ти редови престају да постоје гибелинизам, тј. доктрина, која органски обједињује духовну са световном влашћу, преузима заставу борбе. Данте је прекрасно одразио идеале гибелина у својој "Божанској комедији". Доласком епохе ренесансе мерило по коме се све мери постаје човек, хуманизам отвара пут рационализму, а он припрема наступање епохе буржоазије, која је заузела место дегенерисане касте аристократа. Десио се коначан раскид са Традицијом, и остало је само да се чека док Бог времена, Кронос, подстакне буржоазију у њеној трци за раскоши и комфором на рађање пролетеријата, који је у својству четврте касте и изашао на историјску арену после европског рата у виду октобарске револуције у Русији. У Тамном веку закон кастинске дегенерације делује пуном снагом, и ми се данас налазимо у коначној фази те дегенерације.

Евола је умро 1974. год. Урну са његовим прахом сахранила су двојица италијанских алпиниста, чланови центра еволистичких истраживања, на врху планине Монте Роза. Данас се његове књиге изучавају са великом пажњом у свим омладинским национално револуционарним круговима. Јединственом алтернативом за национал - револуционаре остаје борба против система и изградње у току те борбе нове елите, од које ће зависити будућност.

[Калки]

Јулијус Евола

О ТАЈНИ ДЕГРАДАЦИЈЕ

"Дојчес Фолкштурм" број 11, 1938.

Свако ко одбацује рационалистички мит о "прогресу" и интерпретацију историје као непрекинути, позитивни развој човечанства, наћи ће се временом привучен ка погледу на свет који је уобичајен за све традиционалне културе и који има, у своме средишту, памћење процеса дегенерације, постепеног замрачења или колапса претходног, вишег света. Како дубље продиремо у то ново (и старо) тумачење, сучељавамо се са различитим проблемима, међу којима је најважније питање тајне дегенерације.

У свом дословном смислу, ово питање никако није ново. Док размишљамо о величанственим остацима култура чије име није чак ни допрло до нас, али које су пренеле, макар преко својих физичких остатака, величину и моћ које су биле више од земаљског, једва да је ико пропустио да постави себи питања у вези смрти култура и да осети неадекватност објашњења која се обично дају том приликом.

Можемо захвалити грофу Гобиноу за најбољи и најпознатији резиме овог проблема, а такође и за мајсторски критицизам главних хипотеза о томе. Његово решење на бази расне мисли и расне чистоће такође има доста истине у себи, али оно захтева да буде проширено са неколико опсервација које се тичу вишег реда ствари. Јер било је много случајева у којима је култура колабирала, иако је раса која ју је створила остала чиста, што је посебно јасно код одређених група које су патиле од спорог, неизбежног нестанка, мада су остале у тој мери расно изоловане као да су биле острва. Један пример при руци је случај Швеђана и Холанђана. Ови народи су у истом расном стању данас у каквом су били пре два века, али је данас мало трагова њихове херојске диспозиције и расне свести коју су некада поседовали. Друге велике културе изгледа да су просто остале стојећи, мумифициране: оне су дуго биле изнутра мртве, па је био довољан најслабији удар да их обори. То је био случај, на пример, са древним Перуом, том гигантском соларном империјом која је била уништена од стране неколико авантуриста покупљених од најгорег олоша Европе.

Ако гледамо у тајну дегенерације са искључиво традиционалистичке тачке гледишта, још је теже потпуно је разрешити. У том случају, то је питање поделе свих култура у два главна типа. На једној страни имамо традиционалне културе чији су принципи идентични и непроменљиви, упркос свим разликама уочљивим на површини. Оса ових култура и врхунац њиховог хијерархијског реда састоји се од метафизичких, надиндивидуалних сила и акција, које служе да објаве и оправдају све што је тек људски, привремено, само предмет настајања и "историје". Са друге стране је "модерна култура", која је фактички антитрадиција и која исцрпљује себе у стварању чисто људских и овоземаљских ситуација и у потпуном развоју ових, у трагању за животом, потпуно одвојеном од "вишег света".

Са полазашта потоњег, читава историја је дегенерација зато што показује универзалну деклинацију ранијих култура традиционалистичког типа и пресудни и насилни успон нове, универзалне цивилизације "модерног " типа.

Из овога се рађа двоструко питање.

Прво, како је икада било могуће да се ово догоди? Постоји логичка грешка која је у основи целе доктрине еволуције. Немогуће је да више може да настане из нижег, а веће од мањег. Међутим, зар се са истом тешкоћом не суочавамо у решењу питања доктрине инволуције? Како је уопше могуће да нешто што је више падне? Ако можемо да начинимо просте аналогије, било би лако одговорити на ово питање. Здрав човек може да оболи; безгрешник може да се окрене греху. Постоји природни закон који свако узима здраво за готово: по коме свако живо биће почиње са рођењем, расте и јача, а онда долази старост, слабљење и дезинтеграција. И тако даље. Али, то је само изношење ставова, а не објашњавање, чак и кад би дозволили да се овакве аналогије стварно односе на горепостављено питање.

Друго, није само ствар у објашњавању могућности дегенерације одређеног културног света, него и могућност да дегенерација једног културног круга може да пређе на људе ван тог круга и повуче их са собом. На пример, ми не морамо само да објаснимо како је античка западна стварност колабирала, већ, такође, треба да покажемо разлог због кога је било могуће да "модерна" култура практично покори читав свет, и зашто је она поседовала моћ да окрене толико много народа од свих осталих врста културе, и да држи примат и тамо где је статус традиционалне врсте изгледао жив (треба да се сетимо само аријевског Истока).
Осврћући се на ово није довољно рећи да се бавимо само материјалним и економским освајањем. Овај поглед изледа врло површан из два разлога. На првом месту земља која је покорена на материјалној бази, такође доживљава, на дуге стазе, утицаје више врсте који одговарају културном типу освајача. Можемо тврдити, у ствари, да европско освајање, скоро свуда, сеје семе "европеизације", тј. "модерни" рационалистички, индивидуалистички начин мишљења, непријатељски према традицији. Друго, традиционални концепт културе и државе је хијерархијски, а не дуалистички. Његови носиоци не могу никада да се поистовете, без тешких последица, принципима "остави Цезару оно што је Цезарово " и "Моје царство није од овог света". За нас "традиција" је победничка и креативна присутност у свету онога што "није од овог света", тј. Духа, схваћеног као сила која је моћнија од било које тек људске или материјалне.
Ово је основна идеја аутентично традиционалног погледа на живот који нам не допушта да говоримо са презиром типичним за материјална освајања. Напротив, материјално освајање је знак, ако не духовне победе, оно бар духовне слабости, или врсте духовног "одступања", у културама које су покорене и губе своју независност. Свуда где је Дух, кога сматрамо јачим фактором, био присутан, никад му нису недостајала средства - видљива или невидљива - да се супротстави опонентској техничкој и материјалној супериорности. Али то се није десило. Треба закључити да је та дегенерација била сакривена иза традиционалне фасаде сваког народа кога је "модерни" свет био у стању да покори. Запад онда мора да је култура у којој је криза, која је већ универзална, попримила своју најакутнију форму. Ту се дегенерација испољавала, да тако кажемо, разорношћу нокаута, а када је ступила на сцену повукла је са собом, с већом или мањом лакоћом, остале народе код којих се инволуција није толико "развила", али чија је традиција изгубила своју оригиналну снагу, тако да ти народи више нису били у стању да заштите себе од спољњег напада.

На овај начин, друго питање је решено решавањем првог. Ово је углавном питање објашњавања значења и могућности дегенерације, без осврта на друге околности.

Због тога морамо бити начисто са једном ствари: грешка је прихватити да је хијерархија традиционалног света заснована на тиранији виших класа. То је јасно "модерна" концепција, потпуно непозната традиционалном начину размишљања. Традиционална доктрина у суштини дефинише духовну акцију као "акцију без деловања"; она говори о "непокренутом покретачу''; свуда користи симболизам "пола", непроменљиве осовинe око које се врти сваки заповеђени покрет (и другде смо показали да је то значење свастике, "арктичког крста"); она увек наглашава "олимпијску" спиритуалност и аутентични ауторитет, као и начин опхођења према подређенима, не кроз насиље, већ кроз "присутност" и коначно користи поређење са магнетом, у њему лежи одговор на наше питање, као што ћемо сада видети.

Једино данас неко може помислити да су аутентични носиоци Духа, или Традиције, нагонили народ како би им се исти покорио и ставио их на њихово место - укратко, да су они "манипулисали" народом или имали било какав лични интерес у успостављању и одржавању ових хијерархијских односа помоћу којих очигледно постају владари. То би било бесмислено и глупо. Признање од стране припадника ниже групе је стварна основа било ког традиционалног рангирања. Не треба вишем ниже, него обрнуто. Суштина хијерархије је да нешто постоји као стварност у одређеној групи људи, а што постоји код осталих само у облику идеала, слутње, као несконцентрисани напор. Због тога су други судбоносно привучени првима, и њихова нижа позиција није субординација нечему страном, већ више свом сопственом, стварном "ја". У овоме лежи тајна за све оне спремности за жртвовање, свог хероизма, све лојалности, типичне за традиционални свет, и на другој страни, престижа, ауторитета и хладне силе у коју ни најнаоружанији тиранин не може никада да се поузда.

С овим на уму, дошли смо не само близу проблема дегенерације, већ, такође, могућности појединачног пада. Нисмо ли можда уморни од слушања да успех сваке револуције указује на слабост и дегенерисаност претходних владара? Размишљање ове врсте је веома једнострано. Ово би стварно био случај ако би дивљи пси били везани и онда се одједном ослободили: то би био доказ да су руке које су држале њихове узице постале неспособне или слабе. Али ствари су уређене врло различито у оквиру спиритуалног рангирања чују смо стварну основу горе објаснили. Хијерархија дегенерише и могуће ју је збацити само у једном случају: када се индивидуа дегенерише, када употребљава своју основну слободу да негира Дух, да одсече, одвоји свој живот од било какве вредносне тачке, и да постоји "само за себе". Тада се контакти кидају, метафизичка тензија којој традиционални организам дугује своје јединство, повлачи, свака сила попушта на своме путу и коначно се ослобађа. Врхови, свакако, остају чисти и неоскрнављени у својој узвишености, али остатак, који зависи од њих, сада постаје једна лавина, маса која је изгубила своју равнотежу и пада, у почетку неприметно, али са сваким новим покретом акцелерације све ниже према дубинама и најдубљим нивоима долине. Ово је тајна сваке дегенерације и револуције. Европљанин је прво убио хијерархију у себи самом, искорењујући своје унутрашње способности, којима су одговарале основе реда кога је тада он уништио и у спољном свету.

Ако хришћанска митологија приписује пад човека и побуну анђела ослобођењу воље, онда она долази до истог закључка. Он се тиче застрашујућег потенцијала који живи у човеку, који је у стању да употреби слободу да би уништио духовно и да би забранио све што би могло да му обезбеди његову надприродну вредност. Ово је метафизичка одлука: нит која се провлачи кроз историју у најразличитијим облицима традициомрзачког, револуционарног, индивидуалистичког и хуманистичког духа, или укратко "модерног" духа. Ова одлука је једини позитивни и одлучан узрок у тајни дегенерације, деструкције Традиције.

Ако ово схватимо, можемо вероватно да разумемо смисао оних легенди које говоре о мистериозним владарима који "вечито" постоје и никада не умиру (сенке успаваног императора испод планине Кифхојзер!). Такви владари могу да буду поново откривени само када неко достигне спиритуалну целовитост и пробуди у себи самом квалитет слично ономе како метал одједном "осећа магнет", налази магнет и неодољиво се оријентише и покреће према њему. За сада се морамо ограничити на овај наговештај. Комплетно објашњење легенди ове врсте, које долази до нас из најдревнијег аријског извора, одвело би нас исувише далеко. У следећој прилици ми ћемо се вероватно вратити тајни реконструкције, "магији" која је способна да уздигне палу масу до неизмењивих, усамљених и невидљивих врхова који су, још увек, тамо у висинама.