Горан Мракић
10-12-08, 14:05
Данас урбани дивљаци - сутра политичари
Слуге били, слуге ће и остати ...
пише: Горан Мракић
http://e-vestnik.bg/imgs/1may_anarchy/e-01mayIMG_6301.jpg (http://e-vestnik.bg/imgs/1may_anarchy/e-01mayIMG_6301.jpg)
Лаж, обмана, превара, неупућеност, недостатак васпитања, распад система, криза идентитета – како другачије описати деловање такозваних анархиста у Грчкој и осталим европским земљама?
Такозвани антифашисти су омладинци који се позивају на неограничену толеранцију, разбијање свих стереотипа и граница, љубав међу половима и народима, борбу против сваке врсте дискриминације и свега што укључује тај штури говор политички коректних дегенерика, а у ствари промовишу екстремну мржњу према свему што је национално, традиционално, чисто и нормално. Не треба се пуно трудити да би схватили каква је «уметност» коју они промовишу, какве текстове садрже њихове песме, коју идеологију шире под фирмом борбе против фашизма и ко финансира све њихове делатности.
Ако је фанатична мржња којом су анархистички маскирани активисти заражени у Западној Европи усмерена против великих капиталистичких корпорација и чланова Г8, у Источној Европи су њихови једини непријатељи националисти. Спремни су да сарађују са корумпираним политичарима, са полицијом, са жандармеријом, са педерима, са аутономашима, за Шиптарима, усташама, балијама и свим међународним осведоченим мрзитељима и пљувачима српског народа. У Београду су се поред црвено-црних анархистичких застава ладно виориле и плаве заставе Европске Уније. С ким си, онакав си...
У Западној Европи анархисти почињу да постају друштвени проблем. Њихова су дивљања све чешћа, а зна се да нападају само када су бројчано надмоћнији. Полиција и власти их најчешће штите, јер они су, зар не, ипак грађански свесна деца која се боре против злих фашиста! Њихова је енергија погрешно усмерена, њихови су непријатељи често имагинарни, њихово је бунтовништво безразложно, њихово је само постојање одраз дегенерације друштва и пропасти традиционалних вредности.
Уверен сам да многи од њих не знају зашто чине оно што чине. Но, постоји и друга категорија која трчи на неке дуже стазе...Не заборавимо колико је радикалних шестедесетосмаша након смиривања вода постало део система против којег су се жучно борили. Да ли вам име Јошка Фишер говори нешто? Да ли вам марксистичка прошлост Барака Обаме говори нешто? Не треба да нас чуди да свет око нас пропада када нас руководе све сами осведочени (бивши и садашњи) марксисти, левичари, троцкисти и анархолиберали. Не бих се чудио да неки од вођа ових урбаних дивљака за коју годину скину капуљаче, ранце и црне дуксерице, ошишају дредове, поскидају пирсинге и обуку фина оделца, кравате, залижу фризуре, ставе наочаре и почну градити успешну политичку каријеру, засновану наравно на темељним вредностима попут антифашизма, демократије, слободе говора, борбе против дискриминације, итд.
Што би се у народу рекло, исто срање, друго паковање.
Слуге били, слуге ће и остати ...
пише: Горан Мракић
http://e-vestnik.bg/imgs/1may_anarchy/e-01mayIMG_6301.jpg (http://e-vestnik.bg/imgs/1may_anarchy/e-01mayIMG_6301.jpg)
Лаж, обмана, превара, неупућеност, недостатак васпитања, распад система, криза идентитета – како другачије описати деловање такозваних анархиста у Грчкој и осталим европским земљама?
Такозвани антифашисти су омладинци који се позивају на неограничену толеранцију, разбијање свих стереотипа и граница, љубав међу половима и народима, борбу против сваке врсте дискриминације и свега што укључује тај штури говор политички коректних дегенерика, а у ствари промовишу екстремну мржњу према свему што је национално, традиционално, чисто и нормално. Не треба се пуно трудити да би схватили каква је «уметност» коју они промовишу, какве текстове садрже њихове песме, коју идеологију шире под фирмом борбе против фашизма и ко финансира све њихове делатности.
Ако је фанатична мржња којом су анархистички маскирани активисти заражени у Западној Европи усмерена против великих капиталистичких корпорација и чланова Г8, у Источној Европи су њихови једини непријатељи националисти. Спремни су да сарађују са корумпираним политичарима, са полицијом, са жандармеријом, са педерима, са аутономашима, за Шиптарима, усташама, балијама и свим међународним осведоченим мрзитељима и пљувачима српског народа. У Београду су се поред црвено-црних анархистичких застава ладно виориле и плаве заставе Европске Уније. С ким си, онакав си...
У Западној Европи анархисти почињу да постају друштвени проблем. Њихова су дивљања све чешћа, а зна се да нападају само када су бројчано надмоћнији. Полиција и власти их најчешће штите, јер они су, зар не, ипак грађански свесна деца која се боре против злих фашиста! Њихова је енергија погрешно усмерена, њихови су непријатељи често имагинарни, њихово је бунтовништво безразложно, њихово је само постојање одраз дегенерације друштва и пропасти традиционалних вредности.
Уверен сам да многи од њих не знају зашто чине оно што чине. Но, постоји и друга категорија која трчи на неке дуже стазе...Не заборавимо колико је радикалних шестедесетосмаша након смиривања вода постало део система против којег су се жучно борили. Да ли вам име Јошка Фишер говори нешто? Да ли вам марксистичка прошлост Барака Обаме говори нешто? Не треба да нас чуди да свет око нас пропада када нас руководе све сами осведочени (бивши и садашњи) марксисти, левичари, троцкисти и анархолиберали. Не бих се чудио да неки од вођа ових урбаних дивљака за коју годину скину капуљаче, ранце и црне дуксерице, ошишају дредове, поскидају пирсинге и обуку фина оделца, кравате, залижу фризуре, ставе наочаре и почну градити успешну политичку каријеру, засновану наравно на темељним вредностима попут антифашизма, демократије, слободе говора, борбе против дискриминације, итд.
Што би се у народу рекло, исто срање, друго паковање.