Расен777
25-09-08, 16:59
На нашим просторима настала је модерна хришћанска Црква, тврди протојереј др Радомир В. Поповић, професор Богословског факултета, и открива:
АПОСТОЛИ СУ ПРОПОВЕДАЛИ У СРБИЈИ
(Преузми (http://www.sendspace.com/file/8dw0u1))
Мало ко у Србији зна да су хришћанство на овај простор донели свети апостоли Павле и Андреја (брат светог Петра) и њихови ученици, само тридесетак година након што је Христос распет на брду Голгота. Нова религија проширила се муњевито Илириком, данашњим Балканским полуострвом, од обала Средоземног мора до Подунавља, а одатле је освојила цео Стари континент.
Тада је Балкан био област нових и великих градова римске империје, изграђених крај најважнијих путева, простор на коме је цветала привреда и укрштале се културе Европе, Азије и северне Африке. Овде се одиграла и кључна битка античког и хришћанског света, каже протојереј др Радомир В. Поповић, професор Опште историје хришћанске цркве на Богословском факултету у Београду.
- Током прва три века овде долази до невидљивог судара античке културе са хришћанством. Нова ера на Балкану стасава и коначно надвладава грчко-римску традицију, а поред писаних трагова, о томе сведоче многобројна овдашња археолошка открића и истраживања у која су укључени и светски научници. На жалост, наша држава не уме да презентује свету сведочанства која показују да је хришћанство овде дошло са Христовим апостолима, још у 1. веку - каже др Поповић.
Балканско полуострво, на крајњем југоистоку Европе, омеђено реком Савом, Егејским, Црним и Јадранским морем, дало је човечанству два камена темељца: хеленизам и хришћанство.
- У Новом завету налазимо обавештења о томе да је апостол Павле, са сарадницима и ученицима, средином 1. века проповедао нову веру на Балканском полуострву. Непосредно после оснивања првих хришћанских општина у Светој земљи и неколико градова мале Азије, хришћанство је веома снажно запљуснуло Балкан, одакле се ширило на Запад - каже др Поповић.
Црквена историја оскудева у детаљним подацима о кретању првих мисионара, а путеве ширења вере све чешће откривају материјални трагови добијени археолошким истраживањима.
Прича о хришћанству у Европи, према црквеном предању, почиње другим мисионарским путовањем апостола Павла. Из града Антиохије он је, око 50. године наше ере, кренуо са сапутницима, Силом и Тимотејем, проповедајући нову веру по градовима у малој Азији све до Троаде, лучке вароши недалеко од античке Троје.
Иако мисионари нису намеравали да пређу мореуз Хелеспонт (Дарданели), који их је делио од Европе, сан апостола Павла одлучио је другачије.
- Свети апостол Лука у јеванђеју каже да је Павле у сну имао чудесно виђење, човека који га је молио да дође у македонију и помогне тамношњем свету. Хришћански мисионари схватили су то као божију промисао. Заједно са лекаром Луком, који им се придружио, бродом су прешли у Неаполис и тада први пут ступили на европско тло - каже др Поповић.
Следећа мисионарска станица био је град Филипи, крај великог пута Виа Егнатиа, идеално место за оснивање хришћанске општине која ће регрутовати нове мисионаре.
- У делима апостолским каже се дас је свети Павле "јеванђељем напунио све замље од Јерусалима до Илирика" (област западног Илирика је данашња Србија). Забележено је да је његов сарадник, апостол Андроник, мисионари у подунавским и посавским градовима и на крају постаје епископ у Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици. Стварање епископије већ у 1. веку указује да се нова вера ширила невероватном брзином - истиче др Поповић.
ЛЕГИОНАРИ ШИРИЛИ ХРИШЋАНСТВО
Са грчке обале хришћански мисионари, ученици апостола Павла, кренули су освајање централног Балкана долином Вардара и Мораве, а циљ су им били пре свега градови у Подунављу, у Горњој Мезији. даље су се ширили у провинцију Панонију и долином Саве у Далмацију. Друга стаза хришћанства водила је од ушћа у Црно море узводно, уз Дунав:
- По веома старом предању, свети Андреј првозвани, брат апостола Петра, проповедао је јеванђеље у Малој Азији, а на тло Европе ступио је у Византу (касније Константинопољу). Пут је наставио кроз Тракију (данашња Бугарска и источна Србија) и Подунавље, одакле је отишао у данашњу Грчку, да би на крају стигао до Крима и Кавказа. Нова вера ширила се коридорима на којима се одвијала трговина, кретала војска и обављала административна и државна римска управа.
Црквена историја бележи податке о првим хришћанским заједницама искључиво у већим урбаним целинама, а наука хришћанство се због тога зове "религијом градова". Нову веру, насупрот увреженим предрасудама, нису прихватали само убоги робови, већ и слободни грађани, римски државни чиновници, интелектуалци, војници. Њих на Балкану, у 1. и почетком 2. века, највише има у новим, великим градовима: Сирмијуму (Сремска Митровица), Сингидунуму (Београд), Виминацијуму (Стари Костолац), Наису (Ниш), Ремизијани (Бела Паланка) и Хореум Маргуму (Ћуприја), подигнутим крај путева у долинама Мораве, Саве и Дунава.
- Увек се поставља питање, како се хришћанство ширило, како је практично улазило у грчко-римски свет у 1. и 2. веку? Како је успело да потисне стару културу и веровања? Вера се преносила непосредним контактом, а правник и интелктуалац Тертулијан, и сам хришћанин, даје слику Рима у 2. веку: "Ми (хришћани) живимо у овом свету са вама, посећујемо ваш форум, пијаце, купатила, продавнице, гостионице. Са вама пловимо, служимо као војници, обрађујемо земљу, тргујемо..."- наводи др Поповић.
После првих апостола, хришћанство је по Балкану, а затим и даље, ширио сваки одушевљени припадник нове вере. Најуспешнији мисионари добровољци били су трговци, лекари и нарочито војници!
- Најстарији помен хришћана у Илирику потиче из 2. века када је цар Марко Аурелије овде водио рат против племена Квади са легијом 12. Фулмината, у којој је било много војника из блискоисточних провинција. Црквена историја бележи да је после молитве легионара хришћана настала велика бура и поплава, која је допринела победи римске војске - каже др Поповић.
Легије које ратују са краја на крај царства шире блискоисточне религије у Подунавље, које је постало најважнија граница царства. Исти војници постављају и скидају императоре са трона.
- Дунавски лимес бранио се низом утврђења дуж реке, све до Црног мора, која се непрестано попуљавају војницима који су или регрутовани на Истоку, или су тамо ратовали. Многи од њих били су хришћани и доносили су нову веру у велике и тада врло значајне подунавске градове. Дунавске легије доносиле су пресудне одлуке за Рим изласавајући низ "војничких" царева са Балкана : Септимија Севера, Деција Трајана, Клаудија, Грацијана, Аурелијана, Валентинијана, Проба, Диоклецијана. И први хришћански владари Константин Велики и Лициније потичу из Илирика, а касније и Јустин и Јустинијан - каже др Поповић.
Међутим, управо су војници хришћани страдали први, када би религиозна правила претпоставили изразима лојалности према држави. Иако су проливали крв за императора, легионари који су му одбијали да му, као божанству, приносе уобичајене жртве немилосрдно су кажњавани.
- Хришћани су могли да бирају : или да принесу жртве боговима, или сигурну смрт. У Подунављу их је страдало јако много, а најпознатији су мученици из Сирмијума и Сингидунума. Нова археолошка открића показују да је хришћанских мученика било и у другим нашим градовима. Сеобе народа, често рушилачке, уништавале су њихове трагове, али много светитеља који су овде живели од 2. до 4. века још имају жив култ у цркви - каже др Поповић.
Константин Велики, први римски владар који је постао хришћански светац, родом је из Наиса (Ниша), а на престолу је наследио последњег великог хришћанског прогонитеља Галерија, рођеног у околини Зајечара. Победу над главним супарником у борби за престо остварио је после визије христограма на небу, после чега су сви легионари носили хришћанске ознаке. Константин Велики био је остварење хришћанске визије владара, датог од Бога.
Миланским едиктом, Константин је дао слободу и равноправност хришћанској вери, али ту није био крај религијским проблемима у царству, а Балкан се поново нашао у жижи сукоба, овог пута црквеног:
- Са стицањем спољне слободе хришћанства, унутар цркве јавила су се искушења, црквени расколи и јереси. Најпознатија је Аријева, из египатске Александрије, настала под утицајем класичне античке филозофије на хришћанство. Епископ Арије протеран је на Запад, у Илирик. На Балкану је стекао многе присталице међу свештенством и верницима, што је додатно закомпликовало односе у цркви.
КОНСТАНТИН СТВОРИО ПРАВОСЛАВЉЕ
Да би помирио хришћанске струје и учења, цар Константин је у граду Никеји 325. године сазвао први васељенски сабор епископа. Свети Атанасије, епископ из Александрије, близак цару Константину, био је редактор Новог завета од четири јеванђеља, какав је данас у употреби.
Међутим, владарска милост није дуго трајала:
- Свети Атанасије постао је жртва надмоћнијих аријанаца који су били врло умешни у додворавању цару Константину, који га је протерао на запад, као и јеретика Арија. Иако архиепископ, он је више од 20 година живео у прогонству, а више пута боравио је и на нашим балканским просторима.
Сукоби јереси и никејског православља настављали су се из године у годину, у свакодневном животу и на васељенским саборима, који су се најчешће одржавали у балканским градовима.
После смрти императора Константина, његови наследници Констанције и Констанс састали су се у Виминацијуму са светим Атанасијем како би окончали те борбе. Организован је 343. године васељенски сабор у Седики (Софији) тада граду који је делио западни и источни део царства.
- На сабору епископа из целог царства коначно је одлучено да се Аријева јерес одбаци и победило је никејско православље. За ову одлуку најзаслужћнији су управо утицајни епископи из Илирика, што говори да су већ у 3. веку простори Балкана били дубоко христијанизовани - истиче др Поповић.
Ипак, епископи Виминацијума, Маргуса, Сингидунума, Наиса, Сирмиујума, још годинама су проклињали и осуђивали једни друге, а некада изазивали и озбиљније сукобе. Тек је смрт Урсакија и Валента, последњих јеретичких аријанских епископа из Сингидунума, означила победу хришћанства над последњим остацима антике.
На Балкану је рођен нови свет, али најезда Хуна и каснија сеоба народа, која је опустошила градове Подунавља, заувек је променила судбину полуострва. Оно више никада није било област богатства и сретања култура, већ синоном за бојиште различитих вера.
ХРИШЋАНСТВО У СРБИЈЕ ПРЕ ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА
Долине река у Горњој Мезији, римској провинцији која се налазила на простору данашње Србије, били су природни коридори који су спајали исток и запад светског царства.
- Захваљујући добро изграђеним римским саобраћајницама и лакој комуникацији мисионара са становништвом, помоћу службеног латинског или грчког језика, Балкан је био идеалан за продор нове вере. Зато није чудо што је Константин, први римски цар хришћанин, потекао баш одавде, из Ниша - каже др Поповић.
На налазиштима Гамзиград, Сирмијум, Наис, Јустинијана Прима, Виминацијум, Сингидунум, већ 100 година активно раде и стручњаци из САД, Француске, Немачке. Открића на овим локалитетима често су и светске сензације, али и поред тога велико богатство из ранохришћанског периода, чак и уколико се и спасе од пљачке, најчешће остаје заборављено и запуштено.
Одговорност за то, по мишљењу др Поповића, не сносе искључиво сиромашна држава и њена министарства, већ и сами научници.
- Имамо археолошке и историјске институте који се науком баве тако да је и мени, као историчару, некада тешко да разумем. То нарочито важи за истраживања антике и раног хришћанства. Док су западни научници веома заинтересовани за Србију, јер је припадала ужем простору римске империје и античког света уопште, наша јавност о томе готово ништа не зна. - каже др Поповић.
Његова неостварена идеја је да држава преузме обавезу непрекидне промоције ранохришћанске историје Србије, јер нас она, више од било чега, повезује са светом.
- Овде је хришћанство постојало и пре светог Саве, и пре Ћирила и Методија, који су Словене увели у свет вере. Наши простори су изворно хришћански, од апостола Павла до данас, непрекидно, без обзира ко је њима владао - наглашава др Поповић.
__
Б. Субашић
Извор: Недељни телеграф од 3. јануара 2007. године, страна 34
АПОСТОЛИ СУ ПРОПОВЕДАЛИ У СРБИЈИ
(Преузми (http://www.sendspace.com/file/8dw0u1))
Мало ко у Србији зна да су хришћанство на овај простор донели свети апостоли Павле и Андреја (брат светог Петра) и њихови ученици, само тридесетак година након што је Христос распет на брду Голгота. Нова религија проширила се муњевито Илириком, данашњим Балканским полуострвом, од обала Средоземног мора до Подунавља, а одатле је освојила цео Стари континент.
Тада је Балкан био област нових и великих градова римске империје, изграђених крај најважнијих путева, простор на коме је цветала привреда и укрштале се културе Европе, Азије и северне Африке. Овде се одиграла и кључна битка античког и хришћанског света, каже протојереј др Радомир В. Поповић, професор Опште историје хришћанске цркве на Богословском факултету у Београду.
- Током прва три века овде долази до невидљивог судара античке културе са хришћанством. Нова ера на Балкану стасава и коначно надвладава грчко-римску традицију, а поред писаних трагова, о томе сведоче многобројна овдашња археолошка открића и истраживања у која су укључени и светски научници. На жалост, наша држава не уме да презентује свету сведочанства која показују да је хришћанство овде дошло са Христовим апостолима, још у 1. веку - каже др Поповић.
Балканско полуострво, на крајњем југоистоку Европе, омеђено реком Савом, Егејским, Црним и Јадранским морем, дало је човечанству два камена темељца: хеленизам и хришћанство.
- У Новом завету налазимо обавештења о томе да је апостол Павле, са сарадницима и ученицима, средином 1. века проповедао нову веру на Балканском полуострву. Непосредно после оснивања првих хришћанских општина у Светој земљи и неколико градова мале Азије, хришћанство је веома снажно запљуснуло Балкан, одакле се ширило на Запад - каже др Поповић.
Црквена историја оскудева у детаљним подацима о кретању првих мисионара, а путеве ширења вере све чешће откривају материјални трагови добијени археолошким истраживањима.
Прича о хришћанству у Европи, према црквеном предању, почиње другим мисионарским путовањем апостола Павла. Из града Антиохије он је, око 50. године наше ере, кренуо са сапутницима, Силом и Тимотејем, проповедајући нову веру по градовима у малој Азији све до Троаде, лучке вароши недалеко од античке Троје.
Иако мисионари нису намеравали да пређу мореуз Хелеспонт (Дарданели), који их је делио од Европе, сан апостола Павла одлучио је другачије.
- Свети апостол Лука у јеванђеју каже да је Павле у сну имао чудесно виђење, човека који га је молио да дође у македонију и помогне тамношњем свету. Хришћански мисионари схватили су то као божију промисао. Заједно са лекаром Луком, који им се придружио, бродом су прешли у Неаполис и тада први пут ступили на европско тло - каже др Поповић.
Следећа мисионарска станица био је град Филипи, крај великог пута Виа Егнатиа, идеално место за оснивање хришћанске општине која ће регрутовати нове мисионаре.
- У делима апостолским каже се дас је свети Павле "јеванђељем напунио све замље од Јерусалима до Илирика" (област западног Илирика је данашња Србија). Забележено је да је његов сарадник, апостол Андроник, мисионари у подунавским и посавским градовима и на крају постаје епископ у Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици. Стварање епископије већ у 1. веку указује да се нова вера ширила невероватном брзином - истиче др Поповић.
ЛЕГИОНАРИ ШИРИЛИ ХРИШЋАНСТВО
Са грчке обале хришћански мисионари, ученици апостола Павла, кренули су освајање централног Балкана долином Вардара и Мораве, а циљ су им били пре свега градови у Подунављу, у Горњој Мезији. даље су се ширили у провинцију Панонију и долином Саве у Далмацију. Друга стаза хришћанства водила је од ушћа у Црно море узводно, уз Дунав:
- По веома старом предању, свети Андреј првозвани, брат апостола Петра, проповедао је јеванђеље у Малој Азији, а на тло Европе ступио је у Византу (касније Константинопољу). Пут је наставио кроз Тракију (данашња Бугарска и источна Србија) и Подунавље, одакле је отишао у данашњу Грчку, да би на крају стигао до Крима и Кавказа. Нова вера ширила се коридорима на којима се одвијала трговина, кретала војска и обављала административна и државна римска управа.
Црквена историја бележи податке о првим хришћанским заједницама искључиво у већим урбаним целинама, а наука хришћанство се због тога зове "религијом градова". Нову веру, насупрот увреженим предрасудама, нису прихватали само убоги робови, већ и слободни грађани, римски државни чиновници, интелектуалци, војници. Њих на Балкану, у 1. и почетком 2. века, највише има у новим, великим градовима: Сирмијуму (Сремска Митровица), Сингидунуму (Београд), Виминацијуму (Стари Костолац), Наису (Ниш), Ремизијани (Бела Паланка) и Хореум Маргуму (Ћуприја), подигнутим крај путева у долинама Мораве, Саве и Дунава.
- Увек се поставља питање, како се хришћанство ширило, како је практично улазило у грчко-римски свет у 1. и 2. веку? Како је успело да потисне стару културу и веровања? Вера се преносила непосредним контактом, а правник и интелктуалац Тертулијан, и сам хришћанин, даје слику Рима у 2. веку: "Ми (хришћани) живимо у овом свету са вама, посећујемо ваш форум, пијаце, купатила, продавнице, гостионице. Са вама пловимо, служимо као војници, обрађујемо земљу, тргујемо..."- наводи др Поповић.
После првих апостола, хришћанство је по Балкану, а затим и даље, ширио сваки одушевљени припадник нове вере. Најуспешнији мисионари добровољци били су трговци, лекари и нарочито војници!
- Најстарији помен хришћана у Илирику потиче из 2. века када је цар Марко Аурелије овде водио рат против племена Квади са легијом 12. Фулмината, у којој је било много војника из блискоисточних провинција. Црквена историја бележи да је после молитве легионара хришћана настала велика бура и поплава, која је допринела победи римске војске - каже др Поповић.
Легије које ратују са краја на крај царства шире блискоисточне религије у Подунавље, које је постало најважнија граница царства. Исти војници постављају и скидају императоре са трона.
- Дунавски лимес бранио се низом утврђења дуж реке, све до Црног мора, која се непрестано попуљавају војницима који су или регрутовани на Истоку, или су тамо ратовали. Многи од њих били су хришћани и доносили су нову веру у велике и тада врло значајне подунавске градове. Дунавске легије доносиле су пресудне одлуке за Рим изласавајући низ "војничких" царева са Балкана : Септимија Севера, Деција Трајана, Клаудија, Грацијана, Аурелијана, Валентинијана, Проба, Диоклецијана. И први хришћански владари Константин Велики и Лициније потичу из Илирика, а касније и Јустин и Јустинијан - каже др Поповић.
Међутим, управо су војници хришћани страдали први, када би религиозна правила претпоставили изразима лојалности према држави. Иако су проливали крв за императора, легионари који су му одбијали да му, као божанству, приносе уобичајене жртве немилосрдно су кажњавани.
- Хришћани су могли да бирају : или да принесу жртве боговима, или сигурну смрт. У Подунављу их је страдало јако много, а најпознатији су мученици из Сирмијума и Сингидунума. Нова археолошка открића показују да је хришћанских мученика било и у другим нашим градовима. Сеобе народа, често рушилачке, уништавале су њихове трагове, али много светитеља који су овде живели од 2. до 4. века још имају жив култ у цркви - каже др Поповић.
Константин Велики, први римски владар који је постао хришћански светац, родом је из Наиса (Ниша), а на престолу је наследио последњег великог хришћанског прогонитеља Галерија, рођеног у околини Зајечара. Победу над главним супарником у борби за престо остварио је после визије христограма на небу, после чега су сви легионари носили хришћанске ознаке. Константин Велики био је остварење хришћанске визије владара, датог од Бога.
Миланским едиктом, Константин је дао слободу и равноправност хришћанској вери, али ту није био крај религијским проблемима у царству, а Балкан се поново нашао у жижи сукоба, овог пута црквеног:
- Са стицањем спољне слободе хришћанства, унутар цркве јавила су се искушења, црквени расколи и јереси. Најпознатија је Аријева, из египатске Александрије, настала под утицајем класичне античке филозофије на хришћанство. Епископ Арије протеран је на Запад, у Илирик. На Балкану је стекао многе присталице међу свештенством и верницима, што је додатно закомпликовало односе у цркви.
КОНСТАНТИН СТВОРИО ПРАВОСЛАВЉЕ
Да би помирио хришћанске струје и учења, цар Константин је у граду Никеји 325. године сазвао први васељенски сабор епископа. Свети Атанасије, епископ из Александрије, близак цару Константину, био је редактор Новог завета од четири јеванђеља, какав је данас у употреби.
Међутим, владарска милост није дуго трајала:
- Свети Атанасије постао је жртва надмоћнијих аријанаца који су били врло умешни у додворавању цару Константину, који га је протерао на запад, као и јеретика Арија. Иако архиепископ, он је више од 20 година живео у прогонству, а више пута боравио је и на нашим балканским просторима.
Сукоби јереси и никејског православља настављали су се из године у годину, у свакодневном животу и на васељенским саборима, који су се најчешће одржавали у балканским градовима.
После смрти императора Константина, његови наследници Констанције и Констанс састали су се у Виминацијуму са светим Атанасијем како би окончали те борбе. Организован је 343. године васељенски сабор у Седики (Софији) тада граду који је делио западни и источни део царства.
- На сабору епископа из целог царства коначно је одлучено да се Аријева јерес одбаци и победило је никејско православље. За ову одлуку најзаслужћнији су управо утицајни епископи из Илирика, што говори да су већ у 3. веку простори Балкана били дубоко христијанизовани - истиче др Поповић.
Ипак, епископи Виминацијума, Маргуса, Сингидунума, Наиса, Сирмиујума, још годинама су проклињали и осуђивали једни друге, а некада изазивали и озбиљније сукобе. Тек је смрт Урсакија и Валента, последњих јеретичких аријанских епископа из Сингидунума, означила победу хришћанства над последњим остацима антике.
На Балкану је рођен нови свет, али најезда Хуна и каснија сеоба народа, која је опустошила градове Подунавља, заувек је променила судбину полуострва. Оно више никада није било област богатства и сретања култура, већ синоном за бојиште различитих вера.
ХРИШЋАНСТВО У СРБИЈЕ ПРЕ ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА
Долине река у Горњој Мезији, римској провинцији која се налазила на простору данашње Србије, били су природни коридори који су спајали исток и запад светског царства.
- Захваљујући добро изграђеним римским саобраћајницама и лакој комуникацији мисионара са становништвом, помоћу службеног латинског или грчког језика, Балкан је био идеалан за продор нове вере. Зато није чудо што је Константин, први римски цар хришћанин, потекао баш одавде, из Ниша - каже др Поповић.
На налазиштима Гамзиград, Сирмијум, Наис, Јустинијана Прима, Виминацијум, Сингидунум, већ 100 година активно раде и стручњаци из САД, Француске, Немачке. Открића на овим локалитетима често су и светске сензације, али и поред тога велико богатство из ранохришћанског периода, чак и уколико се и спасе од пљачке, најчешће остаје заборављено и запуштено.
Одговорност за то, по мишљењу др Поповића, не сносе искључиво сиромашна држава и њена министарства, већ и сами научници.
- Имамо археолошке и историјске институте који се науком баве тако да је и мени, као историчару, некада тешко да разумем. То нарочито важи за истраживања антике и раног хришћанства. Док су западни научници веома заинтересовани за Србију, јер је припадала ужем простору римске империје и античког света уопште, наша јавност о томе готово ништа не зна. - каже др Поповић.
Његова неостварена идеја је да држава преузме обавезу непрекидне промоције ранохришћанске историје Србије, јер нас она, више од било чега, повезује са светом.
- Овде је хришћанство постојало и пре светог Саве, и пре Ћирила и Методија, који су Словене увели у свет вере. Наши простори су изворно хришћански, од апостола Павла до данас, непрекидно, без обзира ко је њима владао - наглашава др Поповић.
__
Б. Субашић
Извор: Недељни телеграф од 3. јануара 2007. године, страна 34