Dr Vojislav Ã…ÂÂ*eÅ¡elj o staroj srpskoj religiji

[bogsvarog]

Dr Vojislav Ã…ÂÂ*eÅ¡elj o staroj srpskoj religiji


Preuzeto iz knjige Vojislava Ã…ÂÂ*eÅ¡elja "AFIRMACIJA PARLAMENTARIZMA"


Dr Ã…ÂÂ*eÅ¡elj
Kod člana 5 je osnovni problem - prvo, Svetog Savu treba definisati kao dan duhovnosti i državnosti, kao Å¡to Sretenje može biti samo dan ustavnosti. Sveti Sava ne samo da je začetnik modernih srpskih duhovnih, nego i državotvornih tradicija, ono Å¡to Svetog Savu izdvaja od drugih pravoslavnih svetaca nije to Å¡to je bio Srbin - jeste i to, nego Å¡to je utemeljivač moderne srpske države, utemeljivač nemanjićke državotvorne misli i tradicije, na kojoj počiva moderna srpska država.

I Vidovdan nije praznik spomena na Kosovsku bitku, nego tradicionalni srpski praznik, od kada Srbi postoje kao narod, iz predhriÅ¡ćanskog vremena. Srpska stara vera nije bila vera poput rimske ili grčke, sa viÅ¡e bogova, koji su imali antropomorfni oblik. Stara srpska vera nije imala antropomorfne bogove. Imala je jednog vrhovnog boga Peruna, koji je direktno prihvaćen, ili Svetog Vida, ili JakÅ¡u, ili Vojina, u različitim nazivima se pojavljivao u različitim ulogama.

Predsedavajuća Gordana Čomić
Prošlo je šest minuta.

Dr Ã…ÂÂ*eÅ¡elj
Dodajem sledećih pet minuta. Kada su Srbi primili hriÅ¡ćanstvo, preuzeli su najveći broj običaja, tekovina, tradicija svoje stare vere. Njihova stara vera je takođe, u osnovi, bila monoteistička. Oni tu niÅ¡ta bitno nisu menjali. To može da se vidi u delima Nodila, u delima Veselina Čajkanovića, čak i u knjizi Miodraga Popovića "Vidovdan i časni krst", jer krst kod Srba datira iz predhriÅ¡ćanskog vremena. Kada su Srbi živeli na severu Evrope, imali su veliko svetiliÅ¡te na ostrvu Rigen, u Baltičkom moru, i tamo je izgrađen ogromni hram Svetom Vidu. Taj hram su poruÅ¡ili u ranom srednjem veku Nemci i Ã…ÂÂ*veđani, na silu terajući tadaÅ¡nje severne Srbe da prime hriÅ¡ćanstvo. Naravno, i ovde je vođena kampanja da se izbriÅ¡e Å¡to viÅ¡e tekovina stare srpske vere, ali to jednostavno, nije moguće bilo da se uradi, i zbog toga neki drugi hriÅ¡ćanski narodi napadaju Srbe da su jeretici, napadaju Srbe da je njihova crkva jeretička itd. Ne samo katolici, tu je bilo dosta i pravoslavaca, i to treba imati u vidu. Zato Svetog Vida treba da slavimo kao srpski nacionalni praznik, koji objedinjuje srpsku nacionalnu tradiciju od pamtiveka, od kada Srbi postoje kao narod,a njihovo pamćenje je dugo hiljadama godina.

****

Dr Ã…ÂÂ*eÅ¡elj
Ja sam hteo da govorim o ovom zakonu i hteo sam da potenciram jedno pitanje o kome jutros nisam govorio. To je pitanje koji je praznik po ovom zakonu najvažniji Taj praznik može biti isključivo Vidovdan, on je najstariji, on je najsrpskiji, on datira od vremena od kada je Srbin postao Srbin. U onom trenutku kada su počele da se granaju razne nacije, etničke grupe, Srbin je već slavio Svetog Vida. Ta stara srpska vera nije bila ni neznabožačka, ni viÅ¡ebožačka, ni mnogobožačka. Ta stara srpska vera je bila monoteistička i imala je mnogo podudarnih tačaka sa hriÅ¡ćanstvom. Postojao je jedan Bog, postoji i dalje jedan jedini Bog. Bilo je drugih bogova koji su bili na hijerarhijskoj lestvici mnogo ispod njega, i ti bogovi odgovaraju onome Å¡to su arhanđeli u hriÅ¡ćanstvu, dakle čisto duhovna bića, anđeli i bića koji provode volju Božju u određenim sektorima. To je po pitanju te stare srpske vere. Po čemu se stara srpska vera razlikuje od hriÅ¡ćanstva? U hriÅ¡ćanstvu Bog je troličan, dakle Boga čine Bog otac, Bog sin, i Bog Sveti duh. Bog je stari srpski Bog i pojavljivao se u četiri lika: Svetog Vida, Peruna, JakÅ¡e i Vojina, i otuda taj stari srpski krst iz vremena pre Hrista. Zbog toga taj praznik treba da bude nad svim drugim praznicima i pre Kosovske bitke on je bio najveći praznik kod Srba. Bilo je pravoslavnih sveÅ¡tenika koji su to pokuÅ¡ali da zabaÅ¡ure, da izbace iz kalendara, da povežu sa nekim svetim Vitom sa Sicilije, i ko zna čim joÅ¡, samo da bi se zatrlo sećanje na staru srpsku veru. Srbin je uvek gubio odričući se svoje tradicije, svojih duhovnih tekovina, i zato mi danaÅ¡nji Srbi, trebalo bi neki nauk iz istorije da izvučemo, i da ono Å¡to je naÅ¡e od iskona bude u prvom planu kao naÅ¡e. Stara srpska vera je skoro u potpunosti preuzeta od Srpske pravoslavne crkve i naravno, napravljena je jedna fuzija sa hriÅ¡ćanstvom. Ã…ÂÂ*ta je to Å¡to je od iskona srpsko u srpskom pravoslavlju? Upravo ono po čemu se srpsko pravoslavlje razlikuje od svih drugih pravoslavnih crkvi i pogotovu po čemu se razlikuje od katoličke crkve. Sveti Vid je praznik sa kojim su Srbi doÅ¡li na Balkan, i to je razlog viÅ¡e da ga čuvaju. Nijedan narod na svetu, bilo da je u naknadnim vekovima primio hriÅ¡ćanstvo ili islam, ili bilo koju drugu religiju nove ere, nije zadržao taj praznik koga su zadržali Srbi. Nema takvog istorijskog sećanja ni u jednom narodu. Germani imaju Odina, ali nemaju nijedan dan posvećen Odinu. To je ono Å¡to je veoma važno za očuvanje srpske nacionalne svesti, pogotovu sada, kada mondijalisti pokuÅ¡avaju zatrti istorijsko sećanje, kada nam svu istoriju pokuÅ¡avaju svesti na 20. vek, pa joÅ¡ gore, od Drugog svetskog rata naovamo. Srbin je imao istoriju staru hiljadama godina, mnogo toga u srpskoj istoriji je zaboravljeno. Ono Å¡to nije zaboravljeno i ono Å¡to je ostalo zapisano u knjigama, mi moramo da čuvamo. Ako to ne izrazimo kroz jedan ovakav zakon, oni koji pokuÅ¡avaju da suzbiju srpsko nacionalno sećanje i pamćenje neće mnogo postići. Srbin je praznovao, slavio Svetog Vida i onda kada je to bilo zabranjeno, i onda kada je to bilo progonjeno. Srbima niko nije mogao Svetog Vida iz sećanja izbaciti. Mnogi su pokuÅ¡avali Svetog Vida da osramote, mnogi su mu ruÅ¡ili hramove, mnogi su mu ruÅ¡ili kipove, mnogi su na taj dan činili najveća izdajstva, kao Å¡to se desilo i ovog poslednjeg Vidovog dana 2001. godine. Pazite samo jednu stvar, Bog nikome nije ostao dužan i to pokazuje iskustvo dinastije Obrenović. Bog kažnjava do 11 kolena za izdajnike i to treba imati u vidu, to ne treba prenebregavati. To Å¡to neko misli da podigne pokajnicu ili da se sada naknadno dodvori crkvi tako Å¡to na prečac obećava veronauku od jeseni, ili Å¡to se postavlja na čelo Odbora za izgradnju Svetosavskog hrama, kako to radi Zoran Đinđić, to ne može da iskupi ovaj veliki greh. Taj greh dugo će se okajavati i dugo će mutiti razum i svest i duÅ¡u srpskog naroda.


Preuzeto iz knjige Vojislava Ã…ÂÂ*eÅ¡elja IDEOLOGIJA SRPSKOG
NACIONALIZMA

Najobuhvatniju sintezu dotad prikupljene naučne građe i parcijalnih istraživanja izvrÅ¡io je na polju proučavanja stare srpske religije Veselin Čajkanović. On je ubedljivo dokazao da je srpska religija starija od antičke, te da joj je srpski narod privržen do danaÅ¡njih dana, Å¡to se posebno sagledava u prirodi slavljenja Božića i krsne slave, običajima kumstva i gostoprimstva, kao i u svadbenim i pogrebnim obredima. U njihovom korenu je praiskonski kult predaka, a primanjem hriÅ¡ćanstva promenjena je samo njena spoljaÅ¡nja, manifestaciona forma, tako Å¡to su hriÅ¡ćanski sveci nominalno preuzeli ulogu ranijih božanstava. Čajkanović to pokazuje na primeru Svetog Save kome narodna tradicija pripisuje sklonost gnevnom raspoloženju i spremnost da oÅ¡tro kažnjava, Å¡to je božanska karakteristika iz stare vere. Sveti Sava preuzima ulogu čudotvorca, izdaÅ¡nog darovaoca, oÅ¡trog sudije, neretko suviÅ¡e rigoroznog.
Tekst preuzet sa sajta: http://www.enationalist.com/forum/

[bf_109_g6]

neke od njegovih teorija nisu tachne (npr ta o perunu kao jednom bogu) ,ali u principu je vrlo korisno to shto je napisao .

[simeonsrb]

Seki je vrlo pametan covek,pogledajte samo sta radio ovima u Hagu!

[Србски Гром]

Ево целог текста из књиге "Идеологија Српског национализма"...


Српска вера

1. Стара српска вера

Истакнути далматински интелектуалац ЏИЏвека и искрени поборник југословенске идеје Натко Нодило објавио је између 1858. и 1890. године у публикацији “Рад”, годишњаку Југословенске академије знаности и умјетности, девет својих студија из области митологије, традиције, културе и религије, који су накнадно штампани као целовита књига под насловом “Стара вјера Срба и Хрвата” (“Логос”, Сплит 1981.). Нодило се бавио пре свега проучавањем старог народног говора, песама и прича, па тако изградио капитално научно дело чија целокупна истраживачка апаратура сведочи да је реч о старој српској вери,а аутор кроз то спроводи свој став да је све што је српско уједно и хрватско, као
и обратно. Међутим, велики број његових исказа тиче се општесловенске претхришћанске културе и цивилизације.

За разлику од грчког олимпског света богова, словенски богови нису антропоморфни,нити их има сувише много. То сведочи о озбиљности религије и суштинском примату духовности у њој. Све до Немањића Срби су масовно остајали верни својој првобитној религији, али су њене елементе љубоморно чували и по преобраћању у хришћанство. То је било и погодна подлога за распростирање и укорењивање богумилства, не толико у немањићкој држави из које су их сурово протерали, колико у Босни која је била много верски толерантнија,поготово у Неретљанској кнежевини, односно Паганији. Богумилство је Србима било блиско због религиозне благости и инсистирања на добру и злу као два врхунска и међусобна супротстављена космичка принципа. Ипак, хришћанска идеолошка нетрпељивост је гурнула у безнадежни заборав највећи део културног и духовног богатства народа. Католичка црква је при том била неупоредиво загриженија и перфиднија.

Ипак, много верских тековина и сведочанстава праисконског колективног
идентитета српског народа је остало. Како каже Нодило, “вјерски назори, једном усјечени у души народној, јесу јој потреба и храна свагдања, па у неколико они ће пркосити и самој коренитој промјени религије. Кад је народна стародавна вјера другом измијењена, збјећи ће се богови, или у обред какавгод, или у пјесму прекројену, или, гдје им није куд камо, и у саме приповјетке, којима људи на доколици тару вријеме, јал бабе успављују дјецу. Народ радо борави у одаљеним обзорима прага свога вјеровања. Одаљени су, али су ти обзори пуни чара. И срцу и души народној годе богови из природе изникнути, у многочему људима слични. У видноме свијету, по становитим законима, они излазе и залазе, живе и умиру,те је свака природна религија кано жива повијест, уз божје побједе и поломе,уз мијене и свршетке, гдје се расплеће цијела занимива драма.” (стр. 9.)

Старе легенде о боговима у народним песмама претварају се у повести о
народним јунацима или свецима. Вечита борба добра против зла и светлости против таме из старе религије трансформише се у народној свести у борбу против непријатеља, злотвора и угњетача, пре свега туђинских освајача. Нодило по том питању истиче: “Ово је преоблачење понајвише дотјерано, савршено.Ко да посумња, одмах из првога, врховнога Вида у Јакши и Војину, јали нашега Полукса и Кастора у два брата Јакшића, у Појезди и Пријезди? Ко би одмах спазио у девет епских Југовића божје јужне вјетрове? Коме је просто, са јуначког и љупког лица Милоша Обилића да првом руком сними премноге црте, које нас сјећају на сјајнога и жалоснога бога Мјесеца?” (стр. 10.)

Нодило сматра да је обожавање светлости заједнички темељ првобитне религије свих аријевских народа, па то овако објашњава: “Ватра, која храни, топли,разгаљује породицу при суморном и студеном сјену ноћи, а у људске душе улијева чистоћу и правичност; дједови до те ватре, до домаћег огњишта, већ упокојени,но још некако живи и штитници свему роду, коме искусаше отајну искру живота; видило небесно, те овећа ватра, а разнолична, која туче и зиму и ноћ,а из земље извија плодове, на радост велике народне породице, људске сиротиње;па најзнатнији атмосферични појави, што су, у опће, помагали видилу: ето, у главном, приличне аријске религије.” (стр. 26.) И код Словена, као аријевског народа, срж и оваплоћење светлости и топлоте чини врховни бог Вид. Позивајући се на сведочење знаменитог истраживача Хелмеда из дванаестог века, који је проучавао балтичке Словене и њихово највеће светилиште, посвећено Светом Виду, на острву Риген, Нодило закључује да остала божанства у односу на Вида нису богови у правом смислу речи, него полубогови, чији су својеврсни пандан данашњи хришћански свеци.

Хелмелд је извукао закључак да је стара словенска религија заправо монотеистичка јер је један Бог апсолутни господар земље и небеса, а други боговига беспоговорно слушају и извршавају његове налоге. Од Видове воље зависи обиље летине и успех ратних похода. На масовним гозбама у његову славу износила би се и велика чесница, која је уобичајена у данашњим божићним обредима православних Срба. Свети Вид је оличење доброте и строгости. Он помаже, доноси срећу и спасава. Свети Вид је као добри бог десно, а зли бог је у знаку левог. “Лијевом руком ништа се не смије пружити, јер је то зла рука; само десна рука сретно ручи. Добра и зла срећа, од бога једног или другог, па напредно десно или назадно лево, проникоше, до жила најунутрашњијих, сав говор народа нашег.” (стр. 39.)

[Србски Гром]

Вид је имао више имена, зависно од прилика у којима се призивао или улоге и подухвата који су се од њега очекивали. Тако се појављивао у улози Јакше,Војина или Страхиње. Перун громовник је кад се свети за кривоклетство, а Велес већ у старости, једноок, ослабелог вида. Дубровачки Свети Влахо је заправо Свети Велес као духовни заштитник српског града. И планина Вележ код Мостара по њему носи име. Нодило указује на српске народне песме о јунаку Страхињи, који је непобедив, чија су својства просто божанска и указују на традиционалне легенде о ратним подвизима Светог Вида. Доцније ћемо видети да
неки аутори Световида и Перуна доводе у релацију оца и сина.

Словенска религија почива на супротности добра и зла. Добри бог помаже, али и кажњава. Црни бог само зло наноси. Стални сукоб добра и зла је врховни космички принцип, основа сваког морала. Вид спашава од сваког зла, лечи сваки бол, па се зато и ране и бољке видају, како гласи староставни словенски израз. Увидети значи схватити, разумети, пошто Свети Вид душу просвећује. Видети може само онај који гледа, располаже очима, па се кроз Светог Вида врши целокупна визуелна перцепција света, који је Бог створио и човеку даровао,проверавајући његову способност и одговорност. Словени су много пре преласка на хришћанство разликовали рај и пакао, али и моралност за време овоземаљског живота везивали за варијанту загробног која ће појединце задесити.

Пакао означава црнило, црна боја, а рај плаветна небеска, заправо плава
боја изложена јакој светлости. Свети Вид је, за разлику од хришћанског веровања о једном сину Божјем, имао два сина, у нашој народној традицији познатих као два Јакшића млада или два Војиновића, а уз њих и кћерку Зору или Даницу. Два сина симболишу Сунце и Месец, без којих нема живота, а Даница планету Венеру, највидљивију на вечерњем и јутарњем небу. Мајка им је Живана,жена Видова, богиња земље. Како је Хелмолд истицао, Словенима је Свети Вид био “цар небесни”, “Бог на небесима, Бог богова”, који “влада над осталима”,“што су од крви његове потекли” и “као полубогови постали зрењем његовим”.
(стр. 148.) Деца Видова су вечито млада. Сунце крепи људску душу и чисти је од греха, па Србин увек све своје молитве изговара на исток окренут. Највећи број данашњих српских православних обреда и празника наслеђе је старе вере, док су митови и легенде у великој мери подударни са германским, често имају запањујуће сличности са грчким и римским, али им се крајње исходиште налази у индијским ведама, па представљају упечатљиво сведочанство о заједничком пореклу свих индоевропских, аријевских народа.

Нодило посебно разматра претпоставку неких научника да је врховни словенски бог Перун громовник. Међутим, најубедљивије је сведочанство савременика и очевица Хелмолда према коме је господар неба Свети Вид. По свој прилици, громовник је небески војвода, намесник, главни извршилац воље Светог Вида, његов арханђео. Према неким изворима, Перун би могао бити Видов син, поготово кад се пореди однос германског Одина и Тора. На то указују и легенде о три сина Видова и Живанина. Он је заштитник људи и правде, а страх и трепет свих злих сила, дивова, ђавола и вештица, следбеника одметнутог Црнобога. Мистична Муња Огњена прерасла је у народној свести у Огњену Марију. Она је главна вила и сестра Перуна Громовника. Како каже Нодило,“богови су обично између себе браћа, према родитељу, врховноме Свантевиду или Виду.” (стр. 466.)

[Србски Гром]

Виле су многобројна натприродна бића која се првенствено одликују очаравајућом лепотом. “Виленски двори, игралишта, пјевалишта, саграђена су онда, не само у облаку и на планини, него и у грозним безданима,у најдубљем мору, у високим звијездама. Нема мјеста у зраку, на земљи и у води, гдје не би виле становале. Па и разредиле се по врстама својим: неке су постојано бијеле и добре, неке, обратно, црне и зле, а неке опет ни добре, ни зле, већ онако, како их тренутно воља носи.” (стр. 464.)

Стара српска вера највише је сачувана у погребним обичајима и култу предака,веровању у бесмртност душе, која четрдесет дана по смрти човека лута земљом,а тек тада се на небо уздиже. За разлику од хришћанства које покојника чије се тело дуго после смрти не распадне сматра свецем, Словени су сматрали да се душа ослобађа и рају приближава само кад се тело распадне, па су из тог разлога угледни покојници, обично племенске старешине, по смрти спаљивани.
И код Срба је један арапски путописац забележио да се жива жена спаљује с угледним мужем који је умро, што је у далеким временима било карактеристично за све аријевце. Уобичајена српска изрека поводом нечије смрти “Бог да му душу прости” изражава жељу да врховни Бог што пре ослободи душу од овоземаљског тела.

Доказе за своје закључке Нодило скоро искључиво налази у српској народној традицији и усменој књижевности, песмама и приповеткама пре свега, а са своје стране истиче: “У овој радњи Срби јесу што и Хрвати, а Хрвати што и Срби.Синонимија једних са другима за нас је потпуна. По многим знаку неки, да-што, држе, да кад се амо доселише, Срби и Хрвати бијаху два одјелита народа,сваки са донекуд властитим језиком, обичајима и религијом. Срби, зар штокавци,може бити да поникоше од реда непомијешаних згољних Анта, док Хрвати,чакавци у почетку, кано да бијаху полулешкога порекла. Него, било што му драго, били, из прва, Хрвати и Срби два народа, или били они народ цигли, уз два сузначна имена, и уз своју старију чакавштину, а новију огранично поодраслу
штокавштину, хрваство и српство, већ поизодавно, тако се преплело и срасло те поизједначило, да је науци сад претешко у етничком погледу лучити што је хрватско, што ли српско.” (стр. 2.) Аутор је очигледно на великим мукама, јер од хрватске културе и колективног народног сећања ништа није остало, а и изворни хрватски језик је скоро потпуно заборављен. Отимајући скоро све Србе католике и вештачки их укључујући у онемоћали и истањени хрватски национални корпус, Хрвати сматрају да имају пуно право да деле целокупну српску историју, партиципирају у тековинама српске културе, традиције, духовности,књижевности и уметности. Оно што је српско то нам је заједничко, јер иначе Хрвати не би ништа ни имали.

Најобухватнију синтезу дотад прикупљене научне грађе и парцијалних истраживања извршио је на пољу проучавања старе српске религије Веселин Чајкановић.Он је убедљиво доказао да је српска религија старија од античке, те да јој је српски народ привржен до данашњег дана, што се посебно сагледава у природи слављења Божића и крсне славе, обичајима кумства и гостопримства, као и у свадбеним и погребним обредима. У њиховом корену је праисконски култ предака,а примањем хришћанске промењена је само спољашња, манифестационаформа, тако што су хришћански свеци номинално преузели улогу ранијих божанстава.

[Србски Гром]

Чајкановић то показује на примеру Светог Саве коме народна традиција
приписује склоност гневном расположењу и спремност да оштро кажњава, што је божанска карактеристика из старе вере. Свети Сава преузима улогу чудотворца, издашног дароваоца, оштрог судије, неретко сувишно ригорозног. Ту су, даље,сабори светаца, сакралне гозбе, силасци у подземни свет, третирање кумства као најближег сродства. Највећи српски национални Бог је митски родоначелник целог народа, како констатује Чајкановић, па наводи: “Једна од првих ствари које спадају у надлежност националног Бога јесте, свакако, старање да се у његовом народу одржи унутрашњи мир, то јест, да се избегне међусобно проливање крви. ’Мир Божји’, и опште измирење, ’мирбожење’, обавезни су о Божићу,зато што је то био, као што ћемо доцније видети, поред осталога, празник националног Бога.” (“О врховном Богу у старој српској религији”, Српска књижевна задруга,БИГЗ, “Просвета”, “Партенон”,Београд 1994, стр. 57.)

Чајкановић негира Хелмолдову тезу, коју су прихватили многи научници,
да је Црнбог оличење зла, ђаво. То је заправо Бог доњег света, Дабог бог мртвих чија је улога у религијском систему подударна са арханђеловском у хришћанству. Његова супротност Бели Бог није му супротстављен на линији добро-зло, него свет живих и свет мртвих. У хришћанству је он највише сачуван у светачком карактеру Светог Саве који је, између осталог, заштитник права и правде, а за његов култ се везује и култ светих верига, које су, по Чајкановићевом мишљењу, фетиш повезан са слављењем врховног српског Бога. У његовој пратњи су редовно коњ и вук, који имају посебан значај у српској митологији.
Чајкановић у том правцу покушава да одгонетне и највећу загонетку Креманског пророчанства, па каже: “Човек на беломе коњу, из Креманског пророчанства, који треба да донесе слободу и срећу свакоме народу, то би могао бити нико други него некадашње врховно божанство српског народа, његов највећи национални Бог? Поред тога што је ствар по себи сасвим природна и логична – јер ко ће ићи пред народом у рату и борити се с њим заједно за победу,ако не његов национални Бог:” (стр. 139-140.) Дабог је, по Чајкановићу, исто што и Световид, односно Тројан (Триглав). Молитве Световиду, односно Дабогу вршиле су се у форми здравица, божићних, славских или свадбарских. “О идолима и местима за вршење култа најмање смо у стању да себи створимо јасну слику.
Идола је свакако било; људска фигура била је само наговештавана крстом;крст у нашим кућама по народу могао је првобитно бити идол нашег врховног Бога.” (стр. 159-160.) Тај Бог се у раном хришћанском времену у народу често назива и царем Радованом.
И код Чајкановића наилазимо на тврдњу да су становници острва Риген или Рујан Световида, односно Дабога, сматрали не само врховним него и јединим истинским Богом, док су сви остали само полубогови. Он се слаже са великим бројем ранијих истраживача да је Световид заједнички врховни Бог свих Словена,с тим што он има више различитих култних имена.

Луј Леже у књизи “Словенска митологија” (“Графос”, Београд 1984.) износи како су се Словени супротстављали наметању хришћанства, па су чак у граду Гетри и једног епископа принели као жртву Богу Радгосту. Хришћани су и били најокрутнији према Балтичким Словенима, односно Лужичким Србима,који су скоро потпуно искорењени масовним убијањем или германизацијом.
Њихов је био највећи храм посвећен Светом Виду на острву Риген, разорен у потпуности 1168. године, кад и град Аркона. Римокатолици су тада спровели први велики историјски геноцид над Словенима.

[Србски Гром]

Леже запажа да је у свим словенским језицима реч Бог идентична и са истим појмовним значењем, што је доказ да потиче из предхришћанског времена, што је подударно и са староперсијским и старобахтријским језиком, а на санскритском багха значи срећу,односно благостање.

Руси су Светог Вида најчешће називали Велесом или Волосом, а у једном уговору, који помиње Леже, склопљеним са Византијом, као посебну гаранцију уносе следећу заклетву: “Ако неки владалац (кнез) или неко од народа руског повреди ово што је овде написано, да погине од свога оружја, да буде проклет од Бога и од Перуна као вероломник.” (стр. 58.) Тај Бог, који је у заклетви на првом месту, је Велес, а његов однос са Перуном, по начину на који се њихова имена наводе у овом староставном документу из 907. године подсећа на однос старозаветног Бога Јехове и његовог сина Исуса Христоса.

Нодило, Чајкановић и Леже пишу о истоветној проблематици, али извлаче и прилично различите закључке, што је доказ о комплексности старе словенске религије, а уједно и показатељ недостатка изворних, аутохтоних списа, пошто је основни проблем првобитне словенске цивилизације представљао недостатак писма и писменог изражавања. Од новијих аутора пажњу привлачи истраживање пољског научника Хајертса Ловмјањског “Религија Словена” (“Библиотека ХХ век”,“Словограф”, Београд 1996.), који је оптерећен предрасудама марксистичког погледа на свет, али је обрадио ограничен број историјских извора и богату научну литературу, што му је омогућило значајне резултате у теоријском ситуирању словенске религије у укупној индоевропској култури и цивилизацији.
По религијском питању Ловмјањски индоевропске народе, односно аријевце,дели на два култна круга, северни и јужни. Северни обухвата Германе, Келте,Балте и Словене који су сачували старо индоевропско наслеђе. Јужни чине Римљани, Грци, Индиери и Иранци, који су претрпели значајне источњачке утицаје и имали дужу и бурнију религијску еволуцију. Он указује да су многи аутори оспоравали постојање политезима код Словена, али су неки попут Шмита и претеривали у том правцу тврдећи да код Словена нема етичког дуализма израженог у поларизацији добра и зла, него се религијска мисао своди на демонологију.

Нама је овде посебно интересантно приказивање како је медитерански политеизам посредно утицао на Словене, а очигледно је да им је он накнадно вештачки приписиван као изворно својство њихове религије. Појам Бога и реч којом се он означава донесен је из старе прапостојбине и бар се по том питању поједини аутори не споре. Кад се каже Бог, све је тиме речено, па није потребно никакво ближе одређење. Али, кад се Бог од миља или страхопоштовања ословљава, кад му се сасвим конкретне молитве упућују, онда се то чини са више различитих имена, зависно од природе помоћи која се од њега очекује.
Интересантно је да политеистичку религију Ловмјањски везује само за народе који су имали државно уређење. Уз то, он цитира ауторку Цабалску која,по његовом мишљењу, претерује у оцени значаја акта спаљивања тела покојника,али је за нашу основну тезу у овој студији најзначајнија њена констатацијада је “обред спаљивања тела пратила јединствена идеологија, повезана с утврђеним погледом на свет, чија је основа веровања у свевишњег творца и господара света. Највише божанство, чије постојање потврђују све религије, повезано са обредом спаљивања, схваћено је монотеистички, као једини Бог који пребива на небу.” (стр. 57.)

[Србски Гром]

Словенима су политеизам приписивали доцнији истраживачи, мада је он
одувек био стран словенском народном духу. Како закључује Ловмјањски, политеизам је “поникао кроз идеолошко-политичко конфронтирање са средоземним кругом, био је производ словенске мисли која реагује на нове појаве, одликовао се динамизмом, у различитим словенским земљама имао је различите облике, изражавао је правце културних односа, због чега заслужује посебно интересовање историчара. Што се тиче полидоксије, она изазива интересовање као одраз традиционалног словенског погледа на свет, чији су облици и садржаји по природи конзервативни, а истовремено одликује се толеранцијом у погледу вероисповести, која олакшава пасивну рецепцију позајмица, које су у првом реду узимане из хришћанства.” (стр. 63.)

Кључни доказ за такву тврдњу представља текст знаменитог античког писца Прокопија који је за Словене писао да “јединог Бога, творца громова и муња, сматрају свевишњим, приносе му жртве у виду волова и других жртвених животиња; готово да не знају за судбину нити јој приписују било какав значај у људском животу; међутим, када
им прети смрт, било у болести или у рату, обавезују се Богу да ће му, ако их спасе, принети жртве; када опасност прође испуњавају обећања и верују да тој жртви треба да захвале за спасење живота; исто тако одају поштовање рекама,нимфама и другим демонима, приносе им свакојаке жртве, а за време жртвовања предсказују.” (стр. 64.)
И арапски писци из Х, односно ЏИвека, Ибн Ростех и Ал-Гардезија саопштавају да се Словени моле једном Богу, подижући главу к небу и ословљавајући га са “Господе”.
У неким бугарским и руским списима помиње се Сварог као син Дабогов,
али ту је већ реч о измењеној терминологији под страним утицајима, која у словенској традицији више одговара одредници Перун, син Световидов. Два основна божанства, “Перун и Сварог, била су различите трансформације истог првобитног божанства индоевропског неба.” (стр. 76.)

И Александар Гиљфердинг такав став у основи потврђује, позивајући се на уговор који је 944. године склопио руски владар кнез Игор, где је очигледно да се хришћани заклињу у Бога,а Словени у Бога и Перуна. У уговору се каже: “Било кога са руске стране ко жели да наруши ово пријатељство, сваког ко је примио хришћанство, нека стигне освета свемогућег Бога, нека у овом и будућем животу буде осуђен на смрт, а они који нису крштени нека остану без Божје и Перунове помоћи,нека их не чувају властити штитови и нека их секу властити мачеви, нека гину од властитих стрела и другог оружја и нека буду робови у овом и будућем животу.” (стр. 77-78.)

Ловмјањски сматра и за верске реформе руског кнеза Владимира, за кога
се сматра да је Русију преобратио у хришћанство, да је њима тежио “претварању словенског прототеизма у словенски монотеизам у циљу идеолошког супротстављања монотеистичким системима хришћанске, исламске и јудаистичке околине.”(стр. 86.) Очигледно је да Словени нису ни имали политеистичку фазу у религиозном развоју. Њихова првобитна, прототеистичка религија је само модернизована у духу времена и под утицајем суседних цивилизација. Уосталом, постоји сведочанство на које се позива Ловмјањски, према коме је Георемини 1324.године закључио да су литвански и хришћански Бог истоветни. Видели смо већ да је религија балтичких народа била истоветна са словенском.

[Србски Гром]

Хришћански теолози су слепо следећи догматски шематизам својих извора Словенима накнадно приписали политеизам, односно паганство. “И око средине ЏИ века ово решење питања религије у Русији било је несхватљиво руском свештенству, које је Владимира
третирало као политеисту, у складу са схемом паганске религије схваћене као богохуљење или политеизам. Ова представа, која је настала на основу читања Библије, утицала је на изобличење традиције локалног паганства које је у стварности било без развијених елемената политеизма.” (стр. 86.) Треба овде имати у виду да су хришћани паганима називали и “незнабошце”, дакле оне који не знају за Христа, и многобошце. Паганус на латинском значи сељак, пагус село,али би основни израз овде могао бити употребљен у значењу забачене провинције,заостале средине. Владимир је уклонио дрвене кипове, и почео да подиже цркве, али тиме суштину народног веровања није променио. Уосталом, традиционална словенска полидоксија је сачувана кроз све наредне векове као оригинални култ стварања или природе, која укључује култ мртвих, демонологију и магију.
Неупућени су олако разне добре и лоше демоне називали боговима вештачки конципирајући претходно претпостављену слику политеистичке старе словенске вере. Како запажа Ловмјањски, разни писци су вековима домишљали, измишљали и дописивали, незнање неумесним претпоставкама надокнађивали.

Верске церемоније Словени су најчешће обављали на отвореном простору,али су неретко градили и дрвене храмове са великим статуом Световида у његова четири лика или као Триглава, односно Тројана, што је симболично преузето у српском православном крсту. Крст није првобитни хришћански верски симбол, а представљао је знамење старе српске вере које је ношено у верским литијама симболизујући Световида и његова четири лика. “Основни облик култа било је приношење жртава у виду жртвених животиња, јела и пића... Јасно је да су приношење жртава пратиле одговарајуће молитве као и да је после “званичног дела” следио “друштвени део”, повезан са конзумирањем жртава, певањем обредних песама, игром и општим весељем, што је религиозне свечаности
чинило веома атрактивним за учеснике, што је довело до тога да народ и после одрицања од старих веровања није желео да се одрекне ритуалних гозби и игара, јер им је, по свој прилици, приписивао магично значење.” (стр. 170.)

Три главе Световидове не смеју се буквално схватити у материјалном или антропоморфном смислу, него као симбол власти у три царства, овоземаљском, небеском (рајском) и пакленом. “Облик веровања није стварао услове за ’мисионарску’ активност,а групни карактер религије утицао је да не претендује на улогу стражара морала коју је контролисала група, тако да је етика имала јединствен ’световни’
карактер. Религија, лишена контроле морала, није развила појам награде
и казне у будућем животу због земаљских дела, нити је разрадила есхаталогију,а душе умрлих изазивале су страх због своје агресивности или су третиранекао предмети култа, који брину о живима. И, на крају, карактеристична црта религије Словена, својствена и другим групним религијама народа пре писмености,јесте одсуство категорије свештеника – због многобројних гатара –што је повезано са простим формама култа које нису имале ни храмове ни статуе,које познаје тек политеизам.” (стр. 175.) О религијским питањима, исто као и политичким, одлучивало се на саборима, у мањим заједницама свих припадника,у већини најугледнијих људи и племенских предводника. Религија се сматрала не само верским него и правним поретком, па је прелазак на хришћанство значило примање другог права и закона.

Хришћанство је словенским народима донело писмо, улазак и историју, али и успостављање феудалног друштвеног уређења. Свештеници су настојали да уклоне малобројне материјалне трагове старе вере, попут дрвених храмова и кипова, али то је било немогуће избацити из народне свести. Хришћанска доктрина базира се на принципу јединства света, његове природне и натприродне сфере које су обе подређене јединственој Божјој вољи. “Од двеју верзија те доктрине:
развијена је она која је била намењена ондашњој интелектуалној елити,
док је она популарна била доступна ширим масама, њу су са лакоћом усвојили и Словени, што потврђује и брза регрутација ученика у циљу формирања кадрова словенског свештенства, посебно у оквиру словенске мисије, тј. служења матерњим језиком, јер је тешкоћа у формирању клера латинског обреда представљао једино страни језик. Већину верника интересовала је функционална страна нове религије, а не доктрина, и то у првом реду њена земаљска функција,која се поклапа са истоветном функцијом групне религије. Такође није било никаквих препрека, с обзиром на религиозни либерализам Словена, при коришћењу хришћанског култа на том пољу. Извори из раног средњег века, у поређењу с подацима каснијих народних изрека, потврђују да интервенција хришћанског сакрума у питању земаљске помоћи није схватано као делање заменског чиниоца, који ослобађа заинтересованог човека од брига за властите ствари,већ као интервенција пријатељске силе која прати поступке и афирмише човекову делатност. Ту се испољавао здрав разум и учење које се темељило на искуству,
које је налагало рачунање на властите снаге. Такође се веровало у негативну интервенцију сакрума, који кажњава за грехе, као и у интервенцију антисакралног,само у циљу да нашкоди људима.” (стр. 293-294.)