Basileus
25-12-08, 21:46
ВЛАДИМИР ДВОРНИКОВИЋ
РАСА И КАРАКТЕРОЛОГИЈА РАСНИХ И ПОДРАСНИХ ТИПОВА
На питања о свом пореклу, о свом трајању и циљу, која постављамо најпре као људска бића, а онда као Србин, Словак, Немац одговоре нам пружају етнолози, историчари, антрополози и други научници. Владимир Дворниковић је у својој књизи Карактерологија Југословена на најбољи могући начин сакупио одговоре од свих меродавних ауторитета и дао нам на увид физчки, душевни и духовни профил народа који живе на овим просторима. Дворниковић је са нешто мало прекида у раду на овом делу радио скоро две деценије. У току рада суочио се и водио тешку борбу у добављању материјала, нарочито око научне литературе. Ово књижевно дело које носи назив Карактерологија Југословена поново је штампано 2000год. И заслужује пуну пажњу.
Расну подељеност - и неједнакост - људи ми узимамо у првом реду као природну појаву, као што има варијатета у биљним и животињским врстама.Негроида или Монгола може и дете да разликује од белог човека, али као нордијца, динарца, арменоида сукобљују се и први антрополози као Рипли, Деникер; Ајкштет. И ту смо већ у средишту истинског проблема расе и расне поделе људи
Шта је то људска раса и у чему се састоје основне расне разлике међу људима? Јесу ли са расом и телесним расним обележјима спојена и извесна расна психичка и карактерна обележја?
Иако већ овде морамо да антиципујемо један од основних и недвоумних резултата модерне расне антропологије: да жнарод и жраса није једно исто ипак расе као устаљени и наслеђени физио-психолошки типови врсте човек играју значајну улогу и у стварању карактера народа. Народи додуше немају жсвоју расу али имају своју расну структуру и расну историју.
Антрополози сматрају као критериј за припадање некој раси: комплекс устаљених и наследних анатомских, физиолошких и психолошких обележја. Нација, језик, вера може да се одбаци, али раса не. Раса се оснива на заједничком биолошкокм пореклу и развојном континуитету. Са расом се човек рађа; ту је основна и најдубља разлика између расних и осталих групација човечанства.
Најчешће се мешају са појмом расе: језик,народност и државне границе.У томе погледу влада још и данас дивља, кад год и тендециозна збрка појмова, не само у свакодневној употреби речи него, у заосталим траговима, и у самој науци. Узалуд је још 1889 француски антрополог Топинар (П. Топинард) на једном научном конгресу нагласио да се никада довољно не може понављати чињеница да раса и народност није исто, поготово не у данашњој Европи. И данас још многи сматрају језичне јединице Индогермане, Семите, Романе, Германе, Словене, па чак и поједине народе као Енглезе, Ирце, Русе засебним расама.Да би се видело колико је данас већ небитно утврђена та дистинкција, цитираћемо националистичког и расистичког немачког антрополога Х.Гинтера: жИма германских, романских и словенских језика, али нема германске, романске или словенске расе. Језик и раса стоје у неком узајамном односу који се не може тако лако разоткрити, али границе језика нипошто нису границе раса нити су границе раса границе језика. Раса и народност не подударају се. Иста ствар са још површнијим замењивањем расе и државне припадности. Нема италијанске, шпанске, грчке и енглеске расе.
Главни расни типови данашњег човечанства настали су, према досадашњем стању науке, још у ледено доба геолошке прошлости Земље. Изгледа да су тада на евразиском копну у три велика животна басена који су били несавладивим препрекама (леденим брдима) растављени један од другога, настала и три велика круга човечијих раса: Европиди, Негриди и Монголиди. Сваки од појединих расних кругова развијао се и телесно и духовно прилагођавао у свом првобитном животном базену на свој засебан и сасвим независан начин и отуда оно нешто жпраисконско индивидуалисано, у изгледу и карактеру тих расних група, које се и данас још тако видно разликују једна од друге.
Сваки данашњи, нарочито европски, народ претставља један расни конгломерат.Свака, и најхомогенија нација има свој расни састав, своју расно хемијску формулу од разних елемената а исто тако и своју расну историју која је том стању претходила. Има национално и језично хомогених етничких јединица у којима ниједна раса не претставља доминантну ни бројну већину.
Антрополошко лице данашње Европе и суседних делова Азије долази прво у обзир. По Ајкштету, Фишеру, Ленцу и Гинтеру можемо на површини земље разликовати три географско - климатска појаса раса: 1.Светло обојене расне типове северне европске низије ( нордиди, источно-европиди). 2.Тамније обојене расе округле, кратке лобање-у средњем појасу ( алпинци, динарци, у Азији армениди и тураниди) и 3. Црнокосе дугоглавце јужног појаса (медитеранци, оријенталиди). Испод овог појаса, ако узмемо у обзир Африку, настављају се расе негроида, индида и дравида; остали континенти остају ван ове схеме. Сама појава да су расе, и поред свег мешања и мигрирања, ипак углавном везане за извесне географске и климатске појасе око кугле земаљске значајна је за биологију и порекло раса - без обзира на поделу раса и називе, употребљене у овом географском прегледу.
Европа је, углавном комбинација ових раса: Нордиске, Медитеранске, (у Гинтера žwestische Rasse), Алписке (у Гинтера žastische Rasse), источно - европидне или Балтичке, и Динарске. У Европску слику раса улазе још и разне друге, Азиске и Афричке расе (Армениди, Оријенталиди, Тураниди, Монголиди и др.)
Главна телесна обележја горе поменутих раса била би ова:
Нордијци. Стас висок и витак (око 1.75м). Рамена снажна и широка, ноге дугачке.Лобања дугачка (изразито долихокефлна), са стране спљоштена, потиљак избочен. Лице дугуљасто, црте оштре, вилице изразите. Уста су уска и жтврдо формирана, уво малено. Чело је уско, равно и натраг завраћено: обрве равне. Нос узак и истакнут, у корену висок. Очи светле, плаве или сиве, средње величине.Кожа танка и бледа, са провидним венама. Коса плава или црвенкаста, танка, глатка и мекана; брада бујна. Варијанте: жсубнордиска раса и жфäлисцхе Рассе (тзв. Хинденбурграссе) крупно су грађене; глава велика и округла (систематско место ових раса још је нејасно и спорно). Нордијици са Субнордијцима и другим варијететима, чине у разним процентима већину у земљама око Северног (Германског) и Балтичког мора: у Шведској, и Норвешкој, Енглеској, Северној низиској Немачкој, Данској, Холандији, Белгији и северној Француској.У осталим деловима Европе, нарочито у средњој Европи и на Балкану, нордијци су заступљени само као расна мањина.
Медитеранци. Малени (око 1.61м), У свему ситније структуре.Долихокефали, узаног лица и задебљаних усница. Чело округласто и ониско, обрве у високом луку. Нос узан и изразит, раван или повијен, код носница задебљао. Очи тамно- смеђе (жцрне) и велике. Кожа је тамнија, смеђе пигментирана и непризорна. Коса тамно - смеђа или црна, јака и каткад коврџаста. Медитеранци су најјаче заступљени у земљама око медитеранског базена, у Шпанији, јужној Француској, јужној Италији, јужној Грчкој и у једном делу северне Африке. Медитеранци су знатан елемент и у Шкотској, јужној Енглеској и Ирској (због чега неки антрополози и предлажу назив жзападна раса)
Алписка раса (или тамни варијетет жлапоноида, по Чекановском). Онижег стаса (1.63м), кратких ногу. Људи крупни, тешки, склони дебљини. Врат обао, прсти на рукама кратки. Лобања округла (мезакефали - брахикефали).Вилична кост широка; брада обла, често ждвострука, није истакнута.Зуби нису сасвим збијени као у осталих европских раса. Лице широко, округло, црте неизразите; честе су жкесице под очима и наслаге сала. Уста повелика. Уши отскачу од главе. Нос кратак, туп и спљоштен. Чело је широко и обло. Очи смеђе, малене и плиће смештене него у других европских раса. Кожа жућкаста или смеђа; набори се рано јављају и дају превремени изглед старења. Коса је тамна или сасвим црна, дебела и крута, брада ретка. Алпинци су расути по целој средњој Европи, нарочито у јужно-немачким покрајинама, а и ван тих покрајина. У Немачкој представљају после Нордијаца најјачу расну групу. У Чешкој чине (по Матиегки) релативну већину од 33%.
Источно-балтичка раса или источниевропиди (светли варијетет жлапоноида, по Чекановском). Људи средњег или омањег раста (1.64м), широких рамена и снажно развијеног костура; крупни и мишићави. Врат широк и кратак, руке кратке и прсти сразмерно кратки. Лобања велика, кратка и ћошкаста (брахикефали). Доња вилица широка и гломазна. Лице широко, спљоштено, без изразитих црта. Брада натраг повучена. Уста велика, уво велико и притиснуто уз главу. Нос дебео, спљоштен и широк. Чело је широко и квргаво, обрве високе. Очи ситне, мало укосо положене. Кожа отворене боје, мало жућкаста. Коса врло светла, жућкаста; брада слабо расте. Источни-европиди (балтиди) заступљени су великим процентом на широкој северо-источној низији Европе, од балтичких покрајина па дубоку у руску степу, а раширени су прилично далеко и на европски запад.
Динарци (раније звана Јадранска раса). Стас висок и витак (1,74м; по рачуну неких антрополога од 1,73-1,78 Бр. Малеш), кости јаке и мишићи снажно развијени. Руке и ноге дугачке (жлонгилиниска конституција). Врат дугачак и снажан. Лобања кратка (брахикефали и хипербрахикефали), често на потиљку равна као отсечена; теме високо. Доња вилица изразита, мало напред истурена и висока. Лице је уско и дугуљасто, црте оштре. Чело је високо, пошироко, натраг забачено, са јаким чеоним испупчењима. Нос високог корена, дугачак и истакнут, често кукаст (жорловски профил). Брада широка и масивна. Уста широка, усне јаке. Очи велике, тамно-смеђе. Дубоко положене. Обрве избочене и јако сведене. Кожа загасита, смеђа. Коса смеђа или црна, јаче дебљине, каткад коврчаста.Брада густа и јака.
У новије доба антрополози разликују неколико варијетета динараца, нарочито с обзиром на пигментацију, лобањски индекс и нека друга обележја. Ове разлике запажају се и на Југословенској динарској територији. Нарочито се истичу плавокоси динарци које је Шкерљ описао Савиде, тј. словенске динариде у подручију Саве, а Бр. Малеш их нашао у великом броју жу срезовима студеничком, жичком, моравичком, у Старом Влаху, а нарочито у Херцеговини западно од Мостара. Динарци у свом језгру, заузимају дугачки западно-балкански кречњачки плато од Истре и Алпа све до у Епир и северну Грчку, са јачим или слабијим огранцима у источне горовите и северне панонске пределе Југославије. У мањем проценту они се шире и далеко ван тога подручија у јужне Алпе, у јужну Немачку и Аустрију, па и у северну Италију.
Армениди. Средње висине, снажни људи, диспонирани за дебљине. Лобања брахикефална, од чела иде стрмо према темену тако да дугачак избочен нос често долази готово у исту равнину са чеоном и лобањском успонском линијом. Нос је још већи и дужи него у динарца, повијен као да виси из лица. Лице је шире него у динарца, јагодичне кости ниже положене у смеру ка бази носа, брада са виличном кошћу неизразита и натраг завраћена, тако да се у профилу добија утисак птичије физиогномије. Усне дебеле, меснате. Кожа је загасите боје, пигментација косе и очију тамна.
Психологија и карактерологија расе
Интересантно је било осетити непосредно у две разне етапе опажања оштрицу једног питања које ми се случајно наметнуло у некој гостионичкој башти у Неапољу. Башта пуна публике, у дну сцене за жуметнички програм. Мени насупрот, за истим столом, седи мален, дебео човек, црних буљавих очију. Чврсто држи две столице и унезверено погледа на госте и послугу; види се, чува место за неког.Чим се неко примакне, он ће оштро жАспетто генте! и притеже столице све јаче. Наилази и директор локала да интервенише. Реч две, и моме суседу само што не искоче очи од беса. Неапољски дијалект рушио се фуриосо поред моје главе, а затим је треснула и шака о сто толиком силином да је мој жнеро спрессо(црна кава) отскочио баш италијански темпераментно од стола и попрскао ме по руци. Неапољац то и у ватри примети, издржи ипак борбу до краја, отера најзад и директора, али се онда дигне са свог места и поче да извињава у високом учтивом тону. Шта је овде избило? Индивидуална природа тога, рецимо Ђусепа Консантинија? Италијански жнационални темперамент “ или жрасна душа медитеранца? Али ситуација је ускоро донела и путоказ за решавање овог питања. Друга етапа горе описане ситуације; све је мирно, програм отпочиње. Излази млада, лепа и витка певачица. Спонтано одушевљење и поздав бурним пљескањем. Певање слабо - али буран аплауз је све јачи. Кад, после неког времена, излази и друга певачица, сасвим супротних особина: ни лепа ни млада ни витка, али - истински уметница. У тренутку наста гибање, жагор, кашљање, добацивање и најзад подругивачко имитовање и гласни протести. Певачица прекида и оштрим гестом оставља сцену; публика се триумфално смеје! Пролази још неколико тачака, када, ко се поново јавља - она иста исмејана и отерана певачица! Публика се смешка, али ипак радознало ћути. А када је отпочела једну омиљену оперску арију, све се утишало. Певала је савршено житалијански лепо- и преокрет је био у секунди готов: победила је. Делириј одушевљења и буран аплауз; морала је чак и да понавља. Пре не што си се могао и снаћи, расположење тога света прошло је кроз неколико минута од раздражене индигнације до еруптивног одушевљења. Дакле, ипак се није радило о господину Ђусепу Косентинију: ту је проговорио медитерански човек италијанске варијанте!
Нема гримаса којом се смешка монголски човек централне Азије неће бити само васпитање једне туђе нама стране културе и средине - као што многи мисле. То значајно смешкање ми видимо не само у Монгола централне Азије, него и у Кинеза, Јапанца, Калмика и кавкаских монголоида, а сви ти народи не припадају истом културном стилу.
Поред националног и културно - степенског карактера мора да се крију у човечијем типу још дубљи расни психички и карактерни потези. Али, овом питању ваља прићи са још већом мером опрезности него питању националног карактера.
жРасна душа, жпсиха расе, жрасни дух и карактер!- за данас, нажалост, већином само пусте и широке фразе. Мало се шта озбиљније предузимало за откривање те несрећне и толико злоупотребљаване жрасне душе. жДосада се речник психологије раса састоји понајвише из фраза и крилатица, каже А.Вирт (А. Wиртх), онај исти који је баш ту жпсихичку антропологију и психолошки критериј расе прогласио најважнијим, али и најтежим проблемом.
И остали су антрополози, иако не с тако оштрим нагласком, истакли: да жрасни тип, жрасни карактер значи не само физички него уједно и душевни карактер. жНаучно узето, не може бити сумње да уз расно тело припада и расна душа и расни карактер тврди Х. Вајнерт.
Фишер истиче да поред опште и основне душевне једнакости у свих раса извесно има и жрасно наслеђених психичких разлика. Поједине душевне црте у Монгола, Црнца, Меланезијаца и многих других разликују се од наших. Расне духовне црте наслеђују се као и телесне. Фишер долази до тог закључка и индиректиним путем, на основу чињенице да се у појединим расама наслеђују и анатомске основице за извесна душевна оболења, па према томе и жосновице нормалног душевног живота. Историја као борба народа и држава, у ствари је ждео расне историје. Ма колико да жалимо извесне претераности и заблуде Х. Ст. Чемберлена, ипак се не може олако прећи преко чињенице : да је судбина народа и држава условљена расом, односно расном комбинацијом.
Расна психа одржава се, дакле, по мишљењу ових антрополога, не само у познатој жконстанти темперамента него и у колективним, социјалним продуктима, у држави и култури. И врста, степен интелигенције, условљени су расом: жСвака раса и сваки народ има своју меру особене типичне интелигенције... каже Ј. Шотки (Сцхотткy). Ф. Боас, Л. Гумпловицз, Л. Ф. Цлаусс, Х. Гинтхер, Ег. Еицкстедт, Фр. Хертз, Отмар Рутз, К, Хилдебрандт, К. Герлацх, Ф. Бацхмеиер, Х. Хартнер, Е. Хунтингтон, Бруно Петерманн, Фр. Кеитер, главни су претставници новије и најновије психологије раса “ уколико се може већ сада говорити о систематској науци под тим именом.На неколико типичних примера из те литературе ми ћемо се уверити да ни у погледу објекта, као ни методе, нема још увек никакве сагласности.
Сам појам расне психе и могућности неке жрасне психологије негирају у темељу Милер - Фрајенфелс решава ствар кратко: ж Физиолошки одређене расе нису никакве јединице са психолошког гледишта. Као такве јединице жми сматрамо националне карактере. Милер - Фрајенфефелс негира расни карактер у име националног карактера, не улазећи нигде, па ни у својој жПсихологији немачког човека дубље у замршене конце овог питања.
Милман је већ опаснији. Додуше он само реферише на основу приказа статистичких и тестовних испитивања расних душевних разлика, нарочито големог америчког материјала Гартових истраживања, Милман се придружује Гартовом негативном закључку: да о психологији расе и расних разлика не може бити говора. Раса се испољава само телесно!
Овом расно-психолошком песимизму и негативизму стоји насупрот крајњи оптимизам једног Клауса, Волфа и Гинтера. Док у једних нема жни говора о расној психи, овде тај расно - психолошки говор иде тако далеко да се нпр. долихоиди кратко и јасно означују као жбурни и динамички(Стирмер унд Дрингер), а брахоиди као људи стрпљења и конзервативности (Дулдер унд Беуахер, К.Ф. Волф). Клаус чак и један осмех дели на алписку и нордиску половину, једно у горњем, а друго у доњем делу лица, док Х, Гинтер у својој расној подели уз сваки телесно - карактерни лик даје као нешто само по себи разумљиво и душевни карактерни лик дотичне расе.
На чему смо дакле? Шта вреде досадашње и негације и позиције? Огледајмо, пре свега, позиције - оно што је учињено и утврђено досада. За негативно је лако: ако припазимо, оно ће већ при томе и само провирити.
У три степенице можемо да поделимо савремене расно -психолошке покушаје:
1. Популарна или полунаучна психологија расе. Она се гради мало на интуицији, мало на искуству, мало на произвољној фантазији - а највише на ваннаучној тенденцији. О методи никако не полаже рачуна. Пример: Ханс Гинтер.
Као прелаз на вишу научну методизацију можемо овде уметнути: расну психологију на основу анализе културе, културног стварања и културних историских продуката. У Немачкој новијег датума уобичајен је назив жкултурни биланс. Наука која на основу културног биланса испитује психичке квалитете расе, назива се у тим круговима антрополога жкултурном биологијом. Примери А. Гехринг, Мац Доугалл, Фр. Кеитер.
2. Егзактно - научна, јер ради са тестовима и статистиком. Телесни изглед расних типова, физиогномију, мимику, уопште не узима у обзир, већ испитује својства, обдареност, душевне разлике раса, и све своје резултате (позитивне негативне!) чита само из протокола и тестова. О методама и изворима полаже рачуна. Пример: Тх. Р. Гарт.
3.Физиогномичка и мимичка интуитивно - емпирска психологија расне душе. Читање расне душе из телесног расног изгледа и мимике. Тумачење расног типа као носиоца и израза извесног душевног стила. Ово је покушај аутономне, методски у себи основане, науке о расној психи. Даје основицу за жфилозофију расе. Метода: жанализа изражаја. Најбољи пример: Клаус (Л. Ф. Цлаусс).
Популарно - психолошки карактерише Гинтер поједине европске расе, наслањајући се на позната традиционална мишљења о психичком типу појединих крајева у којима преовлађује, по његовом мишљуњу, дотична раса. Расну психу Гинтер сматра само додатком уз телесна обележја и не води много рачуна о томе да ли се ради само о раси или, можда, о културно - историски и социјално условљеној психи извесних делова европског становништва.тако нпр. карактерише Гинтер овако душевну провалију између нордиске и алписке расе.
Нордијац је осећајно хладан, без страсти и темперамента у обичном смислу речи. жМногом нордиском човеку недостаје - чак и по осећању других нордиских људи - свака жчовечија топлина његова хладна оштрина разума жкаткад управо вређа. Нордијац “ то значи за многе сувопаран човек. Према свету, као и према себи, нордијац стоји критички и посматрачки; мишљење и схватање стварности у њега је развијено у високом степену.Фантазија је спорија, али у душевном стварању смела, обимна и интезивна. Воља се истиче надасве, а с тиме и страст за предузимањем и стварањем. Осећање дужности у њега је дубоко усађено и зато је нордијац строг када суди другима. У тежњи за делом и подвигом он залаже све, па и своју личност (херојска црта), али је при свему томе ћутљив, слабо изражајан; мрзи позу и театралност (главну ознаку медитеранске расе!). У сфери душевног стварања нордијац је полетан до бескрајности, носилац жнајширег могућног људског духовног обима- укратко: најобдаренија раса на кугли земаљској.
Као душевног антипода нордијцу поставља Гинтер алписког човека. Тај тип испуњава не само део Алпа него и велики део Немачке и суседних земаља. Алпинац, омален, обао,крупне главе и чврстог трупа по Гинтеру је прототип малограђанина. Сабраност,стицање, тесногрудост - то је језгро остичког (алписког) бића Племенито, велико, високо, раскошно, јуначко, и великодушно то - нису вредности за којима чезне алписка душа. Алпинац може да будедобар ж жпоштен и жвредан али му је душа ситна, без сваког полета.Неиндивидуалан, стешњеног духовног хоризонта, он је сав прикован уз стварност и све узима плитко практично, без икакве фантазије.Завидљив је, сумњичав, често подмукао и мрзовољан.
Оволико ће бити доста да видимо како Гинтер карактерише жсупериорни и жинфериорни расни део свога народа. Нама се чини да Гинтерова ружна фигура жостичког човека не дај ни карикатуру познатог Михела, јер ни тај није Гинтеров чисти алпинац. Михел је отворен, а зна и да размахне: има у њега јужнонемачког баварског динаризма. А што се тиче племенитог - очигледно идеализованог - нордиско душевног лика, поменућемо само мешљење Гинтеровог земљака Милер - Фрајенфелса: жОно што у том погледу (тј. за психологију расе) даје Гинтер, само су произвољна уопштавања и тврђења за која нема никаквог доказног материјала. Доста је да Гинтереове теорије применимо на његове примере, па да се све доведе психолошки до апсурда. Сав сјај пао је на жнордијску расу. Међутим, саме Гинтерове карте показују да баш немачке земље са претежно плавим становништвом, Померн, Мекленбург и Фризланд, не спадају међу оне које су најснажније формирале немачку културу. Рђаво је прошла жостичка раса.. а када прелистамо слике остичких људи наћи ћемо ту Балзака, Бетовена, Избзена, Шуберта и Шумана! Одрећи једном Балзаку полет, величину и лакомисленост, а Бетовена прогласити неплеменитим и нехеројским, то је уистину апсурдно!
У очи пада расистичка тенденција која је, по свему судећи, одлучила у Гинтеровој расној психологији. Столећима се спроводила денордизација (Ентнордунг) Европе, то значи духовно и културно опадање. Немачки народ треба да се поново нордизује, да сам себе ,,поново изгради тежњом ка нордијској раси.
Конструисање расне душе на подлози историје, уметности, религије, има, додуше, неку конкретнију подлогу, али на томе терену тешко је очувати се не жизвора него целих река и поплава грешака. Тако нпр. познатој Геринговој расној карактеризацији романтике као жнордиског, а жкласике као медитеранског, жјужњачког уметничког стила не бисмо се могли придружити већ због тога, што се расни носиоци тих стилова не могу тако лако разграничити а сем тога историја казује да свака уметност пролази свој жромантички и жкласични развојни стадиј, стадиј бујности садржине и доживљаја и стадиј форме и уравнотежене изражајне културе. И Хомер је према ранијим класицима жромантичан, а разливени и фантастични Херодот према строго и сређеном Тукидиду.
У сасвим другом правцу креће се статистичка метода на основи тестова. Она узима на око ждушевна сведочанства и детаљна психолошка опажања из којих се изводе закључци на основу закона великог броја.Помоћу системских испитивања чулних функција, инелигенције, естетских осећаја, музикалности, такозваних жперсоналних осећања, степена радне издржљивости итд. издају се жсведочанства обдарености и способности појединим расама. Америка, са колонизацијом и радништвом из целога света била је погодно тле да се покуша и овакава статистичка поредбена метода.Гарт је дао синтезу од 110 експерименталних и статистичких радова ове врсте, а резултат је био негативан. Интересантно је како немачки расни психолог Петерман (Бруно Петерманн) доказује и Гарту и Милману (који се Гарту придружио) да у њиховом раду “ има позитивних резултата за расну психологију. Петерманову критику не можемо овде репродуковати, него напомињемо само то да је тачно указао на једностраност експеримената и статистике ове врсте, јер се ту не мери просек са просеком и јер је сумњиво мерило нпр. по интелигенцији, када издвојена жинтелигенција уопште и не постоји, већ се под том рубриком крије жкомпликована смеса психолошких процеса из којих се једино као целине могу изводити и неки закључци. Јасно се види: Петерман рекурише на најпоноснију тековину модерне немачке психологије, на Ганзхеитспсyцхологие.
Петрманово резоновање: да се из факта подједнаких тесталних умних способности Европљана, Кинеза и Јапанаца не може извести закључак, да међу њима нема никаквих расно “ психолошких разлика, сасвим је оправдано, тим пре што тек план и архитектонски принцип, функција и употреба појединих способности “ а не њихов изоловано мерени степен “ одлучује у сваком, па тако и расном душевном типу.
Природно, јавила се реакција и сушта противност: Физиогномичка анализа изражаја! Нови почетак, од жпротивне стране. Не тестовни документи него сам физички тип човека како је стао пред нас. Никаква мерења, никаква сведочанства о способостима; само директно уживљавање у живе и конкретне егземпларе и тумачење њиховог телесног расног изражаја. Расни тип и његова мимичка физиогномика само је изражајни стил душе и ништа друго “ тврди Клаус. Ко уме да одгонетне тај стил у човечијем лику нашао је кључ за психологију расе. Док психолог теста и статистике са добијеним бројкама решава главна питања на свом писаћем столу, - а да више и не погледа расне егзамплере о којима се ради “ аналитичар израза сав се задубио у пропорције и мимичку игру лица у свакој и последњој цртици. Он тражи своје објекте где год може да их стигне, а најрадије усред њихова миљеа и посла; трчи за њима и на улици и тражи ма какав повод да заподене разговор.Зауставља амалина на улици, нуди му цигарету и неопажено га снима, укратко сав се изгубио у уживљавању у разне расне типове и њихове спонтане гестове. Ако устреба он ће и у пустињу за бедуином или у храм за побожним верником. Све ово радио је са правим фанатизмом Клаус (Л.Ф. Цлусс) и дао у сваком случају необичну и интересантну психологију расних физиогномија која већ својом смелом интуитивношћу и оригиналношћу заслужује пажњу.
Клаус полази од констатације да се и позитивна природна наука, па тако и физичка антропологија, служи платонском идејом, идеалним обликом и типом, који у ствари нигде не постоји, али му се конкретне јединке више мање приближију. Тако је уопште и дошло до постављања расних типова. Научници би ово одбили као инсинуацију жненаучности, али ето, на делу они се и несвесно служе мерењем реалнога идеалним! Способност да можемо у духу сагледати идеје, праслике свега што постоји, жнајбољи је део људске моћи сазнања.
Телесни расни тип само је израз једне духовне идеје “ то је основна интуиција од које полази Клаус.Духу је потребна извесна телесна формација да би се могао на свој начин испољити и зато су телесни расни типови само секундарни изрази, средство и спољни обликовани стил за иживљавање извесног духовног типа. Иза телесног и душевног је заједничка обликована идеја (гемеинсаме Гесталтидее), идеални план одређеног човечјег типа. Тело је само жпозорница или појавно поље такозваних расних обележја кроз која проговарају душевни расни типови и животни стилови. Преама томе, тело треба схватити жизнутра, као облик душевно условљен и зато је аутономна “ на гледању расне идеје основана “ психологија раса уједно и кључ и сваке физичке антропологије. Тако далеко иде Клаус.
Човек који може у духу да сагледа формативну идеју, не може на конкретном човеку одмах непосредно да жвиди и доживљај који у телу тражи свој изражајни стил. Он може да види само физички израз, физиогномику, а душевну силу иза тих знакова он мора опажањем и уживљавањем, дубоким проживљавањем типа, из - осећати и у себи доживљајем репродуковати. Садоживљавање, улажење у животно искуство онога кога хоћемо да схватимо “ то је једини извор за истраживање израза. Разумети израз значи: доживети доживљај који се у том изразу испољава. Метода је жмимичка, а то значи читање стила у коме се телесно испољава идеални духовни принцип и стил расе. Шта је то жстилски закон испољавања? Клаус га објашњава овако: сваки доживљај “ изражај има своју садржину, оно што се доживљава, и стилски облик, начин како се доживљава и испољава. У стилу је одређен душевни став, начин како је човек стао према свима својим жживотним садржинама. Из тога стила он не може да изађе, и само тако (дурцхаус унд иммер)он мора да доживљава свој живот. жСтил тела и његових изражајних путева и смерова мора да буде једно са изражајним и доживљајним стилом душе. Што је јаче развијен и изражен грађевни стил неког тела ће и јасније захтевати одређен и само свој начин душевног изражаја - помоћу тога дела. Душевни изражај може само онда да се потпуно и несметано оствари на телу, ако његов стил одговара стилу телесне грађе. У свакој раси има наглих и спорих, ждобрих и жрђавих, лукавих и отворених људи. У свакој раси може да се телесно испољи исто душевно стање, рецимо срџба; али стил како ће се у оквиру неког расног типа душевно и телесно испољити, биће другојачији од стила срџбе у некој другој раси. И нордиски Енглез као медитерански Италијан могу да се наљуте, али ће љутња у телесном стилу нордијца избити друкчије, рецимо црвенилом, стиснутим зубима, док ће у медитеранца брзо прећи у бучну ерупцију и ломатање рукама. Не својства, него доживљаји и изражајни стилови чине разлике “ наглашава неуморно Клаус.
Клаус није могао да не осети: да би ово одређење било преширок јер на крају сваки човек као индивидуа и карактер има свој духовно “ телесни стил. Пита се, шта је стил као раса? И на то даје Клаус одговор: жСамо стилови који се кроз генерације наслеђују јесу расни стилови
Према индивидуалном је граница је тиме повучена, али према народу који поред расних елемената има још једну скупну типску жидеју, насталу историјом и уопште свим ванрасним и изнадрасним факторима, Клаус нигде не повлачи јасније границе.
Пре но што ћемо ући у критичку анализу Клаусове идеје, треба да га видимо и на делу, на конкретном примеру. Јасно је да ће Клаус, као Немац, сагласно свом принципу жтумачења изнутра, из садоживљаја, најдубље захватити у расну идеју нордиског човека.
Каква је, дакле, душа која треба чисто и некривотворено да се испољава само и једино кроз познату нам телесну структуру нордијца?
Глава, лице, цео телесни састав изражава у јаким ритмичким линијама покрет и динамику. Лице, од потиљка као избачено да захвати у простор; руке и ноге: витке и снажне полуге. То је човек који тежи у свет и далеки простор, човек дела “ жЛеистунгсменсцх. Основни закон свих његових облика је захват и напад “ Аусгрифф и Ангрифф. На обичном севернофризиском сељаку, који није ни освајач, ни ратник, ни поморац, показује Клаус како се ма и у малом кругу делатности испољава тај активни и самосвесни тип човека. Мировање за нега значи само сакупљање нове снаге. И када ради као слуга, он задати посао проживљава као свој, као господар свог дела и циља. Као чиновник он иде за стварним, не само привидним успехом. У њега нема ниједног геста, ниједног изражаја који не би био у вези са испољавањем планског активитета. Има остарелих нордиских лица која изгледају као жскамењења дужност.Поглед нордијца управљен је у даљину; најпре да посматра, а затим да пређе на дело. Нордијац је човек који сав тежи из себе, у свет као бескрајно поље акције и стварања. Према свом ближем нордијац је затворена природа: Све ће нордијац лакше савладати него растојање између човека и човека; у ствари, он то растојање уопште не може да превлада: оно остаје и у најтешњој заједници. Нордијац је увек у души сам; он не трпи ничије близине.
Сасвим друга душа проговара из појаве расног медитеранца, рецимо Италијана или Шпанца. Док нордиска појава својом снагом и еластичношћу тежи ка делу и стварном успеху као највишој вредности, лаки и грацилни медитеранац својом појавом, позом и мимиком хоће пре свега да се лично испољи, да се покаже и да се допадне: Дербиетунгсменсцх “ каже Клаус изразом који се не може сасвим адекватно превести. Држање расног медитеранца подешено је за околину, за дејство на друге људе. Нордиски облик диктиран је само изнутра, медитерански рефлексом околине. Зато је поза карикатура и потенцираност медитеранског типа.Нордиски говорник стоји право; не маше рукама далеко од себе и гестикулише само толико колико је најпотребније за мимичко наглашавање. Медитеранац гестикулише целим телом, маше рукама, поскакује и, као у игри, ужива сам у својим покретима. Основни профил читаве појаве исти је у медитеранца као и у нордијца. Али, виткост и еластичност у нордијца је само покретна снага, док из медитеранца проговара пре свега форма, складна заокружена, допадљива. На медитеранцу све је живо у лаким и устрепталим линијама које са активним задирањем у свет немају никакве везе. И он жзахвата у свет и простор, али не да га савлада и формира него да се испољи пред светом као жгледаоцем.
Предњеазиска раса (армениди) “ подвојени су људи и зато се на њима изражава нека туга, неизмиреност тела и душе. У предњој Азији виде се људи који изгледају као да вуку своје тело као неки незграпни терет. То је тип човека који је своје биће раставио у два супротна принципа, у ждух и жмесо “ и једно је прозрео и занемарио у име другог. Идеја ове расе је трагично осећање тога раскола и носталгија за избављењем и искупљењем. Зато Клаус додељује овом типу име жчовек избављења Ерлöсунгсменсцх, а стил његова живота Ерлöсунгсстилл. Свет му је нешто непријатељско и отуда физиогномичка црта тајности и затворености. Нордијац осећа душу и тело као складну целину, као један инструменат у свет пројициране делатности. Предњеазијац осећа душу и тело као две непријатељске половине свога бића. Зато се и у стилу, његовог телесног изражавања опажа укоченост и слабија експресивност. Активност и снага не може да га опија као нордијца, он је телом заробљени жЗwиеспалтсменсцх. Зато његово биће и нагиње сада једној сада другој крајности: екстремном аскетизму или окорелом, циничном материјализму. Познати жјеврејски тип само је негативно наличије и реактивни облик овог духовног типа.
И у Клауса налазимо ону типичну црту који је донео нову идеју и нов програм: да не уме (или неће!) да смести свој прилог и континуитет и састав раније стечених сазнања. Као Фројд, Адлер и многи други, и Клаус мисли да даје апсолутно нови почетак. И он би да разори све старије темеље, да изради жаутономну психологију расе, напуштајући све досадашње антрополошке тековине и претерано наглашујући своје откриће. Психолошки жрасни стил је појам с којим се може радити (а радило се и пре Клауса), али то може да буде само једно гледиште између осталих могућних. Откривање планског облика и жидеје расе има своју хеуристичку вредност, али Клаусову сугестију: као да би се све онаке расе могле извести из духовно уочене идеје расе, из једног момичког филма, - не можемо примити, итолико мање што и он сам, како смо видели, мора да се служи и жфеноменолошким опажањем, простије речено: прибирањем искуства и емпирском индукцијом. Његове скице појединих расних, типова као у себе затворених душевних стилова, дају утисак као да је један тип нађен овде на земљи, други скинут са богзна које планете. У њега свака раса долази као неко засебно чудо, које је пало с неба, а да ни по чему не видимо прородну генезу, условљеност средином, па ни могућност прелазних нијанса у којима се, најзад сама стварност и састоји. Платонске жидеје предалеко су одвеле Клауса.
Ајкштетови жОснови психологије раса као покушај синтезе свих досадашњих расно “ психолошких метода и гледишта, на бољем су путу, јер рачунају не само са интуицијом и жфеноменологијом расних изражаја него и са околином, културом, психопатологијом, психологијом масе, па и са сведочанствима тестова
Нордијска раса
http://img5.imageshack.us/img5/7118/8we05w2eb.th.jpg (http://anonym.to/?http://img5.imageshack.us/my.php?image=8we05w2eb.jpg)
Медитеранска раса
http://img5.imageshack.us/img5/3412/9au1wo2vn.th.jpg (http://anonym.to/?http://img5.imageshack.us/my.php?image=9au1wo2vn.jpg)
Источно-балтичка раса
http://img5.imageshack.us/img5/3290/9au1b95jw.th.jpg (http://anonym.to/?http://img5.imageshack.us/my.php?image=9au1b95jw.jpg)
Алпинска раса
http://img5.imageshack.us/img5/4176/9au1iu6yd.th.jpg (http://anonym.to/?http://img5.imageshack.us/my.php?image=9au1iu6yd.jpg)
Динарска раса
http://img5.imageshack.us/img5/4299/9au2364eg.th.jpg (http://anonym.to/?http://img5.imageshack.us/my.php?image=9au2364eg.jpg)
РАСА И КАРАКТЕРОЛОГИЈА РАСНИХ И ПОДРАСНИХ ТИПОВА
На питања о свом пореклу, о свом трајању и циљу, која постављамо најпре као људска бића, а онда као Србин, Словак, Немац одговоре нам пружају етнолози, историчари, антрополози и други научници. Владимир Дворниковић је у својој књизи Карактерологија Југословена на најбољи могући начин сакупио одговоре од свих меродавних ауторитета и дао нам на увид физчки, душевни и духовни профил народа који живе на овим просторима. Дворниковић је са нешто мало прекида у раду на овом делу радио скоро две деценије. У току рада суочио се и водио тешку борбу у добављању материјала, нарочито око научне литературе. Ово књижевно дело које носи назив Карактерологија Југословена поново је штампано 2000год. И заслужује пуну пажњу.
Расну подељеност - и неједнакост - људи ми узимамо у првом реду као природну појаву, као што има варијатета у биљним и животињским врстама.Негроида или Монгола може и дете да разликује од белог човека, али као нордијца, динарца, арменоида сукобљују се и први антрополози као Рипли, Деникер; Ајкштет. И ту смо већ у средишту истинског проблема расе и расне поделе људи
Шта је то људска раса и у чему се састоје основне расне разлике међу људима? Јесу ли са расом и телесним расним обележјима спојена и извесна расна психичка и карактерна обележја?
Иако већ овде морамо да антиципујемо један од основних и недвоумних резултата модерне расне антропологије: да жнарод и жраса није једно исто ипак расе као устаљени и наслеђени физио-психолошки типови врсте човек играју значајну улогу и у стварању карактера народа. Народи додуше немају жсвоју расу али имају своју расну структуру и расну историју.
Антрополози сматрају као критериј за припадање некој раси: комплекс устаљених и наследних анатомских, физиолошких и психолошких обележја. Нација, језик, вера може да се одбаци, али раса не. Раса се оснива на заједничком биолошкокм пореклу и развојном континуитету. Са расом се човек рађа; ту је основна и најдубља разлика између расних и осталих групација човечанства.
Најчешће се мешају са појмом расе: језик,народност и државне границе.У томе погледу влада још и данас дивља, кад год и тендециозна збрка појмова, не само у свакодневној употреби речи него, у заосталим траговима, и у самој науци. Узалуд је још 1889 француски антрополог Топинар (П. Топинард) на једном научном конгресу нагласио да се никада довољно не може понављати чињеница да раса и народност није исто, поготово не у данашњој Европи. И данас још многи сматрају језичне јединице Индогермане, Семите, Романе, Германе, Словене, па чак и поједине народе као Енглезе, Ирце, Русе засебним расама.Да би се видело колико је данас већ небитно утврђена та дистинкција, цитираћемо националистичког и расистичког немачког антрополога Х.Гинтера: жИма германских, романских и словенских језика, али нема германске, романске или словенске расе. Језик и раса стоје у неком узајамном односу који се не може тако лако разоткрити, али границе језика нипошто нису границе раса нити су границе раса границе језика. Раса и народност не подударају се. Иста ствар са још површнијим замењивањем расе и државне припадности. Нема италијанске, шпанске, грчке и енглеске расе.
Главни расни типови данашњег човечанства настали су, према досадашњем стању науке, још у ледено доба геолошке прошлости Земље. Изгледа да су тада на евразиском копну у три велика животна басена који су били несавладивим препрекама (леденим брдима) растављени један од другога, настала и три велика круга човечијих раса: Европиди, Негриди и Монголиди. Сваки од појединих расних кругова развијао се и телесно и духовно прилагођавао у свом првобитном животном базену на свој засебан и сасвим независан начин и отуда оно нешто жпраисконско индивидуалисано, у изгледу и карактеру тих расних група, које се и данас још тако видно разликују једна од друге.
Сваки данашњи, нарочито европски, народ претставља један расни конгломерат.Свака, и најхомогенија нација има свој расни састав, своју расно хемијску формулу од разних елемената а исто тако и своју расну историју која је том стању претходила. Има национално и језично хомогених етничких јединица у којима ниједна раса не претставља доминантну ни бројну већину.
Антрополошко лице данашње Европе и суседних делова Азије долази прво у обзир. По Ајкштету, Фишеру, Ленцу и Гинтеру можемо на површини земље разликовати три географско - климатска појаса раса: 1.Светло обојене расне типове северне европске низије ( нордиди, источно-европиди). 2.Тамније обојене расе округле, кратке лобање-у средњем појасу ( алпинци, динарци, у Азији армениди и тураниди) и 3. Црнокосе дугоглавце јужног појаса (медитеранци, оријенталиди). Испод овог појаса, ако узмемо у обзир Африку, настављају се расе негроида, индида и дравида; остали континенти остају ван ове схеме. Сама појава да су расе, и поред свег мешања и мигрирања, ипак углавном везане за извесне географске и климатске појасе око кугле земаљске значајна је за биологију и порекло раса - без обзира на поделу раса и називе, употребљене у овом географском прегледу.
Европа је, углавном комбинација ових раса: Нордиске, Медитеранске, (у Гинтера žwestische Rasse), Алписке (у Гинтера žastische Rasse), источно - европидне или Балтичке, и Динарске. У Европску слику раса улазе још и разне друге, Азиске и Афричке расе (Армениди, Оријенталиди, Тураниди, Монголиди и др.)
Главна телесна обележја горе поменутих раса била би ова:
Нордијци. Стас висок и витак (око 1.75м). Рамена снажна и широка, ноге дугачке.Лобања дугачка (изразито долихокефлна), са стране спљоштена, потиљак избочен. Лице дугуљасто, црте оштре, вилице изразите. Уста су уска и жтврдо формирана, уво малено. Чело је уско, равно и натраг завраћено: обрве равне. Нос узак и истакнут, у корену висок. Очи светле, плаве или сиве, средње величине.Кожа танка и бледа, са провидним венама. Коса плава или црвенкаста, танка, глатка и мекана; брада бујна. Варијанте: жсубнордиска раса и жфäлисцхе Рассе (тзв. Хинденбурграссе) крупно су грађене; глава велика и округла (систематско место ових раса још је нејасно и спорно). Нордијици са Субнордијцима и другим варијететима, чине у разним процентима већину у земљама око Северног (Германског) и Балтичког мора: у Шведској, и Норвешкој, Енглеској, Северној низиској Немачкој, Данској, Холандији, Белгији и северној Француској.У осталим деловима Европе, нарочито у средњој Европи и на Балкану, нордијци су заступљени само као расна мањина.
Медитеранци. Малени (око 1.61м), У свему ситније структуре.Долихокефали, узаног лица и задебљаних усница. Чело округласто и ониско, обрве у високом луку. Нос узан и изразит, раван или повијен, код носница задебљао. Очи тамно- смеђе (жцрне) и велике. Кожа је тамнија, смеђе пигментирана и непризорна. Коса тамно - смеђа или црна, јака и каткад коврџаста. Медитеранци су најјаче заступљени у земљама око медитеранског базена, у Шпанији, јужној Француској, јужној Италији, јужној Грчкој и у једном делу северне Африке. Медитеранци су знатан елемент и у Шкотској, јужној Енглеској и Ирској (због чега неки антрополози и предлажу назив жзападна раса)
Алписка раса (или тамни варијетет жлапоноида, по Чекановском). Онижег стаса (1.63м), кратких ногу. Људи крупни, тешки, склони дебљини. Врат обао, прсти на рукама кратки. Лобања округла (мезакефали - брахикефали).Вилична кост широка; брада обла, често ждвострука, није истакнута.Зуби нису сасвим збијени као у осталих европских раса. Лице широко, округло, црте неизразите; честе су жкесице под очима и наслаге сала. Уста повелика. Уши отскачу од главе. Нос кратак, туп и спљоштен. Чело је широко и обло. Очи смеђе, малене и плиће смештене него у других европских раса. Кожа жућкаста или смеђа; набори се рано јављају и дају превремени изглед старења. Коса је тамна или сасвим црна, дебела и крута, брада ретка. Алпинци су расути по целој средњој Европи, нарочито у јужно-немачким покрајинама, а и ван тих покрајина. У Немачкој представљају после Нордијаца најјачу расну групу. У Чешкој чине (по Матиегки) релативну већину од 33%.
Источно-балтичка раса или источниевропиди (светли варијетет жлапоноида, по Чекановском). Људи средњег или омањег раста (1.64м), широких рамена и снажно развијеног костура; крупни и мишићави. Врат широк и кратак, руке кратке и прсти сразмерно кратки. Лобања велика, кратка и ћошкаста (брахикефали). Доња вилица широка и гломазна. Лице широко, спљоштено, без изразитих црта. Брада натраг повучена. Уста велика, уво велико и притиснуто уз главу. Нос дебео, спљоштен и широк. Чело је широко и квргаво, обрве високе. Очи ситне, мало укосо положене. Кожа отворене боје, мало жућкаста. Коса врло светла, жућкаста; брада слабо расте. Источни-европиди (балтиди) заступљени су великим процентом на широкој северо-источној низији Европе, од балтичких покрајина па дубоку у руску степу, а раширени су прилично далеко и на европски запад.
Динарци (раније звана Јадранска раса). Стас висок и витак (1,74м; по рачуну неких антрополога од 1,73-1,78 Бр. Малеш), кости јаке и мишићи снажно развијени. Руке и ноге дугачке (жлонгилиниска конституција). Врат дугачак и снажан. Лобања кратка (брахикефали и хипербрахикефали), често на потиљку равна као отсечена; теме високо. Доња вилица изразита, мало напред истурена и висока. Лице је уско и дугуљасто, црте оштре. Чело је високо, пошироко, натраг забачено, са јаким чеоним испупчењима. Нос високог корена, дугачак и истакнут, често кукаст (жорловски профил). Брада широка и масивна. Уста широка, усне јаке. Очи велике, тамно-смеђе. Дубоко положене. Обрве избочене и јако сведене. Кожа загасита, смеђа. Коса смеђа или црна, јаче дебљине, каткад коврчаста.Брада густа и јака.
У новије доба антрополози разликују неколико варијетета динараца, нарочито с обзиром на пигментацију, лобањски индекс и нека друга обележја. Ове разлике запажају се и на Југословенској динарској територији. Нарочито се истичу плавокоси динарци које је Шкерљ описао Савиде, тј. словенске динариде у подручију Саве, а Бр. Малеш их нашао у великом броју жу срезовима студеничком, жичком, моравичком, у Старом Влаху, а нарочито у Херцеговини западно од Мостара. Динарци у свом језгру, заузимају дугачки западно-балкански кречњачки плато од Истре и Алпа све до у Епир и северну Грчку, са јачим или слабијим огранцима у источне горовите и северне панонске пределе Југославије. У мањем проценту они се шире и далеко ван тога подручија у јужне Алпе, у јужну Немачку и Аустрију, па и у северну Италију.
Армениди. Средње висине, снажни људи, диспонирани за дебљине. Лобања брахикефална, од чела иде стрмо према темену тако да дугачак избочен нос често долази готово у исту равнину са чеоном и лобањском успонском линијом. Нос је још већи и дужи него у динарца, повијен као да виси из лица. Лице је шире него у динарца, јагодичне кости ниже положене у смеру ка бази носа, брада са виличном кошћу неизразита и натраг завраћена, тако да се у профилу добија утисак птичије физиогномије. Усне дебеле, меснате. Кожа је загасите боје, пигментација косе и очију тамна.
Психологија и карактерологија расе
Интересантно је било осетити непосредно у две разне етапе опажања оштрицу једног питања које ми се случајно наметнуло у некој гостионичкој башти у Неапољу. Башта пуна публике, у дну сцене за жуметнички програм. Мени насупрот, за истим столом, седи мален, дебео човек, црних буљавих очију. Чврсто држи две столице и унезверено погледа на госте и послугу; види се, чува место за неког.Чим се неко примакне, он ће оштро жАспетто генте! и притеже столице све јаче. Наилази и директор локала да интервенише. Реч две, и моме суседу само што не искоче очи од беса. Неапољски дијалект рушио се фуриосо поред моје главе, а затим је треснула и шака о сто толиком силином да је мој жнеро спрессо(црна кава) отскочио баш италијански темпераментно од стола и попрскао ме по руци. Неапољац то и у ватри примети, издржи ипак борбу до краја, отера најзад и директора, али се онда дигне са свог места и поче да извињава у високом учтивом тону. Шта је овде избило? Индивидуална природа тога, рецимо Ђусепа Консантинија? Италијански жнационални темперамент “ или жрасна душа медитеранца? Али ситуација је ускоро донела и путоказ за решавање овог питања. Друга етапа горе описане ситуације; све је мирно, програм отпочиње. Излази млада, лепа и витка певачица. Спонтано одушевљење и поздав бурним пљескањем. Певање слабо - али буран аплауз је све јачи. Кад, после неког времена, излази и друга певачица, сасвим супротних особина: ни лепа ни млада ни витка, али - истински уметница. У тренутку наста гибање, жагор, кашљање, добацивање и најзад подругивачко имитовање и гласни протести. Певачица прекида и оштрим гестом оставља сцену; публика се триумфално смеје! Пролази још неколико тачака, када, ко се поново јавља - она иста исмејана и отерана певачица! Публика се смешка, али ипак радознало ћути. А када је отпочела једну омиљену оперску арију, све се утишало. Певала је савршено житалијански лепо- и преокрет је био у секунди готов: победила је. Делириј одушевљења и буран аплауз; морала је чак и да понавља. Пре не што си се могао и снаћи, расположење тога света прошло је кроз неколико минута од раздражене индигнације до еруптивног одушевљења. Дакле, ипак се није радило о господину Ђусепу Косентинију: ту је проговорио медитерански човек италијанске варијанте!
Нема гримаса којом се смешка монголски човек централне Азије неће бити само васпитање једне туђе нама стране културе и средине - као што многи мисле. То значајно смешкање ми видимо не само у Монгола централне Азије, него и у Кинеза, Јапанца, Калмика и кавкаских монголоида, а сви ти народи не припадају истом културном стилу.
Поред националног и културно - степенског карактера мора да се крију у човечијем типу још дубљи расни психички и карактерни потези. Али, овом питању ваља прићи са још већом мером опрезности него питању националног карактера.
жРасна душа, жпсиха расе, жрасни дух и карактер!- за данас, нажалост, већином само пусте и широке фразе. Мало се шта озбиљније предузимало за откривање те несрећне и толико злоупотребљаване жрасне душе. жДосада се речник психологије раса састоји понајвише из фраза и крилатица, каже А.Вирт (А. Wиртх), онај исти који је баш ту жпсихичку антропологију и психолошки критериј расе прогласио најважнијим, али и најтежим проблемом.
И остали су антрополози, иако не с тако оштрим нагласком, истакли: да жрасни тип, жрасни карактер значи не само физички него уједно и душевни карактер. жНаучно узето, не може бити сумње да уз расно тело припада и расна душа и расни карактер тврди Х. Вајнерт.
Фишер истиче да поред опште и основне душевне једнакости у свих раса извесно има и жрасно наслеђених психичких разлика. Поједине душевне црте у Монгола, Црнца, Меланезијаца и многих других разликују се од наших. Расне духовне црте наслеђују се као и телесне. Фишер долази до тог закључка и индиректиним путем, на основу чињенице да се у појединим расама наслеђују и анатомске основице за извесна душевна оболења, па према томе и жосновице нормалног душевног живота. Историја као борба народа и држава, у ствари је ждео расне историје. Ма колико да жалимо извесне претераности и заблуде Х. Ст. Чемберлена, ипак се не може олако прећи преко чињенице : да је судбина народа и држава условљена расом, односно расном комбинацијом.
Расна психа одржава се, дакле, по мишљењу ових антрополога, не само у познатој жконстанти темперамента него и у колективним, социјалним продуктима, у држави и култури. И врста, степен интелигенције, условљени су расом: жСвака раса и сваки народ има своју меру особене типичне интелигенције... каже Ј. Шотки (Сцхотткy). Ф. Боас, Л. Гумпловицз, Л. Ф. Цлаусс, Х. Гинтхер, Ег. Еицкстедт, Фр. Хертз, Отмар Рутз, К, Хилдебрандт, К. Герлацх, Ф. Бацхмеиер, Х. Хартнер, Е. Хунтингтон, Бруно Петерманн, Фр. Кеитер, главни су претставници новије и најновије психологије раса “ уколико се може већ сада говорити о систематској науци под тим именом.На неколико типичних примера из те литературе ми ћемо се уверити да ни у погледу објекта, као ни методе, нема још увек никакве сагласности.
Сам појам расне психе и могућности неке жрасне психологије негирају у темељу Милер - Фрајенфелс решава ствар кратко: ж Физиолошки одређене расе нису никакве јединице са психолошког гледишта. Као такве јединице жми сматрамо националне карактере. Милер - Фрајенфефелс негира расни карактер у име националног карактера, не улазећи нигде, па ни у својој жПсихологији немачког човека дубље у замршене конце овог питања.
Милман је већ опаснији. Додуше он само реферише на основу приказа статистичких и тестовних испитивања расних душевних разлика, нарочито големог америчког материјала Гартових истраживања, Милман се придружује Гартовом негативном закључку: да о психологији расе и расних разлика не може бити говора. Раса се испољава само телесно!
Овом расно-психолошком песимизму и негативизму стоји насупрот крајњи оптимизам једног Клауса, Волфа и Гинтера. Док у једних нема жни говора о расној психи, овде тај расно - психолошки говор иде тако далеко да се нпр. долихоиди кратко и јасно означују као жбурни и динамички(Стирмер унд Дрингер), а брахоиди као људи стрпљења и конзервативности (Дулдер унд Беуахер, К.Ф. Волф). Клаус чак и један осмех дели на алписку и нордиску половину, једно у горњем, а друго у доњем делу лица, док Х, Гинтер у својој расној подели уз сваки телесно - карактерни лик даје као нешто само по себи разумљиво и душевни карактерни лик дотичне расе.
На чему смо дакле? Шта вреде досадашње и негације и позиције? Огледајмо, пре свега, позиције - оно што је учињено и утврђено досада. За негативно је лако: ако припазимо, оно ће већ при томе и само провирити.
У три степенице можемо да поделимо савремене расно -психолошке покушаје:
1. Популарна или полунаучна психологија расе. Она се гради мало на интуицији, мало на искуству, мало на произвољној фантазији - а највише на ваннаучној тенденцији. О методи никако не полаже рачуна. Пример: Ханс Гинтер.
Као прелаз на вишу научну методизацију можемо овде уметнути: расну психологију на основу анализе културе, културног стварања и културних историских продуката. У Немачкој новијег датума уобичајен је назив жкултурни биланс. Наука која на основу културног биланса испитује психичке квалитете расе, назива се у тим круговима антрополога жкултурном биологијом. Примери А. Гехринг, Мац Доугалл, Фр. Кеитер.
2. Егзактно - научна, јер ради са тестовима и статистиком. Телесни изглед расних типова, физиогномију, мимику, уопште не узима у обзир, већ испитује својства, обдареност, душевне разлике раса, и све своје резултате (позитивне негативне!) чита само из протокола и тестова. О методама и изворима полаже рачуна. Пример: Тх. Р. Гарт.
3.Физиогномичка и мимичка интуитивно - емпирска психологија расне душе. Читање расне душе из телесног расног изгледа и мимике. Тумачење расног типа као носиоца и израза извесног душевног стила. Ово је покушај аутономне, методски у себи основане, науке о расној психи. Даје основицу за жфилозофију расе. Метода: жанализа изражаја. Најбољи пример: Клаус (Л. Ф. Цлаусс).
Популарно - психолошки карактерише Гинтер поједине европске расе, наслањајући се на позната традиционална мишљења о психичком типу појединих крајева у којима преовлађује, по његовом мишљуњу, дотична раса. Расну психу Гинтер сматра само додатком уз телесна обележја и не води много рачуна о томе да ли се ради само о раси или, можда, о културно - историски и социјално условљеној психи извесних делова европског становништва.тако нпр. карактерише Гинтер овако душевну провалију између нордиске и алписке расе.
Нордијац је осећајно хладан, без страсти и темперамента у обичном смислу речи. жМногом нордиском човеку недостаје - чак и по осећању других нордиских људи - свака жчовечија топлина његова хладна оштрина разума жкаткад управо вређа. Нордијац “ то значи за многе сувопаран човек. Према свету, као и према себи, нордијац стоји критички и посматрачки; мишљење и схватање стварности у њега је развијено у високом степену.Фантазија је спорија, али у душевном стварању смела, обимна и интезивна. Воља се истиче надасве, а с тиме и страст за предузимањем и стварањем. Осећање дужности у њега је дубоко усађено и зато је нордијац строг када суди другима. У тежњи за делом и подвигом он залаже све, па и своју личност (херојска црта), али је при свему томе ћутљив, слабо изражајан; мрзи позу и театралност (главну ознаку медитеранске расе!). У сфери душевног стварања нордијац је полетан до бескрајности, носилац жнајширег могућног људског духовног обима- укратко: најобдаренија раса на кугли земаљској.
Као душевног антипода нордијцу поставља Гинтер алписког човека. Тај тип испуњава не само део Алпа него и велики део Немачке и суседних земаља. Алпинац, омален, обао,крупне главе и чврстог трупа по Гинтеру је прототип малограђанина. Сабраност,стицање, тесногрудост - то је језгро остичког (алписког) бића Племенито, велико, високо, раскошно, јуначко, и великодушно то - нису вредности за којима чезне алписка душа. Алпинац може да будедобар ж жпоштен и жвредан али му је душа ситна, без сваког полета.Неиндивидуалан, стешњеног духовног хоризонта, он је сав прикован уз стварност и све узима плитко практично, без икакве фантазије.Завидљив је, сумњичав, често подмукао и мрзовољан.
Оволико ће бити доста да видимо како Гинтер карактерише жсупериорни и жинфериорни расни део свога народа. Нама се чини да Гинтерова ружна фигура жостичког човека не дај ни карикатуру познатог Михела, јер ни тај није Гинтеров чисти алпинац. Михел је отворен, а зна и да размахне: има у њега јужнонемачког баварског динаризма. А што се тиче племенитог - очигледно идеализованог - нордиско душевног лика, поменућемо само мешљење Гинтеровог земљака Милер - Фрајенфелса: жОно што у том погледу (тј. за психологију расе) даје Гинтер, само су произвољна уопштавања и тврђења за која нема никаквог доказног материјала. Доста је да Гинтереове теорије применимо на његове примере, па да се све доведе психолошки до апсурда. Сав сјај пао је на жнордијску расу. Међутим, саме Гинтерове карте показују да баш немачке земље са претежно плавим становништвом, Померн, Мекленбург и Фризланд, не спадају међу оне које су најснажније формирале немачку културу. Рђаво је прошла жостичка раса.. а када прелистамо слике остичких људи наћи ћемо ту Балзака, Бетовена, Избзена, Шуберта и Шумана! Одрећи једном Балзаку полет, величину и лакомисленост, а Бетовена прогласити неплеменитим и нехеројским, то је уистину апсурдно!
У очи пада расистичка тенденција која је, по свему судећи, одлучила у Гинтеровој расној психологији. Столећима се спроводила денордизација (Ентнордунг) Европе, то значи духовно и културно опадање. Немачки народ треба да се поново нордизује, да сам себе ,,поново изгради тежњом ка нордијској раси.
Конструисање расне душе на подлози историје, уметности, религије, има, додуше, неку конкретнију подлогу, али на томе терену тешко је очувати се не жизвора него целих река и поплава грешака. Тако нпр. познатој Геринговој расној карактеризацији романтике као жнордиског, а жкласике као медитеранског, жјужњачког уметничког стила не бисмо се могли придружити већ због тога, што се расни носиоци тих стилова не могу тако лако разграничити а сем тога историја казује да свака уметност пролази свој жромантички и жкласични развојни стадиј, стадиј бујности садржине и доживљаја и стадиј форме и уравнотежене изражајне културе. И Хомер је према ранијим класицима жромантичан, а разливени и фантастични Херодот према строго и сређеном Тукидиду.
У сасвим другом правцу креће се статистичка метода на основи тестова. Она узима на око ждушевна сведочанства и детаљна психолошка опажања из којих се изводе закључци на основу закона великог броја.Помоћу системских испитивања чулних функција, инелигенције, естетских осећаја, музикалности, такозваних жперсоналних осећања, степена радне издржљивости итд. издају се жсведочанства обдарености и способности појединим расама. Америка, са колонизацијом и радништвом из целога света била је погодно тле да се покуша и овакава статистичка поредбена метода.Гарт је дао синтезу од 110 експерименталних и статистичких радова ове врсте, а резултат је био негативан. Интересантно је како немачки расни психолог Петерман (Бруно Петерманн) доказује и Гарту и Милману (који се Гарту придружио) да у њиховом раду “ има позитивних резултата за расну психологију. Петерманову критику не можемо овде репродуковати, него напомињемо само то да је тачно указао на једностраност експеримената и статистике ове врсте, јер се ту не мери просек са просеком и јер је сумњиво мерило нпр. по интелигенцији, када издвојена жинтелигенција уопште и не постоји, већ се под том рубриком крије жкомпликована смеса психолошких процеса из којих се једино као целине могу изводити и неки закључци. Јасно се види: Петерман рекурише на најпоноснију тековину модерне немачке психологије, на Ганзхеитспсyцхологие.
Петрманово резоновање: да се из факта подједнаких тесталних умних способности Европљана, Кинеза и Јапанаца не може извести закључак, да међу њима нема никаквих расно “ психолошких разлика, сасвим је оправдано, тим пре што тек план и архитектонски принцип, функција и употреба појединих способности “ а не њихов изоловано мерени степен “ одлучује у сваком, па тако и расном душевном типу.
Природно, јавила се реакција и сушта противност: Физиогномичка анализа изражаја! Нови почетак, од жпротивне стране. Не тестовни документи него сам физички тип човека како је стао пред нас. Никаква мерења, никаква сведочанства о способостима; само директно уживљавање у живе и конкретне егземпларе и тумачење њиховог телесног расног изражаја. Расни тип и његова мимичка физиогномика само је изражајни стил душе и ништа друго “ тврди Клаус. Ко уме да одгонетне тај стил у човечијем лику нашао је кључ за психологију расе. Док психолог теста и статистике са добијеним бројкама решава главна питања на свом писаћем столу, - а да више и не погледа расне егзамплере о којима се ради “ аналитичар израза сав се задубио у пропорције и мимичку игру лица у свакој и последњој цртици. Он тражи своје објекте где год може да их стигне, а најрадије усред њихова миљеа и посла; трчи за њима и на улици и тражи ма какав повод да заподене разговор.Зауставља амалина на улици, нуди му цигарету и неопажено га снима, укратко сав се изгубио у уживљавању у разне расне типове и њихове спонтане гестове. Ако устреба он ће и у пустињу за бедуином или у храм за побожним верником. Све ово радио је са правим фанатизмом Клаус (Л.Ф. Цлусс) и дао у сваком случају необичну и интересантну психологију расних физиогномија која већ својом смелом интуитивношћу и оригиналношћу заслужује пажњу.
Клаус полази од констатације да се и позитивна природна наука, па тако и физичка антропологија, служи платонском идејом, идеалним обликом и типом, који у ствари нигде не постоји, али му се конкретне јединке више мање приближију. Тако је уопште и дошло до постављања расних типова. Научници би ово одбили као инсинуацију жненаучности, али ето, на делу они се и несвесно служе мерењем реалнога идеалним! Способност да можемо у духу сагледати идеје, праслике свега што постоји, жнајбољи је део људске моћи сазнања.
Телесни расни тип само је израз једне духовне идеје “ то је основна интуиција од које полази Клаус.Духу је потребна извесна телесна формација да би се могао на свој начин испољити и зато су телесни расни типови само секундарни изрази, средство и спољни обликовани стил за иживљавање извесног духовног типа. Иза телесног и душевног је заједничка обликована идеја (гемеинсаме Гесталтидее), идеални план одређеног човечјег типа. Тело је само жпозорница или појавно поље такозваних расних обележја кроз која проговарају душевни расни типови и животни стилови. Преама томе, тело треба схватити жизнутра, као облик душевно условљен и зато је аутономна “ на гледању расне идеје основана “ психологија раса уједно и кључ и сваке физичке антропологије. Тако далеко иде Клаус.
Човек који може у духу да сагледа формативну идеју, не може на конкретном човеку одмах непосредно да жвиди и доживљај који у телу тражи свој изражајни стил. Он може да види само физички израз, физиогномику, а душевну силу иза тих знакова он мора опажањем и уживљавањем, дубоким проживљавањем типа, из - осећати и у себи доживљајем репродуковати. Садоживљавање, улажење у животно искуство онога кога хоћемо да схватимо “ то је једини извор за истраживање израза. Разумети израз значи: доживети доживљај који се у том изразу испољава. Метода је жмимичка, а то значи читање стила у коме се телесно испољава идеални духовни принцип и стил расе. Шта је то жстилски закон испољавања? Клаус га објашњава овако: сваки доживљај “ изражај има своју садржину, оно што се доживљава, и стилски облик, начин како се доживљава и испољава. У стилу је одређен душевни став, начин како је човек стао према свима својим жживотним садржинама. Из тога стила он не може да изађе, и само тако (дурцхаус унд иммер)он мора да доживљава свој живот. жСтил тела и његових изражајних путева и смерова мора да буде једно са изражајним и доживљајним стилом душе. Што је јаче развијен и изражен грађевни стил неког тела ће и јасније захтевати одређен и само свој начин душевног изражаја - помоћу тога дела. Душевни изражај може само онда да се потпуно и несметано оствари на телу, ако његов стил одговара стилу телесне грађе. У свакој раси има наглих и спорих, ждобрих и жрђавих, лукавих и отворених људи. У свакој раси може да се телесно испољи исто душевно стање, рецимо срџба; али стил како ће се у оквиру неког расног типа душевно и телесно испољити, биће другојачији од стила срџбе у некој другој раси. И нордиски Енглез као медитерански Италијан могу да се наљуте, али ће љутња у телесном стилу нордијца избити друкчије, рецимо црвенилом, стиснутим зубима, док ће у медитеранца брзо прећи у бучну ерупцију и ломатање рукама. Не својства, него доживљаји и изражајни стилови чине разлике “ наглашава неуморно Клаус.
Клаус није могао да не осети: да би ово одређење било преширок јер на крају сваки човек као индивидуа и карактер има свој духовно “ телесни стил. Пита се, шта је стил као раса? И на то даје Клаус одговор: жСамо стилови који се кроз генерације наслеђују јесу расни стилови
Према индивидуалном је граница је тиме повучена, али према народу који поред расних елемената има још једну скупну типску жидеју, насталу историјом и уопште свим ванрасним и изнадрасним факторима, Клаус нигде не повлачи јасније границе.
Пре но што ћемо ући у критичку анализу Клаусове идеје, треба да га видимо и на делу, на конкретном примеру. Јасно је да ће Клаус, као Немац, сагласно свом принципу жтумачења изнутра, из садоживљаја, најдубље захватити у расну идеју нордиског човека.
Каква је, дакле, душа која треба чисто и некривотворено да се испољава само и једино кроз познату нам телесну структуру нордијца?
Глава, лице, цео телесни састав изражава у јаким ритмичким линијама покрет и динамику. Лице, од потиљка као избачено да захвати у простор; руке и ноге: витке и снажне полуге. То је човек који тежи у свет и далеки простор, човек дела “ жЛеистунгсменсцх. Основни закон свих његових облика је захват и напад “ Аусгрифф и Ангрифф. На обичном севернофризиском сељаку, који није ни освајач, ни ратник, ни поморац, показује Клаус како се ма и у малом кругу делатности испољава тај активни и самосвесни тип човека. Мировање за нега значи само сакупљање нове снаге. И када ради као слуга, он задати посао проживљава као свој, као господар свог дела и циља. Као чиновник он иде за стварним, не само привидним успехом. У њега нема ниједног геста, ниједног изражаја који не би био у вези са испољавањем планског активитета. Има остарелих нордиских лица која изгледају као жскамењења дужност.Поглед нордијца управљен је у даљину; најпре да посматра, а затим да пређе на дело. Нордијац је човек који сав тежи из себе, у свет као бескрајно поље акције и стварања. Према свом ближем нордијац је затворена природа: Све ће нордијац лакше савладати него растојање између човека и човека; у ствари, он то растојање уопште не може да превлада: оно остаје и у најтешњој заједници. Нордијац је увек у души сам; он не трпи ничије близине.
Сасвим друга душа проговара из појаве расног медитеранца, рецимо Италијана или Шпанца. Док нордиска појава својом снагом и еластичношћу тежи ка делу и стварном успеху као највишој вредности, лаки и грацилни медитеранац својом појавом, позом и мимиком хоће пре свега да се лично испољи, да се покаже и да се допадне: Дербиетунгсменсцх “ каже Клаус изразом који се не може сасвим адекватно превести. Држање расног медитеранца подешено је за околину, за дејство на друге људе. Нордиски облик диктиран је само изнутра, медитерански рефлексом околине. Зато је поза карикатура и потенцираност медитеранског типа.Нордиски говорник стоји право; не маше рукама далеко од себе и гестикулише само толико колико је најпотребније за мимичко наглашавање. Медитеранац гестикулише целим телом, маше рукама, поскакује и, као у игри, ужива сам у својим покретима. Основни профил читаве појаве исти је у медитеранца као и у нордијца. Али, виткост и еластичност у нордијца је само покретна снага, док из медитеранца проговара пре свега форма, складна заокружена, допадљива. На медитеранцу све је живо у лаким и устрепталим линијама које са активним задирањем у свет немају никакве везе. И он жзахвата у свет и простор, али не да га савлада и формира него да се испољи пред светом као жгледаоцем.
Предњеазиска раса (армениди) “ подвојени су људи и зато се на њима изражава нека туга, неизмиреност тела и душе. У предњој Азији виде се људи који изгледају као да вуку своје тело као неки незграпни терет. То је тип човека који је своје биће раставио у два супротна принципа, у ждух и жмесо “ и једно је прозрео и занемарио у име другог. Идеја ове расе је трагично осећање тога раскола и носталгија за избављењем и искупљењем. Зато Клаус додељује овом типу име жчовек избављења Ерлöсунгсменсцх, а стил његова живота Ерлöсунгсстилл. Свет му је нешто непријатељско и отуда физиогномичка црта тајности и затворености. Нордијац осећа душу и тело као складну целину, као један инструменат у свет пројициране делатности. Предњеазијац осећа душу и тело као две непријатељске половине свога бића. Зато се и у стилу, његовог телесног изражавања опажа укоченост и слабија експресивност. Активност и снага не може да га опија као нордијца, он је телом заробљени жЗwиеспалтсменсцх. Зато његово биће и нагиње сада једној сада другој крајности: екстремном аскетизму или окорелом, циничном материјализму. Познати жјеврејски тип само је негативно наличије и реактивни облик овог духовног типа.
И у Клауса налазимо ону типичну црту који је донео нову идеју и нов програм: да не уме (или неће!) да смести свој прилог и континуитет и састав раније стечених сазнања. Као Фројд, Адлер и многи други, и Клаус мисли да даје апсолутно нови почетак. И он би да разори све старије темеље, да изради жаутономну психологију расе, напуштајући све досадашње антрополошке тековине и претерано наглашујући своје откриће. Психолошки жрасни стил је појам с којим се може радити (а радило се и пре Клауса), али то може да буде само једно гледиште између осталих могућних. Откривање планског облика и жидеје расе има своју хеуристичку вредност, али Клаусову сугестију: као да би се све онаке расе могле извести из духовно уочене идеје расе, из једног момичког филма, - не можемо примити, итолико мање што и он сам, како смо видели, мора да се служи и жфеноменолошким опажањем, простије речено: прибирањем искуства и емпирском индукцијом. Његове скице појединих расних, типова као у себе затворених душевних стилова, дају утисак као да је један тип нађен овде на земљи, други скинут са богзна које планете. У њега свака раса долази као неко засебно чудо, које је пало с неба, а да ни по чему не видимо прородну генезу, условљеност средином, па ни могућност прелазних нијанса у којима се, најзад сама стварност и састоји. Платонске жидеје предалеко су одвеле Клауса.
Ајкштетови жОснови психологије раса као покушај синтезе свих досадашњих расно “ психолошких метода и гледишта, на бољем су путу, јер рачунају не само са интуицијом и жфеноменологијом расних изражаја него и са околином, културом, психопатологијом, психологијом масе, па и са сведочанствима тестова
Нордијска раса
http://img5.imageshack.us/img5/7118/8we05w2eb.th.jpg (http://anonym.to/?http://img5.imageshack.us/my.php?image=8we05w2eb.jpg)
Медитеранска раса
http://img5.imageshack.us/img5/3412/9au1wo2vn.th.jpg (http://anonym.to/?http://img5.imageshack.us/my.php?image=9au1wo2vn.jpg)
Источно-балтичка раса
http://img5.imageshack.us/img5/3290/9au1b95jw.th.jpg (http://anonym.to/?http://img5.imageshack.us/my.php?image=9au1b95jw.jpg)
Алпинска раса
http://img5.imageshack.us/img5/4176/9au1iu6yd.th.jpg (http://anonym.to/?http://img5.imageshack.us/my.php?image=9au1iu6yd.jpg)
Динарска раса
http://img5.imageshack.us/img5/4299/9au2364eg.th.jpg (http://anonym.to/?http://img5.imageshack.us/my.php?image=9au2364eg.jpg)