БПС
16-01-09, 13:47
Може ли словенски родољуб бити национал-социјалиста?
http://1.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yqHEiCKUI/AAAAAAAAAJc/SkUXmyvlJGI/s200/218703784_3de23ee91d.jpg (http://1.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yqHEiCKUI/AAAAAAAAAJc/SkUXmyvlJGI/s1600-h/218703784_3de23ee91d.jpg)Као вид идејне опозиције владајућој и неприкосновеној либералној демократији, појављују се на европском Западу и у САД, неколико деценија по окончању Другог светског рата, политичке групације такозваног Трећег пута (или Треће позиције), које изражавају супротстављеност, како догми демократије тако и комунизму, нудећи притом алтернативу како на плану система вредности тако и у сфери државног устројства. Једна од идеологија из овог иначе нимало хомогеног трећепуташког идеолошког спектра, јесте и модификовани, или боље рећи кривотворени национал-социјализам. Наиме, 1962. године, Колин Џордан, оснивач организације Британски покрет, и Џорџ Линколн Роквел, вођа Америчке наци партије, објављују тзв. Котсволдску декларацију, коју су назвали “фундаменталним прогласом савременог национал-социјалистичког погледа на свет”. Овим актом основана је Светска унија национал-социјалиста (World Union of National Socialists), чиме су ударени темељи овом међународном покрету, за чији ће успон током осамдесетих година протеклог века, најзаслужнији бити енглески рок музичар Иан Стјуарт Доналдсон, под чијим се утицајем ова идеја кривотвореног хитлеризма шири по читавом Западу. Кажемо кривотвореном, јер следбеници ове нове идеологије потпуно неосновано покушавају да Хитлеровом национал-социјализму негирају уско германски карактер и да сходно томе Хитлера представе као борца за Европу нација. Слична ситуација идеолошког фалсификата настаје са покретом тзв. «левих патриота» који покушавају наказну комунистичку идеологију објаснити и представити као про-патриотску.
На словенски Исток Европе, поменута идеја кривотвореног хитлеризма, продире крајем осамдесетих и почетком деведесетих година протеклог века, најчешће заједно у пакету са skinhead подкултуром којој је управо музичар Иан Стујарт дао печат хитлеризма. Реч је о времену када на Истоку почиње да трули комунистички одбрамбени механизам, који се више није могао одупрети културним и подкултурним упливима са капиталистичког Запада.
Иако на друштеној маргини, ова идеја кривотвореног национал-социјализма и данас је присутна у свим словенским земљама. Међутим, и сама присутност такве идеје унутар свих http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yqskiCKVI/AAAAAAAAAJk/fOVSvyBpeGo/s200/45477F75CFCD0.jpg (http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yqskiCKVI/AAAAAAAAAJk/fOVSvyBpeGo/s1600-h/45477F75CFCD0.jpg)или бар већине ових народа, а пре свега код руског, србског, чешког и пољског, крајње је морбидна. Има доста разлога који подупиру овакав закључак. Најпре ваља истаћи да је деификација расе која има утемељења у германском искону, сасвим туђа изворном словенском духу који на прво место поставља: духовне вредности, жећ за религиозном истином и тежњу ка универзалним принципима правичности, како су то доказали руски словенофили још у претпрошлом веку, изводећи тај закључак из бројних историјских чињеница. Заправо, православно Хришћанство као срж руске и србске националне идеје, сасвим је неспојиво са паганском концепцијом Хитлерове идеологије.
Ипак, због опширности теме, у овој анализи посветићемо се углавном конкретном односу немачког национал-социјализма према Словенству. Нећемо овом приликом улазити у питање исправности и смислености самих идејних начела ове данашње кривотворене «национал-социјалистичке» идеологије, већ ћемо само образложити због чега је немогуће спојити Адолфа Хитлера и његов национал-социјализам, са борбом за свеаријевски интерес за који кажу да се боре данашњи љубитељи Хитлера. Конкретно, фокусираћемо се на документе који сведоче о Хитлеровом делатном односу према руском народу, јер је тај однос најбољи показатељ његовог антисловенског приступа, а самим тим и чињенице да његов идеал никако и никада није био панаријевски концепт Европе нација, већ искључиво борба за Немачку истину. У вези са тим познато је и да се у Трећем рајху уместо термина “индоевропски”, користио термин “индогермански”, што указује да су се под појмом Аријеваца у национал-социјализму подразумевали искључиво Германи као “најчистији” припадници беле расе.
http://1.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yrEEiCKWI/AAAAAAAAAJs/VQ68C2u5F1E/s200/europe-after-world-war-1-1.jpg (http://1.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yrEEiCKWI/AAAAAAAAAJs/VQ68C2u5F1E/s1600-h/europe-after-world-war-1-1.jpg)Али осврнимо се најпре укратко на Хитлеров однос према србском и руском народу у области теорије. Наиме, још у спису Мајн кампф, Хитлер описује Србе као лукаве провокаторе (у вези са поводом за избијање Првог светског рата), и без обзира на свој негативан однос према Аустро-Угарској монархији, апсолутно оправдава и безрезервно подржава њену агресију на Србију:
“Неправда се чини бечкој влади што је данас засипају прекорима због форме и садржине ултиматума који је она поставила... Аустрија је на својој јужној граници имала једног огорченог и смртног непријатеља који је у све краћим периодима провоцирао монархију.”
(Адолф Хитлер, «Моја борба», при почетку поглавља «Светски рат»)
У истом поглављу, Хитлер пише и како је подржавао Јапан против Русије у рату из 1905. године, и то управо из антисловенских побуда:
“Руско-јапански рат затекао ме је већ битно зрелијим, али и пажљивијим. Тамо сам већ из више националних разлога заступао једну страну и сместа се ставио, при изношењу нашега мишљења, на страну Јапанаца. У поразу Руса, видео сам и пораз аустријског Словенства.”
Такође, у овом спису, Хитлер у расистичком маниру омаловажава руски народ, приписујући му државотворну неспособност, истичући како је Русија пропала услед “изједања расно супериорног германског језгра своје елите”:
“Организација руске државне творевине није била резултат државно-политичких способности Словенства у Русији, већ пре само чудесан пример државно-стваралачке ефикасности германских елемената у мање вредној раси. Тако су створени многи моћни рајхови на земљи. Нижи народи са германским организаторима и господарима, као вођама истих, су чешће него једном набујали до силовитих државних творевина и настављали да постоје, док год се одржавало расно језгро образујуће државне расе. Вековима је Русија изједала то германско језгро својих виших водећих слојева.”
(Адолф Хитлер, Моја борба, том II, поглавље «Државне границе стварају људи и мењају људи»)
Нећемо овде говорити о бесмислености и неутемељености ових расистичких теза, већ ћемо само констатовати њихово присуство у идеологији немачког национал-социјализма.
Уопште, у «Мојој борби», Хитлер колонијалној интерконтиненталној политици супротставља принцип ширења државне територије унутар континента, у правцу Истока, што ће се касније током Другог светског рата и пробати остварити у пракси немачке државне и војне политике. По долску национал-социјалиста на власт у Немачкој, Германски институт званично износи тезу о инфериорности Словена у односу на Германе и западноевропске народе уопште.
Истина, свој антисловенски потенцијал Хитлер није намеравао безусловно да испољи над србским народом. Шта више, из разлога тактичке природе, настојао је да Краљевину Југославију придобије за савезника, не би ли је отргао од утицаја својих ратних непријатеља, нудећи притом веома повољне услове за потписивање споразума са Тројним пактом. Ипак, Херман Нојбахер, главни Хитлеров дипломата за Балкан, у својим мемоарима сведочи да Хитлер, иако је признавао ратничку способност Срба, никада није био искрено пријатељски настројен према србском народу већ је подозревао од могућности евентуалног стварања јаке србске државе. Хитлер је сматрао да се “не сме никада допустити да на Балкану постане један народ сувише моћан, који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге”(«Срби у мемоарима Хермана Нојбахера», Јасен, Београд 2007, стр. 74).
http://1.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yrTEiCKXI/AAAAAAAAAJ0/faTO_XylxfE/s200/180px-Neubacher.jpg (http://1.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yrTEiCKXI/AAAAAAAAAJ0/faTO_XylxfE/s1600-h/180px-Neubacher.jpg)Извор Хитлеровог антисрбства, према Нојбахеру, везан је за догађаје око Првог светског рата:
“Хитлер је припадао оној врсти Аустријанаца, који полако изумиру, а који је од 1914. године у себи носио антисрбски комплекс и то због убиства престолонаследника у Сарајеву и избијања Првог светског рата. Срби су за њега: бомбаши, убице краљева, завереници, пучисти и кривци за светске пожаре и европске ратове.”(Исто, стр. 84.)
И познати ревизионистички историчар Дејвид Ирвинг, у предговору књиге “Хитлеров рат” истиче да је код Хитлера постојала штетна и емоционална мржња према Србима. (Види: David Irving, Hitler’s War – free download (http://www.fpp.co.uk/books/Hitler/index.html))
Истина, током немачке окупације Србије у Другом светском рату, велики број немачких војника понашао се коректно, па чак и пријатељски према србском народу. Било је међу њима свакако пуно обичних људи који нису идеолошки индоктринирани у антисловенском смеру, утолико више што су најборбенији и идеолошки најпосвећенији елементи Вермахта упућени на Источни фронт. Мада и није никакав нарочити подвиг сажалити се на окупирани беспомоћни србски народ који жестоко страда. Витешки подвиг је, на пример, то што су србски заробљеници у Немачкој по оконачању рата, према сведочењу немачког пастора Фридриха Грисендорфа, делили бомбоне немачкој деци иако су знали за злочине нациста према свом народу. Све у свему, ни ти светли детаљи са немачке стране, не могу опрати црнило у које је окупатор завио србски народ. Хитлерова Немачка је свакако одговорна за стравични геноцид и зверства над Србима у такозваној НДХ и другим њеним сателитским антисрбским творевинама. Срби су у потпуности стављени ван закона и могао их је зверски убијати и мучити ко је год желео. На Нојбахерову молбу Хитлеру да забрани усташка зверства над Србима, овај је лаконски прокоментарисао: “И ја сам поглавнику казао да није могуће тек тако искоренити једну такву мањину, јер је она једноставно превелика!”(«Срби у мемоарима Хермана Нојбахера», стр. 84).
Међу свирепим злочинцима над Србством тих несрећних дана, било је и доста овдашњих муслимана од којих су неки сачињавали и СС дивизије (“Ханџар” и “Скендербег”). Занимљиво је тим поводом, сагледати и Хитлеров однос (по Нојбахеровом казивању) према овдашњим муслиманима и исламској вери уопште:
“http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yrlkiCKYI/AAAAAAAAAJ8/ZyxWjhLWFdU/s200/handschar.jpg (http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yrlkiCKYI/AAAAAAAAAJ8/ZyxWjhLWFdU/s1600-h/handschar.jpg)За ислам Хитлер је имао веома много симпатија: «То је мушка религија! Да су Немци муслимани, у историји би тада постигли много више!», казао је једном приликом. За једног неверника као што је Хитлер, то представља знатно признање за вредности једне постојеће религије... У сваком случају, у односу на Балкан, Хитлер је заступао позитивну политику према муслиманима. Тиме је наставио традиционалну политику Беча...”(Исто, стр. 84).
Овде се види још једна велика противречност код данашњих љубитеља Хитлера, који себе представљају као борце за одбрану европске културе од муслиманске најезде, а узор им је особа која велича ислам.
Но, вратимо се анализи стања у окупираној Србији. Скоро сви немачки високи официри смештени на њеној територији, били су изразито антисрбски настројени. Предњачили су http://2.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yr7UiCKZI/AAAAAAAAAKE/FKcjLqpHQfY/s200/kragujevac_oktobar_1941.jpg (http://2.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yr7UiCKZI/AAAAAAAAAKE/FKcjLqpHQfY/s1600-h/kragujevac_oktobar_1941.jpg)генерал Нојхаузен и СС генерал Мајснер, који је отворено говорио како је сваки убијени Србин, успех за немачки Рајх. Комунистички и равногорски напади на Немце током 1941. године, јесу били бесмислени и штетни са становишта србског националног интереса, али они нису и не могу бити оправдање за сурове одмазде окупатора чије се размере не могу упоредити са немачким мерама против устаника у другим окупираним крајевима Европе, изузев у Русији и Пољској. Од словенских народа, једино су Бугари имали несумњиве, дугорочне и постојане Хитлерове симпатије, услед добрих трговинских односа њихове државе са Немачком, затим чињенице да су они савезници Немаца из претходног рата, као и услед немачког порекла бугарске владајуће династије. Што се Срба тиче, чињенице које указују на антисрбство хитлеризма, ипак не подразумевају безусловне Хитлерове претензије на србску територију. Иако је на идеолошком антисловенском плану био антисрбски оријентисан, нудио је како већ рекосмо, пријатељство Краљевини Југославији на политичко-дипломатском нивоу из разлога војно-тактичке природе. Такође, Хитлер Србе није омаловажаво као Русе. Може се заправо рећи да је он по питању признавања вредности србског народа имао противречан став. С једне стране, Словене (а Срби су Словени) сматрао је генерално нижом расом, али с друге стране сматрао је да су Срби најспособнији народ на Балкану.
Међутим онај ко на такав начин презире и омаловажава руски народ, не може, дугорочно гледано, ни Србима користити.
ОД ТЕОРИЈЕ КА ПРАКСИ
А управо је Русија односно руски народ тај према којем је Хитлер испољавао безусловно и крајње негативан однос. Они који данас кривотворе Хитлерову мисао и Хитлерово дело, покушавајући, како већ рекосмо, идеологију дотичног да прикажу као панаријевску а не као само пангерманску, настоје и да Хитлеров поход на руско тло оправдају његовим антикомунистичким и антијеврејским побудама. Нико не може оспорити Хитлеров антикомунизам, али дефинитивно Хитлер није СССР напао само због борбе против комунизма, већ и због обрачуна са руским народом, коме је настојао одузети широка пространства у циљу ширења животног простора за свој немачки народ.
Као доказ за наведену тврдњу, можемо навести доста релевантних историјских извора.
Пре свега, у «Мојој борби», Хитлер јасно каже следеће: “Крај јеврејске владавине у Русији ће бити и крај Русије као државе” (поглавље «Државне границе стварају људи и мењају људи»).
http://1.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ysMEiCKaI/AAAAAAAAAKM/hJbL2ntuiCU/s200/2792.jpg (http://1.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ysMEiCKaI/AAAAAAAAAKM/hJbL2ntuiCU/s1600-h/2792.jpg)Веома детаљно, сликовито и исцрпно, о односу Немаца према руском народу на Источном фронту писао је Димитриjе Љотић - истакнути антикомуниста, али и русофил коме тешко падају немачка злодела према братском руском народу. Ево шта Љотић пише у свом меморандуму Немцима са почетка 1944. године:
“У исто време када Немачка у Европи сматра то као успех ако добије као савезника икакав мајушни народ, она тера на Истоку руски народ међу своје најкрвавије непријатеље... У Немачкој се знало да руски народ није прихватио бољшевизам, да је стајао у оштрој опозицији против њега, да је чак, уколико је то било могуће показати, показивао своје непријатељство према њему. Знало се, кад дође рат, да ће се ово непријатељство показати на овај или онај начин... Знало се да је у Врховном Совјету... на 77% руског становништва, по слову конституције он имао само 17,6% представника.
На почетку рата, видело се да се руски народ не бори. До децембра те године је немачка војска имала велике и лаке успехе... Тек од децембра 1941. године наступа промена. Руски народ почиње да се бори и бори се још данас упркос огромних губитака и страшне исцрпљености... У почетку рата руски народ није био непријатељ Немачке и зато је Немачка у 1941. години била сасвим близу победе. Руски народ са ове стране фронта даје пребогату помоћ Немцима, иако је под невероватно тешким условима.
Руски народ с оне стране фронта стао је уз бољшевике, јер су они спретно искористили немачки став.
А немачки став по руском питању је следећи:
Нема Русије, руског народа. Место Русије постоји Остланд, а место руског народа – Украјинци, Белоруси, Великоруси, Козаци итд.
Најодлучнији противници бољшевизма, највећи пријатељи Немачке – руска емиграција, не смеју да иду на освојене територије и не смеју да дођу у додир ни са руским народом, ни са руским заробљеницима.
Када је генерал Власов почео своју активност и када су се стотине хиљада руских заробљеника почеле да пријављују код РОА, била му је изненада забрањена свака политичка акција и сваки додир са руским народом.
До скора је била службена теза да на Истоку живи један «Untermensh» и под овим именом постоји чак и један часопис. Још 1943. године тврдило се у званичним говорима да «степа излива своје хорде на Европу».
Са руским заробљеницима није се поступало као са осталима. Они су у огромном броју поумирали од глади.
Депортације руског становништва за различите сврхе као и остали поступци према њему не могу се упоредити са немачким поступцима према осталим окупираним народима.
Радници су морали да носе унижавајуће «Ост», чак и када су добровољно дошли из Русије живели су под најтежим условима, са мало слободе, лошије плаћени, слабије храњени него остали радници.
Они су били и остали најбољи радници, при чему је свештеницима било забрањено да овим људима и женама указује духовну помоћ.
http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ysckiCKbI/AAAAAAAAAKU/1fxrwSoSqTc/s200/2791.jpg (http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ysckiCKbI/AAAAAAAAAKU/1fxrwSoSqTc/s1600-h/2791.jpg)На овај начин се поступало и поступа према једном огромном народу од 150 милиона људи, који су иначе способни, жилави, неустрашиви пред патњом и смрти.
И поред свега, преко један ипо милион Руса сада хоће да се бори на страни Немачке. У међувремену се њиховом народу не само не признаје ранг савезника, него чак ни елементарна права на живот и име, нити им се признаје ранг честитих сабораца са свим правима.
1941. године се на таква излагања добијао одговор: «Ми се не боримо за друге»... У 1942. је одговорено: «Нема руског народа», у исто време када су прављени покушаји да се код делова руског народа пробуди воља да иступају као самостални.”
(Димитрије Љотић, Сабрана дела,књига IX, Нова Искра, стр. 106, 107, 108.)
Упечатљива сведочанства о русофобној позицији Немаца на Источном фронту, налазе се и у историјском роману «Капут» италијанског писца и немачког савезника Курциа Малапартеа:
“У њиховим (немачким) очима ширила се она тајанствена бела мрља, и они су почели да убијају заробљенике рањаваних ногу, непокретне, почели су да пале села која нису могла да дају четама што су ишле у реквизицију одређене количине жита и брашна, одређене количине кукуруза и јечма, одређени број коња, одређени број грла стоке. А када су се Јевреји проредили, почели су да вешају сељаке. Обесили би их за врат или ноге о дрвеће које је расло по сеоским трговима... Вешали су их поред тела Јевреја која је прала киша и која су се данима њихала под суморним небом, поред јеврејских паса што су висили на истој грани с господарима.”
(Курцио Малапарте, Кaputt, издање Вечерњих Новости, стр. 308, 309.)
А ево шта у послератном Писму немачком читаоцу пише бивши белгијски припадник Waffen SS-а Жан Тиријар, који се иначе не одриче и не каје због свог учешћа у рату али недвосмислно изражава неслагање са Хитлеровом антисловенском политиком, о којој јасно сведочи:
“Ако је Немачка 1945. године и била згромљена, томе је и сама допринела. Хитлер је желео да створи немачку Европу. Идеја «европске» Европе је превазилазила његово поимање. Човек у много чему изузетан, испољио је потпуну кратковидост по том питању... није се могао уздићи до помисли да и други народи могу имати завидне квалитете. Његов презир према Русу, Словену, био је разлог што је потценио одважност руског војника. Гебелсова пропаганда је Русе приказивала као сумњиве мешанце Татара, Монгола и Калмика. Фото-службе Одељења пропаганде и сниматељи «РК» фронта трудили су се да у томе један другог надмаше.
Претплаћен сам на часопис «Revue militare sovietique» (Совјетски војни преглед). Насупрот публикацијама гебелсовске пропаганде, у њему су совјетски војници приказани са пријатним лицима сасвим као наши момци, високи, са светлом кратко подшишаном косом и веселим погледом”.
(Жан Тиријар, «Писмо немачком читаоцу»,из књиге А. Дугина «Основи геополитике II», стр. 253.)
На исти начин о Хитлеровој антируској политици сведочи и Тиријаров сународник, чувени пуковник Waffen SS-а и предратни вођа белгијских рексиста Леон Дегрел, који се током рата борио на Источном фронту. Овај одани Хитлеров следбеник, ипак није подржавао антируску политику свога вође:
“Продирући у Русију, Немци који су били подвргнути доиста претерано припростој нацистичкој индоктринацији, замишљали су да су једина вредна бића у универзуму Арија... Може се замислити изненађење Немаца када су, силазећи кроз Русију, сретали само плаве с азурним очима... И плавуше! И то какве плавуше! Високе девојке с поља, блиставе, снажне, с јасним плавим очима, природније и здравије од свега што је окупљала Хитлер-Јунгенд. Није било могуће замислити аријевску расу, ако би се држало светих канона хитлеризма”.
(Леон Дегрел, «Hitler pre mile anni. Monfalcone», према: Драгош Калајић, «Европска идеологија», стр. 230, 231.)
http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ystkiCKcI/AAAAAAAAAKc/1IQdslEs730/s200/180px-Degrelle_1943.jpg (http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ystkiCKcI/AAAAAAAAAKc/1IQdslEs730/s1600-h/180px-Degrelle_1943.jpg)Исте утиске Дегрел износи и у свом последњем интервјуу, датом руском часопису “Елементи”:
“Руси су велики народ. Када смо ми дошли на вашу земљу, били смо уверени да ћемо се срести са марксистичким подљудима азијатског типа и варварске културе. Тако нас је учила наша пропаганда. Но веома брзо смо схватили да је то била лаж. Руси и Украјинци, то су велики народи, индоевропски народи: мужествени, благородни и великодушни... Брзо сам схватио да је идеја колонизације Русије опасна и ненужна илузија. Ја сам одмах покушао објаснити такав свој став Химлеру и Хитлеру. Али ви знате како су снажне биле пангерманске предрасуде. Колико је само труда мени било потребно да убедим Химлера да промени однос према Валонцима и Французима, а такође и другим Европљанима негерманског рода... али било је јако мало времена а после је почео рат.” (Преузето и преведено са интернет странице сајта Arcto.Ru (http://www.arcto.ru/modules.php?name=News&file=print&sid=488).)
Треба напоменути и да је у оквиру немачког национал-социјалистичког покрета, било и другачијих ставова у односу на доминирајућу позицију у складу са којом је вођена спољна политика и пропаганда. Наиме, окултистичка организација “Anenerbe” (Наслеђе предака) као научни одсек SS-а, уместо усконационалног германизма као обележја спољне политике http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ytLkiCKdI/AAAAAAAAAKk/TR4qNLe6rtQ/s200/IndianSS4.jpg (http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ytLkiCKdI/AAAAAAAAAKk/TR4qNLe6rtQ/s1600-h/IndianSS4.jpg)и пропаганде Трећег рајха, залагала се за јединствену Европу, подељену на етничке регионе са неофеудалним центрима, при чему се немачком народу није давао никакав надређени положај. Иначе ни Waffen SS се не може представити као панаријевска организација, јер су у њен састав временом ступили и бројни представници неаријевских народа – Арапи, Шиптари, индијски Дравиди, Татари, Турци, азијски и блискоисточни муслимани итд. Циљ је био сакупити што више људи који ће се борити за Трећи рајх.
Истина, у току рата дошло је до делимичног еволуирања у тактици у виду промене званичне политичке стратегије Трећег рајха, у правцу паневропских стремљења. То је била последица губитка илузије у преокрет британске политике, затим ступања Америке у рат, као и нежељеног преокрета на Источном фронту. Међутим, на основу горе наведених извора, јасно је да је однос према руском народу остао непромењен.
Према писању Елен Карер д’ Анкос, истакнуте «француске» русофобкиње, у немачком војно-политичком врху су постојале три тенденције односно три предлога по питању тактике пред напад на СССР - Хитлеров, Розенбергов и предлог генерала Јодла:
“Алфред Розенберг је у Берлину замислио један фантастичан план распарчавања Совјетског Савеза. Свестан експлозивног потенцијала једне многонационалне државе, уз то једине државе те врсте у Европи, Розенберг је предложио Немачкој да игра на карту национализма да би убила Совјетски Савез, свела Русију на државу залеђа окренуту према Истоку, враћену својој азијској мисији; да је опколи мрежом националних држава које би Немачка створила и ставила под своју зависност... Али Розенбергове идеје су биле нападнуте са две стране. Од једног дела војне команде, који је предводио генерал Јодл: по његовом мишљењу, подршка конгломерата мањих нација би изазвала опозицију главне нације, руске, док би разуман циљ био придобити руску нацију и одвојити је од њених вођа, да би се совјетска држава срушила изнутра.
Другу крајност је представљао Хитлеров пројекат који није био мање негативан. Са Хитлерове тачке гледишта, требало је да Немачка колонизира сав совјетски простор без разлике. Стварање националних влада стављало је хипотеку на будућност и компликовала подухват сутрашњих колонизатора. Било да су Украјинци или Руси, сви грађани Совјетског Савеза били су за Хитлера «Untermenshen» - подљуди. Зашто их онда разликовати?
Ти отпори су паралисали политику ослонца на народе СССР-а, коју је предлагао Розенберг, и на крају су их разочаране и престрашене немачким насиљем на Истоку, гурнули у наручје федерације”.
(Елен Карер д’ Анкос, L’ Empire eclate, Paris, Flamarion,1978, стр. 29, 30. Преузето из књиге: Марко С. Марковић, Српска апологија Русије I, стр. 232, 233.)
Елен Карер у овом тексту из 1978. године, настоји да препоручи западним челницима примену Розенбергове тактичке замисли у борби против руског народа, што је у великој мери и спроведено у дело почевши од рушења Берлинског зида па до данас. Није ли то симптоматично, што евроатлантисти и ционисти прећутно а понекад и јавно рехабилитују национал-социјалистички антирусизам, примењујући његове тактичке методе? Поготово ако узмемо у обзир да једна данашња улица у западном проамеричком делу Украјне носи http://2.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ytiUiCKeI/AAAAAAAAAKs/3CE3xtWVZbQ/s200/WaffenSSshields.jpg (http://2.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ytiUiCKeI/AAAAAAAAAKs/3CE3xtWVZbQ/s1600-h/WaffenSSshields.jpg)назив по СС дивизији “Галиција” (види: Галиция против Украины (http://www.contr-tv.ru/common/243/)), и да градски споменици припадницима СС јединица широм Естоније ничу последњих година као печурке после кише и то уз пуну подршку прозападних власти ове НАТО државе (погледати текст на сајту Лента.Ру (http://lenta.ru/news/2005/11/10/monument/)).
Стога је јасно да иза рушења споменика црвеноармејцима у балтичким НАТО државама, не стоје антикомунистичке већ чисто антируске побуде. А посебно конфузна ситуација, као последица нацистичког антирусизма из Другог светског рата, постоји у данашњој Белорусији, где су Лукашенкова совјетска знамења (иначе званични државни симболи од 1994. године) постала симбол патриотизма, антизападњаштва и борбе за јединство руског народа а националистичка знамења која данас користи проамеричка белоруска опозиција (а која су у Другом светском рату користили припадници белоруских СС јединица), постала су симбол љубави према Америци, ЕУ, Сорошу и његовим парама.
О РУСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА ИЗ НЕМАЧКИХ РЕДОВА
Познат је податак о великом броју Руса који су се на Источном фронту добровољно борили на немачкој страни па се може поставити питање, због чега су они то чинили, ако је http://4.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yt50iCKfI/AAAAAAAAAK0/CAQ-s2jv0mU/s200/vlasov03.jpg (http://4.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yt50iCKfI/AAAAAAAAAK0/CAQ-s2jv0mU/s1600-h/vlasov03.jpg)Хитлерова политика према Русима била заиста онаква како то указују наведени извори? Да ли су ти добровољци онда све сами издајници или пак родољуби који услед разумљиво огромне мржње према комунизму, нису могли или нису желели да уоче и неке друге врсте претњи за руски народ. Уверени смо да је у питању ово друго, утолико више што се и на основу исказа или поступања самих руских добровољаца, може доћи до истих оних закључака које нам саопштавају горе изнети извори.
Ево тим поводом, исказа једног од браће Сахновски, истакнутих добровољаца који су основали руски православно-монархистички батаљон под окриљем Дегрелове СС дивизије Валонија:
“У немачкој војсци налазио се значајан број руских добровољаца, који су долазили како из редова заробљеника (црвеноармејаца), тако и од локалног становништва, па када се формирала Власовска армија (РОА), тај број је знатно превазилазио капацитет, и износио је укупно више од 2 000 000 људи... и то без обзира на све грешке немачког командовања и злочиначку «источну политику» Розенберга.” (Преведени цитат је преузет из текста Н.И. Сахновский. Из воспоминаний (http://www.roa.ru/sahnowski.html).)
У истом тексту се говори и како немачки помоћници-преводиоци, испољавају мржњу према народу и подстичу дерусизацију Малорусије (Украјне) форсирајући некакав хибридни језик очишћен од свих обичних руских речи и израза. Сахановски каже да су Немци упорно спроводили овакву «тупаву политку», без обзира на катастрофалне резултате које је доносила.
Дакле, јасно је да су руски добровољци у немачким редовима Хитлера доживљавали углавном као мање зло, а не као позитивну личност, изузев можда у самом почетку рата, када су немачки војници у многим крајевима руске земље дочекивани хлебом и сољу од стране народа који је мислио да ће му Хитлер донети слободу. Мада, како и Дегрел сведочи, доста немачких војника је током рата одбацило презир према руском народу, упркос државној антируској политици и пропаганди, што је код једног дела добровољаца (Козака из СС јединица са југа Русије) који нису били сведоци немачких злодела и Хитлерове антируске пропаганде, створило искрене симпатије према Трећем рајху.
http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yuRkiCKgI/AAAAAAAAAK8/W0f5ZVvImPk/s200/3.jpg (http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yuRkiCKgI/AAAAAAAAAK8/W0f5ZVvImPk/s1600-h/3.jpg)Што се тиче генерала Александра Власова и Руске ослободилачке армије, њихову позицију сликовито описује следећи цитат из текста о историјату ове армије:
“Само је део прогресивно мислећих немачких официра и чиновника, покушао да искористи супротстављеност између руског народа и бољшевичког режима, али је такве покушаје у потпуности упропастила Хитлерова «источна политика» која је створена да би уништила Русију. А с друге стране вође РОА покушали су искористити у свом интересу Немачку, но будући да су пуно зависили у својим дејствима од воље немачког руководства, остварили су безначајне резултате. Њима није дозвољено да постану «Трећа сила» између хитлеровске Немачке и стаљиновског Совјетског савеза, и они су били раздављени од стране два тоталитарна режима.” (Са интернет странице Roa.Ru (http://www.blogger.com/www.roa.ru).)
Иначе, треба рећи и да је прва дивизија РОА под командом генерала Буњаченка, ступила крајем рата у борбу против Немаца у Чешкој, где их је и поразила и протерала из Прага. Генерал Власов истина није био одушевљен таквим поступањем дела своје војске, али није ни забранио да се то учини, нити је казнио ову јединицу која је до краја свог постојања остала у сасатаву Руске ослободилачке армије. Шта више, Власов се управо после победе Буњаченкове Прве дивизије РОА над Немцима у Прагу, саветовао са Буњаченком после чега је и сам решио да лично ступи у контакт са Американцима не би ли спасио што више својих бораца, како је то изложено у Историји Власовске армије (http://militera.lib.ru/research/hoffmann/index.html).
Таквом понашању челника РОА узрок је чињеница да су Немци претходно одлучили да ову армију практично гурну у амбис. Наиме, када је Власов на позив Димитрија Љотића кренуо са својом армијом ка Словенији не би ли помогао тамо сконцентрисаним србским националистима, Немци им то нису дозвоили, већ су их скренули ка Чехословачкој у “сендвич” између Американаца и црвеноармејаца где је РОА, као најбројнија антикомунистичка армија у свету, доживела жалостан завршетак (прочитати о томе у књизи Боривоја Карапанџића “Грађански рат у Србији”, на страни 430).
Дакле, јасно је да РОА није ратовала за Немце, а поготово није тачно да је “остала уз њих до краја” како су то покушавали да представе некада Совјети, а данас љубитељи Хитлера међу младим руским националистима. Када је пропала нада Власова и бораца РОА, да се може срушити комунизам у Русији, и када им је онемогућено да дођу у Словенију, нису имали мотива за борбу и гледали су искључиво да спашавају своје животе. Није их занимла борба Немаца против Англо-Американаца. Уосталом, припадници Прве дивизије ове војске, не би вероватно ни у сну пуцали на Немце, да су ови према руском народу и Руској ослободилачкој армији били током рата коректни.
Дакле, руски добровољци из немачких редова, махом јесу били несумњиви родољуби, али се део њих без икаквих основа надао да ће Немци допустити обнову православне и националне Русије. Кажемо «без икаквих основа», с обзиром да су углавном и сами били сведоци немачке антируске политике.
Како год, да су Немци по питању односа према руском народу били на идеолошкој позицији Леона Дегрела, сви руски родољуби стали би на страну Немачке, а само окорели комунисти били би уз Црвену армију и Стаљина. Рат би у том случају трајао веома кратко, а православна и националана Русија била би обновљена. Међутим, Хитлер је остао веран русофобији, чак и када су му кола сасвим кренула низбрдо.
http://2.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yu3UiCKhI/AAAAAAAAALE/wTuVFGrbTUg/s200/150px-Dragos_Kalajic_22_07_02005.jpg (http://2.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yu3UiCKhI/AAAAAAAAALE/wTuVFGrbTUg/s1600-h/150px-Dragos_Kalajic_22_07_02005.jpg)У складу са наведеним, сасвим је разумљив следећи став Драгоша Калајића, који је засигурно један од најбољих овдашњих познавалаца идеолошких и историјских прилика из протеклог века на европском тлу:
“Велики, сложени и противуречни немачки покрет, Dautsche Bewegung, је препородилачки извео немачки народ из амбиса ратног пораза и очајања. Ипак, од мноштва струја и опција Dautsche Bewegung — Немачком је овладала само једна и најгора, «национал-социјалистичка», кобно оптерећена националним егоизмом или идиотизмом (у старогрчком смислу те ознаке људске дебилности) и последичним непријатељством спрам других, словенских народа, што је на следећем испиту не само потпуно поништило све привредне, друштвене и културне успехе, постигнуте на првом, већ је изазвало и суноврат немачког народа у нови, још страшнији и дубљи амбис пораза и катастрофе.” (Драгош Калајић, “Ка словенској империји”, у књизи Русија устаје, стр. 170.)
http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yvVkiCKiI/AAAAAAAAALM/V-N53MNCN-Y/s200/mita.jpg (http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yvVkiCKiI/AAAAAAAAALM/V-N53MNCN-Y/s1600-h/mita.jpg)Исту поруку садржи и следећи закључак Димитрија Љотића:
“Он (Хитлер) хоће само да оствари своју мисао: за своју «најбољу и највишу расу људску» - аријевско-германску - животног простора, много простора, - не само за данашњи број, «већ и за онај кроз триста година». Он се служи у том смислу свим средствима. Нема тог средства пред којим би застао, ма то био и светски рат.” (Димитрије Љотић, Казна Европи, Наш пут, бр. 25, 1939.)
ТРЕБА ЛИ НЕМАЧКИ НАРОД ПОИСТОВЕЋИВАТИ СА ХИТЛЕРИЗМОМ?
Свакако, негативан карактер хитлеризма, не може се пресликати на читав немачки народ. Ова традиционално културна, патриотска, интелегентна и радна нација, у свим епохама свог постојања (па и у епохи национал-социјализма), имала је и нормалних родољуба који нису желели нити чинили никакво зло према руском, србском нити било којем другом народу. Ипак, на основу горе изнетих чињеница, јасно је због чега не може бити здраво нити нормално одушевљавање Хитлеровом идеологијом и његовом личношћу уопште, поготово код припадника руског и србског народа. Стога, уместо закључка ове идеолошко-историјске анализе, одговорићемо на њено поднасловно питање, које гласи: “Може ли словенски родољуб бити поштовалац Адолфа Хитлера?”. Као што је глупост неуништива, тако и пракса намеће позитиван одговор на постављено питање. Али они припадници словенске групе народа, који воле свој народ и своје Словенство, или макар мисле да га воле, а одушевљавају се истовремено Хитлеровим ликом и делом, истрајавају у вулканској противречности. Они веома подсећају на данашње «патриотске комунисте» (као на пример НКПЈ Бранка Китановића) који кривотворе комунизам, покушавајући да представе како Маркс или Лењин наводно нису уопште били против патриотизма. Уколико су србским и руским «национал-социјалистима» познате наведене чињенице које доказују антисловенство Хитлерове политике, онда се може закључити да је реч о особама које болују од својеврсног вида национал-мазохизма, а било какав вид мазохизма, неминовно уноси конфузију, смутњу и контрапродуктивност у поље борбе за национални интерес и опстанак, и зато га ваља одстранити.
Od istog autora sa istog sajta
http://1.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yqHEiCKUI/AAAAAAAAAJc/SkUXmyvlJGI/s200/218703784_3de23ee91d.jpg (http://1.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yqHEiCKUI/AAAAAAAAAJc/SkUXmyvlJGI/s1600-h/218703784_3de23ee91d.jpg)Као вид идејне опозиције владајућој и неприкосновеној либералној демократији, појављују се на европском Западу и у САД, неколико деценија по окончању Другог светског рата, политичке групације такозваног Трећег пута (или Треће позиције), које изражавају супротстављеност, како догми демократије тако и комунизму, нудећи притом алтернативу како на плану система вредности тако и у сфери државног устројства. Једна од идеологија из овог иначе нимало хомогеног трећепуташког идеолошког спектра, јесте и модификовани, или боље рећи кривотворени национал-социјализам. Наиме, 1962. године, Колин Џордан, оснивач организације Британски покрет, и Џорџ Линколн Роквел, вођа Америчке наци партије, објављују тзв. Котсволдску декларацију, коју су назвали “фундаменталним прогласом савременог национал-социјалистичког погледа на свет”. Овим актом основана је Светска унија национал-социјалиста (World Union of National Socialists), чиме су ударени темељи овом међународном покрету, за чији ће успон током осамдесетих година протеклог века, најзаслужнији бити енглески рок музичар Иан Стјуарт Доналдсон, под чијим се утицајем ова идеја кривотвореног хитлеризма шири по читавом Западу. Кажемо кривотвореном, јер следбеници ове нове идеологије потпуно неосновано покушавају да Хитлеровом национал-социјализму негирају уско германски карактер и да сходно томе Хитлера представе као борца за Европу нација. Слична ситуација идеолошког фалсификата настаје са покретом тзв. «левих патриота» који покушавају наказну комунистичку идеологију објаснити и представити као про-патриотску.
На словенски Исток Европе, поменута идеја кривотвореног хитлеризма, продире крајем осамдесетих и почетком деведесетих година протеклог века, најчешће заједно у пакету са skinhead подкултуром којој је управо музичар Иан Стујарт дао печат хитлеризма. Реч је о времену када на Истоку почиње да трули комунистички одбрамбени механизам, који се више није могао одупрети културним и подкултурним упливима са капиталистичког Запада.
Иако на друштеној маргини, ова идеја кривотвореног национал-социјализма и данас је присутна у свим словенским земљама. Међутим, и сама присутност такве идеје унутар свих http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yqskiCKVI/AAAAAAAAAJk/fOVSvyBpeGo/s200/45477F75CFCD0.jpg (http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yqskiCKVI/AAAAAAAAAJk/fOVSvyBpeGo/s1600-h/45477F75CFCD0.jpg)или бар већине ових народа, а пре свега код руског, србског, чешког и пољског, крајње је морбидна. Има доста разлога који подупиру овакав закључак. Најпре ваља истаћи да је деификација расе која има утемељења у германском искону, сасвим туђа изворном словенском духу који на прво место поставља: духовне вредности, жећ за религиозном истином и тежњу ка универзалним принципима правичности, како су то доказали руски словенофили још у претпрошлом веку, изводећи тај закључак из бројних историјских чињеница. Заправо, православно Хришћанство као срж руске и србске националне идеје, сасвим је неспојиво са паганском концепцијом Хитлерове идеологије.
Ипак, због опширности теме, у овој анализи посветићемо се углавном конкретном односу немачког национал-социјализма према Словенству. Нећемо овом приликом улазити у питање исправности и смислености самих идејних начела ове данашње кривотворене «национал-социјалистичке» идеологије, већ ћемо само образложити због чега је немогуће спојити Адолфа Хитлера и његов национал-социјализам, са борбом за свеаријевски интерес за који кажу да се боре данашњи љубитељи Хитлера. Конкретно, фокусираћемо се на документе који сведоче о Хитлеровом делатном односу према руском народу, јер је тај однос најбољи показатељ његовог антисловенског приступа, а самим тим и чињенице да његов идеал никако и никада није био панаријевски концепт Европе нација, већ искључиво борба за Немачку истину. У вези са тим познато је и да се у Трећем рајху уместо термина “индоевропски”, користио термин “индогермански”, што указује да су се под појмом Аријеваца у национал-социјализму подразумевали искључиво Германи као “најчистији” припадници беле расе.
http://1.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yrEEiCKWI/AAAAAAAAAJs/VQ68C2u5F1E/s200/europe-after-world-war-1-1.jpg (http://1.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yrEEiCKWI/AAAAAAAAAJs/VQ68C2u5F1E/s1600-h/europe-after-world-war-1-1.jpg)Али осврнимо се најпре укратко на Хитлеров однос према србском и руском народу у области теорије. Наиме, још у спису Мајн кампф, Хитлер описује Србе као лукаве провокаторе (у вези са поводом за избијање Првог светског рата), и без обзира на свој негативан однос према Аустро-Угарској монархији, апсолутно оправдава и безрезервно подржава њену агресију на Србију:
“Неправда се чини бечкој влади што је данас засипају прекорима због форме и садржине ултиматума који је она поставила... Аустрија је на својој јужној граници имала једног огорченог и смртног непријатеља који је у све краћим периодима провоцирао монархију.”
(Адолф Хитлер, «Моја борба», при почетку поглавља «Светски рат»)
У истом поглављу, Хитлер пише и како је подржавао Јапан против Русије у рату из 1905. године, и то управо из антисловенских побуда:
“Руско-јапански рат затекао ме је већ битно зрелијим, али и пажљивијим. Тамо сам већ из више националних разлога заступао једну страну и сместа се ставио, при изношењу нашега мишљења, на страну Јапанаца. У поразу Руса, видео сам и пораз аустријског Словенства.”
Такође, у овом спису, Хитлер у расистичком маниру омаловажава руски народ, приписујући му државотворну неспособност, истичући како је Русија пропала услед “изједања расно супериорног германског језгра своје елите”:
“Организација руске државне творевине није била резултат државно-политичких способности Словенства у Русији, већ пре само чудесан пример државно-стваралачке ефикасности германских елемената у мање вредној раси. Тако су створени многи моћни рајхови на земљи. Нижи народи са германским организаторима и господарима, као вођама истих, су чешће него једном набујали до силовитих државних творевина и настављали да постоје, док год се одржавало расно језгро образујуће државне расе. Вековима је Русија изједала то германско језгро својих виших водећих слојева.”
(Адолф Хитлер, Моја борба, том II, поглавље «Државне границе стварају људи и мењају људи»)
Нећемо овде говорити о бесмислености и неутемељености ових расистичких теза, већ ћемо само констатовати њихово присуство у идеологији немачког национал-социјализма.
Уопште, у «Мојој борби», Хитлер колонијалној интерконтиненталној политици супротставља принцип ширења државне територије унутар континента, у правцу Истока, што ће се касније током Другог светског рата и пробати остварити у пракси немачке државне и војне политике. По долску национал-социјалиста на власт у Немачкој, Германски институт званично износи тезу о инфериорности Словена у односу на Германе и западноевропске народе уопште.
Истина, свој антисловенски потенцијал Хитлер није намеравао безусловно да испољи над србским народом. Шта више, из разлога тактичке природе, настојао је да Краљевину Југославију придобије за савезника, не би ли је отргао од утицаја својих ратних непријатеља, нудећи притом веома повољне услове за потписивање споразума са Тројним пактом. Ипак, Херман Нојбахер, главни Хитлеров дипломата за Балкан, у својим мемоарима сведочи да Хитлер, иако је признавао ратничку способност Срба, никада није био искрено пријатељски настројен према србском народу већ је подозревао од могућности евентуалног стварања јаке србске државе. Хитлер је сматрао да се “не сме никада допустити да на Балкану постане један народ сувише моћан, који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге”(«Срби у мемоарима Хермана Нојбахера», Јасен, Београд 2007, стр. 74).
http://1.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yrTEiCKXI/AAAAAAAAAJ0/faTO_XylxfE/s200/180px-Neubacher.jpg (http://1.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yrTEiCKXI/AAAAAAAAAJ0/faTO_XylxfE/s1600-h/180px-Neubacher.jpg)Извор Хитлеровог антисрбства, према Нојбахеру, везан је за догађаје око Првог светског рата:
“Хитлер је припадао оној врсти Аустријанаца, који полако изумиру, а који је од 1914. године у себи носио антисрбски комплекс и то због убиства престолонаследника у Сарајеву и избијања Првог светског рата. Срби су за њега: бомбаши, убице краљева, завереници, пучисти и кривци за светске пожаре и европске ратове.”(Исто, стр. 84.)
И познати ревизионистички историчар Дејвид Ирвинг, у предговору књиге “Хитлеров рат” истиче да је код Хитлера постојала штетна и емоционална мржња према Србима. (Види: David Irving, Hitler’s War – free download (http://www.fpp.co.uk/books/Hitler/index.html))
Истина, током немачке окупације Србије у Другом светском рату, велики број немачких војника понашао се коректно, па чак и пријатељски према србском народу. Било је међу њима свакако пуно обичних људи који нису идеолошки индоктринирани у антисловенском смеру, утолико више што су најборбенији и идеолошки најпосвећенији елементи Вермахта упућени на Источни фронт. Мада и није никакав нарочити подвиг сажалити се на окупирани беспомоћни србски народ који жестоко страда. Витешки подвиг је, на пример, то што су србски заробљеници у Немачкој по оконачању рата, према сведочењу немачког пастора Фридриха Грисендорфа, делили бомбоне немачкој деци иако су знали за злочине нациста према свом народу. Све у свему, ни ти светли детаљи са немачке стране, не могу опрати црнило у које је окупатор завио србски народ. Хитлерова Немачка је свакако одговорна за стравични геноцид и зверства над Србима у такозваној НДХ и другим њеним сателитским антисрбским творевинама. Срби су у потпуности стављени ван закона и могао их је зверски убијати и мучити ко је год желео. На Нојбахерову молбу Хитлеру да забрани усташка зверства над Србима, овај је лаконски прокоментарисао: “И ја сам поглавнику казао да није могуће тек тако искоренити једну такву мањину, јер је она једноставно превелика!”(«Срби у мемоарима Хермана Нојбахера», стр. 84).
Међу свирепим злочинцима над Србством тих несрећних дана, било је и доста овдашњих муслимана од којих су неки сачињавали и СС дивизије (“Ханџар” и “Скендербег”). Занимљиво је тим поводом, сагледати и Хитлеров однос (по Нојбахеровом казивању) према овдашњим муслиманима и исламској вери уопште:
“http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yrlkiCKYI/AAAAAAAAAJ8/ZyxWjhLWFdU/s200/handschar.jpg (http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yrlkiCKYI/AAAAAAAAAJ8/ZyxWjhLWFdU/s1600-h/handschar.jpg)За ислам Хитлер је имао веома много симпатија: «То је мушка религија! Да су Немци муслимани, у историји би тада постигли много више!», казао је једном приликом. За једног неверника као што је Хитлер, то представља знатно признање за вредности једне постојеће религије... У сваком случају, у односу на Балкан, Хитлер је заступао позитивну политику према муслиманима. Тиме је наставио традиционалну политику Беча...”(Исто, стр. 84).
Овде се види још једна велика противречност код данашњих љубитеља Хитлера, који себе представљају као борце за одбрану европске културе од муслиманске најезде, а узор им је особа која велича ислам.
Но, вратимо се анализи стања у окупираној Србији. Скоро сви немачки високи официри смештени на њеној територији, били су изразито антисрбски настројени. Предњачили су http://2.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yr7UiCKZI/AAAAAAAAAKE/FKcjLqpHQfY/s200/kragujevac_oktobar_1941.jpg (http://2.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yr7UiCKZI/AAAAAAAAAKE/FKcjLqpHQfY/s1600-h/kragujevac_oktobar_1941.jpg)генерал Нојхаузен и СС генерал Мајснер, који је отворено говорио како је сваки убијени Србин, успех за немачки Рајх. Комунистички и равногорски напади на Немце током 1941. године, јесу били бесмислени и штетни са становишта србског националног интереса, али они нису и не могу бити оправдање за сурове одмазде окупатора чије се размере не могу упоредити са немачким мерама против устаника у другим окупираним крајевима Европе, изузев у Русији и Пољској. Од словенских народа, једино су Бугари имали несумњиве, дугорочне и постојане Хитлерове симпатије, услед добрих трговинских односа њихове државе са Немачком, затим чињенице да су они савезници Немаца из претходног рата, као и услед немачког порекла бугарске владајуће династије. Што се Срба тиче, чињенице које указују на антисрбство хитлеризма, ипак не подразумевају безусловне Хитлерове претензије на србску територију. Иако је на идеолошком антисловенском плану био антисрбски оријентисан, нудио је како већ рекосмо, пријатељство Краљевини Југославији на политичко-дипломатском нивоу из разлога војно-тактичке природе. Такође, Хитлер Србе није омаловажаво као Русе. Може се заправо рећи да је он по питању признавања вредности србског народа имао противречан став. С једне стране, Словене (а Срби су Словени) сматрао је генерално нижом расом, али с друге стране сматрао је да су Срби најспособнији народ на Балкану.
Међутим онај ко на такав начин презире и омаловажава руски народ, не може, дугорочно гледано, ни Србима користити.
ОД ТЕОРИЈЕ КА ПРАКСИ
А управо је Русија односно руски народ тај према којем је Хитлер испољавао безусловно и крајње негативан однос. Они који данас кривотворе Хитлерову мисао и Хитлерово дело, покушавајући, како већ рекосмо, идеологију дотичног да прикажу као панаријевску а не као само пангерманску, настоје и да Хитлеров поход на руско тло оправдају његовим антикомунистичким и антијеврејским побудама. Нико не може оспорити Хитлеров антикомунизам, али дефинитивно Хитлер није СССР напао само због борбе против комунизма, већ и због обрачуна са руским народом, коме је настојао одузети широка пространства у циљу ширења животног простора за свој немачки народ.
Као доказ за наведену тврдњу, можемо навести доста релевантних историјских извора.
Пре свега, у «Мојој борби», Хитлер јасно каже следеће: “Крај јеврејске владавине у Русији ће бити и крај Русије као државе” (поглавље «Државне границе стварају људи и мењају људи»).
http://1.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ysMEiCKaI/AAAAAAAAAKM/hJbL2ntuiCU/s200/2792.jpg (http://1.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ysMEiCKaI/AAAAAAAAAKM/hJbL2ntuiCU/s1600-h/2792.jpg)Веома детаљно, сликовито и исцрпно, о односу Немаца према руском народу на Источном фронту писао је Димитриjе Љотић - истакнути антикомуниста, али и русофил коме тешко падају немачка злодела према братском руском народу. Ево шта Љотић пише у свом меморандуму Немцима са почетка 1944. године:
“У исто време када Немачка у Европи сматра то као успех ако добије као савезника икакав мајушни народ, она тера на Истоку руски народ међу своје најкрвавије непријатеље... У Немачкој се знало да руски народ није прихватио бољшевизам, да је стајао у оштрој опозицији против њега, да је чак, уколико је то било могуће показати, показивао своје непријатељство према њему. Знало се, кад дође рат, да ће се ово непријатељство показати на овај или онај начин... Знало се да је у Врховном Совјету... на 77% руског становништва, по слову конституције он имао само 17,6% представника.
На почетку рата, видело се да се руски народ не бори. До децембра те године је немачка војска имала велике и лаке успехе... Тек од децембра 1941. године наступа промена. Руски народ почиње да се бори и бори се још данас упркос огромних губитака и страшне исцрпљености... У почетку рата руски народ није био непријатељ Немачке и зато је Немачка у 1941. години била сасвим близу победе. Руски народ са ове стране фронта даје пребогату помоћ Немцима, иако је под невероватно тешким условима.
Руски народ с оне стране фронта стао је уз бољшевике, јер су они спретно искористили немачки став.
А немачки став по руском питању је следећи:
Нема Русије, руског народа. Место Русије постоји Остланд, а место руског народа – Украјинци, Белоруси, Великоруси, Козаци итд.
Најодлучнији противници бољшевизма, највећи пријатељи Немачке – руска емиграција, не смеју да иду на освојене територије и не смеју да дођу у додир ни са руским народом, ни са руским заробљеницима.
Када је генерал Власов почео своју активност и када су се стотине хиљада руских заробљеника почеле да пријављују код РОА, била му је изненада забрањена свака политичка акција и сваки додир са руским народом.
До скора је била службена теза да на Истоку живи један «Untermensh» и под овим именом постоји чак и један часопис. Још 1943. године тврдило се у званичним говорима да «степа излива своје хорде на Европу».
Са руским заробљеницима није се поступало као са осталима. Они су у огромном броју поумирали од глади.
Депортације руског становништва за различите сврхе као и остали поступци према њему не могу се упоредити са немачким поступцима према осталим окупираним народима.
Радници су морали да носе унижавајуће «Ост», чак и када су добровољно дошли из Русије живели су под најтежим условима, са мало слободе, лошије плаћени, слабије храњени него остали радници.
Они су били и остали најбољи радници, при чему је свештеницима било забрањено да овим људима и женама указује духовну помоћ.
http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ysckiCKbI/AAAAAAAAAKU/1fxrwSoSqTc/s200/2791.jpg (http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ysckiCKbI/AAAAAAAAAKU/1fxrwSoSqTc/s1600-h/2791.jpg)На овај начин се поступало и поступа према једном огромном народу од 150 милиона људи, који су иначе способни, жилави, неустрашиви пред патњом и смрти.
И поред свега, преко један ипо милион Руса сада хоће да се бори на страни Немачке. У међувремену се њиховом народу не само не признаје ранг савезника, него чак ни елементарна права на живот и име, нити им се признаје ранг честитих сабораца са свим правима.
1941. године се на таква излагања добијао одговор: «Ми се не боримо за друге»... У 1942. је одговорено: «Нема руског народа», у исто време када су прављени покушаји да се код делова руског народа пробуди воља да иступају као самостални.”
(Димитрије Љотић, Сабрана дела,књига IX, Нова Искра, стр. 106, 107, 108.)
Упечатљива сведочанства о русофобној позицији Немаца на Источном фронту, налазе се и у историјском роману «Капут» италијанског писца и немачког савезника Курциа Малапартеа:
“У њиховим (немачким) очима ширила се она тајанствена бела мрља, и они су почели да убијају заробљенике рањаваних ногу, непокретне, почели су да пале села која нису могла да дају четама што су ишле у реквизицију одређене количине жита и брашна, одређене количине кукуруза и јечма, одређени број коња, одређени број грла стоке. А када су се Јевреји проредили, почели су да вешају сељаке. Обесили би их за врат или ноге о дрвеће које је расло по сеоским трговима... Вешали су их поред тела Јевреја која је прала киша и која су се данима њихала под суморним небом, поред јеврејских паса што су висили на истој грани с господарима.”
(Курцио Малапарте, Кaputt, издање Вечерњих Новости, стр. 308, 309.)
А ево шта у послератном Писму немачком читаоцу пише бивши белгијски припадник Waffen SS-а Жан Тиријар, који се иначе не одриче и не каје због свог учешћа у рату али недвосмислно изражава неслагање са Хитлеровом антисловенском политиком, о којој јасно сведочи:
“Ако је Немачка 1945. године и била згромљена, томе је и сама допринела. Хитлер је желео да створи немачку Европу. Идеја «европске» Европе је превазилазила његово поимање. Човек у много чему изузетан, испољио је потпуну кратковидост по том питању... није се могао уздићи до помисли да и други народи могу имати завидне квалитете. Његов презир према Русу, Словену, био је разлог што је потценио одважност руског војника. Гебелсова пропаганда је Русе приказивала као сумњиве мешанце Татара, Монгола и Калмика. Фото-службе Одељења пропаганде и сниматељи «РК» фронта трудили су се да у томе један другог надмаше.
Претплаћен сам на часопис «Revue militare sovietique» (Совјетски војни преглед). Насупрот публикацијама гебелсовске пропаганде, у њему су совјетски војници приказани са пријатним лицима сасвим као наши момци, високи, са светлом кратко подшишаном косом и веселим погледом”.
(Жан Тиријар, «Писмо немачком читаоцу»,из књиге А. Дугина «Основи геополитике II», стр. 253.)
На исти начин о Хитлеровој антируској политици сведочи и Тиријаров сународник, чувени пуковник Waffen SS-а и предратни вођа белгијских рексиста Леон Дегрел, који се током рата борио на Источном фронту. Овај одани Хитлеров следбеник, ипак није подржавао антируску политику свога вође:
“Продирући у Русију, Немци који су били подвргнути доиста претерано припростој нацистичкој индоктринацији, замишљали су да су једина вредна бића у универзуму Арија... Може се замислити изненађење Немаца када су, силазећи кроз Русију, сретали само плаве с азурним очима... И плавуше! И то какве плавуше! Високе девојке с поља, блиставе, снажне, с јасним плавим очима, природније и здравије од свега што је окупљала Хитлер-Јунгенд. Није било могуће замислити аријевску расу, ако би се држало светих канона хитлеризма”.
(Леон Дегрел, «Hitler pre mile anni. Monfalcone», према: Драгош Калајић, «Европска идеологија», стр. 230, 231.)
http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ystkiCKcI/AAAAAAAAAKc/1IQdslEs730/s200/180px-Degrelle_1943.jpg (http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ystkiCKcI/AAAAAAAAAKc/1IQdslEs730/s1600-h/180px-Degrelle_1943.jpg)Исте утиске Дегрел износи и у свом последњем интервјуу, датом руском часопису “Елементи”:
“Руси су велики народ. Када смо ми дошли на вашу земљу, били смо уверени да ћемо се срести са марксистичким подљудима азијатског типа и варварске културе. Тако нас је учила наша пропаганда. Но веома брзо смо схватили да је то била лаж. Руси и Украјинци, то су велики народи, индоевропски народи: мужествени, благородни и великодушни... Брзо сам схватио да је идеја колонизације Русије опасна и ненужна илузија. Ја сам одмах покушао објаснити такав свој став Химлеру и Хитлеру. Али ви знате како су снажне биле пангерманске предрасуде. Колико је само труда мени било потребно да убедим Химлера да промени однос према Валонцима и Французима, а такође и другим Европљанима негерманског рода... али било је јако мало времена а после је почео рат.” (Преузето и преведено са интернет странице сајта Arcto.Ru (http://www.arcto.ru/modules.php?name=News&file=print&sid=488).)
Треба напоменути и да је у оквиру немачког национал-социјалистичког покрета, било и другачијих ставова у односу на доминирајућу позицију у складу са којом је вођена спољна политика и пропаганда. Наиме, окултистичка организација “Anenerbe” (Наслеђе предака) као научни одсек SS-а, уместо усконационалног германизма као обележја спољне политике http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ytLkiCKdI/AAAAAAAAAKk/TR4qNLe6rtQ/s200/IndianSS4.jpg (http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ytLkiCKdI/AAAAAAAAAKk/TR4qNLe6rtQ/s1600-h/IndianSS4.jpg)и пропаганде Трећег рајха, залагала се за јединствену Европу, подељену на етничке регионе са неофеудалним центрима, при чему се немачком народу није давао никакав надређени положај. Иначе ни Waffen SS се не може представити као панаријевска организација, јер су у њен састав временом ступили и бројни представници неаријевских народа – Арапи, Шиптари, индијски Дравиди, Татари, Турци, азијски и блискоисточни муслимани итд. Циљ је био сакупити што више људи који ће се борити за Трећи рајх.
Истина, у току рата дошло је до делимичног еволуирања у тактици у виду промене званичне политичке стратегије Трећег рајха, у правцу паневропских стремљења. То је била последица губитка илузије у преокрет британске политике, затим ступања Америке у рат, као и нежељеног преокрета на Источном фронту. Међутим, на основу горе наведених извора, јасно је да је однос према руском народу остао непромењен.
Према писању Елен Карер д’ Анкос, истакнуте «француске» русофобкиње, у немачком војно-политичком врху су постојале три тенденције односно три предлога по питању тактике пред напад на СССР - Хитлеров, Розенбергов и предлог генерала Јодла:
“Алфред Розенберг је у Берлину замислио један фантастичан план распарчавања Совјетског Савеза. Свестан експлозивног потенцијала једне многонационалне државе, уз то једине државе те врсте у Европи, Розенберг је предложио Немачкој да игра на карту национализма да би убила Совјетски Савез, свела Русију на државу залеђа окренуту према Истоку, враћену својој азијској мисији; да је опколи мрежом националних држава које би Немачка створила и ставила под своју зависност... Али Розенбергове идеје су биле нападнуте са две стране. Од једног дела војне команде, који је предводио генерал Јодл: по његовом мишљењу, подршка конгломерата мањих нација би изазвала опозицију главне нације, руске, док би разуман циљ био придобити руску нацију и одвојити је од њених вођа, да би се совјетска држава срушила изнутра.
Другу крајност је представљао Хитлеров пројекат који није био мање негативан. Са Хитлерове тачке гледишта, требало је да Немачка колонизира сав совјетски простор без разлике. Стварање националних влада стављало је хипотеку на будућност и компликовала подухват сутрашњих колонизатора. Било да су Украјинци или Руси, сви грађани Совјетског Савеза били су за Хитлера «Untermenshen» - подљуди. Зашто их онда разликовати?
Ти отпори су паралисали политику ослонца на народе СССР-а, коју је предлагао Розенберг, и на крају су их разочаране и престрашене немачким насиљем на Истоку, гурнули у наручје федерације”.
(Елен Карер д’ Анкос, L’ Empire eclate, Paris, Flamarion,1978, стр. 29, 30. Преузето из књиге: Марко С. Марковић, Српска апологија Русије I, стр. 232, 233.)
Елен Карер у овом тексту из 1978. године, настоји да препоручи западним челницима примену Розенбергове тактичке замисли у борби против руског народа, што је у великој мери и спроведено у дело почевши од рушења Берлинског зида па до данас. Није ли то симптоматично, што евроатлантисти и ционисти прећутно а понекад и јавно рехабилитују национал-социјалистички антирусизам, примењујући његове тактичке методе? Поготово ако узмемо у обзир да једна данашња улица у западном проамеричком делу Украјне носи http://2.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ytiUiCKeI/AAAAAAAAAKs/3CE3xtWVZbQ/s200/WaffenSSshields.jpg (http://2.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4ytiUiCKeI/AAAAAAAAAKs/3CE3xtWVZbQ/s1600-h/WaffenSSshields.jpg)назив по СС дивизији “Галиција” (види: Галиция против Украины (http://www.contr-tv.ru/common/243/)), и да градски споменици припадницима СС јединица широм Естоније ничу последњих година као печурке после кише и то уз пуну подршку прозападних власти ове НАТО државе (погледати текст на сајту Лента.Ру (http://lenta.ru/news/2005/11/10/monument/)).
Стога је јасно да иза рушења споменика црвеноармејцима у балтичким НАТО државама, не стоје антикомунистичке већ чисто антируске побуде. А посебно конфузна ситуација, као последица нацистичког антирусизма из Другог светског рата, постоји у данашњој Белорусији, где су Лукашенкова совјетска знамења (иначе званични државни симболи од 1994. године) постала симбол патриотизма, антизападњаштва и борбе за јединство руског народа а националистичка знамења која данас користи проамеричка белоруска опозиција (а која су у Другом светском рату користили припадници белоруских СС јединица), постала су симбол љубави према Америци, ЕУ, Сорошу и његовим парама.
О РУСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА ИЗ НЕМАЧКИХ РЕДОВА
Познат је податак о великом броју Руса који су се на Источном фронту добровољно борили на немачкој страни па се може поставити питање, због чега су они то чинили, ако је http://4.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yt50iCKfI/AAAAAAAAAK0/CAQ-s2jv0mU/s200/vlasov03.jpg (http://4.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yt50iCKfI/AAAAAAAAAK0/CAQ-s2jv0mU/s1600-h/vlasov03.jpg)Хитлерова политика према Русима била заиста онаква како то указују наведени извори? Да ли су ти добровољци онда све сами издајници или пак родољуби који услед разумљиво огромне мржње према комунизму, нису могли или нису желели да уоче и неке друге врсте претњи за руски народ. Уверени смо да је у питању ово друго, утолико више што се и на основу исказа или поступања самих руских добровољаца, може доћи до истих оних закључака које нам саопштавају горе изнети извори.
Ево тим поводом, исказа једног од браће Сахновски, истакнутих добровољаца који су основали руски православно-монархистички батаљон под окриљем Дегрелове СС дивизије Валонија:
“У немачкој војсци налазио се значајан број руских добровољаца, који су долазили како из редова заробљеника (црвеноармејаца), тако и од локалног становништва, па када се формирала Власовска армија (РОА), тај број је знатно превазилазио капацитет, и износио је укупно више од 2 000 000 људи... и то без обзира на све грешке немачког командовања и злочиначку «источну политику» Розенберга.” (Преведени цитат је преузет из текста Н.И. Сахновский. Из воспоминаний (http://www.roa.ru/sahnowski.html).)
У истом тексту се говори и како немачки помоћници-преводиоци, испољавају мржњу према народу и подстичу дерусизацију Малорусије (Украјне) форсирајући некакав хибридни језик очишћен од свих обичних руских речи и израза. Сахановски каже да су Немци упорно спроводили овакву «тупаву политку», без обзира на катастрофалне резултате које је доносила.
Дакле, јасно је да су руски добровољци у немачким редовима Хитлера доживљавали углавном као мање зло, а не као позитивну личност, изузев можда у самом почетку рата, када су немачки војници у многим крајевима руске земље дочекивани хлебом и сољу од стране народа који је мислио да ће му Хитлер донети слободу. Мада, како и Дегрел сведочи, доста немачких војника је током рата одбацило презир према руском народу, упркос државној антируској политици и пропаганди, што је код једног дела добровољаца (Козака из СС јединица са југа Русије) који нису били сведоци немачких злодела и Хитлерове антируске пропаганде, створило искрене симпатије према Трећем рајху.
http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yuRkiCKgI/AAAAAAAAAK8/W0f5ZVvImPk/s200/3.jpg (http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yuRkiCKgI/AAAAAAAAAK8/W0f5ZVvImPk/s1600-h/3.jpg)Што се тиче генерала Александра Власова и Руске ослободилачке армије, њихову позицију сликовито описује следећи цитат из текста о историјату ове армије:
“Само је део прогресивно мислећих немачких официра и чиновника, покушао да искористи супротстављеност између руског народа и бољшевичког режима, али је такве покушаје у потпуности упропастила Хитлерова «источна политика» која је створена да би уништила Русију. А с друге стране вође РОА покушали су искористити у свом интересу Немачку, но будући да су пуно зависили у својим дејствима од воље немачког руководства, остварили су безначајне резултате. Њима није дозвољено да постану «Трећа сила» између хитлеровске Немачке и стаљиновског Совјетског савеза, и они су били раздављени од стране два тоталитарна режима.” (Са интернет странице Roa.Ru (http://www.blogger.com/www.roa.ru).)
Иначе, треба рећи и да је прва дивизија РОА под командом генерала Буњаченка, ступила крајем рата у борбу против Немаца у Чешкој, где их је и поразила и протерала из Прага. Генерал Власов истина није био одушевљен таквим поступањем дела своје војске, али није ни забранио да се то учини, нити је казнио ову јединицу која је до краја свог постојања остала у сасатаву Руске ослободилачке армије. Шта више, Власов се управо после победе Буњаченкове Прве дивизије РОА над Немцима у Прагу, саветовао са Буњаченком после чега је и сам решио да лично ступи у контакт са Американцима не би ли спасио што више својих бораца, како је то изложено у Историји Власовске армије (http://militera.lib.ru/research/hoffmann/index.html).
Таквом понашању челника РОА узрок је чињеница да су Немци претходно одлучили да ову армију практично гурну у амбис. Наиме, када је Власов на позив Димитрија Љотића кренуо са својом армијом ка Словенији не би ли помогао тамо сконцентрисаним србским националистима, Немци им то нису дозвоили, већ су их скренули ка Чехословачкој у “сендвич” између Американаца и црвеноармејаца где је РОА, као најбројнија антикомунистичка армија у свету, доживела жалостан завршетак (прочитати о томе у књизи Боривоја Карапанџића “Грађански рат у Србији”, на страни 430).
Дакле, јасно је да РОА није ратовала за Немце, а поготово није тачно да је “остала уз њих до краја” како су то покушавали да представе некада Совјети, а данас љубитељи Хитлера међу младим руским националистима. Када је пропала нада Власова и бораца РОА, да се може срушити комунизам у Русији, и када им је онемогућено да дођу у Словенију, нису имали мотива за борбу и гледали су искључиво да спашавају своје животе. Није их занимла борба Немаца против Англо-Американаца. Уосталом, припадници Прве дивизије ове војске, не би вероватно ни у сну пуцали на Немце, да су ови према руском народу и Руској ослободилачкој армији били током рата коректни.
Дакле, руски добровољци из немачких редова, махом јесу били несумњиви родољуби, али се део њих без икаквих основа надао да ће Немци допустити обнову православне и националне Русије. Кажемо «без икаквих основа», с обзиром да су углавном и сами били сведоци немачке антируске политике.
Како год, да су Немци по питању односа према руском народу били на идеолошкој позицији Леона Дегрела, сви руски родољуби стали би на страну Немачке, а само окорели комунисти били би уз Црвену армију и Стаљина. Рат би у том случају трајао веома кратко, а православна и националана Русија била би обновљена. Међутим, Хитлер је остао веран русофобији, чак и када су му кола сасвим кренула низбрдо.
http://2.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yu3UiCKhI/AAAAAAAAALE/wTuVFGrbTUg/s200/150px-Dragos_Kalajic_22_07_02005.jpg (http://2.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yu3UiCKhI/AAAAAAAAALE/wTuVFGrbTUg/s1600-h/150px-Dragos_Kalajic_22_07_02005.jpg)У складу са наведеним, сасвим је разумљив следећи став Драгоша Калајића, који је засигурно један од најбољих овдашњих познавалаца идеолошких и историјских прилика из протеклог века на европском тлу:
“Велики, сложени и противуречни немачки покрет, Dautsche Bewegung, је препородилачки извео немачки народ из амбиса ратног пораза и очајања. Ипак, од мноштва струја и опција Dautsche Bewegung — Немачком је овладала само једна и најгора, «национал-социјалистичка», кобно оптерећена националним егоизмом или идиотизмом (у старогрчком смислу те ознаке људске дебилности) и последичним непријатељством спрам других, словенских народа, што је на следећем испиту не само потпуно поништило све привредне, друштвене и културне успехе, постигнуте на првом, већ је изазвало и суноврат немачког народа у нови, још страшнији и дубљи амбис пораза и катастрофе.” (Драгош Калајић, “Ка словенској империји”, у књизи Русија устаје, стр. 170.)
http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yvVkiCKiI/AAAAAAAAALM/V-N53MNCN-Y/s200/mita.jpg (http://3.bp.blogspot.com/_TILsCBYL3VY/R4yvVkiCKiI/AAAAAAAAALM/V-N53MNCN-Y/s1600-h/mita.jpg)Исту поруку садржи и следећи закључак Димитрија Љотића:
“Он (Хитлер) хоће само да оствари своју мисао: за своју «најбољу и највишу расу људску» - аријевско-германску - животног простора, много простора, - не само за данашњи број, «већ и за онај кроз триста година». Он се служи у том смислу свим средствима. Нема тог средства пред којим би застао, ма то био и светски рат.” (Димитрије Љотић, Казна Европи, Наш пут, бр. 25, 1939.)
ТРЕБА ЛИ НЕМАЧКИ НАРОД ПОИСТОВЕЋИВАТИ СА ХИТЛЕРИЗМОМ?
Свакако, негативан карактер хитлеризма, не може се пресликати на читав немачки народ. Ова традиционално културна, патриотска, интелегентна и радна нација, у свим епохама свог постојања (па и у епохи национал-социјализма), имала је и нормалних родољуба који нису желели нити чинили никакво зло према руском, србском нити било којем другом народу. Ипак, на основу горе изнетих чињеница, јасно је због чега не може бити здраво нити нормално одушевљавање Хитлеровом идеологијом и његовом личношћу уопште, поготово код припадника руског и србског народа. Стога, уместо закључка ове идеолошко-историјске анализе, одговорићемо на њено поднасловно питање, које гласи: “Може ли словенски родољуб бити поштовалац Адолфа Хитлера?”. Као што је глупост неуништива, тако и пракса намеће позитиван одговор на постављено питање. Али они припадници словенске групе народа, који воле свој народ и своје Словенство, или макар мисле да га воле, а одушевљавају се истовремено Хитлеровим ликом и делом, истрајавају у вулканској противречности. Они веома подсећају на данашње «патриотске комунисте» (као на пример НКПЈ Бранка Китановића) који кривотворе комунизам, покушавајући да представе како Маркс или Лењин наводно нису уопште били против патриотизма. Уколико су србским и руским «национал-социјалистима» познате наведене чињенице које доказују антисловенство Хитлерове политике, онда се може закључити да је реч о особама које болују од својеврсног вида национал-мазохизма, а било какав вид мазохизма, неминовно уноси конфузију, смутњу и контрапродуктивност у поље борбе за национални интерес и опстанак, и зато га ваља одстранити.
Od istog autora sa istog sajta