Војвода Стреља
27-10-08, 00:16
Ко је и зашто избацио Србију
Аутентичне песме српског песника и композитора присвојили муслимани и Хрвати
Име Драгише Недовића (1916-1966), народног песника из Крагујевца, коначно добија своје место у националној историји. После серијала текстова у нашем листу о Недовићу, у петак 30. јула, у улици Тозе Драговића, где се налази његова породична кућа, одржаће се манифестација "Дани Драгише Недовића", која ће убудуће бити традиционална. Истог дана, на његовој породичној кући биће откривена спомен - плоча. Обе иницијативе покренуо је "Глас" својим писањем о заоставштини великог народног песника, који је написао незаборавне песме и севдалинке- "У лијепом старом граду Вишеграду", "Стани стани Ибар водо", "Обраше се виногради доле крај Тополе", "Лепе ли су нано Гружанке девојке", "На морави воденица стара", "Јесен прође ја се не ожених", "Ајд' д' идемо Радо", "Сиромах сам друже", "Хармонико моја"... као и песме које бивши земљаци присвајају као своју националну "глазбу"- "Кад си била Мала Маре","О липа ти незнанко"...
Када смо кренули са писањем о Недовићу октобра прошле године, већина ових песама словила је за традиционалне, а о животу аутора, готово да се није знало ништа. Једино су се старији Крагујевчани сећали Недовића као галантног господина, који је писао песме. Чак и његов син Александар, који данас живи у Крагујевцу није имао потпуну слику очеве биографије, као ни стваралаштва.
- Када су се појавили текстови у вашем листу, почели су да ми се јављају људи из свих крајева земље; а тада само почео да откривам и многе мени непознате ствари из очевог живота. Када је умро ,имао сам 12 година, много је песама нестало. Један његов пријатељ из Београда послао ми је брдо материјала из кога сам сазнао да је мој отац кроз песме описивао и препевао свој живот. Захвалан сам "Гласу" због свега- каже Александар.
Драгиша Недовић је рођен 1916. године у сиромашној градској породици од оца Андреје и мајке Гине. Са својих 16 година, како пише у уводној речи књиге која ће се ускоро појавити у штампи, одлучује се да крене пешке из Крагујевца на пут "како би народ чуо његову музику". Са собом носи само гитару. (У то време настала је и култна песма "Сиромах сам друже/ нигде ништа немам/ само једну стару/ скршену гитару, која је прославила Миодрага Богдановића). Пут га одводи у Босну, где пише босанске севдалинке; "У лијепом старом граду Вишеграду", "Из Босне се једна песма чује", "Босанске ме пијесме занијеше", "Прођох Босном кроз градове".. које су занавек остале међу босанским брдима.
После Босне пут га води у Далмацију где инспирисан морем и бродовима пише песме "О липа ти незнанко", "О бродићу бели", "Маре маре, срићо моја" (Кад си била Мала Маре).
Неколико година касније враћа се у Крагујевац. Уписује Гимназију, али како није имао пара за школовање, завршава Машинску школу- смер машинбравар. У Крагујевцу га затиче Други светски рат. Изведен је на стрељање у Шумарицама, али га један од Немаца препознаје као композитора и бива депортован у немачки град Дормаген. У Дормагену као ратни заробљеник проводи четири године. Враћа се у родни град и, разочаран, сазнаје да је велики број његових текстова уништен.
Ипак, наставља да компонује и пише песме. Са пријатељима оснива прво Удружење композитора и писаца песама са народним мотивима,а 1950. године оболева на плућима.Пише тужну песму "Плућа су ми болна", која је забрањена за јавно извођење због великог броја самоубистава. Умире 16 година касније од инфаркта.Иза себе оставља двоје деце,сина Александра и ћерку Раду.
Посебан печат који ће оставити у историји музике, огледаће се и у великој заоставштини од преко 400 песама, без које данас не прође ни једна светковина у Србији; свакодневно се могу чути на Баш Чаршији, као и у далматинском приморју.
Логично је да се онда поставља питање како је и зашто име великог песника прекривено велом заборава, мада његов одговор, пре свега задире у национално равнодушје којем смо према сопственој историји као народ склони.
Са друге стране, добри познаваоци наше музичке историје склони су уверењу да је Недовић као самоук музичар био жигосан "као машински радник", што је посебно рабљено у време соцреализма. А тај машински радник спевао је бесмртну песму "У лијепом стару граду Вишеграду", које се, као то рече један његов пријатељ "не би постидео ни сам Алекса Шантић".
Ова песма, која за већину људи и данас слови као изворна, написана је 1936. године и заштићена под именом "Јутрос рано слушам". По први пут ју је отпевао Химзо Половина, најпопуларнији босански певач средином педесетих година. Али више од 60. година ова песма певана је оскрнављена, јер је из ње избачена строфа у којој се говори о његовом повратку у Србију: устај испрати ме морам да путујем/ у Србију идем своме родном граду/ за тобом ћу Кико вечно да тугујем/ зашто сам те саму оставио младу/.
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/1999/07/30/srpski/R99072902.shtm
Аутентичне песме српског песника и композитора присвојили муслимани и Хрвати
Име Драгише Недовића (1916-1966), народног песника из Крагујевца, коначно добија своје место у националној историји. После серијала текстова у нашем листу о Недовићу, у петак 30. јула, у улици Тозе Драговића, где се налази његова породична кућа, одржаће се манифестација "Дани Драгише Недовића", која ће убудуће бити традиционална. Истог дана, на његовој породичној кући биће откривена спомен - плоча. Обе иницијативе покренуо је "Глас" својим писањем о заоставштини великог народног песника, који је написао незаборавне песме и севдалинке- "У лијепом старом граду Вишеграду", "Стани стани Ибар водо", "Обраше се виногради доле крај Тополе", "Лепе ли су нано Гружанке девојке", "На морави воденица стара", "Јесен прође ја се не ожених", "Ајд' д' идемо Радо", "Сиромах сам друже", "Хармонико моја"... као и песме које бивши земљаци присвајају као своју националну "глазбу"- "Кад си била Мала Маре","О липа ти незнанко"...
Када смо кренули са писањем о Недовићу октобра прошле године, већина ових песама словила је за традиционалне, а о животу аутора, готово да се није знало ништа. Једино су се старији Крагујевчани сећали Недовића као галантног господина, који је писао песме. Чак и његов син Александар, који данас живи у Крагујевцу није имао потпуну слику очеве биографије, као ни стваралаштва.
- Када су се појавили текстови у вашем листу, почели су да ми се јављају људи из свих крајева земље; а тада само почео да откривам и многе мени непознате ствари из очевог живота. Када је умро ,имао сам 12 година, много је песама нестало. Један његов пријатељ из Београда послао ми је брдо материјала из кога сам сазнао да је мој отац кроз песме описивао и препевао свој живот. Захвалан сам "Гласу" због свега- каже Александар.
Драгиша Недовић је рођен 1916. године у сиромашној градској породици од оца Андреје и мајке Гине. Са својих 16 година, како пише у уводној речи књиге која ће се ускоро појавити у штампи, одлучује се да крене пешке из Крагујевца на пут "како би народ чуо његову музику". Са собом носи само гитару. (У то време настала је и култна песма "Сиромах сам друже/ нигде ништа немам/ само једну стару/ скршену гитару, која је прославила Миодрага Богдановића). Пут га одводи у Босну, где пише босанске севдалинке; "У лијепом старом граду Вишеграду", "Из Босне се једна песма чује", "Босанске ме пијесме занијеше", "Прођох Босном кроз градове".. које су занавек остале међу босанским брдима.
После Босне пут га води у Далмацију где инспирисан морем и бродовима пише песме "О липа ти незнанко", "О бродићу бели", "Маре маре, срићо моја" (Кад си била Мала Маре).
Неколико година касније враћа се у Крагујевац. Уписује Гимназију, али како није имао пара за школовање, завршава Машинску школу- смер машинбравар. У Крагујевцу га затиче Други светски рат. Изведен је на стрељање у Шумарицама, али га један од Немаца препознаје као композитора и бива депортован у немачки град Дормаген. У Дормагену као ратни заробљеник проводи четири године. Враћа се у родни град и, разочаран, сазнаје да је велики број његових текстова уништен.
Ипак, наставља да компонује и пише песме. Са пријатељима оснива прво Удружење композитора и писаца песама са народним мотивима,а 1950. године оболева на плућима.Пише тужну песму "Плућа су ми болна", која је забрањена за јавно извођење због великог броја самоубистава. Умире 16 година касније од инфаркта.Иза себе оставља двоје деце,сина Александра и ћерку Раду.
Посебан печат који ће оставити у историји музике, огледаће се и у великој заоставштини од преко 400 песама, без које данас не прође ни једна светковина у Србији; свакодневно се могу чути на Баш Чаршији, као и у далматинском приморју.
Логично је да се онда поставља питање како је и зашто име великог песника прекривено велом заборава, мада његов одговор, пре свега задире у национално равнодушје којем смо према сопственој историји као народ склони.
Са друге стране, добри познаваоци наше музичке историје склони су уверењу да је Недовић као самоук музичар био жигосан "као машински радник", што је посебно рабљено у време соцреализма. А тај машински радник спевао је бесмртну песму "У лијепом стару граду Вишеграду", које се, као то рече један његов пријатељ "не би постидео ни сам Алекса Шантић".
Ова песма, која за већину људи и данас слови као изворна, написана је 1936. године и заштићена под именом "Јутрос рано слушам". По први пут ју је отпевао Химзо Половина, најпопуларнији босански певач средином педесетих година. Али више од 60. година ова песма певана је оскрнављена, јер је из ње избачена строфа у којој се говори о његовом повратку у Србију: устај испрати ме морам да путујем/ у Србију идем своме родном граду/ за тобом ћу Кико вечно да тугујем/ зашто сам те саму оставио младу/.
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/1999/07/30/srpski/R99072902.shtm