Легионар
29-12-08, 17:24
цитирано:
Оно што празнујеш – то си, тиме живиш и причешћујеш се.
А празници су или празници светлости или анти антипразници таме. Због тога смо читаоцима понудили неколико речи о празновању новогодишње – најлуђе ноћи која је Србима у данима испирања мозгова наметнута од Тита и његових сабораца.
УОЧИ Ã‚Â«НАЈЛУЂЕ НОЋИ»
Срби су се, после Другог светског рата, навикли да славе празнике чији смисао не знају, или не желе да знају, а неки од њих су и следећи: 1.мај, «међународни празник рада», који је установила комунистичка интернационала (комунизам је само у Русији у овом веку однео, у име «диктатуре пролетеријата», преко шездесет милиона људских живота); 7.јул, дан када је Србин пуцао на Србина на вашару у Белој цркви (први Србиј је био «Шпанац», припадник комунистичке интернационале, а други Србин је био обичан жандарм, избеглица испред усташког ножа); 29.новембар, када је у Јајцу створена Титова Југославија, због које изгубисмо Далмацију, Банију, Кордун, Славонију, Западни Срем, и због којег ћемо, ако се овако настави, изгубити Косово; 8.март, «међународни дан жена», уствари – комунистички празник жене – револуционарке, опет подметнут од стране интернационале. И све то у земљи Србији у којој химна није «Боже правде», него «Хеј Словени», у земљи која се само условно назива Србијом, али чији становници су «равноправни грађани свих народа и народности». И Срби пристају, Срби се мире са таквим празницима; Срби...Уосталом, ко пита Србе ?Суштина празника, сваког празника, јесте религијска. Када славимо Божић, ми учествујемо у радости пре свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском облику; када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу; када славимо Савиндан, лице у лице срећемо се са оцем наше Цркве и отаџбине; на Видовдан се причешћујемо са кнезом Лазаром и његовом светом и честитом војском... А када славимо послератне празнике ? «тада славимо» тријумфалне моменте једне лажне религије која «верује у Маркса и Енгелса», религији која је деци предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом Србском народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и србоубице.
У те и такве наопаке празнике, спада и календарска нова година (по грађанском календару), коју су први међу православним народом почели да славе Совјети када су окупирали Царску Русију. И ова заиста најлуђа ноћ, потпуно је помрачила празничну свест нашег народа, па је он и даље слави, непитајући се зашто и како.
Покушаћемо да у неколико редова објаснимо лудило те ноћи (барем међу нама, Србима).
--Свуда у хришћанском свету, и код православних и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Само код нас се честита овако: «Срећни Новогодишњи и Божићни празници!» и кад прође римокатоличка нова година, а после православног Божића, Срби славе «србску нову годину», што је по свему судећи јединствени пример у свету – две нове године и обе – славља ! Могло би се ускоро десити да се прослављава и кинеска нова година – вероватно би за њу било заинтересованих;
--Кићење јелке на западу обавља се за римокатолички Божић, а не за Нову Годину; кићење јелке за Нову годину по грађанском календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код римокатолика симболизује Богомладенца Христа (као и бадњак код нас), јелка за нову годину у Србији не значи баш ништа;
--Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила јелка, у Србији, у којој се голети шире, немилосрдно се сече на хиљаде младих стабала која се потом бацају у ђубре; Бадње дрво за Србски Божић, је само грана или гранчица храста која остаје на свом месту да расте у висину и ширину;
--Када се слави католичка – међународна нова година православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожији, јер се и тело и душа спремају да дочекају Христа. Док Србија крка печење и опија се, православни посте, држећи се завета Светог Саве, што су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису дошли Титови «ослободиоци» који су донели нове законе и нове празнике;
--У најлуђој ноћи србска сиротиња ће, да би се показала и доказала трошити свој муком стечени новац, било спремајући свечану вечеру за кућни провод (уз телевизијске емисије и испирање мозга), било одлазећи у хотеле и ресторане са програмом за дочек. За то време, искрено ће моћи да се веселе само они који су претходних година били: посланици, одборници, министри, као и многи челници тзв. невладиних ораганизација финансираних од стране запада.
--У најлуђој ноћи ће пуцати из свих оружја, и опет ће бити рањених, не дај Боже, мртвих.
--У најлуђој ноћи ће опет бити пијаних, који ће се данима трезнити и питати – шта су то дочекивали;
--У најлуђој ноћи ретко ко је свеста да ли се слави долазак по свему црне претходне или улазак по свему судећи још црње наредне године.
--После најлуђе ноћи за све оне који се нису пружили колики им је губер, долази најдужи месец звани јануар кога са тешком главом као туч и празних џепова треба премостити, па треба озбиљно размислити да ли назив «најлуђа ноћÃ‚» треба ставити под знаке навода или она то заиста јесте.
Рећи ћемо и то: «Наше није да убеђујемо; наша дужност је само да изложимо, а убедити се – то је ствар оних који слушају – читају», како је говорио Свети Јован Златоусти. Биће сасвим довољно ако овај скромни текст било кога подстакне на размишљање.
БЕЗПРАЗНИЧНИ СВЕТ И ЧЕЖЊА ЗА ПРАЗНИКОМ
Има ли бесмисленијег празника од секуларне грађанске Нове године којом су се безбожници тако упорно борили против Божића ? Људи на тај дан журе и јуре «припремајући» се хистерично за дочек Нове године. И та јурњава није ништа друго до последица тога што су људи подсвесно «свесни» да у темељу њиховог «празновања» Нове године нема радовања години која долази, већ панично бекство од бесмисла старе године у којој није – како вели о.Александар – било истинске среће и истинског живота. Људи се свесно заваравају надом да ће кратким самозаборавом у новогодишњој ноћи моћи да се избаве од осећања понављања и бесмисла времена у коме је «човек увек на губитку». А шта је та ноћ ако не управо ноћ трагизма, самоће, очаја, грозничаве потраге за «мрвама среће», ноћ разочарења и самоодбране после које се људи буде само још очајнији и огорченији ?
Сва та брзина и бука, прегласна музика и масовне журке, рок концерти и диско клубови, целодневни телевизијски програми, модни и спортски спектакли са конфетама и балонима... једном речју сав тај заслепљујући «лајтâ€â€шоу» савременог света и није ништа друго до покушај бекства од ужаса беспразничког живота, узалудни покушај потраге за изгубљеном заједницом и изгубљеним празником, покушај који остаје на нивоу јаловог симулирања празника и заједнице, симулирања које људима још више појачава чамотињу и самоћу.
ДЕДА МРАЗ И БОЖИЋ БАТА
Ових дана у оквиру прослављања грађанске Нове године, деци се деле (у фирмама и другде) новогодишњи пакетићи. Пакетиће је као и увек делио Деда Мраз, а нико се ни не пита како се он појавио међу нама.Давање поклона деци и на европском Истоку и на западу одувек је било повезано са хришћанском традицијом. Господ Исус Христос је говорио «Пустите децу да долазе к Мени и не браните им, јер је таквих Царство Божје». Деца су, због своје чедне поверљивости, непрестаног живљења у радосној садашњости, лаког праштања увреда постала узор одраслима. Црква је увек наглашавала да се срцем и духом треба преобразити у дете да би се ушло у Царство Небеско. Хришћанско васпитање младих и на западу и на истоку подразумевало је да ће деца бити награђена за своју доброту од Вишње Стварности. И тако је, на запад, уочи Божића настао обичај да се деци под јелку остављају поклони које, док деца спавају, доноси велики светац – Николај Чудотворац, представљен у црвеној кардиналској одећи ( пошто је био владика). Деца се изјутра буде, и под јелком налазе дарове. Код Срба су деца дарове добијала за предбожићне недељне празнике – Материце и Оце, претходно, она су имала своју недељу – Детињце. И мајке и очеви су деци «одрешили» као и деца њима, неким макар најскромнијим знаком љубави. Родитељи су канапчићем везивали децу, као и деца њих, показујући тиме да су везани нераскидивошћу која потиче одозго, од заједничког Оца Небеског, који је и дао заповест: «Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи».Па добро, одкуд новогодишњи поклони и Деда Мраз ?
На Западу се Деда Мраз појавио као секуларна варијанта Светог Николаја – у оној мери у којој је Запад заборављао своје хришћанско предање, и у којој су мултинациналне компаније типа «Кока-коле», саздавале комерцијалне митове, за бољу прођу сопствене робе. На Истоку је Деда Мраз уведен у Совјетском Савезу, управо продором комунизма, опет као замена за Светог Николаја и божићне дарове деци. Одатле је на несрећу стигао и међу нас Србе.
Други загонетни лик коме се треба обратити је извесни Божић Бата. Откако су Срби стали да се враћају православљу (макар и традиционалистички), почело је усрдније слављење Божића, уз уношење славе и бадњака. Поред божићне трпезе, требало је обновити и обичаје – спремање чеснице и улазак у кућу млађег мушког чељадета, тзв. положајника. У ревности да се што пре обнови оно што је заборављено, неко се сетио и дотичног Божић Бате; мушког детета у Србском народном оделу које се појављује на ТВ-у и у сликовницама о Божићу...
Али откуд божићни бата ?
Срби који су окретали свети хлеб овог дана, чесницу, знају да се том приликом пева песма: «Божић, Божић Бата, носи киту злата, да позлати врата». Овде «бата» није именица, него презент глагола «батати», што значи «ступати, корачати». То јест, Божић корача, долази да би нам донео радост. У ревности да се што пре уништи и заборави оно што је хвала Богу обновљено велики допринос даје и тзв. удружење Србски деда мраз Радиша и Божић бака Радава. Несрећни аутор наведених ликова надахнут (сигурно не од Светог Духа), потиче из шумадијских Мрчајеваца, а у својој екипи има укључене људе из света филма, као и појединих приватних телевизија. Ово удружење је (опрости им Боже јер не знају шта раде) својим досадашњим радом толико оскрнавило наше лепе Православне обичаје. Њихов наступ и деловање зачињено је са великом дозом кривоверја, безверја, многобоштва и паганизма свих врста без обзира што се код нас представљају и декларишу сасвим другачије.
ДЕДА МРАЗ НЕМА НИКАКВЕ ВЕЗЕ СА ЦРКВОМ ХРИСТОВОМ
Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је поводом празника Светог Николаја Архиепископа Мирликијског Чудотворца, Свету Архијерејску Литургију у цркви посвећеној овом Светитељу на Ријеци Црнојевића.
Сви европски народи и на истоку и на западу поштују Светог оца Николаја. Он је онај који доноси дарове попут мудраца са истока, нарочито дјеци, рекао је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије у литургијској проповиједи на ријечком Ободу. «Тек у наше вријеме и на западу, нарочито у Америци, Светог Николаја замјењују са оним лажљивим деда-мразом кога, ево и код нас почињу да славе. То је непостојеће, лажљиво биће преко кога се европски народи враћају паганству. Деда-мраз нема никакве везе са Црквом Христовом. То није личност која је постојала, мраз дође па прође па га тако нема ни смисла славити», подсјетио је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије
«Ми треба да прослављамо Светог оца Николаја, да прослављамо Свете оце на празник Очева, Свете мајке на празник Материца, Свету дјецу на празник Дјетињци. Умјесто да прослављамо оне живе личности које су постојале, које постоје, које су Бога прославиле и које је Он прославио, ми обиљежавамо непостојеће биће, неко чудовиште које су измислили Американци ради свог бизниса», рекао је Митрополит Амфилохије.
«Без обзира на то, Свети отац Николај остаје и никада неће изгубити оно мјесто које му припада, као што неће изгубити ни оно право, истинско мјесто Божић Бата кога ми прослављамо припремајући се за Христово Рождество», рекао је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије.
Према ријечима Високпреосвећеног Митрополита Амфилохија, ми смо увијек прослављали Божић Бату, свог небескога брата, Христа Господа који је предвјечни Бог и Светог Николаја који је
ЦИЉЕВИ, ОБМАНЕ И НАЧИН НАСТАНКА РИМОКАТОЛИЧКОГ Ã¢â‚¬â€œ ГРЕГОРИЈАНСКОГ КАЛЕНДАРА
Свако ко се трудио да објективно схвати суштину календарске реформе папе Гргура XIII не може да се начуди постојаности мита о фамозном научном преимућству грегоријанског календара, у односу на наш православни, тј. Јулијански календар. Овај мит, који је постао већ неоспориви клише, почива, ипак, на вештој псеудонаучној папској пропаганди и прилично незналачкој предрасуди њених добровољних и невољних депутата.
Пажњу завређује и чињеница да су многи истакнути савременици папе Гргура XIII и међу њима таквих знаменитих научника какви су хронолог Ј. Скалигер, математичар Целзије, астроном Јосиф Вританије и Местлин (учитељ великих учењака Кеплера и Галилеја), негативно одговорили на пројекат реформе календара у припреми. Пројекат реформе оценили су као бесмислен и многи универзитети Европе, међу њима и онај у Бечу, као и Сорбона.
Интересантан текст, са нечим се не слажем али ок.
Оно што празнујеш – то си, тиме живиш и причешћујеш се.
А празници су или празници светлости или анти антипразници таме. Због тога смо читаоцима понудили неколико речи о празновању новогодишње – најлуђе ноћи која је Србима у данима испирања мозгова наметнута од Тита и његових сабораца.
УОЧИ Ã‚Â«НАЈЛУЂЕ НОЋИ»
Срби су се, после Другог светског рата, навикли да славе празнике чији смисао не знају, или не желе да знају, а неки од њих су и следећи: 1.мај, «међународни празник рада», који је установила комунистичка интернационала (комунизам је само у Русији у овом веку однео, у име «диктатуре пролетеријата», преко шездесет милиона људских живота); 7.јул, дан када је Србин пуцао на Србина на вашару у Белој цркви (први Србиј је био «Шпанац», припадник комунистичке интернационале, а други Србин је био обичан жандарм, избеглица испред усташког ножа); 29.новембар, када је у Јајцу створена Титова Југославија, због које изгубисмо Далмацију, Банију, Кордун, Славонију, Западни Срем, и због којег ћемо, ако се овако настави, изгубити Косово; 8.март, «међународни дан жена», уствари – комунистички празник жене – револуционарке, опет подметнут од стране интернационале. И све то у земљи Србији у којој химна није «Боже правде», него «Хеј Словени», у земљи која се само условно назива Србијом, али чији становници су «равноправни грађани свих народа и народности». И Срби пристају, Срби се мире са таквим празницима; Срби...Уосталом, ко пита Србе ?Суштина празника, сваког празника, јесте религијска. Када славимо Божић, ми учествујемо у радости пре свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском облику; када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу; када славимо Савиндан, лице у лице срећемо се са оцем наше Цркве и отаџбине; на Видовдан се причешћујемо са кнезом Лазаром и његовом светом и честитом војском... А када славимо послератне празнике ? «тада славимо» тријумфалне моменте једне лажне религије која «верује у Маркса и Енгелса», религији која је деци предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом Србском народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и србоубице.
У те и такве наопаке празнике, спада и календарска нова година (по грађанском календару), коју су први међу православним народом почели да славе Совјети када су окупирали Царску Русију. И ова заиста најлуђа ноћ, потпуно је помрачила празничну свест нашег народа, па је он и даље слави, непитајући се зашто и како.
Покушаћемо да у неколико редова објаснимо лудило те ноћи (барем међу нама, Србима).
--Свуда у хришћанском свету, и код православних и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Само код нас се честита овако: «Срећни Новогодишњи и Божићни празници!» и кад прође римокатоличка нова година, а после православног Божића, Срби славе «србску нову годину», што је по свему судећи јединствени пример у свету – две нове године и обе – славља ! Могло би се ускоро десити да се прослављава и кинеска нова година – вероватно би за њу било заинтересованих;
--Кићење јелке на западу обавља се за римокатолички Божић, а не за Нову Годину; кићење јелке за Нову годину по грађанском календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код римокатолика симболизује Богомладенца Христа (као и бадњак код нас), јелка за нову годину у Србији не значи баш ништа;
--Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила јелка, у Србији, у којој се голети шире, немилосрдно се сече на хиљаде младих стабала која се потом бацају у ђубре; Бадње дрво за Србски Божић, је само грана или гранчица храста која остаје на свом месту да расте у висину и ширину;
--Када се слави католичка – међународна нова година православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожији, јер се и тело и душа спремају да дочекају Христа. Док Србија крка печење и опија се, православни посте, држећи се завета Светог Саве, што су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису дошли Титови «ослободиоци» који су донели нове законе и нове празнике;
--У најлуђој ноћи србска сиротиња ће, да би се показала и доказала трошити свој муком стечени новац, било спремајући свечану вечеру за кућни провод (уз телевизијске емисије и испирање мозга), било одлазећи у хотеле и ресторане са програмом за дочек. За то време, искрено ће моћи да се веселе само они који су претходних година били: посланици, одборници, министри, као и многи челници тзв. невладиних ораганизација финансираних од стране запада.
--У најлуђој ноћи ће пуцати из свих оружја, и опет ће бити рањених, не дај Боже, мртвих.
--У најлуђој ноћи ће опет бити пијаних, који ће се данима трезнити и питати – шта су то дочекивали;
--У најлуђој ноћи ретко ко је свеста да ли се слави долазак по свему црне претходне или улазак по свему судећи још црње наредне године.
--После најлуђе ноћи за све оне који се нису пружили колики им је губер, долази најдужи месец звани јануар кога са тешком главом као туч и празних џепова треба премостити, па треба озбиљно размислити да ли назив «најлуђа ноћÃ‚» треба ставити под знаке навода или она то заиста јесте.
Рећи ћемо и то: «Наше није да убеђујемо; наша дужност је само да изложимо, а убедити се – то је ствар оних који слушају – читају», како је говорио Свети Јован Златоусти. Биће сасвим довољно ако овај скромни текст било кога подстакне на размишљање.
БЕЗПРАЗНИЧНИ СВЕТ И ЧЕЖЊА ЗА ПРАЗНИКОМ
Има ли бесмисленијег празника од секуларне грађанске Нове године којом су се безбожници тако упорно борили против Божића ? Људи на тај дан журе и јуре «припремајући» се хистерично за дочек Нове године. И та јурњава није ништа друго до последица тога што су људи подсвесно «свесни» да у темељу њиховог «празновања» Нове године нема радовања години која долази, већ панично бекство од бесмисла старе године у којој није – како вели о.Александар – било истинске среће и истинског живота. Људи се свесно заваравају надом да ће кратким самозаборавом у новогодишњој ноћи моћи да се избаве од осећања понављања и бесмисла времена у коме је «човек увек на губитку». А шта је та ноћ ако не управо ноћ трагизма, самоће, очаја, грозничаве потраге за «мрвама среће», ноћ разочарења и самоодбране после које се људи буде само још очајнији и огорченији ?
Сва та брзина и бука, прегласна музика и масовне журке, рок концерти и диско клубови, целодневни телевизијски програми, модни и спортски спектакли са конфетама и балонима... једном речју сав тај заслепљујући «лајтâ€â€шоу» савременог света и није ништа друго до покушај бекства од ужаса беспразничког живота, узалудни покушај потраге за изгубљеном заједницом и изгубљеним празником, покушај који остаје на нивоу јаловог симулирања празника и заједнице, симулирања које људима још више појачава чамотињу и самоћу.
ДЕДА МРАЗ И БОЖИЋ БАТА
Ових дана у оквиру прослављања грађанске Нове године, деци се деле (у фирмама и другде) новогодишњи пакетићи. Пакетиће је као и увек делио Деда Мраз, а нико се ни не пита како се он појавио међу нама.Давање поклона деци и на европском Истоку и на западу одувек је било повезано са хришћанском традицијом. Господ Исус Христос је говорио «Пустите децу да долазе к Мени и не браните им, јер је таквих Царство Божје». Деца су, због своје чедне поверљивости, непрестаног живљења у радосној садашњости, лаког праштања увреда постала узор одраслима. Црква је увек наглашавала да се срцем и духом треба преобразити у дете да би се ушло у Царство Небеско. Хришћанско васпитање младих и на западу и на истоку подразумевало је да ће деца бити награђена за своју доброту од Вишње Стварности. И тако је, на запад, уочи Божића настао обичај да се деци под јелку остављају поклони које, док деца спавају, доноси велики светац – Николај Чудотворац, представљен у црвеној кардиналској одећи ( пошто је био владика). Деца се изјутра буде, и под јелком налазе дарове. Код Срба су деца дарове добијала за предбожићне недељне празнике – Материце и Оце, претходно, она су имала своју недељу – Детињце. И мајке и очеви су деци «одрешили» као и деца њима, неким макар најскромнијим знаком љубави. Родитељи су канапчићем везивали децу, као и деца њих, показујући тиме да су везани нераскидивошћу која потиче одозго, од заједничког Оца Небеског, који је и дао заповест: «Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи».Па добро, одкуд новогодишњи поклони и Деда Мраз ?
На Западу се Деда Мраз појавио као секуларна варијанта Светог Николаја – у оној мери у којој је Запад заборављао своје хришћанско предање, и у којој су мултинациналне компаније типа «Кока-коле», саздавале комерцијалне митове, за бољу прођу сопствене робе. На Истоку је Деда Мраз уведен у Совјетском Савезу, управо продором комунизма, опет као замена за Светог Николаја и божићне дарове деци. Одатле је на несрећу стигао и међу нас Србе.
Други загонетни лик коме се треба обратити је извесни Божић Бата. Откако су Срби стали да се враћају православљу (макар и традиционалистички), почело је усрдније слављење Божића, уз уношење славе и бадњака. Поред божићне трпезе, требало је обновити и обичаје – спремање чеснице и улазак у кућу млађег мушког чељадета, тзв. положајника. У ревности да се што пре обнови оно што је заборављено, неко се сетио и дотичног Божић Бате; мушког детета у Србском народном оделу које се појављује на ТВ-у и у сликовницама о Божићу...
Али откуд божићни бата ?
Срби који су окретали свети хлеб овог дана, чесницу, знају да се том приликом пева песма: «Божић, Божић Бата, носи киту злата, да позлати врата». Овде «бата» није именица, него презент глагола «батати», што значи «ступати, корачати». То јест, Божић корача, долази да би нам донео радост. У ревности да се што пре уништи и заборави оно што је хвала Богу обновљено велики допринос даје и тзв. удружење Србски деда мраз Радиша и Божић бака Радава. Несрећни аутор наведених ликова надахнут (сигурно не од Светог Духа), потиче из шумадијских Мрчајеваца, а у својој екипи има укључене људе из света филма, као и појединих приватних телевизија. Ово удружење је (опрости им Боже јер не знају шта раде) својим досадашњим радом толико оскрнавило наше лепе Православне обичаје. Њихов наступ и деловање зачињено је са великом дозом кривоверја, безверја, многобоштва и паганизма свих врста без обзира што се код нас представљају и декларишу сасвим другачије.
ДЕДА МРАЗ НЕМА НИКАКВЕ ВЕЗЕ СА ЦРКВОМ ХРИСТОВОМ
Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је поводом празника Светог Николаја Архиепископа Мирликијског Чудотворца, Свету Архијерејску Литургију у цркви посвећеној овом Светитељу на Ријеци Црнојевића.
Сви европски народи и на истоку и на западу поштују Светог оца Николаја. Он је онај који доноси дарове попут мудраца са истока, нарочито дјеци, рекао је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије у литургијској проповиједи на ријечком Ободу. «Тек у наше вријеме и на западу, нарочито у Америци, Светог Николаја замјењују са оним лажљивим деда-мразом кога, ево и код нас почињу да славе. То је непостојеће, лажљиво биће преко кога се европски народи враћају паганству. Деда-мраз нема никакве везе са Црквом Христовом. То није личност која је постојала, мраз дође па прође па га тако нема ни смисла славити», подсјетио је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије
«Ми треба да прослављамо Светог оца Николаја, да прослављамо Свете оце на празник Очева, Свете мајке на празник Материца, Свету дјецу на празник Дјетињци. Умјесто да прослављамо оне живе личности које су постојале, које постоје, које су Бога прославиле и које је Он прославио, ми обиљежавамо непостојеће биће, неко чудовиште које су измислили Американци ради свог бизниса», рекао је Митрополит Амфилохије.
«Без обзира на то, Свети отац Николај остаје и никада неће изгубити оно мјесто које му припада, као што неће изгубити ни оно право, истинско мјесто Божић Бата кога ми прослављамо припремајући се за Христово Рождество», рекао је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије.
Према ријечима Високпреосвећеног Митрополита Амфилохија, ми смо увијек прослављали Божић Бату, свог небескога брата, Христа Господа који је предвјечни Бог и Светог Николаја који је
ЦИЉЕВИ, ОБМАНЕ И НАЧИН НАСТАНКА РИМОКАТОЛИЧКОГ Ã¢â‚¬â€œ ГРЕГОРИЈАНСКОГ КАЛЕНДАРА
Свако ко се трудио да објективно схвати суштину календарске реформе папе Гргура XIII не може да се начуди постојаности мита о фамозном научном преимућству грегоријанског календара, у односу на наш православни, тј. Јулијански календар. Овај мит, који је постао већ неоспориви клише, почива, ипак, на вештој псеудонаучној папској пропаганди и прилично незналачкој предрасуди њених добровољних и невољних депутата.
Пажњу завређује и чињеница да су многи истакнути савременици папе Гргура XIII и међу њима таквих знаменитих научника какви су хронолог Ј. Скалигер, математичар Целзије, астроном Јосиф Вританије и Местлин (учитељ великих учењака Кеплера и Галилеја), негативно одговорили на пројекат реформе календара у припреми. Пројекат реформе оценили су као бесмислен и многи универзитети Европе, међу њима и онај у Бечу, као и Сорбона.
Интересантан текст, са нечим се не слажем али ок.