Љотићевка
08-03-08, 12:52
Ђенерал Милан Недић
Ђенерал Милан Недић родјен је 2 септембра 1878 год у Гроцкој од оца
Ђорђа, тада среског начелника , и мајке Пелагије, учитељице.
Порекло породице Недић је из села Заоке код Лазаревца, од браће Дамјана
и Глигорија, два позната и призната јунака из боја код манастира Чокесине
(на Церу). Презиме су добили по баби Неди, која је била родом из племена
Васојевића. Мајка Милана Недића је родом са Космаја, унука кнеза Николе
Михајловића, пријатеља и саборца Карађорђевог, о коме је много писао
Сима Милутиновић Сарајлија.
По завршеној Крагујевачкој гимназији, Милан Недић је ступио у нижу школу Војне
академије 1895 год са 28 класом питомаца. Године 1904 завршио је и Вишу
сколу Војне академије са 12 класом слушалаца, а затим ђенерал-штабну
припремну и одмах преведен у струку.Као веома запажен официр постављен
је за ордонанс - официра Краља Петра И у својој 38 години, -1915- био је
ђенералштабни пуковник - најмлађи у српској војсци у ратовима за
ослобођење.. У Балканским ратовима је добио је низ одликовања и
медаља за храброст. У време Српске голготе,- прелажења српске војске кроз
Албанију и Црну Гору, био је у заштитници. Приликом пробоја Солунског
фронта командовао је јуначком пешадијском бригадом Тимочке дивизије.
После завршеног И св. рата Милан Недић је постао дивизијски ђенерал у
војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
До напада нацистичке Немачке на Совјетску унију у окупираној Србији је
владао ред и мир, што је омогућило примање великог броја српских
избеглица . Број избеглица, у Недићевој Србији је био: 600.000 Срба из
западних делова Југославије, 86.000 деце са тог подручја, 150.000 Срба
са Косова и Метохије, десетине хиљада Срба из Срема и Бачке, између 20
и 30.000 Словенаца и унитарних Хрвата.
За све је њих требало обезбедити храну, дати им кров над главом, обућу
и одећу, пружити им лекарску помоћ а децу школовати.
Комунистички устанак није био устанак против окупатора, циљ је био
помоћи Совјетском Савезу вежући немачки потенцијал на простору бивше
Југославије.
Прве партизанске акције довеле су и до страховитих одмазда. 1: 100 за
убијеног а 1:50 за рањеног Немца. Партизани су наставили са акцијама
нападајући и ликвидирајући појединце или мање групе. Настојало се
појачати терор и уништење народа како би огорчење и страх што више расли и
определили целокупни српски народ да се дигне на устанак.
У та суморна времена, остати без икаквог посредника извеђу
обезглављеног народа и окрутног окупатора била би сигурно пропаст и погибија за Србе.
Тих дана се у Београду одржава састанак на коме учествују истакнути
представници политичких партија, академици, најугледнији професори
Универзитета, представници: инжињерске, лекарске, индустријске и
адвокатске коморе као и други јавни и културни радници. Шеф комесарске
управе Милан Аћимовић обавештава да је управо поднео оставку ради
немогуцности да обезбеди ред и мир у земљи. Многи српски интелектуалци
су одмах увидели да је у овом тренутку ослабљеној држави и измученом
народу много већи непријатељ анархија него окупатор.
Аћимовић предлаже да се формира једно ауторитативно управно и политичко
тело чији би задатак био даље спашавање Срба од биолошког уништења.
Предложен је Димитрије Љотић, који се захвалио наводећи као разлог да је
за такву одговорну функцију потребна личност од угледа, која ужива
поверење народа и која није страначки опредељена. Љотић предлаже
бившег министра војске и морнарице, комаданта групе армија и армијског
ђенерала Милана Недића.
У то време, из Софије, где му је био штаб, у Београд је допутовао
федмаршал Лист. Окупио је војне и цивилне заповеднике и саопштио им
Хитлерово наређење: устанак морају угушити свим средствима, безобзирно
и снагама којим располажу јер им Врховна команда неце упутити ни једну нову
јединицу.
Изјава др Турнера , цивилног управника Београда на суђењу после рата:
"Хоћу, али и морам да изнесем управо чињенице, а то свакако жели и
високи суд. На том саветовању констатовано је да комесарска управа у Србији са
министром Миланом Аћимовићем нема потребан ауторитет и да јој није
успело да у Србији престану диверзантске акције и напади на немачку војску. Из
саме немачке Врховне команде поручено је да се то нередовно стање мора
свим силама прекинути, а у Србији мора да завлада ред и мир, како то
захтева понашање у једној окупираној земљи. Одлучено је да се потражи
српска личност од ауторитета која ће смирити Србију, а избор је пао на
бившег министра војног, ђенерала Милана Недића. Недића сам затекао у
његовом стану, где је био под стражом. Био је потпуно утучен човек,
који је недавно у Смедереву у великој експлозији изгубио сина јединца и снаху.
Када сам му изложио предлог војних окупационих власти И разлог моје
посете одлучно је рекао:"Шта вам пада на памет. Ви сте луди". Да, баш тако је
рекао "Ви сте луди". И одбио ме је. Ја сам се вратио међу генерале са
дубоким уверењем да ђенерал Недић није најсрећније изабрана личност и
да морамо наћи друго решење.
Међутим генерали су то моје мишљење одбили и наредили ми да поново
одем код Недића и да му саопштим у ултимативној форми следеће:
'Уколико Ви одбијете да нам помогнете да смиримо Србију, Фирер је одлучио
да Београд и Мачву окупирају усташке трупе. Северну Србију предаће на
управу Мађарима, а остатак Србије биће подељен на бугарску окупациону
зону и на албанске трупе које ће добити цели Санџак и управу до
Краљева, где ће бити граница са бугарском окупационом зоном'.
Када ме је ђенерал Недић поново одбио, ја сам му отворено саопштио,
какво је решење нађено. Он је пола сата ћутао, онда ми је тихим гласом
рекао:
"Пристајем". Ето, високи суде, тако нам је успело да образујемо Владу
ђенерала Милана Недића" заврсио је своје излагање др. Турнер.
На другом састанку бивши градоначелник Београда Влада Илић и председник
Српске академије наука и уметности Др. Александар Белић, плачући су
молили ђенерала Недића да не одустане и да се прихвати спасилачке улоге српског
рода.
Добрица Ћосиц у књизи "Верник" на стр 624 пише:
"Нисам ја ни политичар, господине Луковићу. Политичари су своју улогу
завршили.Државу су упропастили.Срушени су јој темељи. Остао је народ
који треба спасти. А ту дужност данас могу да изведу само -војници, који
верују да им је дузност да се жртвују".
На стр 628-629: "Мислите да ту снагу мора да има комадант армије који је изгубио рат.
Мислим да не мора. А шта ће бити са српским народом ако Немци пусте
усташе да кољу до Чачка и Ваљева? Мађаре до Западне Мораве, Бугаре до
Крушевца и Ћуприје?
- Не знам шта ће бити.
Страх вас је да се компромитујете у сарадњи са окупатором? Страх вас је
да вас комунисти назову издајником? Генералов глас постаје љутит и претећи.
Данас су сви компромитовани који јос ходају по српској земљи. Сви живи
су издајници.
Ви ме, вероватно, сматрате немачким човеком? Немачким плаћеником, слугом
окупатора, генералом жељним власти? - одјекује мртвачница од генералове
вике.
-Не господине генерале. То није моје мисљење о вама.
Или ме сматрате кукавицом који је уцењен и који, да би сачувао своју
главу, пристаје да за немачке интересе угуши комунистичку буну и смири
Србију? - Не, ја тако не мислим господине генерале. - А ста онда мислите?
-Мислим да Србију нико не мозе спасти. Она се због нечега одлучила да
нестане с мапе света. - Није, господине Луковићу, српски народ одлучио да
нестане с мапе света. То су одлучили бољшевички и енглески агенти и
масони. Србија није самоубица. Она је жртва Лондона и Москве".
Пре почетка рада Владе, а као услов за њен рад Милан Недић је Војном
заповеднику Данкелману предао писмени захтев:
ОПШТИ ЗАХТЕВИ
1.Да се образује српска влада , која управља свим пословима државе и
народа српског на овој територији, под надзором Војног заповедника у
Србији;
2.Да се одобри Српској влади оружана сила, без које се не може обезбедити
ред и мир у земљи и то:
а. жандармерије до јачине 10.000 жандарма;
б. потпорне народне јединице формиране и командоване српским старешинама,
чије ће снаге - до 30.000 утврдити стварном потребом Српске владе и
одобрењем Војног заповедника у Србији;
в. оружје и оружану спрему под а. и б. даје Војни заповедник у Србији у
потребној количини од заплењеног оружја Југословенске војске;
3.да се помогне ратним заробљеницима у Немачкој на овај начин:
а. да се заробљеници, утврђени лекарским прегледима као болесни и
инвалиди пусте кућама у Србију;
б. да се пусте из ропства сви ратни заробљеници старији од 55 година;
в. да се отпусте заробљеници потребни за обнову земље, а за чије
лојално држање ће влада сносити пуну одговорност;
г. да се побољша исхрана наших заробљеника у Немачкој слањем потребних
намирница из Србије бригом Српске владе.
4 побољшати досадашње економске и административне границе Србије
могућим поседањем дотичних територија немачким трупама.
5. Ефикасно обустављање убијања и прогона Срба под Хрватском,
Бугарском и Мађарском.
ПОСЕБНИ УСЛОВИ
1. да се дозволи образовање једног политичког савета- сабора - који би
утврдио, објавио И борио се за нове политичке смернице српског народа.
2. У унутрашњој политици:
а. борба против комунизма у првом реду је ствар српског народа и његове
владе; оружана немачка сила потпомаже ово, уколико средства српске владе
не буду довољна;
б. у случају саботаже против немачке војске, репресивне мере морају
погађати само праве кривце а никако недужна лица, па зато ове мере
предузимати тек по хитном прибављању података код српске власти;
в. с обзиром да је немачка војна сила успоставила Србију, потребно је
одобрити државне и националне амблеме.
Светлана Велмар - Јанковић у књизи "Лагум" на стр. 43 писе о
колаборацији:
"Сарађујем са онима који нас уништавају, јел'да? Колаборирам, кажеш, и
то не можеш да поднесеш. Има ствари које се не смеју урадити, тврдиш никад.
Слажем се. Али има ствари које се не смеју н е у р а д и т и. Да ли би
моја смрт или моје заточеништво могло спасити оне хиљаде људи тамо преко у
логорима на Сајмишту и око Сајмишта? Или оне у Јасеновцу, у Госпићу или
на Пагу? Спасиће их, мозда и парадоксално такозвана моја издаја и спасава их
неке. Само неке, нажалост. Врло згодно је бити пун врлина, ако ти живот
то допусти - али шта ћемо ако те стави пред избор између чувена два тамна
вилајета?"
Дејан Медаковић у књизи "Ефемерис" књига ИИ (Хроника једне породице) на
страни 30 наводи:
Полуде ови Србијанци од наших избегличких брига. Сви овде траже правду,
притисли Србију са својим очајем, као да не виде и њен властити
безизлаз. Неко овде мора да сачува јасну главу или ћемо пропасти сви заједно. Могу
да замислим како је јадном генералу Недићу. Пригњечили га са свих страна, а
помоћ никаква, нико неце да се жртвује, јер је свима јасан исход рата.
Неће људи да се компромитују, али желе и очекују да им туђа жртва буде од
користи. Ако се истини погледа у очи, да није било генерала Недића где би
смо ми Срби из Хрватске нашли уточиште и заклон. Стављене ван закона,
сви би нас убијали као зечеве".
На стр. 144
"Једном приликом, свеједно којом, генерал Милан Недић рекао је Адаму
Прибичевићу, који је као што знате био на другој страни: Лако је дати
живот за Отаџбину, јер то боли секунд два. Али није лако дати образ, јер то
боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али
ја цу летети ка рају, не ка паклу, видети бар милион Срба који ми дубоко
захваљују, јер их је у животу оставила моја 'издаја'."
Пре него се и помисли да се да суд о ђенералу Недићу, подсетимо се на
детаље плана израђеног по Хитлеровој наредби: Србију испразнити и у њу
населити околне народе - немачке савезнике. Становништво преселити у
окупиране просторе Совјетске Русије. Градове у Србији, приликом
реализације пројекта, потпуно опколити, извршити претресање, кварт по кварт, улица
по улица, кућа по кућа.
Поступити као у Шапцу. Ко не може да иде ликвидирати на лицу места.
Зеалтер Р. Робертс: "Тито, Михаиловић анд тхе аллиес 1941 1945" стр 258;
"Дабоме, док је Квислинг утирао пут окупације своје домовине, док је
Јосип Броз утирао пут бољшевизације Балкана (сарађујући при том и са
Немцима и са Италијанима, све до краја рата), Милан Недић је сарађивао
са окупатором да би утирао сузе и умањио страховите и непотребне жртве
српског народа у једном туђем рату, у који је био увучен против својих
сопствених интереса."
Позната новинарка Рутх Митцхелл, рођена сестра чувеног америчког
генерала "Биллy" Митцхелл-а у свом чланку објављеном у лондонском листу Дејли
мејл од 7 маја 1947 пише;"постоје необориви докази да Милан Недић није
колаборатор у смислу једног Квислинга Лавала или Чак Петена. Приликом
честих конференција нацистичких вођа са својим сателитским, политичким и
војним вођама Недићево име није било споменуто."
Да не набрајам даље, навешћу само имена: Немачки социолог Јоханн Wусцт,
професор славистике на универзитету у Грацу - др. Јозеф Матл, Др. инг
Херман Нојбахер посебни Хитлеров изасланик за окупирана подручја Балкана
-мемоари Сондер- ауфтраг Судост, Ладислав Хори, Мартин Бросат, Касе
(немачки посланик у Загребу) и многи други употпуњују слику о Недићу
као човеку, као патриоти, као најзаслузнијем субјекту за спас Срба у ИИ свј.
рату.
Американци су изручили ђенерала Недића, мучен је и убијен у затвору, а
затим бачен кроз прозор са трећег спрата.
Никако није било у интересу комунистичком режиму да се такав сведок
појави на Нирберском процесу.
Предлог Деклатације о рехабилитацији ђенерала Милана Ђ. Недића коју
су потписали посланици у Скупштини Србије 13 маја 1992 год.: др. Војислав
Недељковић, Слободан Ракитић, Влатко Вуковић и Милан Миковић:
Ђенерал Милан Ђ. Недић, председник Владе националног спаса Србије од
1941 до 1944 године, заслужан је за спас милион људских зивота (искључиво
Срба).
Ђенерал Милан Ђ. Недић је жртвовао не само себе, свој живот него и
своју част за спас Србије.
Ђенерал Милан Ђ. Недић никада није био, нити може бити издајник
народни, каквим га прогласише комунисти.
Ђенерал Милан Ђ. Недић није издао народ, веру, истину или српску
традицију, комунисте ионако издати није могао јер је њихов непријатељ
одувек био. Као што је Свети Сава од стране Српске Православне Цркве
проглашен духовним оцем свих Срба, тако је и ђенерал Милан Ђ. Недић од
стране српског народа проглашен "Српском мајком" и "Оцем Отаџбине".
Због бесмртног дела које је учинио на очувању српства, крајње је време
да се са његовог имена скине жиг издајника народног,и да буде проглашен за
једног од највећих српских синова, јер у величанственој загробној војсци
Србије, армијском ђенералу Милану Ђ. Недићу припада једна од челних
позиција.
Ђенерал Милан Недић родјен је 2 септембра 1878 год у Гроцкој од оца
Ђорђа, тада среског начелника , и мајке Пелагије, учитељице.
Порекло породице Недић је из села Заоке код Лазаревца, од браће Дамјана
и Глигорија, два позната и призната јунака из боја код манастира Чокесине
(на Церу). Презиме су добили по баби Неди, која је била родом из племена
Васојевића. Мајка Милана Недића је родом са Космаја, унука кнеза Николе
Михајловића, пријатеља и саборца Карађорђевог, о коме је много писао
Сима Милутиновић Сарајлија.
По завршеној Крагујевачкој гимназији, Милан Недић је ступио у нижу школу Војне
академије 1895 год са 28 класом питомаца. Године 1904 завршио је и Вишу
сколу Војне академије са 12 класом слушалаца, а затим ђенерал-штабну
припремну и одмах преведен у струку.Као веома запажен официр постављен
је за ордонанс - официра Краља Петра И у својој 38 години, -1915- био је
ђенералштабни пуковник - најмлађи у српској војсци у ратовима за
ослобођење.. У Балканским ратовима је добио је низ одликовања и
медаља за храброст. У време Српске голготе,- прелажења српске војске кроз
Албанију и Црну Гору, био је у заштитници. Приликом пробоја Солунског
фронта командовао је јуначком пешадијском бригадом Тимочке дивизије.
После завршеног И св. рата Милан Недић је постао дивизијски ђенерал у
војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
До напада нацистичке Немачке на Совјетску унију у окупираној Србији је
владао ред и мир, што је омогућило примање великог броја српских
избеглица . Број избеглица, у Недићевој Србији је био: 600.000 Срба из
западних делова Југославије, 86.000 деце са тог подручја, 150.000 Срба
са Косова и Метохије, десетине хиљада Срба из Срема и Бачке, између 20
и 30.000 Словенаца и унитарних Хрвата.
За све је њих требало обезбедити храну, дати им кров над главом, обућу
и одећу, пружити им лекарску помоћ а децу школовати.
Комунистички устанак није био устанак против окупатора, циљ је био
помоћи Совјетском Савезу вежући немачки потенцијал на простору бивше
Југославије.
Прве партизанске акције довеле су и до страховитих одмазда. 1: 100 за
убијеног а 1:50 за рањеног Немца. Партизани су наставили са акцијама
нападајући и ликвидирајући појединце или мање групе. Настојало се
појачати терор и уништење народа како би огорчење и страх што више расли и
определили целокупни српски народ да се дигне на устанак.
У та суморна времена, остати без икаквог посредника извеђу
обезглављеног народа и окрутног окупатора била би сигурно пропаст и погибија за Србе.
Тих дана се у Београду одржава састанак на коме учествују истакнути
представници политичких партија, академици, најугледнији професори
Универзитета, представници: инжињерске, лекарске, индустријске и
адвокатске коморе као и други јавни и културни радници. Шеф комесарске
управе Милан Аћимовић обавештава да је управо поднео оставку ради
немогуцности да обезбеди ред и мир у земљи. Многи српски интелектуалци
су одмах увидели да је у овом тренутку ослабљеној држави и измученом
народу много већи непријатељ анархија него окупатор.
Аћимовић предлаже да се формира једно ауторитативно управно и политичко
тело чији би задатак био даље спашавање Срба од биолошког уништења.
Предложен је Димитрије Љотић, који се захвалио наводећи као разлог да је
за такву одговорну функцију потребна личност од угледа, која ужива
поверење народа и која није страначки опредељена. Љотић предлаже
бившег министра војске и морнарице, комаданта групе армија и армијског
ђенерала Милана Недића.
У то време, из Софије, где му је био штаб, у Београд је допутовао
федмаршал Лист. Окупио је војне и цивилне заповеднике и саопштио им
Хитлерово наређење: устанак морају угушити свим средствима, безобзирно
и снагама којим располажу јер им Врховна команда неце упутити ни једну нову
јединицу.
Изјава др Турнера , цивилног управника Београда на суђењу после рата:
"Хоћу, али и морам да изнесем управо чињенице, а то свакако жели и
високи суд. На том саветовању констатовано је да комесарска управа у Србији са
министром Миланом Аћимовићем нема потребан ауторитет и да јој није
успело да у Србији престану диверзантске акције и напади на немачку војску. Из
саме немачке Врховне команде поручено је да се то нередовно стање мора
свим силама прекинути, а у Србији мора да завлада ред и мир, како то
захтева понашање у једној окупираној земљи. Одлучено је да се потражи
српска личност од ауторитета која ће смирити Србију, а избор је пао на
бившег министра војног, ђенерала Милана Недића. Недића сам затекао у
његовом стану, где је био под стражом. Био је потпуно утучен човек,
који је недавно у Смедереву у великој експлозији изгубио сина јединца и снаху.
Када сам му изложио предлог војних окупационих власти И разлог моје
посете одлучно је рекао:"Шта вам пада на памет. Ви сте луди". Да, баш тако је
рекао "Ви сте луди". И одбио ме је. Ја сам се вратио међу генерале са
дубоким уверењем да ђенерал Недић није најсрећније изабрана личност и
да морамо наћи друго решење.
Међутим генерали су то моје мишљење одбили и наредили ми да поново
одем код Недића и да му саопштим у ултимативној форми следеће:
'Уколико Ви одбијете да нам помогнете да смиримо Србију, Фирер је одлучио
да Београд и Мачву окупирају усташке трупе. Северну Србију предаће на
управу Мађарима, а остатак Србије биће подељен на бугарску окупациону
зону и на албанске трупе које ће добити цели Санџак и управу до
Краљева, где ће бити граница са бугарском окупационом зоном'.
Када ме је ђенерал Недић поново одбио, ја сам му отворено саопштио,
какво је решење нађено. Он је пола сата ћутао, онда ми је тихим гласом
рекао:
"Пристајем". Ето, високи суде, тако нам је успело да образујемо Владу
ђенерала Милана Недића" заврсио је своје излагање др. Турнер.
На другом састанку бивши градоначелник Београда Влада Илић и председник
Српске академије наука и уметности Др. Александар Белић, плачући су
молили ђенерала Недића да не одустане и да се прихвати спасилачке улоге српског
рода.
Добрица Ћосиц у књизи "Верник" на стр 624 пише:
"Нисам ја ни политичар, господине Луковићу. Политичари су своју улогу
завршили.Државу су упропастили.Срушени су јој темељи. Остао је народ
који треба спасти. А ту дужност данас могу да изведу само -војници, који
верују да им је дузност да се жртвују".
На стр 628-629: "Мислите да ту снагу мора да има комадант армије који је изгубио рат.
Мислим да не мора. А шта ће бити са српским народом ако Немци пусте
усташе да кољу до Чачка и Ваљева? Мађаре до Западне Мораве, Бугаре до
Крушевца и Ћуприје?
- Не знам шта ће бити.
Страх вас је да се компромитујете у сарадњи са окупатором? Страх вас је
да вас комунисти назову издајником? Генералов глас постаје љутит и претећи.
Данас су сви компромитовани који јос ходају по српској земљи. Сви живи
су издајници.
Ви ме, вероватно, сматрате немачким човеком? Немачким плаћеником, слугом
окупатора, генералом жељним власти? - одјекује мртвачница од генералове
вике.
-Не господине генерале. То није моје мисљење о вама.
Или ме сматрате кукавицом који је уцењен и који, да би сачувао своју
главу, пристаје да за немачке интересе угуши комунистичку буну и смири
Србију? - Не, ја тако не мислим господине генерале. - А ста онда мислите?
-Мислим да Србију нико не мозе спасти. Она се због нечега одлучила да
нестане с мапе света. - Није, господине Луковићу, српски народ одлучио да
нестане с мапе света. То су одлучили бољшевички и енглески агенти и
масони. Србија није самоубица. Она је жртва Лондона и Москве".
Пре почетка рада Владе, а као услов за њен рад Милан Недић је Војном
заповеднику Данкелману предао писмени захтев:
ОПШТИ ЗАХТЕВИ
1.Да се образује српска влада , која управља свим пословима државе и
народа српског на овој територији, под надзором Војног заповедника у
Србији;
2.Да се одобри Српској влади оружана сила, без које се не може обезбедити
ред и мир у земљи и то:
а. жандармерије до јачине 10.000 жандарма;
б. потпорне народне јединице формиране и командоване српским старешинама,
чије ће снаге - до 30.000 утврдити стварном потребом Српске владе и
одобрењем Војног заповедника у Србији;
в. оружје и оружану спрему под а. и б. даје Војни заповедник у Србији у
потребној количини од заплењеног оружја Југословенске војске;
3.да се помогне ратним заробљеницима у Немачкој на овај начин:
а. да се заробљеници, утврђени лекарским прегледима као болесни и
инвалиди пусте кућама у Србију;
б. да се пусте из ропства сви ратни заробљеници старији од 55 година;
в. да се отпусте заробљеници потребни за обнову земље, а за чије
лојално држање ће влада сносити пуну одговорност;
г. да се побољша исхрана наших заробљеника у Немачкој слањем потребних
намирница из Србије бригом Српске владе.
4 побољшати досадашње економске и административне границе Србије
могућим поседањем дотичних територија немачким трупама.
5. Ефикасно обустављање убијања и прогона Срба под Хрватском,
Бугарском и Мађарском.
ПОСЕБНИ УСЛОВИ
1. да се дозволи образовање једног политичког савета- сабора - који би
утврдио, објавио И борио се за нове политичке смернице српског народа.
2. У унутрашњој политици:
а. борба против комунизма у првом реду је ствар српског народа и његове
владе; оружана немачка сила потпомаже ово, уколико средства српске владе
не буду довољна;
б. у случају саботаже против немачке војске, репресивне мере морају
погађати само праве кривце а никако недужна лица, па зато ове мере
предузимати тек по хитном прибављању података код српске власти;
в. с обзиром да је немачка војна сила успоставила Србију, потребно је
одобрити државне и националне амблеме.
Светлана Велмар - Јанковић у књизи "Лагум" на стр. 43 писе о
колаборацији:
"Сарађујем са онима који нас уништавају, јел'да? Колаборирам, кажеш, и
то не можеш да поднесеш. Има ствари које се не смеју урадити, тврдиш никад.
Слажем се. Али има ствари које се не смеју н е у р а д и т и. Да ли би
моја смрт или моје заточеништво могло спасити оне хиљаде људи тамо преко у
логорима на Сајмишту и око Сајмишта? Или оне у Јасеновцу, у Госпићу или
на Пагу? Спасиће их, мозда и парадоксално такозвана моја издаја и спасава их
неке. Само неке, нажалост. Врло згодно је бити пун врлина, ако ти живот
то допусти - али шта ћемо ако те стави пред избор између чувена два тамна
вилајета?"
Дејан Медаковић у књизи "Ефемерис" књига ИИ (Хроника једне породице) на
страни 30 наводи:
Полуде ови Србијанци од наших избегличких брига. Сви овде траже правду,
притисли Србију са својим очајем, као да не виде и њен властити
безизлаз. Неко овде мора да сачува јасну главу или ћемо пропасти сви заједно. Могу
да замислим како је јадном генералу Недићу. Пригњечили га са свих страна, а
помоћ никаква, нико неце да се жртвује, јер је свима јасан исход рата.
Неће људи да се компромитују, али желе и очекују да им туђа жртва буде од
користи. Ако се истини погледа у очи, да није било генерала Недића где би
смо ми Срби из Хрватске нашли уточиште и заклон. Стављене ван закона,
сви би нас убијали као зечеве".
На стр. 144
"Једном приликом, свеједно којом, генерал Милан Недић рекао је Адаму
Прибичевићу, који је као што знате био на другој страни: Лако је дати
живот за Отаџбину, јер то боли секунд два. Али није лако дати образ, јер то
боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али
ја цу летети ка рају, не ка паклу, видети бар милион Срба који ми дубоко
захваљују, јер их је у животу оставила моја 'издаја'."
Пре него се и помисли да се да суд о ђенералу Недићу, подсетимо се на
детаље плана израђеног по Хитлеровој наредби: Србију испразнити и у њу
населити околне народе - немачке савезнике. Становништво преселити у
окупиране просторе Совјетске Русије. Градове у Србији, приликом
реализације пројекта, потпуно опколити, извршити претресање, кварт по кварт, улица
по улица, кућа по кућа.
Поступити као у Шапцу. Ко не може да иде ликвидирати на лицу места.
Зеалтер Р. Робертс: "Тито, Михаиловић анд тхе аллиес 1941 1945" стр 258;
"Дабоме, док је Квислинг утирао пут окупације своје домовине, док је
Јосип Броз утирао пут бољшевизације Балкана (сарађујући при том и са
Немцима и са Италијанима, све до краја рата), Милан Недић је сарађивао
са окупатором да би утирао сузе и умањио страховите и непотребне жртве
српског народа у једном туђем рату, у који је био увучен против својих
сопствених интереса."
Позната новинарка Рутх Митцхелл, рођена сестра чувеног америчког
генерала "Биллy" Митцхелл-а у свом чланку објављеном у лондонском листу Дејли
мејл од 7 маја 1947 пише;"постоје необориви докази да Милан Недић није
колаборатор у смислу једног Квислинга Лавала или Чак Петена. Приликом
честих конференција нацистичких вођа са својим сателитским, политичким и
војним вођама Недићево име није било споменуто."
Да не набрајам даље, навешћу само имена: Немачки социолог Јоханн Wусцт,
професор славистике на универзитету у Грацу - др. Јозеф Матл, Др. инг
Херман Нојбахер посебни Хитлеров изасланик за окупирана подручја Балкана
-мемоари Сондер- ауфтраг Судост, Ладислав Хори, Мартин Бросат, Касе
(немачки посланик у Загребу) и многи други употпуњују слику о Недићу
као човеку, као патриоти, као најзаслузнијем субјекту за спас Срба у ИИ свј.
рату.
Американци су изручили ђенерала Недића, мучен је и убијен у затвору, а
затим бачен кроз прозор са трећег спрата.
Никако није било у интересу комунистичком режиму да се такав сведок
појави на Нирберском процесу.
Предлог Деклатације о рехабилитацији ђенерала Милана Ђ. Недића коју
су потписали посланици у Скупштини Србије 13 маја 1992 год.: др. Војислав
Недељковић, Слободан Ракитић, Влатко Вуковић и Милан Миковић:
Ђенерал Милан Ђ. Недић, председник Владе националног спаса Србије од
1941 до 1944 године, заслужан је за спас милион људских зивота (искључиво
Срба).
Ђенерал Милан Ђ. Недић је жртвовао не само себе, свој живот него и
своју част за спас Србије.
Ђенерал Милан Ђ. Недић никада није био, нити може бити издајник
народни, каквим га прогласише комунисти.
Ђенерал Милан Ђ. Недић није издао народ, веру, истину или српску
традицију, комунисте ионако издати није могао јер је њихов непријатељ
одувек био. Као што је Свети Сава од стране Српске Православне Цркве
проглашен духовним оцем свих Срба, тако је и ђенерал Милан Ђ. Недић од
стране српског народа проглашен "Српском мајком" и "Оцем Отаџбине".
Због бесмртног дела које је учинио на очувању српства, крајње је време
да се са његовог имена скине жиг издајника народног,и да буде проглашен за
једног од највећих српских синова, јер у величанственој загробној војсци
Србије, армијском ђенералу Милану Ђ. Недићу припада једна од челних
позиција.