Гризли
26-12-08, 21:19
ДОБРОВОЉЦИ
(Први део)
Пише: Генерал МИЛОШ ЂОШАН
Мало је људи који су спремни понудити највредније што имају, свој живот. У такве малобројне, свакако спадају добровољци. Њих рат није затекао у јединици, нити им је поштар након више покушаја уручио позив за мобилизацију.
Њих на ратиште није довела запрећена дугогодишња затворска казна за неодазивање на мобилизацију или осуда за дезертерство, уколико су се затекли у јединици, када је рат почео. Они су знали куда се упућују, стављајући судбину свог народа испред личне или судбине своје породице. Зато су добровољци најчаснији људи. Свуда у свету и код сваког народа који цени своју слободу.
Само код нас, у главама и новинарским перима појединих интересних група, реч добровољци, значи: припадници паравојних формација, пљачкаши, или још горе, ратни злочинци.
Тако причају и пишу побегуље, нечасни људи, представници појединих невладиних организација, плаћени новинари или унајмљени интелектуалци. А познато је да је унајмљени магарац много вреднији од унајмљеног интелектуалца.
* * *
Како је отворена претња НАТО агресијом постајала извеснија, у јединицу почеше организовано пристизати добровољци. Једног дана у моју јединицу стиже повећа група мушкараца, а међу њима и једна жена. Обучени у војничке униформе, ни по чему се нису разликовали од осталих војника, осим по браздама на избораним лицима и повећаним обимом струка. Довео их је старешина из команде Приштинског корпуса и предао по списку уз потребну документацију. Имали смо прецизна наређења за поступак са добровољцима и јасно наређење да се од тренутка пристизања у јединицу, њихов статус ни у чему не мења у односу на остале припаднике јединице.
Они су се нерадо одвајали једни од других, и ми смо то углавном уважавали, али никада нису чинили више од једне трећине јединице. Били су са нашим војницима и под командом формацијских старешина. Мало је међу њима било бивших припадника јединица ПВО. Увидевши то, тражили су да иду тамо где могу више помоћи, махом на границу. Већина их је упућена у јединице копнене војске. Неки од њих су нажалост и погинули. Таква судбина задесила је Илић Топлицу из села Лугаччине код Смедерева и Милановић Дејана из Вучитрна.
,,Нисам дошао у јединицу из Смедерева, да би ме у јединици хранили. Ја вам се у те ваше топове и ракете не разумем па од мене немате никакве користи. Дајте да идем у патролу и обезбеђење јединице од терориста и заштитимо ову децу да не гину, показујући руком на младе војнике!†- рече Топлица.
На жалост, погинуо је 27. априла 1999. године у Влашком Дреновцу у рејону Клине, извршавајаћи часно своје обавезе. Дошао да помогне својој браћи и сународницима, а жив се није вратио. Хтео да штити туђу децу, а своје направио сирочадима. Чувао туђе синове, а својима се није вратио.
Милановић Дејан, из командног дивизиона, погинуо је на Чабрату. Уређивао лажне положаје како би преварио Нато авијацију, а смрт заскочи и превари њега. Није се жив вратио кући. А и где би се вратио, када су му мајка и браћа морали побећи из Вучитрна, заједно са осталим неалбанским становништвом у време када су долазили да их штите припадници КФОР-а.
* * *
“Старији човек, кретао се према мени, покушавајући да утегне униформу, како налажу војнички прописи када се прилази команданту. Узалуд! На белом војничком опасачу, који је задужио пре десет година, није више било рупа. Овлаш је поправио беретку на глави и са крајњим напором закопча дугме под вратом. Рече да се зове Милутин а презива Јелић. Одмах, са поносом, као да спомиње научно звање или племићку титулу, рече да га зову Деда. Нагласио је, му је тај надимак једини “ратни плен.†који поносно носи још од 1991. године и да га је зарадио у Тењу, Неметину и Борову Селу, као добровољац.
“Видим да имате чин старијег водника.â€Â- рече му командант другог батаљона 549. мототизоване бригаде у Ђаковици.
“Ја сам у ствари заставник, него нису ми уписали у књижицу, а мени се није дало да навраћам у команду! Али то и није важно!â€Â-као да се правда што је то и спомињао, рече Милутин.
“Видим да си човек домаћин. Остани у команди. Треба ми један такав, овде. Ниси ти за верање по Кунори, на врху који је још под снегом, на висини од 1509 метара, надморске висине. А што се чина тиче, то је решено. Оно што пише у књижици то Вам остаје, господине старији водниче! Сада за тебе и твоје другове важе иста правила као и за оне војнике горе, где идете у помоћ! А зато, што сте дошли као добровољац, свака вам част! Имаће ко да се са вама поноси!â€Â-рекох му и позвах курира да га поведе у команду батаљона.
“Господине мајоре, резервни старији водник, Милутин Јелић-Деда, није дошао да буде домаћин и курир, већ да са пушком у руци брани отаџбину. Да сам хтео да се бавим домаћинством не бих долазио. Нека домаћинство чека. Сада је најважније одбити непријатеља!â€Â-као да ме прекорева, рече старији водник, добровољац, Милутин Јелић-Деда.
http://istina.at/images/stories/Broj%20235/deda_239.jpg
Причао ми Деда, да је својевремено био фудбалер и да је до пре неки дан играо у саставу екипе ветерана “Динама†из Панчева. Како би одагнао све моје сумње у његову способност за верање по граничној линији, рече да има кондиције за трчање по терену, да утакмицу одигра од почетка до краја, да је добар у одбрани, да погађа са центра и са беле тачке.
Погледам кришом у његову војничку књижицу и са ужасом закључих, да је он само пет година млађио од мога оца, а ја га не могу стићи уз брдо. Испредњачио, па испаде да он води мене а не ја њега. Сачекивао ме је све време. На положај јединице, у рејону граничног камена Д1/VIII на надморској висини од 1253 метра, стигли смо тек поподне.
Поставио сам га на дужност командира вода. На највишем и најопаснијем месту.
Војници, којима је стварно могао бити деда, када су га видели одмах се обрадоваше. Испред његове начете седме деценије живота, корачало је огромно искуство, које му се уочавало на лицу, као што жуљеви на длановима одају доброг ратара или косца.
Оставио сам га ту. Издао му борбени задатак, одредио назив за споразумевање, и полагано, као што сам и дошао, спустио се низ стрму падину Куноре.
Деду су поштовали сви. Неко због година, неко због мотива да дође у јединицу, једни због праведности и начина рада са људима, други због упорности и истрајности. Поседовао је неку врсту харизме, па су га једнако ценили и они којима је он командовао, и они који су командовали њему.
* * *
“Дижи се војско! Идемо на копање. Ашовчиће у руке. Ко не пуца и не осматра, мора да копа. Ко не копа, нека бира, секиру или тестеру. Видите где вам је шума. Рекли смо да одавде нема померања. Утврдићемо овај положај, као што су. се наши славни преци 1914. године утврдили на Мачковом Камену. Ко не може да копа, мора да осматра. Јучерашњи дан смо изгубили у ходу. За мене се не брините. Ја могу боље копати од вас, ја сам навикао!â€Â-рече деда, па од једног младог војника узе ашов и одмах поче копати у каменитом тлу.
“Први заклон правим ја за себе. Гледајте и учите. А онда нека свако копа себи, коме је живот мио!â€Â
Део војника одмах се прихватио задатка. Било је и оних који се нагло загледаше у висину, тражећи авионе на плавом небу Метохије. Други су почели истезати вратове, надвирујући се над територију Албаније како би открили полазне положаје терориста.
“Зар вас није срамота. Он са 62 године копа, а ви седите! Нама су заклони потребнији него њему!â€Â-рече војник Звонко Вулићевић, добровољац из Крушевца.
На ове речи, и они који су се колебали, немајући куда, прихватише се посла. Једни узеше тестеру и секиру, други лопату и крамп.
Знао је Деда како треба да се прави ров. Ред дебелих међусобно укрштених облица од дрвета, ред земље, па опет тако неколико пута. Када је Деда завршио свој ров, одведе војнике на сигурно, узе телефон па назва командира минобацачког вода.
“Удри по мени!â€Â- рече му деда и даде координате оног заклона који је управо завршио.
“Бог с тобом, Деда! У твојим годинама људи посениле, али да полуде, још нисам чуо! Ја морам да вас подржавам, а не да вас ја побијем!â€Â-одговори му командир минобацачког вода.
“Само ти удри. Хоћу да видимо како смо ископали ров и да ли смо се узалуд мучили. Само пази, да тебе не открије НАТО авијација. Зато прво погледај у небо, па онда опали!â€Â
Када је минобацачка мина пала на маскирани ров, и само мало растресла земљу на њему, а унутра сва опрема остала на свом месту, војници се са некаквом додатном енергијом прихватише копања. И тако урадише двадесет пет ровова. За сваког војника. У рову место за тројицу. За сваког војника у смени, обезбеђено је сигурно склониште.
“Да су Шиптари имали оваква склоништа, не би морали бежати од дејства НАТО авијације! Како им није било жао оставити овако лепог пса. Лежао је и болно завијао. Извукли смо га испод рушевина једне куће, коју је само који минут пре тога сравнила бомба из једног од безброј авиона који су стално дејствовали по нама. Мислили смо да је повређен. Када смо га извукли и нахранили, пас се више од нас није удаљавао! Тако нас је умиљато и захвално гледао, да ми је било жао да га оставим!â€Â-рече један војник.
Осим заклона за заштиту од дејства авијације и шиптарских терориста, саобраћајница и резервних положаја, деда је изградио брвнару са оставом, тако да је то његово утврђење, представљало неку врсту оазе. На врло неприступачном терену, створио је од ње подношљиво место за живот. Обдарен за рад са људима, често су му, као на рехабилитацију или дошколовавање слали војнике, који се нису могли прилагодити на другим местима.
“Команданте, стално ми једне војнике доводите, а друге одвадите. Постао сам наставни центар. Ја и овај камен Д 1/VIII се одавде нећемо померити. Само, молим Вас, оставите ми бар војника Звонка Вулићевића и пса Жућу. Онако млад, јак и кракат Звонко је у стању пет пута сићи и попети се овде. Онолико муниције нико као он није у стању да изнесе на положај. Како барата у шуми са дрвима и облицама, рекао би да је цео живот провео као дрвосеча! У осматрању је вешт и одговоран! А и Жућа га воли! Стално је уз њега.â€Â-рече деда и помилова пса Жућу, који му се стално мотао око ногу, и упре прст према осматрачници где се управо налазио Звонко Вулићевић, војник добровољац из Крушевца.
* * *
Два дана након почетка операције “Стрела,†тек што је свануло, 27. маја, око осам часова, у близини карауле “Дејан РадановићÃ¢â‚¬Â, по нашем положају почеше да експлодирају гранате великог калибра. Био је то знак да је отпочела артиљеријска припрема војске Републике Албаније. Неколико минута након експлозије последње гранате, угледасмо велики број терориста, како се крећу према нашем положају за одбрану. Испред њих, као да их најављују, експлодирале су мине из минобацча. Још опаснији од минобацача био је један противавионски митраљез 12,7 мм који је попут бубња, држао такт том наступању терориста. Кретали су се усправно и самоуверено.
Угледавши први пут толики број терориста, војници почеше да пуцају. Силна пуцњава просто нам је заглушила уши. Видећи да терористи нормално напредују а тек понеки падне, Деда изиђе из свог заклона и крену од једног до другог војника, као да је ово некаква обука, а он инструктор гађања.
“Стани! Полагано! Погледај, овако! Не троши узалуд муницију. Пусти нека приђу ближе. Упамти, ти си у заклону а он није. То што видиш ти њега, не значи да види и он тебе. Лакше ће те открити ако пушташ дуг рафал. Кад чују оволику пуцњаву, помислиће да их се плашимо. Него полагано. Један до два метка и један терориста мање. Свако се више плаши тишине него буке. А и авијација ће нас теже уочити и поклопити. Знаш да су они савезници!â€Â-говорио је стрпљиво Деда.
Дошавши код једног војника, коме су се руке тресле, и који никако није могао да схвати шта му Деда објашњава, добро осмотривши шта се догађа испред њих, Деда га полагано ухвати за руку и рече:
â€ÂТо што су они кидисали, није разлог да нас двојица не запалимо по једну. Нисмо се ми узалуд овако утврђивали. Онда ћемо наставити. Нека и они мало предахну од “силине†твоје ватре!â€Â-рече му у шали Деда. И тако од једног до другог. Дуже се задржавао код младих војника, а оне старије и искусније само би потапшао по леђима и наставио. Тако је прешао са краја на крај нашег положаја.
Након тога, на опште чуђење, терористи су више падали, а са ватрене линије се чуло много мање пуцњаве. Убрзо затим и терористи се повукоше.
“Видите, војско, шта значи добро утврђење и нишањење. Само губици могу одвратити терористе. А били су кидисали кaо дрогирани. Да се нисмо овако укопали, сада би терористи били овде и славили, а нас половина би изгинула, а другу половину би као преплашене овце скупљали кроз ову шуму!â€Â-рече им Деда, на крају првог таласа напада терориста.
“Као да су терористи уочили промену на нашем положају за одбрану. Следећи талас је био много мањи и краће трајао, а трећи, последњи, био је симболичан. Имали смо осећај, да нам је та Дедина обука уживо, више помогла него све оно што смо раније учили.â€Â-причао је један добровољац који је у јадиницу стигао у истој групи са Дедом.
Деда није био сувише религиозан, али је увек, при сваком нападу, прекрстивши се говорио:
â€ÂБоже, ако у овом нападу неко мора погинути, дај да то будем ја а не ова деца. А ако ни то не буде довољно, нека буде по реду Божјем, и по годинама старости!â€Â
* * *
По положају на ком је била распоређена Дедина јединица, свакодневно је дејствовала НАТО авијација. Некада само дању, некада само ноћу. Tешко је било издвојити дан у коме није било ни једно дејставо. По правилу, када су терористи јаче нападали, и авијација је жешће тукла. Само су некада промашили а некада пододили. А и погоци, као и промашаји нису били исти.
Ипак 9. мај 1999.године био је најгори. Почео је са две касетне бомбе већ у осам часова. Дошао је као уклети поздрав надолазеће смрти. Да им најави какав дан их чека. Одмах у почетку, смрт и рањавање.
Већ прва касетна бомба пала је директно на положај. У тренутку, у хиљаду комада разнешен је војник Миленковић Бобан из Сурдулице. Око њега су почели да јаучу војници из граничне чете, рањени у истом нападу.
Деда је са својом групом био у резерви и у приправности. Његова смена је почињала тек за два сата. Одједном се са врха зачу:
â€ÂДеда, побише нас! Помажи! Дедаааа!â€Â- глас је постајао све слабији, као на издисају. Он се смењивао са експлозијама бомби и кршењем грана дрвећа. Одједном се умири. Авијација је у таласима ударала све већом снагом.
Шта учинити? Како им што пре указати помоћ, а не изложити друге сигурној смрти? Чим би почели да указују помоћ рањеним војницима, авиони би почели поново да дејствују по њима. Напад за нападом. НАТО авиони поређали су се изнад њих, као чопор гладних звери. По реду и поретку. Један за другим. Вођа први и плен је његов. Остатак припада другим. Тако је било и сада. Први авион је усмртио Бобана Миленковића и ранио четворицу. Остали су кршили дрвеће и ровили земљу. Одламали су камен од стена, који се разлетао на све стране, добијаћи неку брзину. У лету гулили би кору дрвећа и одбијали гране са дрвета. На све стране чула се грмљавина и пуцање дебелих стабала.
“Звонко, Жика и још двојица, за мном!â€Â-нареди Деда, и потрча уз брдо са ког су долазили јауци, који су постајали све тиши. Не обазирући се на дејства авијације, извукли су сву четворицу рањених војника из претходне смене.
“Сада, када смо помогли живим, ви се вратите. Ја ћу скупити ово мало разбацаних делова војника Бобана! Тек када вас ја позовем, доведите наредну смену. Војницима не говорите ништа!â€Â-рече деда, прекрсти се и поче да скупља део по део тела.
“Радио је то Деда са пуно достојанства, не обазирући се на дејства авијације. У једном тренутку, дебела грана дрвета, коју је као тестером пресекло парче бомбе, паде на Деду и обори га. Већ сам помислио да смо и њега изгубили, када се Деда некако искобеља испод оне гране и настави да сакупља делове тела. При том би из старачких очију понека суза пала на изровану земљу. Радио је то са толико опреза и поштовања, као да скупља најдрагоценије благо, па нам се учинило да је прошла читава вечност док је сакупио остатке тела војника Миленковића.â€Â-причао је касније Звонко.
Нова смена војника, прикрадала се нашем положају, као да је миниран. Са страхом су гледали у покошено дрвеће и затрпане ровове. Нису могли веровати да је неко преживео тај напад авијације.
“Не дирајте ништа! Тако ће врагови закључити да овде више нема живих. Како су дејствовали, добро да их и има. Да нису били у заклону, нико не би преживео. Ако би ми сада склонили ово дрвеће које нас је затрпало, они би то видели и дошли поново. Сада имамо још јачу заштиту!â€Â-рече им Деда.
У 11,00 часова, завршио се и последњи, девети узастопни напад НАТО авијације, по положају одбране. Убрзо је извршена смена послуге на положају. Замењени су сви. Остали су једино Милутин Јелић-Деда, старији водник добровољац, Звонко Вулићевић, војник добровољац и пас Жућо, који је случајно приживео под рушевина једне куће, у оваквом истом нападу авијације.
И још би његов командант причао о свом добровољцу Деди, али смо морали кренути на извршење нових задатака.
Увече, када су дејства НАТО авијације мало проређена, поново сам се вратио на причу команданта 2.батаљона 549.мтбр. Након дугог размишљања, дивећи се Деди, закључих:
“Морам признати да завидим мајору. Имати таквог старешину у јединици је велика срећа. Још ако је добровољац. Али да није такав, не би ни дошао. Остао би да ради на свом домаћинству, или наставио играти фудбал за ветеране “Динама†из Панчева.
Надам сам се да и ја помало личим на његовог добровољца Деду. И ја сам од почетка деведесетих као добровољац обишао све српске земље. Као командант јединице стално сам наређивао утврђивање јединица и копање заклона. Шлем са главе нисам скидао, а то сам захтевао и од осталих. Сакупљао сам остатке тела мог војника Цимбаљевић Ђорђија и десетара Ивановић Зорана. А и по годинама смо скоро исти.
Признајем једино, да ја лично нисам копао заклон, иако сам знао како он треба да изгледа и нисам играо фудбал ни за један тим. Ипак је Деда бољи од мене, и имао бих ја шта од њега научити. Него, командант 2. батаљона је сувише фин, па ми то није хтео рећи!“-помислих и пожелех да лично упознам Деду.
Нисам имао прилику. Он ниједном није сишао са границе, нити се одвајао од свога камена Д 1/VIII као да је срастао са њим. Били су горе заједно све до 13.јуна 1999. године. Тада је је моја јединица већ била у Нишу.
(Први део)
Пише: Генерал МИЛОШ ЂОШАН
Мало је људи који су спремни понудити највредније што имају, свој живот. У такве малобројне, свакако спадају добровољци. Њих рат није затекао у јединици, нити им је поштар након више покушаја уручио позив за мобилизацију.
Њих на ратиште није довела запрећена дугогодишња затворска казна за неодазивање на мобилизацију или осуда за дезертерство, уколико су се затекли у јединици, када је рат почео. Они су знали куда се упућују, стављајући судбину свог народа испред личне или судбине своје породице. Зато су добровољци најчаснији људи. Свуда у свету и код сваког народа који цени своју слободу.
Само код нас, у главама и новинарским перима појединих интересних група, реч добровољци, значи: припадници паравојних формација, пљачкаши, или још горе, ратни злочинци.
Тако причају и пишу побегуље, нечасни људи, представници појединих невладиних организација, плаћени новинари или унајмљени интелектуалци. А познато је да је унајмљени магарац много вреднији од унајмљеног интелектуалца.
* * *
Како је отворена претња НАТО агресијом постајала извеснија, у јединицу почеше организовано пристизати добровољци. Једног дана у моју јединицу стиже повећа група мушкараца, а међу њима и једна жена. Обучени у војничке униформе, ни по чему се нису разликовали од осталих војника, осим по браздама на избораним лицима и повећаним обимом струка. Довео их је старешина из команде Приштинског корпуса и предао по списку уз потребну документацију. Имали смо прецизна наређења за поступак са добровољцима и јасно наређење да се од тренутка пристизања у јединицу, њихов статус ни у чему не мења у односу на остале припаднике јединице.
Они су се нерадо одвајали једни од других, и ми смо то углавном уважавали, али никада нису чинили више од једне трећине јединице. Били су са нашим војницима и под командом формацијских старешина. Мало је међу њима било бивших припадника јединица ПВО. Увидевши то, тражили су да иду тамо где могу више помоћи, махом на границу. Већина их је упућена у јединице копнене војске. Неки од њих су нажалост и погинули. Таква судбина задесила је Илић Топлицу из села Лугаччине код Смедерева и Милановић Дејана из Вучитрна.
,,Нисам дошао у јединицу из Смедерева, да би ме у јединици хранили. Ја вам се у те ваше топове и ракете не разумем па од мене немате никакве користи. Дајте да идем у патролу и обезбеђење јединице од терориста и заштитимо ову децу да не гину, показујући руком на младе војнике!†- рече Топлица.
На жалост, погинуо је 27. априла 1999. године у Влашком Дреновцу у рејону Клине, извршавајаћи часно своје обавезе. Дошао да помогне својој браћи и сународницима, а жив се није вратио. Хтео да штити туђу децу, а своје направио сирочадима. Чувао туђе синове, а својима се није вратио.
Милановић Дејан, из командног дивизиона, погинуо је на Чабрату. Уређивао лажне положаје како би преварио Нато авијацију, а смрт заскочи и превари њега. Није се жив вратио кући. А и где би се вратио, када су му мајка и браћа морали побећи из Вучитрна, заједно са осталим неалбанским становништвом у време када су долазили да их штите припадници КФОР-а.
* * *
“Старији човек, кретао се према мени, покушавајући да утегне униформу, како налажу војнички прописи када се прилази команданту. Узалуд! На белом војничком опасачу, који је задужио пре десет година, није више било рупа. Овлаш је поправио беретку на глави и са крајњим напором закопча дугме под вратом. Рече да се зове Милутин а презива Јелић. Одмах, са поносом, као да спомиње научно звање или племићку титулу, рече да га зову Деда. Нагласио је, му је тај надимак једини “ратни плен.†који поносно носи још од 1991. године и да га је зарадио у Тењу, Неметину и Борову Селу, као добровољац.
“Видим да имате чин старијег водника.â€Â- рече му командант другог батаљона 549. мототизоване бригаде у Ђаковици.
“Ја сам у ствари заставник, него нису ми уписали у књижицу, а мени се није дало да навраћам у команду! Али то и није важно!â€Â-као да се правда што је то и спомињао, рече Милутин.
“Видим да си човек домаћин. Остани у команди. Треба ми један такав, овде. Ниси ти за верање по Кунори, на врху који је још под снегом, на висини од 1509 метара, надморске висине. А што се чина тиче, то је решено. Оно што пише у књижици то Вам остаје, господине старији водниче! Сада за тебе и твоје другове важе иста правила као и за оне војнике горе, где идете у помоћ! А зато, што сте дошли као добровољац, свака вам част! Имаће ко да се са вама поноси!â€Â-рекох му и позвах курира да га поведе у команду батаљона.
“Господине мајоре, резервни старији водник, Милутин Јелић-Деда, није дошао да буде домаћин и курир, већ да са пушком у руци брани отаџбину. Да сам хтео да се бавим домаћинством не бих долазио. Нека домаћинство чека. Сада је најважније одбити непријатеља!â€Â-као да ме прекорева, рече старији водник, добровољац, Милутин Јелић-Деда.
http://istina.at/images/stories/Broj%20235/deda_239.jpg
Причао ми Деда, да је својевремено био фудбалер и да је до пре неки дан играо у саставу екипе ветерана “Динама†из Панчева. Како би одагнао све моје сумње у његову способност за верање по граничној линији, рече да има кондиције за трчање по терену, да утакмицу одигра од почетка до краја, да је добар у одбрани, да погађа са центра и са беле тачке.
Погледам кришом у његову војничку књижицу и са ужасом закључих, да је он само пет година млађио од мога оца, а ја га не могу стићи уз брдо. Испредњачио, па испаде да он води мене а не ја њега. Сачекивао ме је све време. На положај јединице, у рејону граничног камена Д1/VIII на надморској висини од 1253 метра, стигли смо тек поподне.
Поставио сам га на дужност командира вода. На највишем и најопаснијем месту.
Војници, којима је стварно могао бити деда, када су га видели одмах се обрадоваше. Испред његове начете седме деценије живота, корачало је огромно искуство, које му се уочавало на лицу, као што жуљеви на длановима одају доброг ратара или косца.
Оставио сам га ту. Издао му борбени задатак, одредио назив за споразумевање, и полагано, као што сам и дошао, спустио се низ стрму падину Куноре.
Деду су поштовали сви. Неко због година, неко због мотива да дође у јединицу, једни због праведности и начина рада са људима, други због упорности и истрајности. Поседовао је неку врсту харизме, па су га једнако ценили и они којима је он командовао, и они који су командовали њему.
* * *
“Дижи се војско! Идемо на копање. Ашовчиће у руке. Ко не пуца и не осматра, мора да копа. Ко не копа, нека бира, секиру или тестеру. Видите где вам је шума. Рекли смо да одавде нема померања. Утврдићемо овај положај, као што су. се наши славни преци 1914. године утврдили на Мачковом Камену. Ко не може да копа, мора да осматра. Јучерашњи дан смо изгубили у ходу. За мене се не брините. Ја могу боље копати од вас, ја сам навикао!â€Â-рече деда, па од једног младог војника узе ашов и одмах поче копати у каменитом тлу.
“Први заклон правим ја за себе. Гледајте и учите. А онда нека свако копа себи, коме је живот мио!â€Â
Део војника одмах се прихватио задатка. Било је и оних који се нагло загледаше у висину, тражећи авионе на плавом небу Метохије. Други су почели истезати вратове, надвирујући се над територију Албаније како би открили полазне положаје терориста.
“Зар вас није срамота. Он са 62 године копа, а ви седите! Нама су заклони потребнији него њему!â€Â-рече војник Звонко Вулићевић, добровољац из Крушевца.
На ове речи, и они који су се колебали, немајући куда, прихватише се посла. Једни узеше тестеру и секиру, други лопату и крамп.
Знао је Деда како треба да се прави ров. Ред дебелих међусобно укрштених облица од дрвета, ред земље, па опет тако неколико пута. Када је Деда завршио свој ров, одведе војнике на сигурно, узе телефон па назва командира минобацачког вода.
“Удри по мени!â€Â- рече му деда и даде координате оног заклона који је управо завршио.
“Бог с тобом, Деда! У твојим годинама људи посениле, али да полуде, још нисам чуо! Ја морам да вас подржавам, а не да вас ја побијем!â€Â-одговори му командир минобацачког вода.
“Само ти удри. Хоћу да видимо како смо ископали ров и да ли смо се узалуд мучили. Само пази, да тебе не открије НАТО авијација. Зато прво погледај у небо, па онда опали!â€Â
Када је минобацачка мина пала на маскирани ров, и само мало растресла земљу на њему, а унутра сва опрема остала на свом месту, војници се са некаквом додатном енергијом прихватише копања. И тако урадише двадесет пет ровова. За сваког војника. У рову место за тројицу. За сваког војника у смени, обезбеђено је сигурно склониште.
“Да су Шиптари имали оваква склоништа, не би морали бежати од дејства НАТО авијације! Како им није било жао оставити овако лепог пса. Лежао је и болно завијао. Извукли смо га испод рушевина једне куће, коју је само који минут пре тога сравнила бомба из једног од безброј авиона који су стално дејствовали по нама. Мислили смо да је повређен. Када смо га извукли и нахранили, пас се више од нас није удаљавао! Тако нас је умиљато и захвално гледао, да ми је било жао да га оставим!â€Â-рече један војник.
Осим заклона за заштиту од дејства авијације и шиптарских терориста, саобраћајница и резервних положаја, деда је изградио брвнару са оставом, тако да је то његово утврђење, представљало неку врсту оазе. На врло неприступачном терену, створио је од ње подношљиво место за живот. Обдарен за рад са људима, често су му, као на рехабилитацију или дошколовавање слали војнике, који се нису могли прилагодити на другим местима.
“Команданте, стално ми једне војнике доводите, а друге одвадите. Постао сам наставни центар. Ја и овај камен Д 1/VIII се одавде нећемо померити. Само, молим Вас, оставите ми бар војника Звонка Вулићевића и пса Жућу. Онако млад, јак и кракат Звонко је у стању пет пута сићи и попети се овде. Онолико муниције нико као он није у стању да изнесе на положај. Како барата у шуми са дрвима и облицама, рекао би да је цео живот провео као дрвосеча! У осматрању је вешт и одговоран! А и Жућа га воли! Стално је уз њега.â€Â-рече деда и помилова пса Жућу, који му се стално мотао око ногу, и упре прст према осматрачници где се управо налазио Звонко Вулићевић, војник добровољац из Крушевца.
* * *
Два дана након почетка операције “Стрела,†тек што је свануло, 27. маја, око осам часова, у близини карауле “Дејан РадановићÃ¢â‚¬Â, по нашем положају почеше да експлодирају гранате великог калибра. Био је то знак да је отпочела артиљеријска припрема војске Републике Албаније. Неколико минута након експлозије последње гранате, угледасмо велики број терориста, како се крећу према нашем положају за одбрану. Испред њих, као да их најављују, експлодирале су мине из минобацча. Још опаснији од минобацача био је један противавионски митраљез 12,7 мм који је попут бубња, држао такт том наступању терориста. Кретали су се усправно и самоуверено.
Угледавши први пут толики број терориста, војници почеше да пуцају. Силна пуцњава просто нам је заглушила уши. Видећи да терористи нормално напредују а тек понеки падне, Деда изиђе из свог заклона и крену од једног до другог војника, као да је ово некаква обука, а он инструктор гађања.
“Стани! Полагано! Погледај, овако! Не троши узалуд муницију. Пусти нека приђу ближе. Упамти, ти си у заклону а он није. То што видиш ти њега, не значи да види и он тебе. Лакше ће те открити ако пушташ дуг рафал. Кад чују оволику пуцњаву, помислиће да их се плашимо. Него полагано. Један до два метка и један терориста мање. Свако се више плаши тишине него буке. А и авијација ће нас теже уочити и поклопити. Знаш да су они савезници!â€Â-говорио је стрпљиво Деда.
Дошавши код једног војника, коме су се руке тресле, и који никако није могао да схвати шта му Деда објашњава, добро осмотривши шта се догађа испред њих, Деда га полагано ухвати за руку и рече:
â€ÂТо што су они кидисали, није разлог да нас двојица не запалимо по једну. Нисмо се ми узалуд овако утврђивали. Онда ћемо наставити. Нека и они мало предахну од “силине†твоје ватре!â€Â-рече му у шали Деда. И тако од једног до другог. Дуже се задржавао код младих војника, а оне старије и искусније само би потапшао по леђима и наставио. Тако је прешао са краја на крај нашег положаја.
Након тога, на опште чуђење, терористи су више падали, а са ватрене линије се чуло много мање пуцњаве. Убрзо затим и терористи се повукоше.
“Видите, војско, шта значи добро утврђење и нишањење. Само губици могу одвратити терористе. А били су кидисали кaо дрогирани. Да се нисмо овако укопали, сада би терористи били овде и славили, а нас половина би изгинула, а другу половину би као преплашене овце скупљали кроз ову шуму!â€Â-рече им Деда, на крају првог таласа напада терориста.
“Као да су терористи уочили промену на нашем положају за одбрану. Следећи талас је био много мањи и краће трајао, а трећи, последњи, био је симболичан. Имали смо осећај, да нам је та Дедина обука уживо, више помогла него све оно што смо раније учили.â€Â-причао је један добровољац који је у јадиницу стигао у истој групи са Дедом.
Деда није био сувише религиозан, али је увек, при сваком нападу, прекрстивши се говорио:
â€ÂБоже, ако у овом нападу неко мора погинути, дај да то будем ја а не ова деца. А ако ни то не буде довољно, нека буде по реду Божјем, и по годинама старости!â€Â
* * *
По положају на ком је била распоређена Дедина јединица, свакодневно је дејствовала НАТО авијација. Некада само дању, некада само ноћу. Tешко је било издвојити дан у коме није било ни једно дејставо. По правилу, када су терористи јаче нападали, и авијација је жешће тукла. Само су некада промашили а некада пододили. А и погоци, као и промашаји нису били исти.
Ипак 9. мај 1999.године био је најгори. Почео је са две касетне бомбе већ у осам часова. Дошао је као уклети поздрав надолазеће смрти. Да им најави какав дан их чека. Одмах у почетку, смрт и рањавање.
Већ прва касетна бомба пала је директно на положај. У тренутку, у хиљаду комада разнешен је војник Миленковић Бобан из Сурдулице. Око њега су почели да јаучу војници из граничне чете, рањени у истом нападу.
Деда је са својом групом био у резерви и у приправности. Његова смена је почињала тек за два сата. Одједном се са врха зачу:
â€ÂДеда, побише нас! Помажи! Дедаааа!â€Â- глас је постајао све слабији, као на издисају. Он се смењивао са експлозијама бомби и кршењем грана дрвећа. Одједном се умири. Авијација је у таласима ударала све већом снагом.
Шта учинити? Како им што пре указати помоћ, а не изложити друге сигурној смрти? Чим би почели да указују помоћ рањеним војницима, авиони би почели поново да дејствују по њима. Напад за нападом. НАТО авиони поређали су се изнад њих, као чопор гладних звери. По реду и поретку. Један за другим. Вођа први и плен је његов. Остатак припада другим. Тако је било и сада. Први авион је усмртио Бобана Миленковића и ранио четворицу. Остали су кршили дрвеће и ровили земљу. Одламали су камен од стена, који се разлетао на све стране, добијаћи неку брзину. У лету гулили би кору дрвећа и одбијали гране са дрвета. На све стране чула се грмљавина и пуцање дебелих стабала.
“Звонко, Жика и још двојица, за мном!â€Â-нареди Деда, и потрча уз брдо са ког су долазили јауци, који су постајали све тиши. Не обазирући се на дејства авијације, извукли су сву четворицу рањених војника из претходне смене.
“Сада, када смо помогли живим, ви се вратите. Ја ћу скупити ово мало разбацаних делова војника Бобана! Тек када вас ја позовем, доведите наредну смену. Војницима не говорите ништа!â€Â-рече деда, прекрсти се и поче да скупља део по део тела.
“Радио је то Деда са пуно достојанства, не обазирући се на дејства авијације. У једном тренутку, дебела грана дрвета, коју је као тестером пресекло парче бомбе, паде на Деду и обори га. Већ сам помислио да смо и њега изгубили, када се Деда некако искобеља испод оне гране и настави да сакупља делове тела. При том би из старачких очију понека суза пала на изровану земљу. Радио је то са толико опреза и поштовања, као да скупља најдрагоценије благо, па нам се учинило да је прошла читава вечност док је сакупио остатке тела војника Миленковића.â€Â-причао је касније Звонко.
Нова смена војника, прикрадала се нашем положају, као да је миниран. Са страхом су гледали у покошено дрвеће и затрпане ровове. Нису могли веровати да је неко преживео тај напад авијације.
“Не дирајте ништа! Тако ће врагови закључити да овде више нема живих. Како су дејствовали, добро да их и има. Да нису били у заклону, нико не би преживео. Ако би ми сада склонили ово дрвеће које нас је затрпало, они би то видели и дошли поново. Сада имамо још јачу заштиту!â€Â-рече им Деда.
У 11,00 часова, завршио се и последњи, девети узастопни напад НАТО авијације, по положају одбране. Убрзо је извршена смена послуге на положају. Замењени су сви. Остали су једино Милутин Јелић-Деда, старији водник добровољац, Звонко Вулићевић, војник добровољац и пас Жућо, који је случајно приживео под рушевина једне куће, у оваквом истом нападу авијације.
И још би његов командант причао о свом добровољцу Деди, али смо морали кренути на извршење нових задатака.
Увече, када су дејства НАТО авијације мало проређена, поново сам се вратио на причу команданта 2.батаљона 549.мтбр. Након дугог размишљања, дивећи се Деди, закључих:
“Морам признати да завидим мајору. Имати таквог старешину у јединици је велика срећа. Још ако је добровољац. Али да није такав, не би ни дошао. Остао би да ради на свом домаћинству, или наставио играти фудбал за ветеране “Динама†из Панчева.
Надам сам се да и ја помало личим на његовог добровољца Деду. И ја сам од почетка деведесетих као добровољац обишао све српске земље. Као командант јединице стално сам наређивао утврђивање јединица и копање заклона. Шлем са главе нисам скидао, а то сам захтевао и од осталих. Сакупљао сам остатке тела мог војника Цимбаљевић Ђорђија и десетара Ивановић Зорана. А и по годинама смо скоро исти.
Признајем једино, да ја лично нисам копао заклон, иако сам знао како он треба да изгледа и нисам играо фудбал ни за један тим. Ипак је Деда бољи од мене, и имао бих ја шта од њега научити. Него, командант 2. батаљона је сувише фин, па ми то није хтео рећи!“-помислих и пожелех да лично упознам Деду.
Нисам имао прилику. Он ниједном није сишао са границе, нити се одвајао од свога камена Д 1/VIII као да је срастао са њим. Били су горе заједно све до 13.јуна 1999. године. Тада је је моја јединица већ била у Нишу.