Мајор Баук
24-01-09, 09:56
Благоје Јововић
Усташког зликовца убио је Србин који је био и партизан и четник .То јесте национална освета.
Добрица Ћосић
Благоје - Благо Јововић (рођен 1922. године, у селу Косићу, у близини Даниловграда, умро 2. јуна 1999. у Росарију у Аргентини) је био борац Југословенске војске у Отаџбини у Бјелопавлићкој војно-четничкој бригади, и човек који је извршио атентат на Анта Павелића 10. априла 1957. у Ломас де Паламор, предграђу Буенос Ајреса. Рођен је у племену Бјелопавловића, од оца Јова и мајке Радуше (девојачко Делибашић).
Априлски рат га је затекао на војној служби у Струмици, на граници Краљевине Југославије и Грчке. Ту је без ичије команде пуцао на Немце и за то добио одликовање. После кратког рата упутио се у родни крај у село Косић у Бјелопавлићима.
Јула 1941. прикључио се народном устанку против фашистичке Италије. Био је изабран за командира Косићког партизанског одреда и са њим учествовао у борбама на Пљевљима.
Када је добио наређење од команданта Ивана Милутиновића да са својим одредом крене у напад на Баја Станишића, који се под Острогом дигао на оружје јер је чуо да комунисти убијају политичке неистомишљенике, Благоје се повукао са дужности командира и одбио да учествује у братоубилачкој борби.
После тога прешао је у четнике, код пуковника Баја Станишића, који му је пре рата био претпостављени у школи за подофицире у Билећи. 1942. године комунисти су били протерани из Црне Горе. Године 1943. био је премештен у штаб поморског официра и новог команданта Бјелопавловићке војно-четничке бригаде, капетана Јакова Јововића. Благоје постављен за водника у штапској чети.
Марта и априла 1943. године учествавао је у борбама у Херцеговини за одбрану Јадранског залеђа од комунистичких снага, које су пробојем до приморја желеле да спрече најављено савезничко искрцавање.
Септембра 1944. године налазио се у саставу делегације која је била одређена да крене у Италију на преговоре са Енглезима. За председника мисије је одређен Душан Влаховић, а за потпредседника Јаков Јововић. Путовали су малим бродом који се звао „Тендер“ од Котора до Тарантоа у Италији. Када су пристали, сачекао их је амерички капетан и одвео их у њихов клуб. После пар дана ступили су у преговоре са Енглезима, који су их обавестили да се савезничка политика променила у корист Тита и партизана.
Благоје је у Италији боравио у разним избегличким логорима. Радио је једно време у Интелиџенс сервису и том приликом упознао Рандолфа Черчила.
За време рада у Интелиџенс сервису упознао је неке Јевреје који су га обавестили да Анта Павелића у Италији крије Католичка црква, под лажним именом.Тада је Благоје први пут дошао на идеју да пронађе Павелића и да га ликвидира.
Септембра 1947. испловио је из Ђенове за Буенос Ајрес. У Аргентини Благоје је радио разне послове, био је каменорезац, конобар, морнар, хотелијер и трговац. Створио је знатан капитал и постао индустријалац.
Благоје је био утемељивач и добротвор црквене општине „Свети Сава“, један од оснивача Удружења бораца „Дража МихаиловићÃƒÂ¢Ã¢â€šÂ¬Ã…“ и члан управе удружења "Његош".
Захваљујући једном бившем италијанском генералу, Павелић је откривен почетком 1957. године. Подаци нису садржали информацију о правом идентитету Анта Павелића, већ где се налазио и куда се кретао. Планом убиства руководио је Јаков Јововић, а добровољно се пријавио његов рођак Благоје. Касније им се придружио Мило Кривокапић.
Одлука је донесена да се атентат изврши 9. априла 1957. године, односно, дан уочи прославе Дана независности НДХ. У предвиђено време Благоје Јововић и Кривокапић су се упутили у место Паламор, где је Павелић дуже живео. Тог дана, Павелић је пошао са женом и ћерком, па су одлучили да атентат изврше наредног дана.
У среду, 10. априла у 9 часова, увече, по изласку из омнибуса Павелић је посумњао у свог првог пратиоца и окренуо се и у правцу Благоја испалио неколико метака. Јововић је потрчао за Павелићем и испалио пет метака у његовом правцу. Два метка су погодила Павелића, који се затетурао, али је погнут почео да јауче од болова и моли за милост.
Одмах након пуцњаве, Јововић је побегао у једном, а Кривокапић у другом правцу и сакрио се код својих пријатеља,очекујући реакције аргентинских власти, које су одмах интервенисале.
Аргентински новинари успели су да дођу до рањеног Павелића тражећи од њега интервју. Иако је био у болничком кревету, примио их је и представио се као човек „који је много учинио за хрватски народ“. Између осталог осврнуо се се и на покушај атентата и рекао:
„Знајте, господо, атентат није извршио некакав емисар југословенског посланства, нити агент интернационалног комунизма. Иза овог крије се друга личност...“
Задобијене ране од атентата Павелићу никад се нису зацелиле, пошто је боловао од дијабетеса. Умро у рано јутро 28. децембра 1959. у 71. години у Мадриду, од последица атентата.
Наручилац атентата је био бивши председник југословенске владе Милан Стојадиновић, који је у Буенос Ајресу радио као финансијски саветник и власник дневног листа. Стојадиновић је атентаторима пружио заштиту од аргентинских власти и његова је заслуга што никада нису откривени.
После 55 година Благоје Јововић је 1999. године посетио први пут СР Југославију, Црну Гору од 1944. године. Јововић је допутовао из Аргентине и посетио манастир Острог, сусрео се са митрополитом Амфилохијем Радовићем и том приликом је рекао да је он човек који је убио Анту Павелића. После тога шира јавност је сазнала прави идентитет човека који је пуцао на Павелића 1957. године у Ломас де Паламору, Буенос Ајресу. Благоје боравећи под Острогом, посетио је родно село Косић и гробље својих предака. Благоје је умро 2. јуна 1999. године у Росариу, Аргентини, само неколико месеци после посете, прве и последње, свом родном крају.
Dva metka za Pavelića
Kao najpogodnije mjesto učini mi se jedna ruska crkvica koju su Argentinci zvali Mali Kremlj. Odnese prota piÅ¡tolj, ispali dva metka u jedno suvo drvo i vrati se razočaran. Kaže mi da piÅ¡tolj ne valja niÅ¡ta. Jedan metak tek malo uÅ¡ao u drvo, a drugi neÅ¡to malo viÅ¡e. Ajde bogati, proto, ohrabrih ga, drugo je drvo, a drugo ljudsko meso. Ja ionako namjeravam da u poglavnika pucam najviÅ¡e sa tri-četiri metra razdaljine.
No, prepao se i Milan. Kaže: "Ubij! Ne mogu"! Strah je svačiji. Mene se ne odstupa. Odlučim da sam krenem na Pavelića, mada on nikad nije bio bez pratnje i sve se imalo dogoditi u naselju koje je vrvjelo od ustaÅ¡a.
Tog jutra Milan mi priđe i kaže: "Da učestvujem ne mogu, ali ću bit` uz tebe. Makar da ginemo zajedno". Dobro...
Padne noć. Mi tamo gdje i treba. Uđemo u autobus za Pavelićem. Pratimo ga. Okrenem se, Milana nigdje nema. S Pavelićem jedan krupni oficir. Uđem u naselje za njima, kad se odjednom onaj oficir odvoji, krenu prema jednoj zgradi. Blizu sam im. Čujem da kaže da će brzo. U, rekoh: "Pomozi Bože i Sveti Vasilije". Potrčim.
Čujem metak. Neko od ustaÅ¡a puca. Pavelića čujem: "Jure, majku im srpsku, jevrejsku, komunističku...!" ViÅ¡e ne čujem niÅ¡ta. Sam sam: pružena cijev, dva metka smjeÅ¡tena u leđa poglavnika. Tek krv me njegova osvijesti. Vidim je i neÅ¡to joj ne vjerujem. NeÅ¡to je mnogo malo. Za onolike leÅ¡eve. Za užas Jasenovca. Malo, ali dovoljno da se priberem i jurnem preko polja. U trku nazrem Milana. Za mnom se poljem nadale ustaÅ¡e. Krila da imaju, malo ih je. Dohvatim se pruge. Uskočim u voz u polasku. Nikako da ih smirim. "LoÅ¡e izgledate, gospodine, jako loÅ¡e", obrati mi se jedna dama i ustupi mi mjesto. Sjednem. Puna mi cipela krvi. Ne znam otkud krv. Tek u kući protojereja shvatim da sam bio ranjen. Ne mogu da iÅ¡čekam novine. Počinjem da sumnjam u sebe. U jednima nema vijesti. NiÅ¡ta o Paveliću. U drugima isto tako. Večernje novine dočekam. U njima slika Pavelića i vijest da je ranjen s dva metka. Jednim direktno u kičmu, a drugi neÅ¡to pored. Odahnem.
Stižu poruke od Đujića, Jevđevića. Dobri li smo za čestitke, takvih nema.
U to pristigne i jugoslovenski konzul Veljko Čipović i kaže mi: "Jovoviću, treba odmah da ideÅ¡ za Čile. Tamo ćeÅ¡ dobiti naÅ¡, novi pasoÅ¡ za Jugoslaviju".
Drugi put mi kaže: "Lično vas zove Aleksandar Ranković, da se vratite u Jugoslaviju gdje ćete dobiti čin pukovnika, ili ako hoćete da budete upravnik hotelskog kompleksa u Njivicama".
Nijesam htio da imam niÅ¡ta sa Jugoslavijom. Bar dok su komunisti na vlasti. Zaposlim se na jedan brod. Pavelića prebace u Ã…ÂÂ*paniju. Lično mu franko poÅ¡alje avion. To ga nije spasilo ni od muka ni smrti Å¡to ga je ubrzo snaÅ¡la. Živio je joÅ¡ nekih trinaest-četrnaest dana. Ja sam malo plovio, a poslije je život potekao mirno kao da se niÅ¡ta nije ni dogodilo".
Rosario, Argentina, 2. jun 1999. Umro je Blagoje Jovović. U ime srpske kolonije, nekrologom u listu "Sloboda", od Blagoja se oprostio Vladimir IvaniÅ¡ević.
Čitavim svojim životom Blagoje Jovović je dokazao da je bio vjerni i iskreni srpski rodoljub, dostojan potomaka Bijelog Pavla. Zbog njegovog srca Obilićeva, svi čestiti i rodoljubivi Srbi, koji su ga poznavali, upoređuju ga sa Gavrilom Principom. O Blagoju će pisati novija srpska istorija... Pokojni Blagoje rodio se u selu Kosić, u blizini Danilovgrada, 1922. godine, u plemenu Bjelopavlića, u poznatoj, patrijarhalnoj porodici Jovovića, od oca Jova i majke RaduÅ¡e DelibaÅ¡ić. Odgajan je u srpskom, svetosavskom i kosovskom duhu, pokojni Blagoje je sa tim osobinama živio i ostao do posljednjeg časa svog života".
Blagoje Jovović je umro samo nekoliko mjeseci nakon posjete, prve i posljednje, svom rodnom kraju.
Drugog juna 1999. godine u listu "Dan" brat Strahinja i bratanići Aleksandar i Milan obznaniÅ¡e da se junak ove Reportaže Novice Đurića, Blagoje Jovović, upokojio u dalekoj Argentini. Ispod osmrtnice je stajalo: "Dragi brate Blagoje, potrebno je bilo da prođe 55 godina da se vidimo, poljubimo i stisnemo tvoje svetu desnicu. Osvetnicu, od koje je nastradao poglavnik i najveći krvnik Srpskog naroda iz proÅ¡log rata. Hvala bogu i tebi Å¡to smo mi to uradili. Počivaj u miru i u naÅ¡im sjećanjima".
Sedam hiljada duÅ¡a novomučenika iz Jasenovca, moliće da Bog Blagojeve "grijehe" oprost, da mu podari rajsko naselje. A mi živi, smijemo li da ga zaboravimo, u molitvama svojim? Mi koji smo se licemjerju naučili – da od heroja pravimo zločince, a od kukavica heroje. Ne. I ne..!
PiÅ¡e: VESELIN LAZAREVIĆ List Dan
Усташког зликовца убио је Србин који је био и партизан и четник .То јесте национална освета.
Добрица Ћосић
Благоје - Благо Јововић (рођен 1922. године, у селу Косићу, у близини Даниловграда, умро 2. јуна 1999. у Росарију у Аргентини) је био борац Југословенске војске у Отаџбини у Бјелопавлићкој војно-четничкој бригади, и човек који је извршио атентат на Анта Павелића 10. априла 1957. у Ломас де Паламор, предграђу Буенос Ајреса. Рођен је у племену Бјелопавловића, од оца Јова и мајке Радуше (девојачко Делибашић).
Априлски рат га је затекао на војној служби у Струмици, на граници Краљевине Југославије и Грчке. Ту је без ичије команде пуцао на Немце и за то добио одликовање. После кратког рата упутио се у родни крај у село Косић у Бјелопавлићима.
Јула 1941. прикључио се народном устанку против фашистичке Италије. Био је изабран за командира Косићког партизанског одреда и са њим учествовао у борбама на Пљевљима.
Када је добио наређење од команданта Ивана Милутиновића да са својим одредом крене у напад на Баја Станишића, који се под Острогом дигао на оружје јер је чуо да комунисти убијају политичке неистомишљенике, Благоје се повукао са дужности командира и одбио да учествује у братоубилачкој борби.
После тога прешао је у четнике, код пуковника Баја Станишића, који му је пре рата био претпостављени у школи за подофицире у Билећи. 1942. године комунисти су били протерани из Црне Горе. Године 1943. био је премештен у штаб поморског официра и новог команданта Бјелопавловићке војно-четничке бригаде, капетана Јакова Јововића. Благоје постављен за водника у штапској чети.
Марта и априла 1943. године учествавао је у борбама у Херцеговини за одбрану Јадранског залеђа од комунистичких снага, које су пробојем до приморја желеле да спрече најављено савезничко искрцавање.
Септембра 1944. године налазио се у саставу делегације која је била одређена да крене у Италију на преговоре са Енглезима. За председника мисије је одређен Душан Влаховић, а за потпредседника Јаков Јововић. Путовали су малим бродом који се звао „Тендер“ од Котора до Тарантоа у Италији. Када су пристали, сачекао их је амерички капетан и одвео их у њихов клуб. После пар дана ступили су у преговоре са Енглезима, који су их обавестили да се савезничка политика променила у корист Тита и партизана.
Благоје је у Италији боравио у разним избегличким логорима. Радио је једно време у Интелиџенс сервису и том приликом упознао Рандолфа Черчила.
За време рада у Интелиџенс сервису упознао је неке Јевреје који су га обавестили да Анта Павелића у Италији крије Католичка црква, под лажним именом.Тада је Благоје први пут дошао на идеју да пронађе Павелића и да га ликвидира.
Септембра 1947. испловио је из Ђенове за Буенос Ајрес. У Аргентини Благоје је радио разне послове, био је каменорезац, конобар, морнар, хотелијер и трговац. Створио је знатан капитал и постао индустријалац.
Благоје је био утемељивач и добротвор црквене општине „Свети Сава“, један од оснивача Удружења бораца „Дража МихаиловићÃƒÂ¢Ã¢â€šÂ¬Ã…“ и члан управе удружења "Његош".
Захваљујући једном бившем италијанском генералу, Павелић је откривен почетком 1957. године. Подаци нису садржали информацију о правом идентитету Анта Павелића, већ где се налазио и куда се кретао. Планом убиства руководио је Јаков Јововић, а добровољно се пријавио његов рођак Благоје. Касније им се придружио Мило Кривокапић.
Одлука је донесена да се атентат изврши 9. априла 1957. године, односно, дан уочи прославе Дана независности НДХ. У предвиђено време Благоје Јововић и Кривокапић су се упутили у место Паламор, где је Павелић дуже живео. Тог дана, Павелић је пошао са женом и ћерком, па су одлучили да атентат изврше наредног дана.
У среду, 10. априла у 9 часова, увече, по изласку из омнибуса Павелић је посумњао у свог првог пратиоца и окренуо се и у правцу Благоја испалио неколико метака. Јововић је потрчао за Павелићем и испалио пет метака у његовом правцу. Два метка су погодила Павелића, који се затетурао, али је погнут почео да јауче од болова и моли за милост.
Одмах након пуцњаве, Јововић је побегао у једном, а Кривокапић у другом правцу и сакрио се код својих пријатеља,очекујући реакције аргентинских власти, које су одмах интервенисале.
Аргентински новинари успели су да дођу до рањеног Павелића тражећи од њега интервју. Иако је био у болничком кревету, примио их је и представио се као човек „који је много учинио за хрватски народ“. Између осталог осврнуо се се и на покушај атентата и рекао:
„Знајте, господо, атентат није извршио некакав емисар југословенског посланства, нити агент интернационалног комунизма. Иза овог крије се друга личност...“
Задобијене ране од атентата Павелићу никад се нису зацелиле, пошто је боловао од дијабетеса. Умро у рано јутро 28. децембра 1959. у 71. години у Мадриду, од последица атентата.
Наручилац атентата је био бивши председник југословенске владе Милан Стојадиновић, који је у Буенос Ајресу радио као финансијски саветник и власник дневног листа. Стојадиновић је атентаторима пружио заштиту од аргентинских власти и његова је заслуга што никада нису откривени.
После 55 година Благоје Јововић је 1999. године посетио први пут СР Југославију, Црну Гору од 1944. године. Јововић је допутовао из Аргентине и посетио манастир Острог, сусрео се са митрополитом Амфилохијем Радовићем и том приликом је рекао да је он човек који је убио Анту Павелића. После тога шира јавност је сазнала прави идентитет човека који је пуцао на Павелића 1957. године у Ломас де Паламору, Буенос Ајресу. Благоје боравећи под Острогом, посетио је родно село Косић и гробље својих предака. Благоје је умро 2. јуна 1999. године у Росариу, Аргентини, само неколико месеци после посете, прве и последње, свом родном крају.
Dva metka za Pavelića
Kao najpogodnije mjesto učini mi se jedna ruska crkvica koju su Argentinci zvali Mali Kremlj. Odnese prota piÅ¡tolj, ispali dva metka u jedno suvo drvo i vrati se razočaran. Kaže mi da piÅ¡tolj ne valja niÅ¡ta. Jedan metak tek malo uÅ¡ao u drvo, a drugi neÅ¡to malo viÅ¡e. Ajde bogati, proto, ohrabrih ga, drugo je drvo, a drugo ljudsko meso. Ja ionako namjeravam da u poglavnika pucam najviÅ¡e sa tri-četiri metra razdaljine.
No, prepao se i Milan. Kaže: "Ubij! Ne mogu"! Strah je svačiji. Mene se ne odstupa. Odlučim da sam krenem na Pavelića, mada on nikad nije bio bez pratnje i sve se imalo dogoditi u naselju koje je vrvjelo od ustaÅ¡a.
Tog jutra Milan mi priđe i kaže: "Da učestvujem ne mogu, ali ću bit` uz tebe. Makar da ginemo zajedno". Dobro...
Padne noć. Mi tamo gdje i treba. Uđemo u autobus za Pavelićem. Pratimo ga. Okrenem se, Milana nigdje nema. S Pavelićem jedan krupni oficir. Uđem u naselje za njima, kad se odjednom onaj oficir odvoji, krenu prema jednoj zgradi. Blizu sam im. Čujem da kaže da će brzo. U, rekoh: "Pomozi Bože i Sveti Vasilije". Potrčim.
Čujem metak. Neko od ustaÅ¡a puca. Pavelića čujem: "Jure, majku im srpsku, jevrejsku, komunističku...!" ViÅ¡e ne čujem niÅ¡ta. Sam sam: pružena cijev, dva metka smjeÅ¡tena u leđa poglavnika. Tek krv me njegova osvijesti. Vidim je i neÅ¡to joj ne vjerujem. NeÅ¡to je mnogo malo. Za onolike leÅ¡eve. Za užas Jasenovca. Malo, ali dovoljno da se priberem i jurnem preko polja. U trku nazrem Milana. Za mnom se poljem nadale ustaÅ¡e. Krila da imaju, malo ih je. Dohvatim se pruge. Uskočim u voz u polasku. Nikako da ih smirim. "LoÅ¡e izgledate, gospodine, jako loÅ¡e", obrati mi se jedna dama i ustupi mi mjesto. Sjednem. Puna mi cipela krvi. Ne znam otkud krv. Tek u kući protojereja shvatim da sam bio ranjen. Ne mogu da iÅ¡čekam novine. Počinjem da sumnjam u sebe. U jednima nema vijesti. NiÅ¡ta o Paveliću. U drugima isto tako. Večernje novine dočekam. U njima slika Pavelića i vijest da je ranjen s dva metka. Jednim direktno u kičmu, a drugi neÅ¡to pored. Odahnem.
Stižu poruke od Đujića, Jevđevića. Dobri li smo za čestitke, takvih nema.
U to pristigne i jugoslovenski konzul Veljko Čipović i kaže mi: "Jovoviću, treba odmah da ideÅ¡ za Čile. Tamo ćeÅ¡ dobiti naÅ¡, novi pasoÅ¡ za Jugoslaviju".
Drugi put mi kaže: "Lično vas zove Aleksandar Ranković, da se vratite u Jugoslaviju gdje ćete dobiti čin pukovnika, ili ako hoćete da budete upravnik hotelskog kompleksa u Njivicama".
Nijesam htio da imam niÅ¡ta sa Jugoslavijom. Bar dok su komunisti na vlasti. Zaposlim se na jedan brod. Pavelića prebace u Ã…ÂÂ*paniju. Lično mu franko poÅ¡alje avion. To ga nije spasilo ni od muka ni smrti Å¡to ga je ubrzo snaÅ¡la. Živio je joÅ¡ nekih trinaest-četrnaest dana. Ja sam malo plovio, a poslije je život potekao mirno kao da se niÅ¡ta nije ni dogodilo".
Rosario, Argentina, 2. jun 1999. Umro je Blagoje Jovović. U ime srpske kolonije, nekrologom u listu "Sloboda", od Blagoja se oprostio Vladimir IvaniÅ¡ević.
Čitavim svojim životom Blagoje Jovović je dokazao da je bio vjerni i iskreni srpski rodoljub, dostojan potomaka Bijelog Pavla. Zbog njegovog srca Obilićeva, svi čestiti i rodoljubivi Srbi, koji su ga poznavali, upoređuju ga sa Gavrilom Principom. O Blagoju će pisati novija srpska istorija... Pokojni Blagoje rodio se u selu Kosić, u blizini Danilovgrada, 1922. godine, u plemenu Bjelopavlića, u poznatoj, patrijarhalnoj porodici Jovovića, od oca Jova i majke RaduÅ¡e DelibaÅ¡ić. Odgajan je u srpskom, svetosavskom i kosovskom duhu, pokojni Blagoje je sa tim osobinama živio i ostao do posljednjeg časa svog života".
Blagoje Jovović je umro samo nekoliko mjeseci nakon posjete, prve i posljednje, svom rodnom kraju.
Drugog juna 1999. godine u listu "Dan" brat Strahinja i bratanići Aleksandar i Milan obznaniÅ¡e da se junak ove Reportaže Novice Đurića, Blagoje Jovović, upokojio u dalekoj Argentini. Ispod osmrtnice je stajalo: "Dragi brate Blagoje, potrebno je bilo da prođe 55 godina da se vidimo, poljubimo i stisnemo tvoje svetu desnicu. Osvetnicu, od koje je nastradao poglavnik i najveći krvnik Srpskog naroda iz proÅ¡log rata. Hvala bogu i tebi Å¡to smo mi to uradili. Počivaj u miru i u naÅ¡im sjećanjima".
Sedam hiljada duÅ¡a novomučenika iz Jasenovca, moliće da Bog Blagojeve "grijehe" oprost, da mu podari rajsko naselje. A mi živi, smijemo li da ga zaboravimo, u molitvama svojim? Mi koji smo se licemjerju naučili – da od heroja pravimo zločince, a od kukavica heroje. Ne. I ne..!
PiÅ¡e: VESELIN LAZAREVIĆ List Dan