bogsvarog
30-08-08, 18:26
Милан Ракић (1876-1938)
http://www.guskova.ru/~mladich/Milan_Rakich/img/Milan_Rakich.jpg
Рођен је 1876 године у Београду. Завршио права је у Паризу. По повратку са студија ступио је у дипломатску службу, у којој је био скоро до смрти као посланик наше државе у иностранству. Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику†1902. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише. Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, језик беспрекорно чист и крепак. Умро је у Загребу 1938. године.
На Гази-Местану
Силни окопници, без мане и страха,
Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама.
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што посљедњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маса,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави
Данас нам кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу, Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше другом свесну љубав дати.
И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем...
Обична песма
Наша је љубав била кратког века,
Тренутак један - тек годину дана.
И растави нас нагло судба прека,
Без уздисаја, без суза, без рана.
У свађи нам је просло пола дана;
У помирењу мучном пола ноћи.
И бежао сам из нашег стана,
Тражеци мира у пољској самоћи.
Но то је било кратко време;
Па постадосмо туђи једно другом;
И гледасмо се у ћутању дугом,
Тупо, к'о сито дете шећерлеме.
И тако све је прошло; и ја сада
Не могу клети небо ни судбину,
Ил' с песницама стиснутим, пун јада,
Проклети жене или подлост њину
Па ипак - да си само каткад знала
Велики, кобни огањ душе ове,
И силну љубав што нисти к'о хала
Све друге мисли и наде и снове; -
Па ипак - да си само каткад хтела
У заносу, и сличну мекој свили,
Да нађеш нежну реч из срца врела -
И ми би можда дуго срећни били
А сад полако тече ово време;
Постасмо тако туђи једно другом;
И гледамо се у ћутању дугом
Тупо, к'о сито дете шећерлеме.
Симонида
Ископаше ти оћи, лепа слико
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
Али дирнути руком није хтео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;
И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
Те човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,
Тако на мене, са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, -
Твоје већ давно ископане очи
Вечити путник
Ја сам био створен, Госпо,да се родим'
Да живим,и умрем, све у истој кући,
Да целог живота, никуд немичући,
У истоме куту разговоре водим,-
А ја белим светом расух живот цео;
И на обалама где је вечна плима,
И у сваком граду, сваком месту, има
По кап моје крви и мог срца део.
Ко раскинут ђердан, снизали се моји
Дани, разбацани, туђи један другом,
И у луталачком мом животу дугом
Нигде један спомен уз други не стоји.
Сад сам силом чуди, Госпо, не знам чије,
На северу мртвом, где се мрзне море,
Где ни једна тица пропевала није,
Где прастаре шуме никад не шуморе,
И где снежне јеле што пролећа броје
Као беле дувне непомично стоје...
Све су јутрос јеле обвијене снегом,
И дрвене куће, ко од снега целе,
Под црквеним торњем спокојно се беле,
Ко шатори бели под победним стегом.
Но мисао моја није тако бела,-
У мени се буди опет чежња стара,
И сапћући тајно, ко вечерња врела,
Пред очима мојим старе слике ствара.
И ја видим друге пределе, и боје
Друге, с пуно сунца, с две големе воде,
Где шлепови ниски укотвљени стоје
И бродови пуни у даљину броде.
Где над мирном водом, у вечерње вреле,
Бде старинске куле с мрке цитаделе...
Божур
Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда,
С тополе, 'раста, багрема и дуда,
У млазевима златокосим пада
Несустаствена месечина. Сада,
Над ливадама где трава мирише,
У расцветаним гранама, сврх њива
Које се црне после бујне кише,
Велика душа месечева снива.
Све мирно. тајац. Ћути поље равно
Где некад паде за четама чета...
- Из многе крви изникнуо давно,
Црвен и плав, Косовом божур цвета...
Чекање
Чекам у сенци једног старог дуда
Да месец зађе и, скривена тамом,
По уској стази што кроз ноћ кривуда,
Да сиђес к мени чежњивом и самом.
Чекам, а лењо пролазе минути,
И сати бију на торњу далеко.
Већ зора свиће, бледе млечни пути,
А ја још чекам, - и вечно бих чеко!
О, шта је то што мене веже сада
За једну пут, за један облик тела,
И што ми душа затрепери цела,
И сва немоћна издише и пада,
Кад ме се такне једна рука бела!
И сав засењен пред чудесним сјајем
Лепоте твоје, слаб, без једног даха,
Као да сваког часа живот дајем,
прилазим теби пун побожног страха
Посрћем, клецам, докле ме привлаче,
ко провалија тамна и дубока,
И док се страсним преливима мраче,
Твоја два црна неумитна ока...
Јефимија
Јефимија, ћерка господара Драме
И жена деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.
Покрај ње се крве народи и гуше,
Продају царства, свет васколики цвили.
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страсне боле отмене јој душе.
Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некада грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,
И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!
И осећам тада да, ко некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над пламеном које обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче...
Наслеђе
Ја осећам данас да у мени тече
Крв предака мојих, јуначких и грубих,
И разумем добро, у то мутно вече,
Зашто бројне игре у детињству љубих.
И презирем тугу, заборављам бољу,
Јер у мени тече крв предака моји',
Мученика старих и јунака који
Умираху ћутке на страсноме кољу.
Јест, ја сам се дуго са природом хрво,
Успео сам - све се може кад се хоће -
Да на ово стро и сурово дрво
Накалемим најзад благородно воће.
И сад, ако плачем кад се месец крене
С ореолом модрим низ небесне путе,
Ил' кад старе шуме, чаробне сирене,
Једно тужно вече злокобно заћуте,
Ја осећам ипак, испод свежих грана
И калема нових, да, ко некад јака,
У корену старом струји снажна храна,
Неисцрпна крепост старинских јунака.
Све исчезне тада. Заборављам бољу,
А преда ме стају редом преци моји,
Мученици стари, и јунаци који
Умираху ћутке на страсноме кољу...
Поносна песма
Безбројне су очи по твом стасу пале
Ко уморна јата на поморску лађу,
И, све очаране, за тренутак стале
Да на теби одмор и лепоту нађу.
Безбројна су уста рекла да те љубе,
И умукла затим, да никада више
Не прозборе речи ни нежне ни грубе,
Јер теби речена реч - све друге брише!
Безбројни јауци прате твоје стопе
Кад ти, као божанство страшно, сиђес к нама,
И безбројне страсти запламте ко слама,
И безбројна срца црном крвљу лопе...
И нико, и никад, не дотаче вреле
Усне твоје, нити реч ти нежну жацу.
Само, ко две сестре у безгласном плачу,
Две се душе наше у милости среле.
И ја сам господар твој и твога тела.
Ко деспоти стари владам тобом сада,
Сам напајам уста са свих твојих врела,
И сва нежност твоја само на ме пада.
О када је тако стари Усуд хтео,
Да ја изабраник будем, ја једини,
И да, увек уз њу, век проведем цео
Очаран, и бачен у чаробне чини.
Подигнућу главу своју поносито,
И као мујезин с танког минарета,
Док пода мном шушти непрегледно жито
И на месечини плави кукољ цвета,
Узвикнућу громко кроз пределе неме,
Да обузме сваког неверника страва:
"Јест, само је она лепотица права,
А ја њезин пророк за вечито време!"
Сентиментална песма
По месецу ти шаљем уздах један,
По том у чежњи брату. Нек ти рече,
У тузни час кад зимско пада вече.
Да сам ко Азра, блед, веран и предан.
И шта би он, тај месец, коме поју
Од Индије до вечитога Рима
Чежњиву светлост и сањиву боју
Сви песници на језицима свима,
Кад не би тако у глухој самоћи
Тешио срца што се чежњом гуше
И љупким сјајем кроз бескрајне ноћи
Везивао све растављене душе!
И сад, кад сине та старинска Луна
И сетне зраке проспе мојом собом,
Ја чудно пренем и, ко да си туна,
Сва душа моја замирише тобом...
Очајна песма
Упиј се у мене загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којим жедним.
Као Хермес стари и с њом Афродита,
Стопи се у мени страшћу твојом целом,
Да сав изнемогнем под витким ти телом,
И да душа моја буде сита…
-Када помислим, драга, да ће доћи време
Кад за мене неће постојати жене,
Кад ће чула моја редом да занеме,
И страсти да прођу као дим и пена,
А да ће, још увек, покрај мене свуда
Бити месечине под којом се жуди,
И младих срдаца што стварају чуда,
И жена што воле и вољених људи,
Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада
Као бик погођеном зрном посред чела
Што у напорима узалудним пада
Док из њега бије крв црна и врела
Упиј се у мене загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којим жедним
Искрена песма
О склопи усне, не говори, ћути,
Остави душу, нек' спокојно снива -
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И ласте лете пут топлијих крајева.
О склопи усне, не мичи се, ћути!
Остави мисли, нек' се бујно роје,
И реч нек' твоја ничим не помути
Безмерно силне осјећаје моје.
Ћути, и пусти да сад зиле моје
Забрекћу новим заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје,
Пред величанством природе! А потом,
Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов, и надахнуће цело,
Нечујно, тихо, потоне у таму -
Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, мада
У том тренутку не осећам тако...
А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
Слушати радо ове речи лажне:
И захвалићеш богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.
И гледајући, врх заспалих њива,
Како се спушта нема полутама,
Ти нећеш знати шта у мени бива, -
Да ја у теби волим себе сама,
И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале к'о плима!
За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља!
Ал' не волим те, не волим те, драга!
И зато ћу ти увек рећи: Ћути!
Остави душу, нек' спокојно снива -
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И тама пада врх заспалих њива.
Чежња
Данас ћу ти дати, када вече падне,
у светлости скромној кандила и свећа,
у чистоти душе моје, некад јадне,
читаву бујицу пролетњега цвећа.
У соби ће бити сумрак, благ ко твоје
срце, сумрак створен да се дуго сања.
На окнима светлим забљештаће боје
У тај свежи тренут првога сазнања...
Све ће бити лепше, све драже и више,
ноћ која се спушта, свет што мирно спава,
дуго мртво поље на коме мирише
кржљава и ретка у бусењу трава.
И тако крај цвећа остаћемо сами...
- Пролиће се тада, као бујне кише,
стидљиви шапати у блаженој тами,
и речи из којих пролеће мирише...
Јасика
Над крововима небо сиво,
А измаглица влажна лута
И ко прозрачно меко ткиво
Покрива правце мога пута.
На оморици људи, звери,
И биље, све се мртво чини.
- Јасика једна тек трепери.
Јасика танка у висини.
Трепери само, о јасико!
Тај тамни нагон што те креће
разумео још није нико,
Разумети га нико неће.
Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе.
Победник вечни, увек чио,
Изван доброга и ван злога,
данас ко јуче што је био
Јачи од смрти и од бога.
Трепери само, о јасико!
Гледам те с чежњом и са тугом
На болове сам давно свико,
Са јадом живим као са другом.
И кад живот мислим цео,
Који је био што је сада,
На моју душу ко црн вео
Огромна, тешка сенка пада.
Но ко паука што за мрежу
Везују танки конци они,
Дрхтаји твоји мене вежу
За вечни живот од искони.
И у дну тужне душе моје,
Ко наговештај нове вере,
Весело као лишће твоје,
Нагони тамни затрепере...
У квргама
У кврге су ме бацили, о срама.
да, то је било у прастаро време.
Јесам ли био крив? и зашто? - Тама
Ћути, и редом сва створења неме.
У кврге су ме бацили, о срама!
Неко их стеже, а не видим ко је,
Ал чујем како шкрипе кврге гнусне,
Под силном стегом прште кости моје,
И крв из рана на махове пљусне.
Неко их стеже, а не видим ко је.
Јаук и писка свуда око мене.
У редовима црним кврге стоје,
У њима поште деца, људи, жене.
Неко их мучи, а не знају ко је.
Јаук и писка свода око мене.
Стежи, о стежи, невидљива сило!
И немилосно кости моје мрви,
Док најзад моје не престане било,
И не исцури кап последња крви!
Стежи, о стежи, невидљива сило!
О, како ти се слатко смејем сада,
Жртва се руга џелату што коље.
Зар то врхунац мучења и јада?
Зар ништа ниси измислила боље?
О, како ти се слатко смејем сада!
Удри, и мучи, и притежи јаче,
Ал знај да неће прећи моје усне
Ниједна речца што моли ил плаче,
Ни бапске клетве, ни слабости гнусне!
Удри, и мучи, и притежи јаче, -
Ал докле редом деца, људи, жене,
Плачу и пиште, бедни, покрај мене,
И ропски клече пред скривеним створем,
Врх писке, клетве, и вапаја њини'
Летеће мирно дух мој у висини,
Ко морска ласта над широким морем.
Долап
Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Његову сам шкрипу као дете чуо;
Стара груба справа давно ми је знана.
Један мали вранац окреће га тромо,
Малаксао давно од тешкога труда;
Вуче бедно кљусе сипљиво и хромо,
Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.
Вранче! Ти си био пун снаге и воље,
И долап си стари окретао живо;
Тешила те нада да ће бити боље;
Млад и снажан, ти си златне снове снив'о.
Ал' је прошло време преко твоје главе,
Изнемогло тело, малаксале моћи;
Познао си живот и невоље праве,
И јулијске жеге, и студене ноћи.
О, како те жалим! - Гле, сузе ме гуше,
Олишена судбо свих живота редом! -
Тебе, браћу људе, и све живе душе,
Једнаке пред општом, неминовном бедом...
Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати?
Ту крај твојих ногу жубореци тече.
Али биè фијукне... Напред! Немој стати,
Док не падне најзад спасоносно вече.
Подне. Ти си гладан. Ти би траве хтео;
Свуда око тебе буја трава густа,
И мирисе њене цув доноси врео.
Али бич фијукне: збогом, надо пуста!
Ти си као и ја, младости ране,
Осетио општу судбу што нас гази,
И гладан и жедан проводио дане
Све у уском кругу, све на истој стази.
Ти си као и ја, на јулијској жези,
Док жубори вода крај тебе у виру,
Сањао о срећи, награди и нези,
Сањао о добром, заслуженом миру.
О! к'о змија љута кошуљицу своју,
Оставити беду, несрећу, и злобу,
И ударце бича стеèене у зноју,
И свемоћну подлост, и општу гнусобу!...
Пусти снови!... Напред, вранче, немој стати,
Не мириши траву, не осећај вир:
Награду за труде небо ће ти дати,
Мрачну, добру раку, и вечити мир!
http://www.guskova.ru/~mladich/Milan_Rakich/img/Milan_Rakich.jpg
Рођен је 1876 године у Београду. Завршио права је у Паризу. По повратку са студија ступио је у дипломатску службу, у којој је био скоро до смрти као посланик наше државе у иностранству. Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику†1902. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише. Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, језик беспрекорно чист и крепак. Умро је у Загребу 1938. године.
На Гази-Местану
Силни окопници, без мане и страха,
Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама.
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што посљедњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маса,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави
Данас нам кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу, Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше другом свесну љубав дати.
И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем...
Обична песма
Наша је љубав била кратког века,
Тренутак један - тек годину дана.
И растави нас нагло судба прека,
Без уздисаја, без суза, без рана.
У свађи нам је просло пола дана;
У помирењу мучном пола ноћи.
И бежао сам из нашег стана,
Тражеци мира у пољској самоћи.
Но то је било кратко време;
Па постадосмо туђи једно другом;
И гледасмо се у ћутању дугом,
Тупо, к'о сито дете шећерлеме.
И тако све је прошло; и ја сада
Не могу клети небо ни судбину,
Ил' с песницама стиснутим, пун јада,
Проклети жене или подлост њину
Па ипак - да си само каткад знала
Велики, кобни огањ душе ове,
И силну љубав што нисти к'о хала
Све друге мисли и наде и снове; -
Па ипак - да си само каткад хтела
У заносу, и сличну мекој свили,
Да нађеш нежну реч из срца врела -
И ми би можда дуго срећни били
А сад полако тече ово време;
Постасмо тако туђи једно другом;
И гледамо се у ћутању дугом
Тупо, к'о сито дете шећерлеме.
Симонида
Ископаше ти оћи, лепа слико
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
Али дирнути руком није хтео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;
И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
Те човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,
Тако на мене, са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, -
Твоје већ давно ископане очи
Вечити путник
Ја сам био створен, Госпо,да се родим'
Да живим,и умрем, све у истој кући,
Да целог живота, никуд немичући,
У истоме куту разговоре водим,-
А ја белим светом расух живот цео;
И на обалама где је вечна плима,
И у сваком граду, сваком месту, има
По кап моје крви и мог срца део.
Ко раскинут ђердан, снизали се моји
Дани, разбацани, туђи један другом,
И у луталачком мом животу дугом
Нигде један спомен уз други не стоји.
Сад сам силом чуди, Госпо, не знам чије,
На северу мртвом, где се мрзне море,
Где ни једна тица пропевала није,
Где прастаре шуме никад не шуморе,
И где снежне јеле што пролећа броје
Као беле дувне непомично стоје...
Све су јутрос јеле обвијене снегом,
И дрвене куће, ко од снега целе,
Под црквеним торњем спокојно се беле,
Ко шатори бели под победним стегом.
Но мисао моја није тако бела,-
У мени се буди опет чежња стара,
И сапћући тајно, ко вечерња врела,
Пред очима мојим старе слике ствара.
И ја видим друге пределе, и боје
Друге, с пуно сунца, с две големе воде,
Где шлепови ниски укотвљени стоје
И бродови пуни у даљину броде.
Где над мирном водом, у вечерње вреле,
Бде старинске куле с мрке цитаделе...
Божур
Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда,
С тополе, 'раста, багрема и дуда,
У млазевима златокосим пада
Несустаствена месечина. Сада,
Над ливадама где трава мирише,
У расцветаним гранама, сврх њива
Које се црне после бујне кише,
Велика душа месечева снива.
Све мирно. тајац. Ћути поље равно
Где некад паде за четама чета...
- Из многе крви изникнуо давно,
Црвен и плав, Косовом божур цвета...
Чекање
Чекам у сенци једног старог дуда
Да месец зађе и, скривена тамом,
По уској стази што кроз ноћ кривуда,
Да сиђес к мени чежњивом и самом.
Чекам, а лењо пролазе минути,
И сати бију на торњу далеко.
Већ зора свиће, бледе млечни пути,
А ја још чекам, - и вечно бих чеко!
О, шта је то што мене веже сада
За једну пут, за један облик тела,
И што ми душа затрепери цела,
И сва немоћна издише и пада,
Кад ме се такне једна рука бела!
И сав засењен пред чудесним сјајем
Лепоте твоје, слаб, без једног даха,
Као да сваког часа живот дајем,
прилазим теби пун побожног страха
Посрћем, клецам, докле ме привлаче,
ко провалија тамна и дубока,
И док се страсним преливима мраче,
Твоја два црна неумитна ока...
Јефимија
Јефимија, ћерка господара Драме
И жена деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.
Покрај ње се крве народи и гуше,
Продају царства, свет васколики цвили.
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страсне боле отмене јој душе.
Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некада грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,
И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!
И осећам тада да, ко некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над пламеном које обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче...
Наслеђе
Ја осећам данас да у мени тече
Крв предака мојих, јуначких и грубих,
И разумем добро, у то мутно вече,
Зашто бројне игре у детињству љубих.
И презирем тугу, заборављам бољу,
Јер у мени тече крв предака моји',
Мученика старих и јунака који
Умираху ћутке на страсноме кољу.
Јест, ја сам се дуго са природом хрво,
Успео сам - све се може кад се хоће -
Да на ово стро и сурово дрво
Накалемим најзад благородно воће.
И сад, ако плачем кад се месец крене
С ореолом модрим низ небесне путе,
Ил' кад старе шуме, чаробне сирене,
Једно тужно вече злокобно заћуте,
Ја осећам ипак, испод свежих грана
И калема нових, да, ко некад јака,
У корену старом струји снажна храна,
Неисцрпна крепост старинских јунака.
Све исчезне тада. Заборављам бољу,
А преда ме стају редом преци моји,
Мученици стари, и јунаци који
Умираху ћутке на страсноме кољу...
Поносна песма
Безбројне су очи по твом стасу пале
Ко уморна јата на поморску лађу,
И, све очаране, за тренутак стале
Да на теби одмор и лепоту нађу.
Безбројна су уста рекла да те љубе,
И умукла затим, да никада више
Не прозборе речи ни нежне ни грубе,
Јер теби речена реч - све друге брише!
Безбројни јауци прате твоје стопе
Кад ти, као божанство страшно, сиђес к нама,
И безбројне страсти запламте ко слама,
И безбројна срца црном крвљу лопе...
И нико, и никад, не дотаче вреле
Усне твоје, нити реч ти нежну жацу.
Само, ко две сестре у безгласном плачу,
Две се душе наше у милости среле.
И ја сам господар твој и твога тела.
Ко деспоти стари владам тобом сада,
Сам напајам уста са свих твојих врела,
И сва нежност твоја само на ме пада.
О када је тако стари Усуд хтео,
Да ја изабраник будем, ја једини,
И да, увек уз њу, век проведем цео
Очаран, и бачен у чаробне чини.
Подигнућу главу своју поносито,
И као мујезин с танког минарета,
Док пода мном шушти непрегледно жито
И на месечини плави кукољ цвета,
Узвикнућу громко кроз пределе неме,
Да обузме сваког неверника страва:
"Јест, само је она лепотица права,
А ја њезин пророк за вечито време!"
Сентиментална песма
По месецу ти шаљем уздах један,
По том у чежњи брату. Нек ти рече,
У тузни час кад зимско пада вече.
Да сам ко Азра, блед, веран и предан.
И шта би он, тај месец, коме поју
Од Индије до вечитога Рима
Чежњиву светлост и сањиву боју
Сви песници на језицима свима,
Кад не би тако у глухој самоћи
Тешио срца што се чежњом гуше
И љупким сјајем кроз бескрајне ноћи
Везивао све растављене душе!
И сад, кад сине та старинска Луна
И сетне зраке проспе мојом собом,
Ја чудно пренем и, ко да си туна,
Сва душа моја замирише тобом...
Очајна песма
Упиј се у мене загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којим жедним.
Као Хермес стари и с њом Афродита,
Стопи се у мени страшћу твојом целом,
Да сав изнемогнем под витким ти телом,
И да душа моја буде сита…
-Када помислим, драга, да ће доћи време
Кад за мене неће постојати жене,
Кад ће чула моја редом да занеме,
И страсти да прођу као дим и пена,
А да ће, још увек, покрај мене свуда
Бити месечине под којом се жуди,
И младих срдаца што стварају чуда,
И жена што воле и вољених људи,
Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада
Као бик погођеном зрном посред чела
Што у напорима узалудним пада
Док из њега бије крв црна и врела
Упиј се у мене загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којим жедним
Искрена песма
О склопи усне, не говори, ћути,
Остави душу, нек' спокојно снива -
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И ласте лете пут топлијих крајева.
О склопи усне, не мичи се, ћути!
Остави мисли, нек' се бујно роје,
И реч нек' твоја ничим не помути
Безмерно силне осјећаје моје.
Ћути, и пусти да сад зиле моје
Забрекћу новим заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје,
Пред величанством природе! А потом,
Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов, и надахнуће цело,
Нечујно, тихо, потоне у таму -
Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, мада
У том тренутку не осећам тако...
А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
Слушати радо ове речи лажне:
И захвалићеш богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.
И гледајући, врх заспалих њива,
Како се спушта нема полутама,
Ти нећеш знати шта у мени бива, -
Да ја у теби волим себе сама,
И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале к'о плима!
За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља!
Ал' не волим те, не волим те, драга!
И зато ћу ти увек рећи: Ћути!
Остави душу, нек' спокојно снива -
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И тама пада врх заспалих њива.
Чежња
Данас ћу ти дати, када вече падне,
у светлости скромној кандила и свећа,
у чистоти душе моје, некад јадне,
читаву бујицу пролетњега цвећа.
У соби ће бити сумрак, благ ко твоје
срце, сумрак створен да се дуго сања.
На окнима светлим забљештаће боје
У тај свежи тренут првога сазнања...
Све ће бити лепше, све драже и више,
ноћ која се спушта, свет што мирно спава,
дуго мртво поље на коме мирише
кржљава и ретка у бусењу трава.
И тако крај цвећа остаћемо сами...
- Пролиће се тада, као бујне кише,
стидљиви шапати у блаженој тами,
и речи из којих пролеће мирише...
Јасика
Над крововима небо сиво,
А измаглица влажна лута
И ко прозрачно меко ткиво
Покрива правце мога пута.
На оморици људи, звери,
И биље, све се мртво чини.
- Јасика једна тек трепери.
Јасика танка у висини.
Трепери само, о јасико!
Тај тамни нагон што те креће
разумео још није нико,
Разумети га нико неће.
Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе.
Победник вечни, увек чио,
Изван доброга и ван злога,
данас ко јуче што је био
Јачи од смрти и од бога.
Трепери само, о јасико!
Гледам те с чежњом и са тугом
На болове сам давно свико,
Са јадом живим као са другом.
И кад живот мислим цео,
Који је био што је сада,
На моју душу ко црн вео
Огромна, тешка сенка пада.
Но ко паука што за мрежу
Везују танки конци они,
Дрхтаји твоји мене вежу
За вечни живот од искони.
И у дну тужне душе моје,
Ко наговештај нове вере,
Весело као лишће твоје,
Нагони тамни затрепере...
У квргама
У кврге су ме бацили, о срама.
да, то је било у прастаро време.
Јесам ли био крив? и зашто? - Тама
Ћути, и редом сва створења неме.
У кврге су ме бацили, о срама!
Неко их стеже, а не видим ко је,
Ал чујем како шкрипе кврге гнусне,
Под силном стегом прште кости моје,
И крв из рана на махове пљусне.
Неко их стеже, а не видим ко је.
Јаук и писка свуда око мене.
У редовима црним кврге стоје,
У њима поште деца, људи, жене.
Неко их мучи, а не знају ко је.
Јаук и писка свода око мене.
Стежи, о стежи, невидљива сило!
И немилосно кости моје мрви,
Док најзад моје не престане било,
И не исцури кап последња крви!
Стежи, о стежи, невидљива сило!
О, како ти се слатко смејем сада,
Жртва се руга џелату што коље.
Зар то врхунац мучења и јада?
Зар ништа ниси измислила боље?
О, како ти се слатко смејем сада!
Удри, и мучи, и притежи јаче,
Ал знај да неће прећи моје усне
Ниједна речца што моли ил плаче,
Ни бапске клетве, ни слабости гнусне!
Удри, и мучи, и притежи јаче, -
Ал докле редом деца, људи, жене,
Плачу и пиште, бедни, покрај мене,
И ропски клече пред скривеним створем,
Врх писке, клетве, и вапаја њини'
Летеће мирно дух мој у висини,
Ко морска ласта над широким морем.
Долап
Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Његову сам шкрипу као дете чуо;
Стара груба справа давно ми је знана.
Један мали вранац окреће га тромо,
Малаксао давно од тешкога труда;
Вуче бедно кљусе сипљиво и хромо,
Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.
Вранче! Ти си био пун снаге и воље,
И долап си стари окретао живо;
Тешила те нада да ће бити боље;
Млад и снажан, ти си златне снове снив'о.
Ал' је прошло време преко твоје главе,
Изнемогло тело, малаксале моћи;
Познао си живот и невоље праве,
И јулијске жеге, и студене ноћи.
О, како те жалим! - Гле, сузе ме гуше,
Олишена судбо свих живота редом! -
Тебе, браћу људе, и све живе душе,
Једнаке пред општом, неминовном бедом...
Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати?
Ту крај твојих ногу жубореци тече.
Али биè фијукне... Напред! Немој стати,
Док не падне најзад спасоносно вече.
Подне. Ти си гладан. Ти би траве хтео;
Свуда око тебе буја трава густа,
И мирисе њене цув доноси врео.
Али бич фијукне: збогом, надо пуста!
Ти си као и ја, младости ране,
Осетио општу судбу што нас гази,
И гладан и жедан проводио дане
Све у уском кругу, све на истој стази.
Ти си као и ја, на јулијској жези,
Док жубори вода крај тебе у виру,
Сањао о срећи, награди и нези,
Сањао о добром, заслуженом миру.
О! к'о змија љута кошуљицу своју,
Оставити беду, несрећу, и злобу,
И ударце бича стеèене у зноју,
И свемоћну подлост, и општу гнусобу!...
Пусти снови!... Напред, вранче, немој стати,
Не мириши траву, не осећај вир:
Награду за труде небо ће ти дати,
Мрачну, добру раку, и вечити мир!