CosmicWolf
24-03-08, 02:56
Evo i tri intervjua od pokojnog Dragoša.
Ekskluzivno iz Rima
INTERVJU: DragoÅ¡ Kalajić
POKUÃ…Â*ALI SU DA ME UBIJU!
Poznati intelektualac otkriva kako je izbegao "tihu likvidaciju" u Kliničkom centru i kako ga je Đinđić prozvao "salonskim faÅ¡istom"
Književnik, slikar, intelektualac, Srbin... DragoÅ¡ Kalajić je, kao Å¡to to kaže naslov njegove knjige, jedan od poslednjih istinskih, "starozavetnih" Evropljana. O tome govori i činjenica da se izvodi iz njegovog dela "Rusija ustaje" čitaju za govornicom Dume, a kod nas prećutani roman "Poslednji Evropljanin" dobio je proÅ¡le godine nagradu Saveza pisaca Rusije - kao najbolji strani roman.
Nedavno je Kalajić u Rimu, gde trenutno živi, imao veoma uspelu samostalnu izložbu slika, a u stalnom stvaranju nije uspela da ga omete ni podmukla bolest, sa kojom se bori već izvesno vreme. Posle dužeg vremena, on je pristao da govori za jedan domaći list, a Kurir ekskluzivno prenosi njegova razmiÅ¡ljanja iz svojevrsnog političkog i mentalnog azila u Italiji.
U grupi ste srpskih intelektualaca - nekad "moralno-politički nepodobnih", a danas "politički nekorektnih" - kojima je, u rasponu od svega mesec dana, otkriven rak grla. Da li je to slučajnost?
- Mislim da je u mom i u slučaju Mome Kapora bilo kobno Å¡to smo se 1995. godine naÅ¡li na mestima u Bosni gde su NATO bombarderi izručili tone radioaktivnih bombi, kada su SAD, prema rečima francuskog generala Galoa, "povele atomski rat protiv Evrope".
Priča se da je operacija kancera u Beogradu, koja je prethodila VaÅ¡em odlasku u Italiju, zapanjujuća po nemarnosti lekara.
- Ni devet meseci nakon operacije, na Kliničkom centru niko nije uočio da je njihov glavni hirurg ostavio pola inače malog tumora da se razvija i buja, premda mi je samouvereno tvrdio da je odstranio viÅ¡e nego Å¡to treba. Kad je konzilijum milanske bolnice "Humanitas" pregledao beogradske snimke, jedan lekar mi je priÅ¡ao i otvoreno rekao: "Ja vas znam s televizije, kad ste branili srpsku stvar. Pretpostavljam da ste u vaÅ¡oj zemlji poznatiji, meni ovo liči na pokuÅ¡aj elegantne likvidacije."
Da li i dalje polažete velike nade u Srbiju i smatrate naÅ¡e friÅ¡ke ratove herojskom avangardom u Å¡irokom pokretu "uspravljanja evropskog čoveka"? Vidite li na srpskoj političkoj i kulturnoj sceni snage sposobne da odgovore na takve izazove epohe?
- Zahvaljujući ratovima stekao sam uvid u naÅ¡u istinsku, ali vazda odbačenu elitu, u Srbiji i rasejanju. Bio bih u stanju da sada, odmah, sastavim bar tri vlade sposobne da u roku od najviÅ¡e dve godine preporode Srbiju, odbace nametnute sisteme uniÅ¡tavanja privrede, zaduživanja i rasprodaje za budzaÅ¡to, te usvajanja nemačkog modela, koji podrazumeva oslanjanje na sopstvene snage, zaÅ¡titu sopstvene proizvodnje, pokretanje velikih javnih radova i privilegovanje interesa zajednice a ne pohlepe pojedinaca.
Ako biste sutra postali ministar kulture, Å¡ta bi činilo VaÅ¡ program?
- Prvo bih Beograd pretvorio u centar velike kontraofanzive evropske filmske i video proizvodnje, nudeći svetu sve, od lakih komedija i srceparajućih melodrama, do remek-dela onih koji su danas u Evropi onemogućavani jer su "politički nekorektni". S tako stečenim sredstvima finansirao bih veliki pokret kulturnog uzdizanja stanovnika Srbije koje okupatori, posredstvom uniÅ¡tenja sistema obrazovanja i TV-kretenizovanja, pripremaju za novo poturčavanje, u okviru Evropske unije.
Kakvo je Vaše mišljenje o književnim nagradama u Srbiji, posebno o najvažnijoj, NIN-ovoj?
- Ne bih menjao nijednu stranicu dnevnika koji Dragan Jovanović redovno objavljuje u NIN-u za skoro sve romane koji su tu godinama nagrađivani. To je psihopatoloÅ¡ki razumljiva pojava jer dotični žiri, po pravilu, biva sastavljan od intelektualnih i moralnih kepeca, Å¡to zavidljivo mrze sve viÅ¡e od sebe, obuzeti provincijskim kompleksom inferiornosti. No, pravo pitanje je zaÅ¡to srpski radikali, zaÅ¡to patriotska Srbija ne stvara svoj sistem vrednosti, premda za to postoje moćni kritički umovi, poput onog u NebojÅ¡e Vasovića.
VaÅ¡i oponenti su Vam pripisivali različite etikete, a veoma često je koriÅ¡ćena ona "salonski faÅ¡ista". S obzirom na to da je VaÅ¡a druga supruga rimska grofica, u toj etiketi reč "salonski" zaista stoji. Komentar?
- Tu etiketu je proizveo Zoran Đinđić, za potrebe jednog pamfleta protiv mene, od Crnjanskog ukravÅ¡i, preinačivÅ¡i i obesmislivÅ¡i izraz "salonski komunisti". Komunistima doista nije mesto u salonima, već u fabrikama, dok su saloni, pak, prirodan ambijent faÅ¡ista. Najistaknutiji "faÅ¡isti" evropske kulture bili su Å¡ampioni najboljih salona, od D'Anuncija i Paunda, do Jingera i Crnjanskog. Kako priznaje najslavnija feministkinja, a potvrđuje Erika Džong, "žene obožavaju faÅ¡iste". Evo i sad, sedom i na pragu starosti, od mondenskog Å¡etaliÅ¡ta GÅ¡tada do prijema u rimskim salonima prinčeva Ruspoli ili Kolona, nametljivo mi se nude zgodne i mnogo mlađe, naočigled pomenute supruge, koja je takođe mlada, carski otmena i prelepa, lepÅ¡a i od tajanstvene Ave Gardner, a kamoli banalne Monike Beluči. Naravno, dobro znam da to nije posledica neke moje fascinacije već ogromne nestaÅ¡ice muÅ¡karaca, koji masovno dezertiraju među pedere. Ã…Â*to reče jedan junak mog novog romana, osmatrajući visoko druÅ¡tvo Njujorka: "Ako hoće da imaju dobar seks, žene ovde moraju da spavaju s crncima, a ako hoće da vode intelektualne razgovore, moraju da se druže s pederima. Kod Srba imaju i jedno i drugo, samo je njihov problem Å¡to to joÅ¡ ne znaju, a srpski da imamo preče brige."
Писац и сликар Драгош Калајић, поводом новог издања његове књиге “Русија устајеâ€Â, говори о руском државотворном преокрету, перспективама еу и искушењима која још чекају Србију
Стоглави патриотски покрет
• Опасно је усредсредити све патриотске снаге на једном месту, у СРС Ã¢â‚¬â€ тај покрет мора да буде стоглав и раширен попут несагледиве мреже, тако да му непријатељ никада не може “доћи глав冕 Мера усправљања Русије може се измерити вриштањем Бернара Анри-Левија и америчке агентуре у Европи • Руске компаније поново надмоћне у куповини енергоресурса и преносних система у Централној Азији, а војнотехнолошки Русија је сада дванаест година испред САД Ã¢â‚¬Â¢ Велики морални и војни подвиг српског народа са обе стране Дрине током херојских деведесетих омогућио Русији да се консолидује и започне велики, епохални преокрет • Србију у последњем рату није издала Русија него русофоби у марионетској власти у Москви, чиновници “седам банкара†и вашингтонске политике • Од Запада треба преузети низ позитивних цивилизацијских и технолошких достигнућа, али не и културу (словенска и православна је супериорнија), не моделе и циљеве живота, не политички и економски систем, јер то води у већ видљиву катастрофу • Руски и српски човек данас најцеловитији представници веродостојних Европљана • Путинова стратегија: силу ударца противника преусмерити у противнапад • Европа ће бити империја, од Рејкјавика до Владивостока, или је неће бити • Чланство у НАТО увећало би наш спољни дуг за више милијарди долара и драстично угрозило нашу безбедност • Шта прво мора да уради, кад буде успостављена, српска Влада националног спаса • Зашто патриотске снаге у службама безбедности још неко време треба да држе “ниски профил†и сачекају да куцне час.
Друго, капитално допуњено издање књиге “Русија устаје†Драгоша Калајића управо је у Београду изашло из штампе, десет година након првог, ратног, у Републици Српској. Оно што је пре једну деценију, у сред досад најопасније ноћи руског народа и државе, изгледало као лепа али неоснована нада  сада се, изгледа, остварује: Русија, заиста, устаје!?
Није потребно ишта знати о савременој Русији па схватити да она устаје: довољно је само ослушнути како и колико очајнички данас вриште до неба против те Русије први тенори русофобије и србофобије, у служби заклетих непријатеља хришћанске Европе, од Бернара Анри-Левија и Андреа Гликсмана до Данијела Кон-Бендита. Наравно, за њих, односно за њихове атлантске налогодавце, реч “Русија†означава последњу снагу Европе кадру да је ослободи сужањства те поведе у велику културну и цивилизацију обнову  каже, у ексклузивном интервјуу за “Огледалоâ€Â, писац и сликар Драгош Калајић, један од кључних идеолога српског, руског и свеевропског патриотског покрета против “поретка света као америчке прћијеâ€Â.
Велико буђење руског медведа
Да Русија устаје доказују и исходи политичких и економских сукоба са атлантском силом у непосредном геополитичком окружењу, дакле у бившим совјетским републикама Централне Азије. Упркос огромних напора и трошења стотина милијарди долара у освајање тог простора ради опкољавања и намераченог дробљења Русије те експлоатације нафте и гаса, нафтовода и гасовода  атлантски стратези не успевају да зауставе незадрживи раст утицаја Русије.
Узмимо за пример најоданијег слугу атлантске стратегије, Грузију. Рачунајући да је претворе у мостобран исламистичких напада на Русију, вашингтонски стратези су у њу страћили, током последњих десетак година, тачно десет милијарди долара. Шта су добили? Једног економског богаља и политички крајње нестабилног вазала, који није у стању да влада ни сопственим простором, да сузбије сопствене сепаратистичке покрете и одговарајуће парадржаве. У енергетском домену Грузија потпуно зависи од Русије јер су њени ресурси и инфраструктуре власиштво руских компанија. У питању су практично де-приватизоване, односно подржављене компаније које воде рачуна не само о профитима већ надасве о геополитичким интересима Русије.
Од Грузије до Узбекистана, руске компаније скоро редовно побеђују англоамеричке, купујући изворе енергената и одговарајуће инфраструктуре те мреже преноса, плаћајући готовином или отписом дугова из совјетског периода. Према налазима вашингтонске администрације, које је недавно пренео лондонски “Тхе Ецономистâ€Â, руске компаније контролишу енергетске ресурсе, нафтоводе и гасоводе и у Казахстану, Туркменистану, Јерменији, Белорусији, Украјини, Молдавији те Летонији, Литванији и Естонији. Осим тога, руске још оперативне војне базе и инсталације налазе се у Казахстану, Киргизији, Таxикистану, Азербејxану, Грузији, Јерменији, Белорусији, Украјини и Молдавији. У домену наоружања, Русија је око дванаест година испред САД, способна да одврати сваку претњу и разбије сваку одбрану.
Један од битних узрока тих победа над атлантским непријатељем Русије и Европе је и његово незаустављиво економско слабљење. Најсажетије речено, у презадуженим касама највеће паразитске силе у повести света, дакле САД, нема довољно финансијских средстава за успешни наставак необјављеног рата ради давно планираног освајање Русије и њених богатстава.
Срби изборили време за Русију
• Међу значајним узроцима устајања Русије је и српски херојски отпор ништитељском надирању распомамљене силе америчког глобалног хегемонизма. Као и у неким ранијим историјским ситуацијама, тај српски отпор је обезбедио Русији драгоцено време да дође до даха, да се консолидује и усправи, а затим започне овај, можда и епохални преокрет?
То веома добро знају они који су имали срећу да усправно, храбро и часно, са својим народом  а не на коленима, кукавички и против свог народа, у издаји  живе најславнији период српске историје. То добро знају они који су одолевали навалама нових “сила немерљивихâ€Â, током херојских деведесетих. Нема у повести примера тако великог војног и моралног подвига као што је онај који су постигли српски народ и српска војска, с обе стране Дрине, супротстављајући се освајачком походу највеће силе света, што окупља снаге седамнаест држава, под командом Пентагона.
Довољно је само упоредити ултиматум из Рамбујеа и Резолуцију Савета безбедности 1244 па схватити да је српска војска победила Атлантски савез. Ултиматум из Рамбујеа је тражио безусловно одрицање од суверенитета и окупацију целокупне територије Србије и Црне Горе од стране Атлантског савеза. По том ултиматуму могли су да отимају и пљачкају, силују и убијају све и сваког а да једино себи одговарају, ако им се хоће. Данашње устајање Русије је онај још већи и далекосежнији плод те српске борбе, која заслужује тим веће дивљење јер је политичка елита тог времена, у моралном те интелектуалном погледу, била, углавном, далеко испод висине изазова.
Уосталом, ту улогу српске борбе у устајању Русије данас признају, с бесом, и вашингтонски стратези. У поговору новог издања “Русија устаје†навео сам опажање председника утицајног вашингтонског Института Като, Нискенена. Даље је и шире отишао још утицајнији Роберт Каплан, анализирајући, недавно, с крајањим песимизмом, атлантску стратегију против Русије. По њему, “преображај тог дела света†по вољи Вашингтона изискује “одлучну посвећеност мисионара†и “вољу за моћ коју Запад можда више никад неће моћи да покаже, особито због тешкоћа са којима се суочио на Балкану, у једној релативно блиској регији, која је изискивала много мање напораâ€Â.
Другим речима речено, “воља за моћÃ¢â‚¬Â Запада истрошила се у рвању са херојским, слободарским отпором српског народа. Ако је сила Запада имала толике тешкоће да се носи са српским отпором  како се може очекивати да она овлада великом Русијом?
Заустављен суноврат - борба тек предстоји
• Да ли су корифеји руске патриотске мисли свесни оваквог смисла и значаја српске борбе?
Апсолутно. Уосталом, они су ту свест стицали те исказивали и на првим линијама српске борбе, као и у потоњим сведочењима о њој пред руским народом, како сам забележио у једном ратном извештају, унетом у збирку “Русија устајеâ€Â.
Овде је неопходно истаћи како и ми имамо један огроман морални дуг према руском народу. Ступивши на поприште Првог светског рата само и једино ради одбране Србије  Руси су жртвовали своје царство, које је у том часу било на најбољем путу да постане прва сила света. Тако су се отвориле празнине и испољиле моралне слабости па и трулежи руске елите што су омогућиле непријатељу да изврши противруску и геноцидну, прво Фебруарску а потом и Октобарску револуцију, коју су, нота бене, финансирали њујоршки лихвари.
Током рата небројено пута сам слушао тужне па и огорчене српске запитаности: зашто нам Руси не помажу, зашто нам чак одмажу, солидаришући се с атлантским непријатељем у Савету безбедности? Једнако често пружан, одговор се налази у скоро сваком извештају из Русије тих времена. Толико сам га често исписивао да ми је то, док сам поново читао те извештаје  припремајући друго, допуњено издање “Русија устаје† изазивало нелагодност, као каква стилска незграпност. Ипак, било је неопходно понављати непрекидно да нам Руси не могу помоћи јер Русијом не владају Руси већ туђини, наоружани расистичком мржњом према свему руском, словенском и православном. У целом периоду владавине пијаног Јељцина, пуког лутања у рукама “седам банкараâ€Â, односно вашингтонске политике, ниједан председник влада није био Рус, као што су и све главне полуге власти, од финансија до иностраних послова, држали русофоби.
Од Запада технологију, а не културу
• Владимир Путин је име руског преокрета, али и енигме која још увек није разрешена. Уз низ суштински важних учинака, као његове велике слабости наводите недостатак самобитне државотворне идеологије, кретање у оквирима западних политичких стереотипа, површност обрачуна против “нове криминалне револуцијеâ€Â...?
По свему судећи, и данас у Кремљу преовладава “западњачка†политичка мисао, премда је она прожета најбољим намерама. Њена суштинска спознајна грешка, још од времена цара Петра Првог, почива у превиђању разлика између цивилизације и културе. Као да су оболели од неког комплекса ниже вредности, ни најумнији “западњаци†не увиђају супериорност руске културе над западњачком, односно англоамеричком. Стога они, усвајајући  иначе сасвим оправдано, ради јачања Русије  цивилизацијска те технолошка достигнућа западне цивилизације, прихватају, као да их неко на то обавезује, и одговарајуће политичке те економске системе, моделе и циљеве живота, који су углавном сушта супротоност руској, словенској и православној култури и традицији.
Најсажетије речено, за човека западне, англоамеричке цивилизације, профит је све и свја а тржиште врхунски арбитар, док је људски живот ту пуко средство, награђивано учешћем у потрошњи, односно приступом у општи супермаркет. За руског, као и српског човека  који су данас најцеловитији представници веродостојних Европљана  целовит живот појединца и заједнице је врхунски циљ а рад и предузетништво су само део томе подређених средстава.
Како је већ де Токвил уочио, западна, англоамеричка “демократија†разара нацију и заједницу те људе чини усамљеним, подстичући у њима себичност и похлепу, у којима су већ класици либералног капитализма видели и славили основне покретачке снаге економског раста. Насупрот томе, истински Рус или Србин себе види као карику у заједници врлина и воља, успомена и нада, што у њој, данас и овде, повезује оне којих више нема с онима којих још нема. Ми се не осећамо усамљени, ми нисмо себични и похлепни већ смо племениташко великодушни и дарежљиви, по древној формули православне етике: “Твоје је само оно што дарујеш другима.â€Â
Дакле, ускраћивати Русима или Србима одговарајући, самобитни политички и економски систем, који би најподобније чувао и развијао особености њиховог стила живота и погледа на свет  може изјаловити све што је стекнуто усвајањем западних цивилизацијских тековина и изазвати погубне па и кобне последице. Наметање западњачких, англоамеричких политичких, економских и културних система и модела неминовно води у катастрофу, која је већ сад видљива. Управо то наметање је главни узрок демографског суноврата руског народа, коме уништавају веру у себе и поверење у будућност.
• Шпенглер у руском и словенском свету види исходиште новог цивилизацијског циклуса, након “пропасти Западаâ€Â. Да ли се усправљање Русије, о коме сведочи Ваша књига, може сагледати као један од првих знакова рађања Нове Европе, или су такве оцене преурањене?
Данас се у потпуности потврђују интуиције не само Шпенглера већ и великих руских словенофила да једино Русија може спасти Европу. Тежиште судбине Европе и Европљана није у Брислу већ у Москви. Када је реч о Европској унији, она све више поприма изглед гробнице слобода и права, суверенитета и благостања европских народа. Као што сам већ осветлио у студији “Европска идеологијаâ€Â, све жртве и преноси суверенитета те политичких и економских средстава деловања са националних разина у заједничку, бриселску “касу† показали су се не само залудним већ и погубним. Као да су пропали у онај митски бунар без дна. Обезвластивши се, чланице су постале слабије него икад а Европска унија је остала једнако разоружана и немоћна да се носи са растућим изазовима света.
Три перспективе за ЕУ
Како сада ствари стоје, Европска унија има само три перспективе ка хоризонтима будућности. Прва: да се распадне, што је највероватније, услед растућих унутрашњих сукоба интереса и спољних притисака. Друга: да уласком Турске изгуби европску и поприми трећесветску и исламску природу. Све званичне демографске пројекције указују да ће уласком Турске, у року од једне до две генерације већинско становништво Европске уније бити неевропског, азијског и афричког порекла, а да ће у верском домену владати ислам. Уосталом, владајуће, протурске политичке и економске елите то не крију. Ево, управо ми је под руком примерак најтиражнијег и најутицајнијег италијанског дневника, “Цорриере делла сераâ€Â, чији директор, у свом коментару, “мртав хладан†обавештава читаоце како не треба више да брину да ли ће Европа постати исламска или не. Каже како нема више никакве сумње да ће Европом владати ислам те наводи, као потпору своје (антихришћанске?) жеље, опажање једног од најугледнијих исламолога Запада, Бернарда Луиса: “До краја овог века наш континент ће постати исламски.†Наводно, једино отворено питање је да ли ће то бити “шеријатски†или “умерени исламâ€Â, односно “еуроисламâ€Â.
Трећа и једина спасоносна перспектива је да Европска унија одбије Турску те да следи европску традицију, да се преобрази у федерацију или, још боље, у империју, у најбољем смислу тог политичког појма. Неопходно је да одлучно брани свој простор и своје отаxбине, своју производњу и своје тржиште, своје културе и традиције. Европљани морају постати самодовољни у сваком погледу, како би били не само неусловљиви и неуцењиви већ и како би могли да моћно утичу на светске процесе, да их позитивно прекрећу од глади и очајања ка просперитету.
Наравно, такву самодовољност и моћ Европска унија у садашњем стању не може да оствари. Она је остварива једино у вишестраној симбиози с Русијом те с одговарајућим економским савезима, у првом реду са Заједничким економским простором (Русија, Белорусија, Украјина и Казахстан). Дакле, реч је о Европи од Рејкјавика до Владивостока.
Европа није земља дембелија
• Каква би, онда, по Вама, требало да буде оријентација Србије и Црне Горе у погледу Европске уније?
 Да се ми разумемо: они коју су на превару те захваљујући лаковерности и разочараности, исцрпљености и малодушности српског народа отели власт 5. октобра 2000. године  дакле гомила интелектуалних црва и моралних наказа, лопужа и битанги  засењују простоту приказујући Европску унију као решење свих проблема да би правдали сва своја штеточинства, од разарања државе и војске, до уништења националне економије и велепљачке народне имовине. Они појма немају шта је Европска унија, нити их то занима. Примерице, недавно сам у Женеви срео господина Мирослава Јовановића, који у стручном свету ужива углед једног од најбољих познаваоца економских аспеката Европске уније, а његово капитално дело, “Економија европске интеграцијеâ€Â, превео је с енглеског и објавио, прошле године, београдски Економски факултет. Питао сам га да ли му се ико од наших политичара обратио за обавештења или савет у погледу Европске уније. Одговорио ми је, с тужним осмехом: “Нико живи!â€Â
Нити ту багру на власти занима што би чланство у НАТО увећало наш спољни дуг за неколико милијарди долара те драстично угрозило нашу безбедност, стављајући нас у први ред освајачког похода САД против преосталих слободних исламских земаља, с којима треба да имамо пријатељске односе.
Неопходно је јавно предочити и размотрити шта Србија и Црна Гора могу добити а шта изгубити у Европској унији. Данас Европска унија новопримљеним чланицама пружа две основне корпе користи. Прва: тржиште посебно отворено за пољопривредне производе, текстил, металургију и хемијске супстанце. Друга: фондови за финансијске подршке, од којих су најзначајније субвенције пољопривредне производње. И то је све!
Ваља истаћи да су ти фондови већ драстично стањени и да је субвенцијама пољопривредне производње суђено да до краја ове деценије буду укинуте, јер их је Светска трговинска организација прогласила кажњивим обликом нелојалне конкуренције. Тада ће изумрети ратарски сталеж у Европској унији што данас опстаје и одолева конкуренцији из Трећег света једино захваљујући субвенцијама.
Црни Београд на просјачким коленима
Међутим, наша скора, будућа, надам се државотворна и препородилачка политика, предвођена Српском радикалном странком, мора и у том домену бити прагматична. Неопходно је јавно залагање за улазак у Европску унију а истовремено припремање за све могуће сценарије и алтернативе. Примерице, ако Турска уђе у Европску унију  императив опстанка нашег народа и државе захтеваће да будемо на поузданој дистанци. У противном, ми ћемо, с Бугарима, бити први на удару усељеничких таласа милионских маса, гладних плодне земље и шума, чистих вода а и лепих жена. Само у Цариграду и околини данас је накрцано скоро двадесет милиона, што једва чекају да се размиле по Балкану. У Брислу отворено и јавно обећавају Турској да ће Балкан бити под њеном владавином.
Иронија судбине је да би од чланства Србије и Црне Горе у Европској унији она имала много веће користи него ми, особито геополитичке и геоекономске. То у Брислу добро знају и то ми је управо поверио стари пријатељ, запослен у Европској комисији, говорећи ми о досманлијским изасланицима с највећим презиром. И сад, уместо да ми условљавамо, да не кажем уцењујемо Европску унију да ли ћемо ући или не  званична политика црног Београда је на просјачким коленима.
Препоручио бих будућој влади националног спаса да истовремено форсира оријенатацију ка Русији, односно ка Заједничком економском простору те ка Евроазијској економској заједници. Осим много већих користи које нас очекују у тим савезима а без икаквих штета  чланство у њима би силно ојачало и нашу преговарачку позицију спрам Европске уније те отворило могућност залагања за поменуту, велику симбиозу евроазијских размера.
• У изузетном и досад необјављеном огледу “Сва Европа је у Русијиâ€Â, огледу који је тако дуго недостајао српској идеологији, изложили сте темељној критици руско класично и ново евроазијство, и то са евроаријског и словенофилског становишта. Шта Вас је побудило на ту критику?
 Захваљујем Вам на ласкавом мишљењу али ми је стало да истакнем како је мој највећи допринос српској идеологији студија “Европска идеологијаâ€Â. Ту су осветљене миленарне константе особености политичког бића европског човека кога данас, најпотпуније представљају српски и руски човек. Морам такође истаћи да Ваше питање изискује једно мало објашњење ради оних читалаца нашег разговора који нису имали прилике да прочитају “Европску идеологијуâ€Â, где користим придев “евроаријскоâ€Â, уместо у науци уобичајеног “индоевропскоâ€Â. Први сматрам тачнијим јер Индија није само простор зрачења културе аријских освајача већ и преаријских култура староседалаца, од дравидске до тамилске.
Вративши се Вашем питању, основна побуда моје критике потиче из уверења да ново евроазијство  попут оног које шири, из најбољих намера, мој драги пријатељ и сабеседник Александар Дугин  садржи самообмане које могу постати опасне.
Иначе, морам истаћи изванредну вредност политичко-економског система који су класични евроазијци пројектовали за посткомунистичку Русију. Реч је о пројекту превладавања јалових и погубних сукоба левице и деснице, кроз синтезу најбољих, одговарајућих стремљења. У питању је један од низа израза идеала једне целовите а не парцијалне, односно страначке политике, који још од времена Платона, као нека река понорница, прожима повест европског политичког бића. Тај идеал је један од главних предмета истраживања која сам предузео и изложио у студији “Европска идеологијаâ€Â, идеал дубоко повезан са самом суштином српске идеологије.
Да ли смо дигли руке од самих себе?
• За разлику од Русије, која се усправља, Србија је бачена у бездржавно стање. Срозана и понижена, изложена мрцварењу и освети србофоба, харању распикућа и провинцијалне агентуре американизма. Може ли се из искуства руског препородилачког преокрета извући делотворна поука за постпетооктобарску Србију?
 Ваш тачни опис стања савремене Србије могао би послужити и за описивање стања Русије, током последње деценије двадесетог века. Као и Русија тада, Србија и Црна Гора данас су под окупацијом. Ипак, услови за противпокрет су прилично различити и једино што би нам користило из руског искуства је да се не предајемо малодушности већ да свим силама мисли, осећања и дела стремимо ослобођењу и препороду наше државе.
Видите, кад човек анализира исходе разних прошлогодишњих избора у Србији испада да је половина народа “дигла руке од свега†и препустила се стихији. Дакле, сами Срби су први кривци свог политичког пораза од 5. октобра 2000. године те за одржање окупације. Основни задатак Српске радикалне странке је да тој половини улије самопуздање и наду.
Неопходно је истаћи да је крајње опасно сусредити све патриотске снаге на једном месту, у СРС. Довољан је један тежак ударац непријатеља по СРС па да све буде доведено у питање. Довољно је да непријатељ само пусти Војислава Шешеља на слободу и да Томислав Николић, ради српске слоге и због своје сентименталности, пристане да дотични поново све зајаше те понижава како би лечио комплексе стечене у “проклетој авлији†– и све ће отићи дођавола. Дакле, СРС хитно мора де покрене стварање десетина и стотина алтернативних центара српског државотворног покрета. Тај покрет мора да буде као стоглава хидра, тако да му непријатељ никада не може “доћи главеâ€Â.
Српска културна несвест
• Једна од кардиналних слабости српске политике деведесетих (док је Србија имала какву-такву политику) свакако је потпуно одсуство свести о суштинској важности културе, и то не само у класичном и традицијском смислу речи него и као једног од четири носећа стуба америчког псеудоимперијалног пројекта. Култура је и данас, чини се, једно од најважнијих преосталих поља борбе?
 Не само да је такозвани “Милошевићев режим†био лишен свести о значају културе за одбрану земље већ су његови челници и надлежни министри  све сами кретени, с повременим бљесцима луцидности чистог и поткупљивог идиотизма  широм отварали све медијске просторе за инвазију и премоћ Сорошевих организација и плаћеника. Чак су подржавали те финансирали безбројне пројекте и филмове произвођача непријатељске, противсрпске пропаганде, од Паскаљевића до Србљановићке, с чијом драмом је, уз благословни говор представника ЈУЛ-а, свечано затворен последњи БИТЕФ Ã¢â‚¬Å“Милошевићеве епохеâ€Â.
С друге стране, патриоти националног смера, изван СПС или ЈУЛ-а, били су држани на далеком одстојању од сваке могућности деловања те свакојако онемогућавани. Ја то добро знам јер су сва моја бројна и огромна настојања  од културе и медија до економије, косовско-метохијског проблема и спољне политике  да се губитнички смер државне политике окрене ка победи  доживела, пре или касније, неуспехе. Наравно, била су то настојања далеко од очију јавности. Сматрао сам и сматрам да је у политици битно да се добра идеја оствари. Ауторство је ту небитно и био сам спреман да славу успеха поклоним другима. У једном случају није ми помогло ни “зелено светло†које сам испословао од веома предусретљивог Слободана Милошевића. Брзо схвативши и усвојивши мој предлог, на моје очи је телефонирао градоначелници Београда  која је толико Српкиња колико сам ја Турчин  наложивши јој да ми пружи сву потребну логистичку подршку. Она ме је пак месецима замајавала те сам коначно одустао од свега, уверен да је то Милошевићев начин да елегантно и на рате, уместо одмах и у лице каже “неâ€Â. Погрешно сам тада оценио Милошевића а када сам то схватио било је прекасно. Посебну дименизију трагичности Милошевићеве фигуре а и наше судбине чини чињеница да је он био окружен гомилом кретена, издајника и саботера, које је затекао као последицу вишедеценијске негативне селекције. Да би то стање променио морао је располагати револуционарном визијом и вољом, а он је ипак био и остао здраворазумски човек, премда с ванредно великим обдареностима.
Небрањени положаји на фронту културе
Једине успехе постигао сам у туђини, у Италији, где ме је агресија НАТО затекла у формалном својству извештача Тањуга, што је Слободан Милошевић морао претходно да лично одобри, јер сам за остале његове био само и једино њихов непомирљиви и опасни идеолошки непријатељ. Тада сам потпуно самоиницијативно сишао у медијску арену, добио бар ту медијски рат  према бесном признању србофобског и русофобског комесара Европске комисије Еме Бонино  и знатно допринео, обијајући прагове десних и левих странака те покрета, да италијански Параламент, једини међу чланицама Атлантског савеза, изгласа захтев влади да се одмах заложи за тренутачни прекид бомбардовања и отварање дипломатске перспектива разрешења спора.
Све Вам то говорим ради најнепосредније илустрације положаја патриота националног смера: кад сам се вратио у Београд, априла 2000. године, ради преузимања својства саветника амбасадора, уместо макар једне речи захвале, доживео сам да ме без речи извињења дословно избаце из службе у Министарству иностраних послова, само зато што сам у Риму сарађивао с нашим амбасадором при Светој столици, господином Дојчилом Масловарићем. Он је пак пао у немилост због разлога који немају везе ни са службом, ни са политиком већ с јаким материнским инстинктом госпође Мире Марковић, која је била жртва подлих интрига, преношених од стране вишегодишњег породичног пријатеља. По свему судећи та наказа је деловала по налогу главне непријатељске стране службе. Масловарић и ја нанели смо им велике штете и невоље у Ватикану, односно Италији. Користим прилику да тој страној служби захвалим на фер-плеју , бар у мом случају, јер ме је онемогућила елегантно и посредно а могла је и брутално, како ми је тада често прећено, премда се нисам обазирао, знајући да прави убица није блесав да намераченој жртви најављује своју намеру.
Онда је злоћудни тумор дошао по своје и сад се њиме бавим.
• Слажете се, дакле, с опажањем о изузетној важности културе и неразумном пренебрегавању те суштинске чињенице од стране, авај, српске политичке класе?
 Могу га слободно потписати. Управо повест српског народа под вишевековним јармом османске псеудоимперије и исламократије сведочи о пресудном значају културе. Српски народ се одржао располажући само својом културом, својим епским и лирским песништвом, кроз које су му притицала знања и енерегије са прехришћанских па и преисторијских извора. Други, једнако добар пример пружају Јевреји: они су скоро две хиљаде година живели без државе и без храма, што до данашњег дана све њихове релгијске ритуале чини де јуре нелегитимним. Они су опстали искључиво захваљујући својој култури, школама у којима се проучавају и тумаче свети списи.
Осим тога, култура је веома јефтина, она пружа највише а изискује најмање. Ипак, код Срба ту настаје проблем. Често сам добијао позиве од мени непознатих, богатих Срба, да се проведем на њихов рачун, у њиховим вилама или туристичким рајевима, од Калифорније до Аустралије. Ниједном се нисам одазвао, поред осталог и зато што нисам имао, нити имам времена. Али када бих их упитао да ли могу да стипендирају студије неке паметне а сиромашне српске главице, да финасирају неки национални часопис, да плате макар превод неке српске књиге која би нам осветлала образ и објаснила нас  добијао сам само мрзовољна обећања која никад нису била испуњена. Теши ме што је то општи проблем национално оријентисаних снага, од Италије и Француске до Русије. Насупрот њима, комунисти некад а мондијалисти данас веома добро схватају значај културе и спремни су да уложе огромна средства у своју културну хегемонију. Сорош пружа најбољи пример. Какви су разлози тако опречног односа према култури  то је већ друга и веома дуга прича. Једно је извесно: ако наша национална култура остане и даље без неопходне материјалне подршке  нашој нацији се лоше пише.
Путину недостаје идеологија
• Наводите Грамшија кад каже како сви велики покрети у историји потичу из радионица идеја. У којим је радионицама идеја, према Вашим увидима, пресудно припремљен овај руски обновитељски покрет?
Нажалост, у питању је стратегија, а не, иначе преко потребна, нова руска идеологија. Та стратегија потекла је из лабораторија КГБ, које су окупљале елитне интелектуалне моћи. За разлику од негативне селекције политичара, у КГБ је владао позитивни принцип селекције кадрова. КГБ није образовао свој састав путем конкурса, већ непосредним осматрањем и позивима. Уочавани су и бирани најбољи.
Имајући у виду да је Путин носилац “црног појаса†у xудоу, рекао бих да је он творац можда најзначајнијег дела стратегије, што верно преводи основно начело те далекоисточне борилачке вештине: користити ударац противника за противнапад. Примерице, широм планете, силом или милом, вашингтонски стратези намећу “глобализацију†и “укрупњавањаâ€Â, односно рушење свих одбрана националних економија пред освајачким походом наднационалних компанија, као тобоже универзални лек за све економске проблеме. Руска стратегија то спремно прихвата и врши “глобализацију†унутар Русије и шире, силно јачајући руске привредне и политичке моћи. Сад вашингтонски стратези очајавају, јер су сво време убеђивали Москву како “модернизација†тобоже изискује “децентрализацију†и уситњавање свега, од државе до великих индустријских система.
Отоманска сенка опет над Европом
Нас има једва осам милиона, у демографском опадању, а Турака ће, кроз десет година, бити деведесет милиона, с афричким наталитетом. Не рачунам стотине милиона туркофона из Централне Азије. Дакле, ако уђемо у ЕУ у којој би била и Турска, дакле не више европску већ заправо турско-европску или исламску унију  ми ћемо постати национална и верска мањина у сопственој отаxбини и сва достигнућа наших предака, од Првог српског устанка до Балканских ратова, биће поништена и изјаловљена. Уосталом, кад се Ердоган, прошлог децембра, тријуфално вратио у Анкару из Брисла  где је виком, претњама и уценама изнудио такорећи безусловну капитулацију на рате  маса га је дочекала хорским покличем: “Живео освајач Европе!†То доста говори с каквим “духом†Турци улазе у Европу: да остваре оно што нису успеле Османлије. Уосталом, већ прошлог јануара турска војна авијација продрла је, изазовно, неколико пута у ваздушни простор Грчке и дала до знања како Турска не одустаје од територијалних претензија. Ако је турска политика сада, на прагу Европске уније, толико дрска и агресивна, уцењивачка и претећа  каква ће тек бити кад Турска уђе у Европску унију и ту постане највећа те и пресудна политичка сила?
Дух и техника нове патриотске борбе
Неопходно је стварање и мреже потпуно анонимних, да не кажем илегалних организација  по узору на комунистичку  не ради бављења противзаконитим делатностима већ ради заштите патриотског рада од непријатељске контроле, инфилтрација и субверзија. То важи посебно за младу Србију, за студенте. Нек почну од “тројкиâ€Â. Већ кад буду извели прву, чак и најмању акцију, видеће како ће им се након тога силно вратити самопоуздање и радост, снага и вера у живот и победу. То важи и за сваког појединца. Довољно је само обратити се другом са спремношћу за солидарност, макар само с речима утехе и бодрења  и то ће тренутачно развејати маглуштину опште депресије, осмислити живот те покренути неслућено силне унутрашње снаге.
Пропаст пројекта расрбљавања
• Након свих тортура којима је нови тоталитаризам изложио Србију, након свих “денацификацијаâ€Â, “лустрацијаâ€Â, кастрација, продаја патриотских глава као главног извозног посла, и тако унедоглед, далеко најпродаванија књига на последњим сајмовима књига у Београду је роман Радована Караxића. Какав је то знак?
То је знак да су стотине милиона долара, које је вашингтонска администрација уложила у расрбљавање, страћени. То је знак да је наш непријатељ на попришту рата ниског интензитета доживео страховит пораз. То је и знак усправљања Србије.
Суштина српске идеологије
Суштина српске неписане идеологије у знаку “крајишничке†симбиозе ратара и ратника у једном човеку, идеала друштвене правде и меритократске хијерархије, револуционарног полета и постојаности традиције, квалификоване демократије и ауторитета истинске елите... Уверен сам да ће тај идеал бити језгро кристализације политичког система епохе устајања и препорода која долази. Кажем: уверен сам  јер добро знам да нема алтернативе.
Постоји ли српски Путин?
• Пресудну улогу у ослобађању из русофобских окова одиграле су врхунске државочуварне снаге у остацима службе државне безбедности. Да ли је тако нешто остварљиво у Србији, поготову након познатих искустава из септембра и октобра 2000. године?
Не верујем, због низа мањкавости наше бивше СДБ спрам КГБ. Ипак, претпостављам или се бар надам да установа која је наследила СДБ данас има нека сачувана чврста патриотска језгра. Препоручио бих таквим патриотима да за сада држе “ниски профилâ€Â. Највећу корист српском народу чинили би ако будно снимају динамике велепљачки, јер ће један од првих задатака будуће владе националног спаса бити враћање свега што је народу одузето, било применом права или нових законских услова привређивања  који ће принудити пљачкаше да уз праведну надоканаду врате оно што су “приватизацијом†отели  било методом “паре или затворâ€Â, да не кажем баш “паре или животâ€Â.
Канцер последица бомбардовања
Кажу да је канцер обично резултат стресова. Вероватно, али не у мом случају. Како сведочи Момо Капор, у својим ратним извештајима, чак и на најопаснијим местима па и под усташком опсадом у Дивоселу, пред пад, био сам увек савршено миран и спокојан, с осмехом, обичавајући да гласно цитирам католичког мислиоца Леона Блоа: “Грађанин је свиња која хоће да умре природном смрћу.†Мислим да је и мој, као и Капоров канцер последица бомбардовања Републике Српске 1995. године, с којим су, према опажању француског генерала и геополитичара Галоа, “САД почеле атомски рат против Европеâ€Â. Било смо на истом циљу бомбардовања ослабљеним уранијумом, у Хаxићима, а ја и крај Добоја, и добили смо канцер на истом месту, у исто време, чак и у исти месец. Ипак, ако би ми Бог дао могућност да се сад вратим у неки период свог живота, по свом избору, изабрао бих, без размишљања, херојске деведесете. Не само зато што сам тад почео да живим за свој народ, пронашавши тако смисао свог живљења, већ и зато што сам тад открио колико је велик народ коме припадам, без премца у породици европских нација, осим, можда, руске.
Издаја се не исплати
• Никад у својој повести западноевропски народи нису се налазили у горем стању него данас • Национално и духовно заједништво бивају извргнути руглу у корист идеологије либералне себичности, потрошачке саможивости, ужасног страха од живота и паничног страха од смрти • Боље је остати веран правди у поразу, него сужањ неправде у победи • Шта неко може пружити себи и свом народу ако је изгубио своју целовитост и постао морални кепец или наказа зарад некакве победе • Највећа кривица Слободана Милошевића је поверење у неспособне и издајнике • Важност Космета за стварање “треће америчке империје†• Велепљачка чији смо сведоци није сама себи сврха, него је у функцији наметања “новог светског поретка†који суверене државе претвара у колонијалне провинције, а слободне нације у гомиле робова • Реч “педеру†користили смо као псовку, нисмо веровали да тако нешто постоји • Уз лаковерност, главна српска мана су малодушност и спремност да “од свега дигну рук冕 Војно, политички и морално Срби су остали непоражени • Тешка, смртоносна болест много је већи испит од рата
Недавно је у Београду промовисана Ваша нова књига, “Европска идеологијаâ€Â. Шта чини базичне постулате на којима она почива?
 Ту студију покренула је једна темељна сумња: да ли је Европска унија доиста европска, односно да ли она верно изражава и заступа особености политичког бића Европљана? Одговор на то питање изискује поседовање критеријума препознавања европског идентитета. Реч је о једном од “немогућих†питања јер тај идентитет нико до сад није успео да одреди. Мислим да су претходне потраге биле осуђене на неуспех силом безразложних ограничавања повести Европљана. Примерице, судећи по наставном програму Европског универзитетског института у Фиренци, Европа и Европљани су рођени с ренесансом и протестантизмом. Такво сужавање неминовно ствара једну лажну и изобличену, патрљасту и патуљасту слику Европе и Европљана.
Један веома просветљени папа из јесени средњег века, Енеа Силвије Пиколомини  иначе заслужан за обнову употребе именица “Европљаниâ€Â, након вишевековног заборава  сматрао је да је европска цивилизација рођена венчањем вредности Рима, Атине и Јерусалима. Његову теорију је преузео и развио духовни отац Европске уније, Дени де Ружмон, чија сам главна политичка дела објавио осамдесетих година, у својству уредника издавачког предузећа Ã¢â‚¬Å“Књижевне новинеâ€Â. Судећи по увидима које сам стекао и изложио, Рим, Атина и јерусалимска сцена Христосовог устанка против духа Старог завета су прилично позне станице на великом маршу Европљана, започетом у преисторији, вероватно у тринаестом миленијуму пре нове ере, силом нагле глацијације, из хиперборејског завичаја, о чему нам сведочи низ древних традиција, од ведских химни и “Вендидад†до хеленских митова и наше народне поезије, како сам предочио у предговору Тилакове студије “Арктичка прапостојбина Ведаâ€Â. Стога греше сви који Платоново “Државу†читају као некакву утопију. У питању је последњи и најпотпунији опис древног евроаријског и европског уређења, чији су се идеали па и неки конститутивни елементи сачували до Француске и Октобарске револуције. Тим идеалима припада будућност Европе, након слома ове наказне, лихварске и тровачке цивилизације Запада.
ОДБРАНА ЈЕЗИЧКИХ ИЗВОРА
• Неки Вам замерају због коришћења кроатизама?
 Они не познају језик који хоће да чувају. Хрвати данас говоре западном варијантом српског језика, коју су усвојили, на плими југословенске идеје, у 19. столећу, одбацивши своје дијалекте, кајкавски и чакавски. С обзиром да ни најпросвећенији Хрвати нису у стању да позитивно одреде свој идентитет већ само негативно, препознајући се као “не-србиâ€Â, трудећи се стога да им говорни језик буде по сваку цену различит од текућег српског  они често захватају у старије слојеве трезора нашег језика, одакле изводе на видело савремености многе драгоцене речи, спасавајући их од заборава, на чему сам им дубоко захвалан. Зашто бих ја користио, примерице француску реч “ниво†кад имам исконску српску реч “разинаâ€Â? Мени треба замерити због недостатка доследности. Требало би одбацити и латинска имена месеца и усвојити српска, која данас користе Хрвати, бројати српске тисуће уместо грчких хиљада, залагати се за “уљудбу†уместо за “културуâ€Â, јер први израз, српски, боље и дубље означава тај појам. Замерам себи и због недостатка одлучности да одбацим наопако правило “пиши како говориш“, које је уклонило све бране спрам пропадања нашег језика, јер урођена лењост човека нагони да говори све простије, исквареније и лошије, како је добро уочио Жозеф де Местр у “Петровградским разговоримаâ€Â.
• Током последње деценије 20. века више пута сте истицали да српска борба за очување суверенитета, слободу и опстанак у сопственој држави представља “европску авангардуâ€Â. После свега, знајући расплете и држање западноевропских народа (не, дакле, само влада), постоји ли уопште Европа о којој говоримо и чија авангарда је требало да будемо?
 Реч је о цитату. Наравно, и ја мислим да су Срби у авангарди покрета ка новој европској цивилизацији, али због урођене скромности то никад први не бих рекао за народ коме припадам. Тај дубоки смисао српске борбе први су јавно уочили Ã¢â‚¬â€ а ја сам то пренео  идеолози руског неоевроазијског покрета, попут Александра Проханова и Александра Дугина, које сам заједно с првом групом руских ратних извештача довео на бојишта где се бранила Република Српска, 1992. године. И да ми неко ту нешто не би замерио, морам истаћи како сам се добро побринуо за њихову безбедност, чак терајући их да скоро свуда носе панцирске заштите од метака или гелера.
Иначе, права Европа се геополитички простире од Рејкјавика до Владивостока. Никад се у својој повести западноевропски народи нису налазили у горем стању. Осећања националног и духовног заједништва бивају систематски обесмишљавана и извргавана руглу у корист идеологије либералне себичности која људска бића претвара у подљуде, у саможиве потрошаче, опседнуте ужасним страхом од живота, паничним страхом од смрти те очајничком усамљеношћу. То је једна од последица слома традиционалног поретка врлина, хришћанске вере те пораза Европе у Другом светском рату, коме је уследила окупација од стране интернационале финансијског капитала и дужничке економије, што је претходно овладала британским острвима и америчким народима.
ГЛАСОВИ ПОСЛЕДЊИХ ЕВРОПЉАНА
Ми смо много буднији и живљи од наших западних рођака захваљујући и чињеници да вековима бранимо ову крајину Европе, да смо вековима први на удару свих освајачких похода. Већ је Црњански, у роману “Код Хиперборејацаâ€Â, уочио како су се тамо где је он рођен народи вековима жилаво борили против хришћанске инвазије, док су пак наши северни или западни рођаци падали и капитулирали такорећи преко ноћи. У роману “Последњи Европљаниâ€Â, као и у студији “Европска идеологија†подсећам на херојску и очајничку борбу румунског суверена Стефана Великог против турских завојевача. Нико му из западне Европе није пружио тражену војну помоћ, а и оно мало новца што је било скупљено угарски краљ је утајио уместо да му преда. Тек два века након Косовског боја у западној Европи стиче се свест о њеном правом смислу, па Ђовани Карло Сарацени, у својој повести ратова, објављеној 1600. године, уочава како “преголема освајања Турака вуку корене из неслоге хришћанскеâ€Â.
Ипак, има ту некаквог напретка. Прошло је једва четири године од кад је италијанска издавачка кућа “Ал инсенја дел Велтро†објавила мој осврт на смисао атлантске агресије и српске борбе, насловљен “Србија, одбрана Европе†а данас, на страницама баш данашњег издања недељника “Ил федерализмоâ€Â, гласила владајуће Лиге Норд, читам и сад вам преводим једно охрабрујуће опажање њеног идеолога Макса Ферарија, изложено у огледу под насловом “Косово, последња одбранаâ€Â:
“Дакле, (атлантска) агресија на Србију отворила је чувени ‘исламски коридор‘ о коме већ годинама говори Драгош Калајић, који је у тексту ‘Србија, одбрана Европе‘ објаснио значај српског бедема за Европу, значај те последње препреке ширењу турско-исламских хорди по нашој земљи. Нажалост, Калајића нису послушали, па је данас тај коридор не само отворен већ и проширен јер трупе НАТО-пакта и полиција ОУН све чине осим да се супротставе албанским мешетарењима и да онемогуће ужасна насиља против Срба, препуштених на милост и немилост фанатика који су ових дана убијали, силовали и палили куће оних што се још одупиру на својој земљи.â€Â
Ти и такви, за сад ретки гласови будне западноевропске свести и савести постаће, уверен сам, у све тежим временима која долазе, све бројнији и јачи, предводећи, коначно, велико усправљање Европљана које сви жељно очекујемо.
БЕЗУСЛОВНО СЛУЖЕЊЕ ПРАВДИ
• Чврсто уверени да су и небеска и земна правда на њиховој страни, Срби су веровали да ће у одбрану Правде, не у одбрану Срба, одлучније устати више кључних европских држава и народа. Дакле, та нада је била наивна?
 Да, али управо њена природа, коју сте добро именовали, осведочава племенитост српског човека. Римски патрицији су за себе говорили: “ми, наивни људи...†Иначе, треба се чувати малодушности коју могу изазвати призори скоро редовних, спољних тријумфа неправде, наоружане већом силом, над правдом. Битно је да ми мислимо и деламо саобразно Правди, дакле изнад сваког условљавања жудње за победом или страха од пораза. Боље је бити веран правди и у поразу, него сужањ неправде у победи. Шта ја могу пружити себи и свом народу ако сам изгубио своју целовитост и постао морални кепец или наказа зарад некакве победе? И о томе говори “Европска идеологијаâ€Â, јер и своју визију идеалне државе Платон излаже понукан једним младалачким, разочараним приклањањем сили уместо правди.
Овде је неопходно истаћи часни изузетак италијанског народа, чија је скупштина, 19. маја 1999. година, огромном већином претежно десних гласова, наложила влади левог центра да се одмах заложи за тренутачни прекид бомбардовања Србије и за отварање дипломатских путева решења косовско-метохијског проблема. Влада се оглушила о тај захтев, као што је претходно донела одлуку о учешћу италијанских војних снага у агресији по цену гажења низа одредби Устава и закона. Једна србомрзитељка, горопадна попут Олбрајтове или Холбрука, дакле Ема Бонино  иначе “прослављена†јавним демонстрацијама технике “абортирај самаâ€Â, уз помоћ пумпе за точкове бицикла а тада министар Европске комисије за питања избеглица и људских права  вриштала је како Италију треба да буде срамота што је једина чланица Атлантског савеза где Срби побеђују у медијском рату, проказујући ме као главног кривца. Не, нисам ја био виновник те једине српске победе у медијском рату већ ванредна хуманост и бистра памет Италијана коју мора имати у виду свака наша истински патриотска спољна политика.
ЕЛИТА ВРЛИНА, НЕ ПОСЛУШНИЦИ
• Шта су, по Вашем мишљењу, кључне грешке српске политике у том раздобљу?
 Све моје анализе уверавају ме да је наше поколење добило ванредну част да се суочи с нагомиланим бременом катастрофалних последица низа кобних политичких грешака које су починиле претходне генерације, почевши од срамног убиства Александра Обреновића. Битне грешке политике о којој је реч потичу из необразованости наших политичких и интелектуалних елита или псеудоелита, од врхова државне управе и војске до САНУ. Они су се суочили с кризом и разарањем Југославије имајући једну инфантилно припросту и нетачну представу о савременом свету. Нису знали да америчка олигархија, наследница британске, псеудоимперијалне, наставља да води вишевековни необјављени рат против хришћанске Европе.
Осим тога, челници тих елита или псеудоелита били су дуго и дубоко уверени да ће Запад имати у виду српске жртве и своје моралне дугове те да ће посредовања Европске заједнице и САД уважити српске националне интересе. Ту самообману подржавало је и бесловесно уверење како Југославија  као бивша тампон-зона у судару идеологија  сломом биполарне структуре света губи сваки значај. Да су речене елите или псеудоелите користиле геополитичку оптику уочиле би да је управо распадом биполарног света наш простор попримио врхунски значај. У домену ратоводства било је погрешно очекивање да ће посредници са Запада уважити ратне границе и фактичко стање етничких подела. Требало је извршити војни удар док је постојала СР Југославија или бар потом офанзивно ићи до краја, узети све па онда преговарати о поделама, на основу Устава који је савезну државу одређивао као заједницу конститутивних народа а не република.
Посебна грешка је продужење “негативне селекцијеâ€Â, својствене претходном систему, што је у врхове политичких странака на власти и у опозицији доводило често најгори људски материјал, заправо покретне изложбе “рајинског менталитетаâ€Â, који је Цвијић добро дијагностицирао и описао. Највећа политичка кривица Слободана Милошевића је поверење у неспособне или издајнике. Тако је једна издајница на месту министра културе отворила врата Сорошевој инвазији, која је силом новца и поткупљивања веома брзо освојила већи део медијског простора. Српски националисти били су изложени највећем подозрењу, држани на одстојању од главних медија, па и прогањани а овдашње слуге непријатеља, “мондијалистиâ€Â, уживали су подршке и повластице такозваног “Милошевићевог режима†који је финансирао чак и отворену антисрпску пропаганду, попут филма “Буре барутаâ€Â. Праву оргију “рајинског менталитета†на власти видели смо у периоду од кобног 5. октобра 2000. године. Дакле, први задатак патриотских снага је да укину те обрну “негативну селекцију†и да покрену образовање истинске политичке елите. Да одбаце инфантилно шешељевско начело, скројено баш по узору на оријентални деспотизам а које гласи: “више волим да у странци имам глупе али послушне него паметне а непослушнеâ€Â.
КОСМЕТ Ã¢â‚¬â€ ИМЕ ДВОСТРУКЕ ПАТЊЕ
• Иако је епицентар светских збивања измештен у Средњу Азију, на “азијски Балканâ€Â, дробљење европског Балкана изгледа није завршено (о чему сведоче, по истом клишеу, збивања на Космету, југу централне Србије, у Македонији и Српској). И зашто су самозвани глобални управљачи одабрали, од свих балканских народа које су “имали на располагањуâ€Â, да одиграју пре свега на шиптарску карту?
 Управо и та чињеница нам указује на огромни геополитички значај нашег простора за стратегију прекоатлантског, заклетог непријатеља хришћанске Европе. За ту стратегију Космет је битна карика “исламске трансверзалеâ€Â, коју амерички аналитичари Мајкл Линд и Џекоб Хајлбрун зову “трећом америчком империјомâ€Â. У перспективи уласка Турске у Европску унију тај појас муслиманских или полумуслиманских земаља треба да пружи јединствени копнени пут за мирнодопску инвазију азијских маса, надасве из Турске и Централне Азије, где туркофони листом траже и добијају турско држављанство. Сад све зависи од тога да ли ће крајем године Европска унија дати зелено светло за приступ Турске или не. Ако га да  биће то крај европске Европе, а Вашингтон ће притиснути Брисел да што пре прими Србију и Црну Гору, земље намењене великом, планираном повратку Турака на Балкан. У противном, вашингтонски стратези ће настојати да нам препрече сваки приступ Европској унији и да албански терор овлада југом централне Србије, запречујући саобраћај и сваки развој дуж Десетог коридора. Можда је излишно истицати да су за све те прљаве послове исламизирани Албанци идеално оруђе, испробано још од Османлија.
За мене је Космет име двоструке патње, дакле не само због страдања српског народа већ и због страшне одрођености и изопачености у којој се налази албански народ. То је изгледа трајна последица вишевековне османлијске окупације.
• Србија је у протекле три године подвргнута кажњавању изнутра званом “транзицијаâ€Â. Како Ви сагледавате смисао, досадашње билансе и даље перспективе тог процеса?
 Због разорних учинака “транзиција†личи на неко кажњавање, али је у питању техника отимања и пљачке народне имовине од стране страних освајача и њихових домаћих колаборациониста, обично продатих политичара и криминалаца. Иначе, та пљачка није сама себи сврха већ је у функцији наметања “новог светског поретка†који суверене државе претвара у колонијалне провинције и протекторате а слободне нације у гомиле нових робова. Реч је о настојању да се посредством војне силе и корупције локалних псеудоелита те америчке поткултуре и либералкапиталистичке идеологије остваре они циљеви ка којима је тежила интернационала финансијског капитала финансирајући извоз комунистичке револуције у Русију. Њихова очекивања су била изневерена а планове им је помрсио друг Стаљин. Узгред речено, и зато ја носим часовник с ликом друга Стаљина а не само зато што ми га је поклонила прелепа и препаметна Ивана Жигон.
Краткорочно гледано, ја видим само наставак разарања националне економије и распродаје имовине отете народу противуиставним законом о приватизацији, јер су досманлијски идеолози “транзицијеâ€Â, дакле самозвани “експерти†Г17, у новој влади добили места извршне власти. Суноврат ће бити настављен све док се не успостави влада патриота, оданих народу уместо вашингтонским душманима.
МОРАЛНИ КЕПЕЦИ И ОПТИКА ГМИЗАВАЦА
• Судећи по најновијим збивањима на Космету и по односу “међународне заједницеâ€Â, сервилност ДОС-овог режима није се исплатила Србији?
 Знате шта: могуће је ствари и појаве гледати и с тачке гледишта гмизавца а не усправног бића, али и из те спознајне перспективе морало је бити јасно да се сервилност не исплати. Зато ја не верујем у искреност јадања разноразних човића због тобоже касног сазнања да су све приче о “мултикултурном друштву†биле празне. Они који су српски народ годинама обмањивали како је једини узрок свих проблема на Косову и Метохији тобожњи недостатак демократије и како ће све постати идеално чим “оде МилошевићÃ¢â‚¬Â  добро су знали да лажу, за чији рачун и за колико пара. Свети задатак прве истински патриотске владе је да све виновнике таквих лажи, издаја и пљачки народне имовине изведе пред суд и силом доказа најстроже казни. Мора се дати јасан сигнал не само савременим већ и свим будућим потомцима “рајинског менталитета†да се издаја не исплати, да ће бити примерно кажњена. Неопходно је истаћи да су српски народ издали и неки црквени високодостојници, попут владике Артемија, који је уз помоћ свог скутоноше сумњиве хормоналне структуре, посредством Интернет-а, уочи “хуманитарне интервенције†НАТО-а све учинио да је оправда.
Наравно, продане душе добро знају, кад ујутру стану пред огледало, да брију или шминкају ђубре. И као што болесни од куге, губе или сиде завиде здравима, па настоје чак и да их заразе  тако и овдашњи издајнички, мондијалистички олош завиди онима који упркос свему и свима стоје управно и зову се Срби. Зато се мондијалисти толико горопадно залажу за брисање српског имена из Устава, за “лустрацију†и “денацификацијуâ€Â, што су “интернационални†називи за негдашње руско и немачко искуство “чишћења мозгова†те “брисања карактераâ€Â, а данас за расрбљавање.
• Нарочито важне области ка којима је усмерено штеточинство “денацификатора†су образовање (школство) и култура...
 Ствари ваља сагледати даље од улоге овдашње послуге, попут оног министра-пијандуре, који је спроводио америчке програме за дебилизацију и кретенизацију наше омладине. У питању је део вековног рата атлантског Левијатана против европског система образовања, у коме је већ током Другог светског рата амерички геополитичар Николас Спајксмен уочио компаративну предност и узрок светске суперирности Европљана. Наравно, САД су принуђене да увозе европске мозгове, плодове европског система образовања, против кога се боре, што је парадокс својствен сваком паразитском животу.
И ту стојимо пред светим задатком будуће владе патриота, која мора обновити оно најбоље што је својствено нашем, односно европском систему образовања, почевши од обнове класичне гимназије. Неопходно је обновити и друштвену или националну солидарност спрам општег образовања. Дубоко је нељудски либералкапиталистички систем који омогућава образовање само деци богаташа или платежно способних, док су деца сиромашних ту осуђена на незнање, па макар била и генијална. Осим тога, неопходно је обновити и социјалистички систем потпуне, државне бриге за младе посредством одговарајуће мреже ваншколских активности. Добро знам о чему говорим: ја сам дете таквог система коме треба да захвалим што сам научио да се дружим, да се удварам девојкама, да жудно читам велике песнике, да играм танго и да пуцам, али и да скијам кроз дубоки снег, да сам опстајем у дивљини хранећи се змијама и корењем... Нисмо ми имали ни једну секунду слободног времена за досаду а камоли за некакво безнађе и дрогу. И још нешто: што рече Рајко Петров Ного, ми смо користили реч “педеруâ€Â, као псовку, али нисмо веровали да тако нешто може да постоји.
ФУНКЦИЈА УНАКАЗИВАЊА КУЛТУРЕ
• Политичка класа у Србији дуго већ игнорише фундаменталну важност културе, иако чак и Збигњев Бжежински отворено проглашава културу једним од четири стуба “америчке светске хегемонијеâ€Â. Незнање, кратковидост или зла намера?
 То је понекад тешко разлучити. У време најгорих санкција драги пријатељ и велики борац Небојша Богуновић увео ме је, упркос јуловским противљењима, у Савет БЕЛЕФ-а, смишљеног да Београђанима, онемогућеним несташицама да негде летују, пружи ваљану културну забаву. Наоружан чињеницом да су се само уметници православних земаља усуђивали да крше санкције, ја сам се, свим силама, заложио да тај фестивал преобразимо у јединствени Сабор култура православних народа. Томе се бесно супротстављао председник Савета, некад угоститељ, тада ректор Београдског универзитета и потоњи амбасадор у Кини. С тезом јуловског мондијализма како “ми морамо бити отворени према целом светуâ€Â. Ја сам узвраћао како држава финансира чак и педерски фестивал, БИТЕФ Ã¢â‚¬â€œ па зашто онда не би имала и један за културу православних народа. Након вишедневних и мучних препирања, захваљујући потпросечној интелигенцији опонента и Богуновићевој бирократској вештини, успео сам да изнудим усвајање програма који сам понудио и компромисни, премда рогобатни назив, нешто као Сабор култура источно-хришћанског света. Никад Београд у својој повести није добио као тада толико обилну културну понуду највише класе, од светске премијере филма Никите Михалкова до наступа целокупног ансамбла Руске армије Александров, упркос јавних протеста издајничког министра иностраних послова Козирјева, алијас Фридмана.
Следеће године поменути председник није ме звао у Савет и тако је идеја Сабора била потопљена. Ето питања: да ли је дотични такво штеточинство чинио као борбени атеиста, из незнања или зато што је био стипендиста Фулбрајта? И шта рећи за држање председника јединственог и светског научног скупа, посвећеног изазовима “новог светског пореткаâ€Â, који смо тада организовали у оквиру БЕЛЕФ-а. Тај сад већ одавно покојни академик и лингивста - иначе првоодговоран за срамни покушај изгона ијекавице из српског језика – супротставио се захтеву огромне већине страних учесника да се скуп крунише резолуцијом у прилог српске борбе. Зашто је то чинио? Да ли зато што је пореклом Хрват (како су једни тврдили) или зато што је био масон, дакле подложан туђинској власти (како су други тврдили)?
Једно је извесно: непријатељи хришћанске Европе те и Србије добро познају значај културе и зато својим овдашњим слугама налажу да је систематски затомљавају. У домену елитне уметности, у свету под сенком Запада, суштински смисао већ вишедеценијског подржавања и слављења апсурда и изопачења, наказности и чудовишности почива у стратегији одбијања народа од истинске уметности, која га уљуђује и усправља, васпитава и образује, оплемењује и храбри. Тако народ бива принуђен да троши америчко поткултурно смеће које проповеда да је љубав секс, да је Бог заправо новац те да људски живот не вреди више од шаке долара.
Уосталом, сетимо се да је у агресији НАТО-а на Косову и Метохији страдало око шездесет цркава и манастира а да је само једна од хиљада џамија била оштећена, вероватно зато што је одговорни пилот бомбардера нешто побркао. Реч је о нихилистичкој традицији, о којој говори једна личност романа “Последњи Европљаниâ€Â: у Другом светском рату англоамерички бомбардери су редовно циљали најстарије цркве и историјске споменике, управо у дане највећих хришћанских празника.
НАРОД ЗАГЛЕДАН У ВЕЧНОСТ
• Српски народ и даље, у непрекинутом низу већ пуних петнаест година, пролази кроз тешка и најтежа искушења. Видите ли у народу довољно снаге да, упркос свим страшним ударцима “остане у седлуâ€Â?
 Српски народ сад добро зна да мора остати у седлу јер ће му бити много горе ако падне. То личи на тактику једне старине који у рату што је за нама, за разлику од његових много млађих сабораца, није утекао пред навалом вишеструко бројнијих муслимана већ је остао да сам брани положај, пуцајући наизменично из низа различитих оружја које су страшљивци оставили, стварајући тако утисак да је чета на броју и непоколебљива. Када сам га упитао одакле му толика храброст да остане и сам одбрани положај Ã¢â‚¬â€ он ми је намигнуо: “Ма каква храброст! Морао сам, бре, да останем јер сам добро знао да ме ове моје старачки клецаве ноге не би далеко одвеле.â€Â
• Видите ли одговарајућу елиту која би била кадра да предводи народ на таквом деспотстефанском путу?
 Да Вас подсетим: када је господин Слободан Милошевић, из Хага, предложио да будем кандидат опозиције на председничким изборима  ја сам уз дужне захвале то одбио сматрајући да могу много више пружити на месту председника будуће патриотске владе. Имао сам у виду не своје моћи и способности већ своје познавање моћи и способности низа стручњака из наше земље и расејања, који би умели да покрену велики препород Србије. Реч је о људима који су непознати широј јавности јер нису партијски или медијски експонирани.
• Видели сте током деведесетих изблиза и фронт и дубоку позадину, и просторе осветљене рефлекторима јавности и оне тихе салоне дубоко иза кулиса. После свега, које врлине и које мане нашег народа бисте нарочито истакли?
 Правило тог искуства гласи: што се више приближавате првим, ватреним линијама фронта  то срећете све боље људе. И обратно, одлазећи од фронта, ка дубокој позадини, сретао сам све горе а најгоре у родном Београду. Уз лаковерност, главна српска мана је малодушност те одговарајућа спремност да се “од свега дижу рукеâ€Â. Ипак, и када изјављује да је постао себичан, да “од сада мисли само на себеâ€Â, да “пара буши тамо где сврдло не можеâ€Â, када тврди да је усвојио западњачки, либералистички став спрам живота  Србин то чини бесно, као из најцрњег разочарања и очајања, тражећи заправо од саговорника охрабрење да буде оно што доиста јесте, достојан српске традиције. Дакле, увек је спреман да се врати сопству. Само му треба пружити руку. И то је висока, света дужност патриотских политичких организација, попут Српске радикалне странке: показати делима да нико међу нама није сам и да смо сви везани невидљивим спрегама саборности и солидарности, традиције и заједништва у успоменама и надама. Сви: ми, они којих више нема и они којих још нема.
Наш непријатељ нас оптужује да смо фиксирани на своје жртве, да живимо у прошлости. Све погрешно. Јединствена одлика Срба је њихова стална загледаност у неки хоризонт будућности. Када би тај порив продужили даље од пуких повода уочили би да је Србин заправо загледан у вечност, на коју лепо упућују иконе светаца у нашим домовима. И када гледамо у прошлост  ми смо заправо загледани у вечност. Управо та наша присутност мислима и осећањима у вечности чини нас несаломљивим у свакој садашњости.
СРБИ ОСТАЛИ НЕПОРАЖЕНИ
• Сматрате, дакле, да се из искуства пораза и губитака може стећи оно што ће нас прекалити и оплеменити, учинити бољим и јачим?
 Ви сте заправо одредили наше суштинско историјско искуство. Захваљујући тим вишевековним каљењима српски народ и српска војска били су у стању да толико дуго одолевају санкцијама и навалама највећих сила света те коначно најјачој армији света. Ипак, ми смо војно, политички и морално остали непоражени јер НАТО није успео да изнуди свој главни стратешки циљ, записан у ултиматуму из Рамбујеа: окупација целокупног простора Србије и Црне Горе. Да нам је пијани Јељцин продао ракетни систем С300, који је био тврдо обећао председнику владе народног јединства, Мирку Марјановићу  атлантски зликовци не би се усудили да нас нападну. Србе је поразила српска лаковерност и малодушност.
• И у свом личном искуству, на личном примеру, искушавани болешћу, показали сте како се остаје “усправан међу рушевинамаâ€Â. Да ли је у Вашем “једном погледу на свет†дошло до неких померања под светлом таквих личних искустава и искушења?
 Не, никакве промене у погледу на свет та болест није изазвала. Једино сам променио однос према себи. Претходно сам био сумњичав према квалитету људског матери
СНАГА ЕВРОАЗИЈСКОГ ПРОТИВПОКРЕТА
• Као једина делотворна алтернатива наказном свету под жезлом американизма, и даље се испоставља велики евроазијски савез и противпокрет за мултиполарни свет. Какве су реалне шансе да до таквог противпокрета дође и ко би могао бити његов пијемонт?
 Таква алтернатива је не само могућа већ и неминовна. Суштина “американизма†је растући паразитизам који је попримио већ планетарне размере. Ако не буде заустављен појешће свет те и себе. Главни правац његовог освајачког похода је евроазијско “срце светаâ€Â, првенствено нетакнута богатства Сибира. Али, замајан неочекиваним а дугогодишњим отпором Срба, атлантски Левијатан је страћио драгоцено време и пропустио идеалне прилике за разарање руске државе на низ државица  како је јавно прижељкивао државни секретар САД Џемс Бејкер, 1991. године  те за освајање Сибира. Идеалне прилике и услове пружала је владавина русофоба попут Гајдара и Чубаиса, под окриљем пијаног Јељцина. То време је прошло и Русија се сада незадрживо опоравља и уздиже. Она ће бити средиште кристализације великог евроазијског савеза.
ЕВРОПСКА ПОМРЧИНА
• Доста времена у протеклих неколико година проводите у Западној Европи и располажете свежим утисцима отуд. Да ли је стање духова на западу заиста толико лоше, или то само изгледа, виђено одавде, из Србије?
 Стање је много горе јер су се политичке, економске и верске елите углавном продале или предале. Уклањање свих одбрана и заштита националних економија спрам сила глобализације и закона слободне конкуренције обара и руши све високе европске стандарде живота и своди их ка кинеским или трећесветским разинама. Истовремено, западна Европа преживљава мирнодопску инвазију трећесветских маса жртава америчке дужничке економије, што прети да до краја века Европљане претвори у националне мањине. То самоубиство подржавају политичари који се удварају имигрантима очекујући њихове гласове, индустријалци који добијају ропски јефтину радну снагу и католичка црква због тога што је угошћавање имиграната веома уносно а и због блесаве наде да ће преверити муслимане. Само једно брзо и драстично погоршавање услова живота  какво објективно очекујем а и прижељкујем  може пробудити у западним Европљанима инстинкте самоодржања и покренути их на устанак.
О САДАМУ И Ã¢â‚¬Å“ПРОГРЕСУâ€Â
• Уметнички сте директор угледне галерије “Прогрес†у Београду и потписник текста у каталогу за недавно забрањену изложбу слика посвећених Садаму Хусеину. Шта заправо стоји иза забране и како је до свега дошло?
 Пре бих рекао да је тој изложби ускраћено гостопримство јер је сликар изневерио усмене и писмене договоре да понови каталог начињен за претходну, у Подгорици. Он је на корице посве различитог каталога, тик уз меморандум “Прогреса†ставио обавештење како се изложба приређује “у част борца за слободу и великомученика Садама Хусеинаâ€Â. Немам ја ништа против да сликар има толико високо мишљење о бившем слуги америчких интереса  који је за радост њујоршких лихвара сатро милионе људи у осмогодишњем рату против Ирана  али не може он то да приписује једној пословној компанији, која никакве везе нема с политиком већ само племенито и пожртвовано, упркос свему, своје најелитније просторе предаје бесплатно уметности и култури. Жао ми је што је за такву подвалу била икскоришћено моје одсуство, због лечења и контроле, јер да сам био присутан ја бих то све решио много елегантније, без скандала и посета агената БИА-е.
КАРАЏИЋ ИЛИ О ПОВРАТКУ КРАЉА АРТУРА
• Како данас гледате на Вашег личног пријатеља, првог председника Републике Српске и једног од најпрогоњенијих људи савремене Европе?
 Сваки дан се у себи молим богу старе српске вере за његово здравље, слободу и постојаност. Видите, Радован Караџић је добар пример како ударци најтежих недаћа, калећи људски материјал, умеју из њега испољити најбоља својства, која би иначе остала скривена. Да није било свега што је било Радован Караџић би остао један из масе овдашњих провинцијски лаковерних или инфериорних поборника такозваних вредности западне демократије и либерализма, следбеник Фројдовог сујеверја, односно једне модерне гране јеврејске мистике те писац нама нејасних или недовољно јасних стихова. Ватре рата осветлиле су дубока значења и значаје тих стихова којих ни он сам није био свестан јер их је  уверен сам  из њега изговарао посве другачији дух, исконски песник. Те ватре сагореле су многе његове илузије и ја сам имао срећу да својим очима видим како се он брзо преображава и уздиже у фигуру коју ће будуће поколења Срба памтити као што наше памти деспота Стефана Лазаревића или цара Лазара. Ту његову величину уочили су и страни посетиоци, попут Владимира Волкова, Дела Горса или Федерика Дитура, који је, кад се вратио у Француску, обавестио Французе да се “краљ Артур са својим витезовима вратио на земљу и да се зове Радован КараџићÃ¢â‚¬Â те да се с њима бори како би Европа поново постала узвишена и племенита.
vBulletin® v3.8.7, Copyright ©2000-2012, vBulletin Solutions, Inc.