View Full Version : Старац Порфирије Кавсокаливит
Ко хоће да буде хришћанин треба најпре да постане песник
Душа хришћанина треба да је истанчана, да је осетљива и осећајна, да лети, вазда да лети, да живи у "сновима". Да лети у бескреј, међу звезде, до величанства Божјег, у тишину.
Ко хоће да буде хришћанин, треба најпре да постане песник. То је то! Треба да саосећаш, да волиш и да саосећаш. Да саосећаш са оним кога волиш. Љубав се труди за љубљену личност. По сву ноћ трчи, бди, све док не окрвави ноге, само да би се сусрела са љубљеном личношћу. Подноси жртве. Ништа не узима у обзир, ни претње ни тешкоће, а све у име љубави. Љубав према Христу је нешто сасвим друго, бесконачно узвишеније.
Када кажемо љубав, није ту реч о врлинама које ћемо стећи него о срцу које љуби Христа и ближње. Све усмеравајмо у том правцу. Гледајући мајку са детенцетом у наручју, зар не видимо како га љуби и како је њена душа испуњена чежњом? Зар не видимо како јој блиста лице док у наручју држи свог анђелчића? Човек Божји све то види. То на њега оставља утисак и он, духовно жедан, каже: камо среће да и ја осећам такву чежњу за Богом својим, за Христом својим, за Пресветом Богородицом, за светим угодницима Божјим! Јесте, тако треба да заволимо Христа Бога. Желиш, хоћеш и задобијаш благодаћу Божјом.
Да ли ми, међутим, имамо у себи пламен љубави према Христу? Када смо преморени, да ли хитамо да се одморимо у молитви Љубљеноме или Му се молимо као од беде, уз речи: о, сад још морам да завршим и молитву и молитвено правило?... Шта нам то недостаје и зашто се тако осећамо? Недостаје нам божанствена љубав. Таква, изнуђена молитва нема вредности. Може бити, штавише, да нам наноси и зло.
( ЖИВОТ И ПОУКЕ СТАРЦА ПОРФИРИЈА КАВСОКАЛИВИТА, стр. 236. )
У МОЛИТВИ ЈЕ ВАЖАН ИНТЕНЗИТЕТ
У молитви није важно њено временско трајање него њен интензитет. Молите се макар пет минута, али за то време се предајте Богу са љубављу и богочежњивошћу. Могуће је да се неко моли читаву ноћ, а неко други свега пет минута, па да ова петоминутна молитва ипак буде изнад оне свеноћне. Ово је, дабоме, тајна, али то вам је тако. Саслушајте ме, децо моја, да вам испричам и један пример за ово.
Неки монах ишао кроз пустињу, па се сусрео са другим монахом. Поздравише се.
- Одакле долазиш?
- Из тог и тог села.
- Па како живите тамо?
- Код нас је страшна суша. У великој смо невољи и тузи.
- И шта сте урадили? Јесте ли се молили Богу?
- Јесмо.
- Да ли је пала киша?
- Није пала.
- Изгледа - рећи ће монах - да се нисте баш усрдно молили. Хајде да и нас двојица овде, на лицу места, упутимо молитвицу Богу да помогне у тој ствари.
И стварно, одмах, на лицу места, почеше да се моле. Одмах се појави један облачић. Он постепено постајаше све већи и већи, све црњи и црњи, све нижи и нижи, и гле, паде јака киша. Шта се овде десило? Десила се усрдна молитва. Мало времена су се молили, но одмах је пала киша. Јер, важан је био интензитет њихове молитве.
( стр. 277. )
Када се молимо за друге, говоримо: Господе Исусе Христе, помилуј ме"
Молите се за Цркву, за свет, за све људе. Васколико хришћанство садржи се у молитви Исусовој. Ако се молите само за себе, онда се у томе крије саможивост. Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света тројица и Црква јесу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви.
Сви смо једно тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину - она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. у заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште. Сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу.
... ... ...
Када сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. то нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене.
Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажимо: "Господе Исусе Христе, помилуј нас", а не "помилуј их". На тај начин признајемо да су они заједно са нама.
Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велику духовну корист. Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат божју. Када осећате велику љубав, и када вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али притом вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово?
( стр. 281. )
Једне вечери у Калисији Старац ме упита:
- Реци ми, кад се неко разболи, да ли гледа колико је сати да би пошао у болницу?
Зачудих се необичном питању, па одговорих:
- Зашто би гледао на сат, Старче? Поћи ће у болницу одмах чим се разболи, било који да је час.
- Чак и ако је ноћ? - упита он.
- Свакако - одговорих. А он настави:
Реци ми, онда, зар мислиш да је човек у мањој опасности кад се разболи од духовних болести, односно од греха?
- Тад је у неупоредиво већој опасности - одговорих.
- Знаш ли колико је људи који се због својих грехова налазе у опасности да изгубе и овај привремени и онај вечни живот; колико је оних који очајавају и доспевају на праг самоубиства? Ако им се то догоди, рецимо, у два сата по поноћи, па пожеле да нађу неку отворену цркву да се помоле Богу, или неког духовника да му се исповеде, хоће ли то моћи да учине?
- Наравно да не - одговорих. У мени је расла радозналост шта ли је Старац овом причом желео да ми саопшти.
- Е па, видиш - настави он - зар не би било добро кад би постојао неки манастир, изван Атине, али не много далеко од ње, у чијој би се цркви вршиле службе и одржавале исповести читава двадесет четири часа дневно? У њој би, као у дежурним болницама, били увек присутни јеромонаси; тако би они који су повређени грехом, у било које време дана и ноћи у њој могли наћи уточиште.
Тада сам схватио шта је Старац имао на уму.
- Свакако да би било добро кад би такав манастир постојао - одговорих - али не постоји.
Старчеве визије су ми се чиниле веома смеле, скоро утопијске.
( стр. 251. )
Упита неко Старца за кога да гласа на посланичким изборима. Он му одговори сликовито: "Православна Црква је као квочка: испод својих крила чува и беле, и црне, и жуте... и свих боја пилиће". Тај који је питао добио је ваљан одговор: Православна Црква се не може политизовати нити се може ставити на страну неке странке. Она љубављу све покрива, не поистовећујући се ни са једним политичким правцем
стр. 333.
-----------------------------------
Мој пријатељ и ја пођемо да завршимо један посао у манастиру; са нама је у аутомобилу био и старац Порфирије. Једног тренутка схватих да пролазимо покрај имања које су поседовали Јеховини сведоци. Осетих како ме обузима потиштеност и одвратност због душегубног деловања тих секташа, који, уместо да се покају због својих греха, настоје да поколебају веру у Христа код оних "за које је Христос умро и васкрсао". Старац је само ћутао. Једног тренутка запитах се шта ли старац мисли о томе. Зар се не гнуша посматрајући те људе и њихова дела? Но, одмах зачух старца како ми говори: "Бог нека се смилује и тим јадним лажним Јеховиним сведоцима. Неки хришћани их се гнушају, неки се препиру са њима и коре их, неки их, опет, гоне на судове. На тај начин се секташтво, међутим, не може сузбити. Знате ли како се оно сузбија? Тако што ми треба да постанемо свети".
стр. 340.
Групи хришћана међу којима сам се и ја налазио, Старац је говорио о трагедији недостатка љубави у наше време, што доводи до усамљености, потиштености, несигурности, напетости, страхова... Рекао нам је: "Пођите, бре, у неко сиротиште да видите ту убогу, сироту дечицу; изгледају као јагњад која су изгубила своје мајке, и траже који посетилац ће им показати мало љубави. Одмах ће се прилепити уз њега и нећеш их моћи одвојити. Пођите да видите колико су та дечица жедна љубави". И завршио је: "Зар мислите да се дечица која имају своје родитеље, иоле разликују од сирочади? Па и она су сирочад"
-------------
Љутњом ништа нећеш постићи
Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је. "Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Кад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао - чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: - Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?" И старац закључи: "Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом". Тада је мој пријатељ схватио да они људи "строгих начела" представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце.
Никад не могу да осуђујем друге, јер они су "тело од мојега тела". Нико не мрзи своје тело.
Део свога тела не одсецамо да бисмо га одбацили, него покушавамо да га исцелимо. Када видимо да је неког човека напао тигар и да је човек у великој невољи, ми не бацамо камење на њега да га дотучемо, него покушавамо да га избавимо. Тако је и са човеком кога мучи нека страст, те због тога страдава. Не треба, дакле, да се окрећемо против њега, него против његове страсти, против искушења. Он подноси већу патњу него ми. Због тога и треба да га волимо
-------------------------
Немој осуђивати друге; посматрај их као светитеље.
Кад неко виче на тебе и лоше се према теби односи, ти ништа не говори. Кад неко припада ђаволу, он се љути, говори рђаве ствари, оговара... Хришћанин не поступа тако.
Ревност треба да буде праћена ваљаним расуђивањем... да не буде неразумна.
Неће Бог дати Своје благодатне дарове кад раздаш богатство и пођеш у манастир, него кад се предаш послушању и молитви.
Један човек из Тракије чија је жена имала парализу, дође једног дана у манастир да види Старца. Старац је био одсутан: био је на Светој Гори. Но, овај човек је имао толико јаку веру у Бога да је, чувши да је Старац одсутан, рекао: "Није важно. Довољно је што сам дошао овде где живи и дише један свети човек; и то ми је доста".
Вративши се кући, он затекне жену како стоји усправно усред кухиње - није више била парализована. Кад ју је упитао шта се збило и како, она му рече да је тог и тог дана напросто устала и почела да обавља разне послове. Било је то управо оног дана кад је њен муж ишао да нађе Старца Порфирија. Толико је овај човек имао јаку веру у Бога, да га је Он удостојио да доживи толико велико чудо.
( STARAC PORFIRIJE - Podvižnik ljubavi-prozorljivi čudotvorac, str. 178. )
--------------
Савршено поверење у Бога или предавање себе у Његове руке - то је свето смирење. То је савршена послушност Богу, без поговора и без отпора, па макар нам одређене ствари ствари изгледале тешке и бесмислене. То је исто што и предати се у руке Божје. Све је ово изражено речима Свете Литургије: "... Сав живот свој Христу Богу предајмо!"
Смирен човек је свестан свог унутрашњег стања; али, ма колико оно било ружно, он не губи своју личност. Зна да је грешан и жалости се због тога, али не губи наду нити потире своје ја. Онај ко има свето смирење, уопште не одговара, односно не реагује на увреде. Он пристаје да му се упућују примедбе и да га други критикују, а сам се притом не гневи и не правда. Не губи равнотежу духа. Сасвим супротно дешава се са егоистом, човеком који има осећај ниже вредности. Он у почетку личи на смиреног. Ако га, међутим, неко такне, одмах губи мир и спокојство и почиње да се нервира.
Истинско смирење не говори, не смиренослови, не употребљава фразе као што су: ја сам грешник, недостојан, мањи од свих. Смирен човек се плаши да кроз смиренословље не падне у таштину. А ту благодат Божија не прилази ни близу. Напротив, благодат се налази онде где је истинско смирење, божанствено смирење, савршено поверење у Бога, добровољна зависност од Њега.
Потребно је, наравно, и мало напора, али крајње смирење се не стиче само напорима и подвигом. Оно је резултат благодати. Ово кажем из искуства: све што имам, имам од благодати.
Никад немој да се појавиш пред Богом са речима: имам врлине. Бог неће наше врлине. Свагда треба да се појављујеш пред Богом као грешник, али не као грешник без наде или очајник него као онај који се узда у милост милосрђа Твога ( Ср. васкршње јутрење у Триоду, прва самогласна стихира )
Ако желиш да размишљаш као прави духовни философ, онда све што не ваља приписуј свом рђавом ја, па ћеш се увек смиравати. Смирење је у томе да верујеш да су сви добри. Кад, рецимо, чујеш за некога нешто негативно, не веруј у то. Све и свакога воли, ни о коме не мисли рђаво и за све се моли.
------------
Нећете постати свети прогонећи зло. Оставите зло на страну. Гледајте према Христу. То ће вас спасти. Оно што човека чини светим јесте љубав, служење Христу које не може да се изрази, не може, не може...
Нико не може да се успне до висина духовности без аскезе. Потребно је живети у подвизима. Под подвигом подразумевамо метаније, свеноћна бденија и слично, али ништа од тога не треба вршити на силу. Све треба чинити са радошћу. Нису ту важне метаније које ћемо извршити, нити количина наших молитава, него наше предавање Богу, наша љубав према Христу и према духовним стварима.
Христос је љубав наша
Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост.
Радост је Сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна „лудост", али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе каже свети цар и пророк Давид: „Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих" (Пс. 22, 5). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено „пијанство" јесте реч Божја која се даје чистима срцем ( ср. Мат. 5, 8 ).
Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели „да радост наша буде потпуна" (I Јов. 1, 4).
То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и да заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: „Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар" (Пс. 126, 1).
Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо!
Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији: нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда.
Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе.
Један треба да буде наш циљ Ã¢â‚¬â€œ љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и љубав према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе.
Једно хоћу, једно желим једно иштем, Христе мој Ã¢â‚¬â€ да сам са Тобом
Љубимо Христа! Нека нам је Он једина нада и старање! Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће. Нека нам да оно што Он хоће да нам да. Немојмо да Га љубимо ради дарова Његових! Себично је рећи: Христос ће ме настанити у један леп стан Царства Небеског, који је за мене начинио. Христос га је припремио. То пише у Јеванђељу: Ã¢â‚¬Å¾У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви" (Јов. 14, 2 - 3). Правилно је када кажемо: Христе мој, нека буде оно што хоће љубав Твоја; мени је довољно да живим у љубави Твојој.
Ја убоги - шта да вам кажем? - веома сам слаб човек. Није ми пошло за руком да до те мере заволим Христа да душа моја чезне за Њим. Осећам да сам на томе путу далеко, далеко заостао. Ја тако осећам. Нисам стигао онамо куда желим, не живим овом љубављу. Али не губим храброст. Имам поверења у љубав Божју. Кажем Господу Христу: „Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда хоће љубав Твоја. То желим, то хоћу. У своме животу свагда сам Тебе обожавао и Теби служио."
Када сам једном био тешко болестан, тако да је постојала могућност и да одем Богу на истину, нисам хтео да размишљам о својим гресима. Хтео сам да размишљам о љубави Господа свог Исуса Христа и о вечном животу. Нисам хтео да се плашим. Желео сам да одем ка Господу, те сам размишљао о Његовој доброти и љубави. Па и сада, када се ближи крај мога живота, нисам неспокојан, нема у мени никакве агоније, него размишљам овако: када се о Другом доласку Господњем појавим пред Њим и када ми Христос каже: „Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?" (Мат. 22, 12), сагнућу главу и одговорићу Му: „Нека буде оно што Ти хоћеш, Господе мој! Нека буде оно што хоће љубав Твоја! Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда одреди љубав Твоја! Достојан сам пакла. И у пакао да ме бациш, довољно је да сам с Тобом. Једио хоћу, једно желим, једно иштем - да будем с Тобом. Где год и како год Ти хоћеш..."
Улажем напор да се предам љубави Божјој и служењу Њему. Свестан сам своје грешности, али живим у нади. Рђаво је када губиш наду. Јер, онај ко је безнадежан, осећа горчину, губи вољу и снагу. За то време, онај ко се нада, иде напред. Баш зато што осећа да је сиромашан, труди се да се обогати. Погледајмо шта ради сиромашан човек: ако је паметан, труди се да нађе начина да се обогати.
Иако се осећам тако немоћним и знам да нисам постигао оно за чим чезнем, ја ипак не губим наду. Тешим се, као што вам рекох, тиме што не престајем да се стално трудим. Па ипак, не чиним оно што желим. Молите се и за мене! Ствар је у томе да не могу на апсолутан начин да заволим Христа без благодати Његове. Христос не оставља простора да се испољи љубав Његова ако моја душа нема нешто што ће Га привући.
Можда то нешто и јесте оно што мени недостаје. Стога се молим Богу на овај начин: „Веома сам слаб, Христе мој. Само Ти можеш постићи, благодаћу Твојом, да и мене удостојиш да - попут апостола Павла, који се радовао Теби - кажем: А живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2, 20)."
Овим темама сам заокупљен. Трудим се да изнађем начина како да заволим Христа. Ова љубав је незасита. Што више љубиш Христа, то више мислиш да Га не љубиш, па још више чезнеш да Га заволиш. Иако то ни сам не схваташ, ипак идеш све више у висину, у висину
Када Христос уђе у срце, живот се мења
Кад нађеш Христа, то ти је довољно. Ништа друго више не желиш, миран си и спокојан, постајеш други човек. Живиш свугде - где год постоји Христос. Живиш на звездама, у бескрају, на небу са анђелима и светима, а на земљи са људима, биљкама и животињама, са свима и са свим што постоји. Онде где постоји љубав према Христу, ишчезава осећање усамљености. Уз Христа - ти си миран, радостан, испуњен. Нема више меланхолије, ни болести, ни притиска, ни немира, ни мрзовоље, ни пакла.
Христос је у свим твојим мислима, у свим твојим делима. Имаш благодат и можеш све да претрпиш Христа ради. Још си у стању и да страдаш на правди Бога. У стању си да подносиш неправде за Христа, и то са радошћу. Као што је Он страдао, мада Праведник, исто тако и ти добијаш моћ да радо страдаш на правди Бога. Зар си изабрао Христа да не би страдао? Ево шта каже апостол Павле: „Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква" (Кол. 1, 24). То је наша религија. Нека се душа пробуди и заволи Христа, нека постане света, нека се преда само божанској љубави! Тако ће и Он, Господ, њу заволети.
Када Христос уђе у срце, живот се мења. Христос је све. Ко у себи живи Христом, доживљава неизрециве ствари, ствари свете и свештене. Живи у радости. То је истина. Све су то доживели људи, на пример подвижници у Светој Гори. Они непрестано и христочежњиво шапућу молитву „Господе Исусе Христе..."
Када Христос уђе у срце, страсти ишчезавају. Више не можеш никога да грдиш, ни да мрзиш, нити да се икоме светиш, нити, нити, нити… Где да се нађу мржња, нетрпељивост, осуђивање, себичност, немир, потиштеност? Нема их! Влада Христос. Он и наша чежња за незалазном светлошћу. Та чежња утиче на тебе да осећаш како смрт није ништа друго но мост који ћеш у једном тренутку прећи да би наставио живот Христов. Овде на земљи имаш једну препреку. Стога ти је потребна вера. Та препрека јесте тело. А после смрти вера престаје. Ти гледаш Христа као што гледаш сунце. У вечности, разуме се, све ово доживљаваћеш много интензивније.
Али када не живиш са Христом, тада живиш под влашћу меланхолије, у тузи, у грчу и немиру, у жалости; не живиш више правилно. Тада се и у организму појављују аномалије. Духовно стање утиче и на тело, на ендокрине жлезде, јетру, жуч, панкреас, желудац. Чуо сам како кажу: да би био здрав, попиј изјутра млеко и поједи понеко јаје, мало маслаца и два-три двопека. Није то баш тако. Ако желиш да живиш исправно, ако заволиш Христа, све ће бити добро уз једну поморанџу и једну јабуку. Велики лек за све јесте препустити се Христу и Њему служити. Тада се све исцељује, све почиње да функционише правилно. Љубав Божја све мења, преиначује, освећује, исправља, преображава, пресуштаствљује.
Наша убога душа ће се веома утешити ако будемо чезнули за Господом. У том случају нећемо се бавити свакодневним и приземним стварима. Бавићемо се само духовним и вишим стварима. Живећемо у духовном свету. А када живиш у духовном свету, онда живиш у другачијем свету, у свету у којем се пријатно осећаш и за којим чезне твоја душа. Притом, међутим, ниси равнодушан ни према другом човеку, своме ближњем. Желиш да и он нађе спасење, светлост, освећење. Желиш да сви уђу у Цркву.
Љубав према Христу је незасита
Христос је човекова крајња жеља. Не постоји виша жеља од ове. Све што је чулно доводи до засићења, али Богом се нико не може заситити. Он је све. Бог је крајња жеља. Никаква друга радост, никаква друга лепота, ништа друго не може се поредити с Њим. Шта друго и може бити поред Највишега?
Љубав према Христу је другачија од свега другога. Она не зна за крај нити се може заситити. Она даје живот, даје храброст, даје здравље, даје, даје, даје... И што она више даје, то већма човек жели да љуби Бога. Људска љубав може да упропасти и излуди човека. Али када заволимо Христа, све друге наше љубави уступају. Друге љубави се могу заситити. Љубав Христова је незасита. Телесна љубав доводи до засићења. Временом може да се изроди у љубомору и нетрпељивост, па чак и да дође до убиства. Може да се претвори у мржњу. Љубав у Христу се, међутим, не мења. Светска љубав се одржава неко време, а онда се постепено гаси, док божанска љубав временом постаје све већа и већа и продубљује се. Свака друга љубав може да доведе човека до очајања. Но, божанска љубав нас уздиже до сфере Божје и дарује нам мир, радост, пуноћу. Остала уживања замарају човека, док ова духовна наслада не зна за засићеност. То је незасита наслада која човеку никада не може досадити, то је крајњи домет добра.
Само у једној тачки може доћи до засићења - када се човек сједини са Христом. Човек воли, воли, воли, и што више воли, све више увиђа да жели да још више воли. Увиђа да се није до краја сјединио са Богом, да се није до краја предао љубави Божјој. Стално осећа жељу, жудњу и радост при напору да доспе до своје крајње жеље, до Христа.; Стално пости, стално врши метаније, стално се моли; па ипак, ништа од свега тога не задовољава га до краја. Он не схвата да је већ доспео до такве љубави. Не осећа да га оно што жели већ испуњава, да је то већ добио, да то осећа, да тиме живи. За оваквом божанском љубављу чезну и жуде сви подвижници. Опијају се божанственим пијанством. Уз такво божанствено пијанство тело може да стари и пролази, али дух се подмлађује и цвета.
Богослужбене песме и тропари наше Цркве врло често говоре о божанској љубави. Чујте шта црквени песник каже у канону светом апостолу Тимотеју:
„Жудео си топлом жудњом
за највишим Врхунцем твојих жеља
и љубављу си се сјединио с Њим.
Жудњом си проживео прикладан живот,
о ти, Богом обузети.
Господ свагда гледа одозго на љубав твоју
и испуњава те боговиђењем."
Израз сјединио си се из трећег стиха значи да човек постаје једно са вољеном личношћу, односно сједињује се са њом. А друга реч из последњег стиха значи не само испуњава него и засићује. О, како су важне ове речи! Саветујем вам да правите збирке ових речи које показују шта је божанска љубав и „божанска лудост". Не можеш се наситити оваквих речи. Да, незасита је љубав Христова! Што Га више љубиш, све више мислиш да Га не љубиш и све више желиш да Га још више волиш.
Истовремено, међутим, душу ти запљускује присуство Његово и испуњава је радошћу у Господу, коју ти нико и ништа не може одузети. Тада више немаш воље да зажелиш било шта друго. Нешто слично пише ава Исак Сирин: „Радост која извире из Бога снажнија је од овоземаљског живота. Ко је окуси, не само што неће обраћати пажњу на страсти него неће ни желети овоземаљски живот, нити ће ишта чулно сматрати важнијим од ове радости уколико је она истинска, а не израз прелести или заблуде. Љубав Божја слађа је од привременог живота, слађа је од меда и саћа. Љубави није жао да прими љуту смрт ради оних који њу љубе. Оно срце које је прима, сматра излишном сваку сладост овога света. Јер, ништа друго не може се сравнити са сладошћу богопознања.""
И у Кекрагариону блаженог Августина читамо:
„Љубим Те, Господе Боже мој, и желим
да Те љубим свагда и све више.
Јер, Ти си заиста од најбољег меда слађи,
од најврснијег млека храњивији
и од свеколике светлости блиставији.
Стога си за мене и од злата,
и од сребра, и од драгог камења скупоценији...
О, Љубави, која си свагда више него најтоплија,
Љубави, која се никада не срозаваш до млакости,
загреј ме одасвуда пламеном Својим!...
Заволећу Те, Господе, јер си Ти први мене заволео.
И где да нађем довољно речи да опишем
Све примере превелике љубави
Твоје према мени?...
Још си ме и обасјао светлошћу лица Твога, које си поставио за натпис на слемену срца мога..."
Божанском љубављу све постаје Христос, све постаје рај
О божанској љубави веома лепо говори и канон светом Пахомију, чији је писац преподобни Теофан:
„Љубављу топлом ка бестрашћу обузет,
оче,
учинио си да увену
вештаствени поводи за страсти,
Пахомије,
и задобио си, узнет на крилима љубави,
сву изворну озареност Божанством,
свеблажени.
Љубављу Божјом надахнут,
говорио си поукама Духа Светога,
и њима просвећиван,
достигао си до врхунца врлине,
избавивши душу своју од страсти.
Рањен жудњом за Владиком Христом,
угасио си уздржањем склоност тела ка
страстима,
Пахомије, а сав живот свој,
као најмиомириснију жртву,
Њему посветио јеси."
О, ово је право благо! Ово су скупе речи. Врстан песник је свети Теофан. Врхунац врлине, о којем он говори, јесте љубав Божја, савршена и апсолутна. Шта значи рањен из једног од претходних стихова? Значи следеће: када наша душа буде рањена жудњом за Богом, тада ће у њој увенути склоност тела ка страстима. Божанствена жудња побеђује сваки бол. Тако се сваки бол преображава и постаје љубав Христова. Заволите Христа, па ће и Он заволети вас. Сви болови ће проћи, биће побеђени, преобразиће се. Тада све постаје Христос, све постаје рај. Али да бисмо живели у рају, треба претходно да умремо, да умремо за све, да будемо као мртви. Тада ћемо живети стварно. Живећемо у рају. Ако у нама не умре стари човек, ништа од тога не може бити.
Веома ми се свиђа једна песма песника Веритиса чији је наслов У друштву са Христом.
,,У друштву са Христом да живим зажелех жарко,
љубав Његову топлу у прса своја да затворим.
Но прса су моја узана, па се зато отварају и шире,
и што већма љубе, то су већма незасита."
...То су већма незасита. Што више пијеш вино, све више желиш да га пијеш; што се више предајеш љубави Христовој, то више желиш да јој се предајеш. Њега треба да заволимо из све душе своје, из свега срца, свом снагом, свом силом, свим умом својим. Треба да укључимо утикач нашег срца у љубав Његову, да се сјединимо с Њим. То Господ тражи од нас, али не Себе ради, због себичности, него нас ради, да нам дарује све, да нам дарује радост и срећу.
Наш песник је у томе успео. Заволео је Христа, Христос је заволео њега. Он је открио тајне божанске љубави. Није то тешко; напротив, веома је лако да и ми то откријемо. То зависи од начина живота и од припреме. То изискује православни дух.
Ова љубав и ово одушевљење води те чак и до мучеништва. Даје ти спремност на жртву. Даје ти способност да ништа осим Христа не узимаш у обзир. Да се ничега не бојиш. Да се удаљујеш у пећине и гудуре земаљске. Та божанствена „лудост" одликовала је и светог Јована Каливита, светога који ме је надахнуо у најранијој младости. Одушевљени том божанственом „лудошћу", светитељи и мученици нису се ничим дали поколебати - хитали су на мучеништво са радошћу и одушевљењем. Ко мало воли, мало и даје. Ко више воли, тај даје више, а ко много воли, шта достојно може да да? Даје самога себе.
Захваљујући оваквој својој љубави према Христу, свети мученици, за време мучења којима су били подвргнути, нису осећали бол ма колико да је он био жесток. Сетите се тројице светих младића у пећи вавилонској; хвалећи и славећи Господа, они су у огњеној вавилонској пећи осећали благодатно освежење. Сетите се светога Димитрија, светога Георгија, свете Екатерине, свете Варваре, свете мученице Параскеве, светих четрдесет мученика у залеђеном језеру, сетите се читавог „облака сведока" ( Јевр. 12, 1 ), како каже апостол Павле.
Сви ти свети угодници Божји и мученици хвале и славе Господа, како некада овде на земљи, тако још више сада на небу. Они се налазе у рају и гледају Бога „лицем у лице" (I Кор. 13, 12). То у себи садржи све. Како се оно каже у првој молитви благодарења после светог Причешћа? Зар се тамо негде не говори о онима који гледају неизрециву лепоту лица Твога?
Ето, то је рај! Рај није ништа друго него кад неко непрестано гледа лице Божје. Та стварност је узвишенија од цвећа, егзотичних птица, потока који жуборе, ружа и свих овоземаљских лепота, узвишенија од свих наших малих љубави.
Када љубиш Христа, ма колико да си духовно слаб и свестан својих слабости, ипак са извесношћу осећаш и знаш да си превазишао смрт јер се налазиш у заједници љубави Христове. За све ово и ја се борим и трудим – али нека ми је Господ милостив! Овим темама, уистину, заокупљен сам дан и ноћ. Тако бива када заволиш Христа - желиш да страдаш за Њега.
Помолимо се Господу Богу да нас удостоји да угледамо лице Његово већ овде на земљи!
Христос је наш пријатељ
Христа треба да осећамо као свог пријатеља. Он и јесте наш пријатељ. У то нас и Сам уверава када каже: „Ви сте моји пријатељи" (Јов. 15, 14). Гледајмо на Њега као на пријатеља и приступајмо Му као пријатељу. Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему не са страхом да ће нас казнити него са поуздањем које нам да је осећање да у Њему имамо пријатеља. рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби.
Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: ,,Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Римљ. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати.
Јеванђеље нам, додуше, каже, служећи се символичким речима, да ће се неправедник наћи онде где је „плач и шкргут зуба" (Мат. 8, 12 и 13, 42), јер то и јесте тако кад је човек далеко од Бога. И међу Оцима Цркве, који су били подвижници и учитељи духовног трезвења, има много оних који говоре о страху од смрти и пакла. Они кажу: Имај у себи непрекидно сећање на смрт. Ове речи, ако их не испитамо у дубину, стварају у нама страх од пакла, страх од казне. Покушавајући да избегне грех, човек се препушта оваквим мислима, чија је последица да му душом загосподари страх од смрти, пакла и ђавола.
Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је, рекосмо, почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством.
Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност него страх. Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему - у томе баш и нема неке вредности.
Кренемо ли даље, откривамо да нам и Јеванђеље ставља до знања да Христос јесте радост и истина, да Христос јесте рај. Како оно каже јеванђелист Јован? Ã¢â‚¬Å¾У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави" (1. Јов. 4, 18). Трудећи се у страху Божјем на путу спасења, улазимо постепено у љубав Божју. Тада нестаје пакао, нестаје страх, нестаје смрт. Занима нас само љубав Божја. Све чинимо за ту љубав - као женик за невесту.
Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако – послушност, смиреност, мир у души.
Хрисшос је Женик душе
Из оваквог обожавања Христа и молитвеног служења Њему настала је Песма над песмама премудрог Соломона. Та књига негује божанствену чежњу, божанствену љубав, обожавање и бдење у односу на небеског Женика. Како су само лепе њене речи, љубавне, препуне љубави, безгрешне страсти, божанске љубави! Изгледају нам као људске, а заправо су божанске речи. Ја сам рањена Твојом љубављу. Каже се у једном тропару. Ове речи значе: Патим, трпим. Тебе иште душа моја. Жуди за Тобом, Који си Светлост, Живот, Бог, Господ мој и Бог мој.
Превасходно у Песми над песмама видимо Христа као Женика. Христос је Женик наше душе. Наша душа, невеста Његова, иде за Њим у свему. Она Га прати и на мучеништво, и на Голготу, и на Распеће, али и у Васкрсење. Када доспемо до такве љубави, онда ће Христос сићи у нас и Собом испунити нашу душу.
Стално гледајте увис, ка Христу. Зближавајте се са Христом до присности. Радите са Христом, живите са Христом, дишите са Христом, трпите са Христом, радујте се са Христом. Нека вам је Христос све и сва. Ваша душа нека тражи и нека довикује свога Женика. За Тобом, Жениче мој, жудим... Христос је Женик, Христос је Отац, Христос је све и сва. Нема ничег узвишенијег у нашем животу од тога да љубимо Христа. Све што желимо, у Христу је. Христос је све и сва. У Њему је сва радост, свеколика усхићеност, сав рајски живот. Поседујемо све што је велико и дивно када Христа имамо у себи. Душа која свецело љуби Христа, свагда је радосна и срећна ма колико је њена љубав стајала напора и жртава.
Нико не може порећи истину да пуноћа свега јесте Христос. Они који ову истину поричу душевно су болесни, поседнути су злим духом. Они поричу оно што им недостаје. Стога ђаво затиче њихову душу празном и улази у њих. Као што дете, лишено у свом животу оца и мајке, духовно бива дубоко рањено, тако - и још много више  бива рањен и човек лишен Христа и Пресвете Богородице. У Песми над песмама невеста говори о Женику Христу овако: „Ја спавам, а срце моје бди."
Невеста бди и сања о свом Женику. И када спава, душа јој је окренута ка Њему. Тиме она изражава своју љубав и своју потпуну преданост Њему. Он јој је стално у уму и у срцу, чак и за време сна. Она Га обожава. Разумете ли шта кажем? Богу треба служити свом душом и свим срцем. Шта то значи? Ево шта: једино о чему мислите нека вам буде Бог, али не попут других мисли. Појам о Њему треба да буде друкчији. То је једна врста обожавања или култа у односу на Христа. То је мисао која привлачи и пружа радост. Није то нешто што се дешава принудно, као кулук; напротив, ви осећате задовољство и духовно уживање. Није то као када дете безвољно спрема лекцију да би пошло у школу. Пре је то као љубав између два људска бића, али много узвишенија, духовна.
Ã¢â‚¬Å¾И као што жена породиља, кад јој дође час да роди, виче у болу своме, тако и ми према Љубљеноме Твоме ради страха Твојега, Господе, зачесмо и бол осетисмо и родисмо (ср. Ис. 26, 17- 18)."
Тако, дакле, и наша душа ниче ка Богу услед бола који осећа док трага за Њим. Притом она улаже известан напор и труд. Шта овде означава труд и плач породиље? Нису ли то напор и бол које осећамо док се у нама не настани Христос? То је највећи бол. Какав је то бол знају само они који су га осетили. То је мучење неподносиво...
Ко хоће да буде хришћанин, треба најпре да постане песник
Душа хришћанина треба да је истанчана, да је осетљива и осећајна, да лети, вазда да лети, да живи у „сновима". Да лети у бескрај, међу звезде, до величанства Божјег, у тишину.
Ко хоће да буде хришћанин, треба најпре да постане песник. То је то! Треба да саосећаш, да волиш и да саосећаш. Да саосећаш са оним кога волиш. Љубав се труди за љубљену личност. По сву ноћ трчи, бди, све док не окрвави ноге, само да би се сусрела са љубљеном личношћу. Подноси жртве. Ништа не узима у обзир, ни претње ни тешкоће, а све у име љубави. Љубав према Христу је нешто сасвим друго, бесконачно узвишеније.
Када кажемо љубав, није ту реч о врлинама које ћемо стећи него о срцу које љуби Христа и ближње. Све усмеравајмо у том правцу. Гледајући мајку са детенцетом у наручју, зар не видимо како га љуби и како је њена душа испуњена чежњом? Зар не видимо како јој блиста лице док у наручју држи свог анђелчића? Човек Божји све то види. То на њега оставља утисак и он, духовно жедан, каже: камо среће да и ја осећам такну чежњу за Богом својим, за Христом својим, за Пресветом Богородицом, за светим угодницима Божјим! Јесте, тако треба да заволимо Христа Бога. Желиш, хоћеш и задобијаш благодаћу Божјом.
Да ли ми, међутим, имамо у себи пламен љубави према Христу? Када смо преморени, да ли хитамо да се одморимо у молитви Љубљеноме или Му се молимо као од беде, уз речи: о, сад још морам да завршим и молитву и молитвено правило?... Шта нам то недостаје и зашто се тако осећамо? Недостаје нам божанствена љубав. Таква, изнуђена молитва нема вредности. Може бити, штавише, да нам наноси и зло.
Ако се душа узалуд намучи и постане недостојна љубави Христове, Христос прекида односе са њом, јер Христос не жели у својој близини „грубе" душе. Душа треба опет да дође к себи. Да поново постане достојна Христа. Да се покаје до „седамдесет и седам пута" (Мат. 18, 22). Истинско покајање донеће јој освећење. Немој да говориш: године су ми прошле узалуд, нисам достојан, и слично. Уместо тога, можеш да говориш овако: и ја се сећам оних празних бесплодних дана када још нисам живео за Бога...
Па и у мом животу било је ту и тамо празних дана. Било ми је дванаест година када сам стигао на Свету Гору. Па зар нису то биле неке године? Био сам, наравно, дете, малишан, али ипак сам дванаест година проживео далеко од Бога. Тако много година!... Чујте шта каже Игнатије Брјанчанинов у својој књизи Сине мој, дај ми срце твоје: „Ниједан труд, ни телесни ни духовни, у којем нема бола или напора, никада не доноси плод ономе ко се труди, јер се Царство Небеско силом осваја и подвижници га освајају, при чему се силом назива телесни подвиг у свему."
Када љубиш Христа, улажеш напор, али благословени напор. Подносиш труд, али са радошћу. Правиш метаније, молиш се, али зато што је све то твоја најдубља жеља, божанствена жеља и чежња. То је труд, и жудња, и љубав; чежња, и радост, и весеље, и љубав. Метаније, бдење, пост - све је то труд и напор ради Љубљенога. Напор је да живиш Христом. Само, тај труд се не улаже принудно; трудиш се, али без негодовања. Што год радиш принудно, на силу, ствара велико зло у твоме бићу и у твоме делању. Грч принуде и наметнутог подвига ствара отпор. Труд Христа ради и истинска чежња јесу љубав Христова, јесу жртва, јесу предавање себе. То је осећао и цар Давид док је певао: „Жедни и топи се душа моја за дворима Господњим" (Пс. 83, 3 ). Жуди, чезне и топи се душа моја од љубави Божје. Ови Давидови стихови слажу се са стиховима песника Веритиса који ми се свиђају:
Ã¢â‚¬Å¾У друштву са Христом да живим зажелех жарко, све док не дође и последњи трен да душу предам."
Потребна је пажња и усрдност да би човек схватио оно што проучава и да би то упио у себе. То је труд који ће човек уложити. Умиљење, топлину срца, благодатне сузе, стећи ће потом без посебног труда. Све то следи, то су дарови Божји. Да ли је у једној љубавној вези потребан напор и самоприморавање? Када схваташ смисао тропара, богослужбених канона и Светога Писма, бићеш привучен Христу радујући се, ући ћеш у истину радујући се: „Дао си весеље у срцу моме" ( Пс. 4, 8 ). Тако спонтано, без проливања крви, доспеваш до умиљења. Јесте ли ме разумели?
Ја убоги желим да слушам речи Отаца, речи подвижника, речи Старога и Новога Завета. Њима желим да се наслађујем. Оне негују божанствену љубав. Њих желим и око њих се трудим. Али не могу довољно. Разболео сам се, па ми је „дух срчан, али је тело слабо" (Мат. 26, 41). Не могу да вршим метаније. Ништа не могу. Желим, чезнем и волим да будем на Светој Гори и да вршим метаније, да се молим, да вршим богослужења и да сам у друштву још једнога подвижника. Боље је да се подвизавају двојица заједно него један сам. То нам је рекао и Сам Господ Христос: „...Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима" (Мат. 18, 20).
Смирење и несебичносш у служењу Богу
Христос долази пред врата наше душе и куца на њих да Му отворимо, али не улази без нашег пристанка. Он не жели да укине слободу коју нам је Сам дао. То потврђују Његове речи записане у Откривењу: „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном" (Откр. 3, 20). Христос је учтив. Стоји напољу, пред вратима наше душе, и тихо куца. Ако Му отворимо, ући ће у нас и даће нам све; даће нам Самога Себе, тајно, тихо.
Христа не можемо упознати ако пре тога Он не упозна нас. Не умем да вам тачно објасним зашто је то тако. То је тајна. Чујте шта каже апостол Павле: „А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога, како се опет враћате на слабе и бедне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете?" (Гал. 4, 9). Исто тако, ме можемо да Га заволимо ако Он не заволи нас. Христос нас неће заволети ако нисмо достојни да нас заволи. Да би нас заволео, треба да пронађе у нама нешто посебно. Желиш, тражиш, трудиш се, молиш, али ништа не добијаш. Припремаш се да стекнеш све оно што Христос жели, да би у тебе ушла божанска благодат, али она не може да уђе кад не постоји оно што човек треба да има у себи. Шта је то? То је смирење. Ако нема смирења, не можемо да заволимо Христа. Смирење и несебичност морају се налазити у служењу Богу. „А ти када чиниш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја" (Мат. 6, 3).
Старајте се да вас нико не види и да нико не примећује оно што чините када приносите своје служење и своју молитву Божанству. Све чините тајно и скривено, као што то чине подвижници. Сећате ли се шта сам вам једанпут рекао о малом славују? Он пева у шуми, у тишини. Можеш ли рећи да га неко слуша или хвали? Нико. Али како је лепо његово певање усред пустог места! Да ли сте икада видели како се надима његово малено грло? Исто то дешава се са човеком који заволи Христа свим срцем. Пошто је заволео Христа, и његово се грло надима од песме Христу и суши му се језик од силине љубави у његовој песми. Такав човек уме да се затвори у неку пећину или у неку клисуру и да, у тајности, живи за Бога уздисајима неисказаним. То је знак да он живи Богом у којем све живи и креће се.
Е, када доспеш до таквога смирења и приволиш благодат Божју да се настани у теби, тада си стекао све. Кад имаш смирење, када си сужањ Божји (у добром смислу те речи), то јест када си сасуд божанске благодати, тада можеш, заједно са апостолом Павлом, да кажеш: А живим - не више ја, него живи у мени Христос. Веома је лако то остварити, то јест творити оно што Бог од нас жели. Није то просто-напросто лако, него заиста веома лако. Довољно је да се отворимо према Богу. Када се отворимо да бисмо примили у себе Божанство, онда постајемо достојни Бога, да би Христос ушао у нас. А ако уђе у нас, Христос нам дарује слободу. Но, где наћи речи прикладне за ове тајне!... Сва је тајна, ипак, у љубави, у најдубљој љубави према Христу. Та љубав значи предати се духовном свету. Онда човек више не осећа ни самоћу, ни било шта друго. Живи у другом свету, живи онде где се душа радује и весели, и где се никада не може заситити.
Црква је рај на земљи
Служећи Богу, живиш у рају. Ако упознаш и заволиш Христа, живиш у рају. Христос је рај. Рај почиње овде. Црква је рај на земљи. Веома сличан - штавише исти - са оним на небесима. Исти рај који се налази на небу налази се и овде на земљи. Овде су све душе једно, као што су у Светој Тројици три божанска Лица, али међусобно сједињена тако да чине једно Биће.
Наше главно старање јесте да се посветимо Христу, односно да се сјединимо са Црквом. Ако уђемо у љубав Божју, улазимо у Цркву. Ако не уђемо у Цркву, ако не постанемо једно са овдашњом земаљском Црквом, онда постоји бојазан да ћемо изгубити и ону небеску. А кад кажемо небеску, не треба мислити да ћемо у будућем животу наићи на вртове пуне цвећа, на брда, реке и птице. Нема тамо овоземаљских лепота. Тамо постоји нешто друго, нешто веома узвишено. Али да бисмо доспели до тог другог, треба претходно да прођемо кроз све ово овде, да прођемо кроз земаљске слике и лепоте.
Ко живи Христом, постаје једно са Њим и са Црквом Његовом. Живи ван себе од усхићења. Такав живот се разликује од живота других људи. Такав живот јесте радост и весеље, узлет у небеске висине. То је живот Цркве, живот Јеванђеља. То је Царство Божје, Царство Божје у нама (ср. Лук. 17, 21). У нас се усељава Христос, а ми почињемо да обитавамо у Њему. Де-шава се нешто слично ономе што се дешава комаду гвожђа. Кад га ставимо у ватру, оно постаје огањ и светлост; али чим га извадимо из ватре, опет је обично, тамно гвожђе; опет је мрак.
У Цркви долази до божанственог сједињења Бога и људи. Када смо са Христом, ми смо у светлости онда нема таме. Светлост, међутим, не траје стално; њено присуство зависи од нас. Дешава нам се исто што и гвожђу које потамни чим се нађе изван ватре. Мрак и светлост не иду заједно. Никада не можемо имати истовремено мрак и светлост. Или светлост или мрак! Кад упалиш светлост, нестаје мрак.
Љубављу према брату негује се и усавршава љубав према Богу
Једно се тражи у нашем животу - љубав, служење Христу и љубав према нашим ближњима. Треба сви да будемо једно, са Христом као Главом. Само тако ћемо стећи благодат, небо, вечни живот.
Љубављу према брату негује се и усавршава љубав према Богу. Срећни смо када све људе заволимо у тајности. Тада осећамо да нас сви воле. Нико не може стићи до Бога ако не пређе пут који води преко људи. „Јер ко не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видео?" (I Јов. 4, 20). Волимо људе, жртвујмо се несебично за све, не тражећи да нам се узврати. Када тако чини, човек се уравнотежује. Љубав која тражи да јој се за њу узврати, уствари је себична. То није права, чиста, савршена љубав.
Трудите се да волите и сажаљевате све људе. Ã¢â‚¬Å¾И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тело Христово и удови понаособ" (I Кор. 12, 26-27). Ето шта је Црква - да ја, ти, он и онај други, сви осећамо да смо удови Христови, да смо једно. Самољубље је егоизам. Немојмо тражити: дај да ја будем исправан, дај да ја одем у рај - него гледајмо да осећамо љубав према свима. Разумете ли ме? У томе се састоји смирење.
Тако, дакле, ако живимо сједињени једни са другима, бићемо блажени, живећемо у рају. Сваки човек, сваки наш ближњи, јесте тело од нашега тела (ср. Еф. 5, 30). Да ли онда могу да будем равнодушан према ближњем, да ли могу да га жалостим, да ли могу да га мрзим? Ово је највећа тајна наше Цркве - да будемо сви једно у Богу. Ако тако чинимо, постајемо Његови. Не постоји ништа боље од овога јединства. То и јесте Црква. То је рај. Прочитајмо првосвештеничку молитву Господа Христа записану код јеванђелиста Јована. Обратите пажњу на ове стихове: „…Да буду једно као ми... Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду... као што смо ми једно... да буду усавршени у једно, и да позна свет да си ме ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш. Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја" (Јов. 17, 11 и 21-24).
Видите ли? Он упорно понавља реч јединство. Наглашава јединство. Будимо сви једно, једно Тело чија је Глава Христос, као што је Христос једно са Оцем и Духом. У томе се крије највећа дубина тајне наше Цркве. Ниједна религија не тврди нешто слично. Нико од нас не тражи нешто тако истанчано као што тражи Христос, а Он тражи да сви будемо једно са Њим. У томе се састоји пуноћа: у јединству, у љубави која је љубав у Христу. Тамо нема места ни за какав расцеп, ни за какав страх. Ту нема ни смрти, ни ђавола, ни пакла. Ту је само љубав, радост, мир, служење Богу. И ти можеш доспети дотле да понављаш за апостолом Павлом: „А живим - не више ја, него живи у мени Христос" (Гал. 2, 20).
Веома лако можемо да доспемо до ове тачке. Потребна је добра воља, а Бог је спреман да уђе у нас. Он куца на врата и све чини новим, као што се каже у Откривењу Јовановом (ср. Откр. 3, 20 и 21, 5). Наша мисао се преображава, ослобађа се злобе, постаје боља, светија, окретнија. Ако, међутим, не отворимо врата свога бића Ономе Који куца, ако у нама нема онога што Он жели да у нама нађе, ако нисмо Њега достојни, онда Он и не улази у наше срце. А да бисмо били достојни Њега, треба да умремо по старом човеку, како никада више не бисмо умрли. Тада ћемо живети у Христу, утеловљени у читаво Тело Цркве. Тако ће доћи на нас божанска благодат. А чим дође благодат, она ће нам дати све.
Некада давно видео сам у Светој Гори нешто што ми се особито свидело. У једном чамцу на мору, монаси су држали у рукама разне свештене предмете. Сваки од њих потицао је са другог места, но сви су говорили: „Ово је наше", а нико није говорио: „Ово је моје."
Несебично дарујемо своју љубав свима
Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нашу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена, - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа. Зар то није дивно?
Несебично дарујмо своју љубав свима, ни најмање не гледајући на њихово држање према нама. Кад у нас уђе благодат Божја, више се нећемо занимати за то да ли нас други воле или не воле, или да ли нам се обраћају са добротом или без ње. Осећаћемо потребу да ми волимо све. Егоизам је када хоћемо да нам се други обраћају са добротом. Нека нас не жалости супротна појава! Препустимо другима да нам се обраћају онако како сами осећају. Немојмо да просјачимо љубав.
Наше стремљење нека буде да волимо друге и да се свом душом молимо за њих. Тада ћемо запазити да нас сви воле иако ми сами не показујемо тежњу ка томе, иако, другим речима, уопште не просјачимо да нам уделе своју љубав. Други ће нас волети слободно и искрено, из дубине свога срца, а да их ми на то не присиљавамо. Када волимо без тежње да нас воле, сви ће се сабрати око нас као пчеле. То важи за све нас.
Ако ти брат твој досађује и замара те, помисли у себи: сад ме боли моје око, моја рука, моја нога; морам да је негујем свом својом љубављу (ср. I Кор. 12, 21). Али немојте да размишљате нити о томе да ћемо бити награђени за наша тобожња добра дела нити пак о томе да ћемо бити кажњени за зла која смо учинили. Долазиш до познања истине када волиш љубављу Христовом. Тада не тражиш да те воле; то је зло. Ти волиш, ти дајеш своју љубав; то је исправно. Од нас зависи да ли ћемо се спасти. Бог жели наше спасење. Тако се и каже у Светоме Писму: „...Хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине" (I Тим. 2, 4).
Никоме ништа нисмо дужни осим да волимо једни друге
Када нам се било како нанесе неправда, - клеветама, увредама или нечим другим, - треба да мислимо да иза ње стоји наш брат кога је обузео противник ђаво. Он је пао као жртва нечастивог противника. Стога треба да га жалимо и да се молимо Богу да се смилује и на нас и на њега, па ће Бог помоћи и једном и другом. Ако се пак разгневимо на њега, онда ће противник скочити са њега на нас, па ће се поигравати обојицом. Ко осуђује друге, не љуби Христа. За то је крив егоизам. Од њега полази осуђивање. Навешћу вам један мали пример.
Претпоставимо да се неки човек налази сам самцит у пустињи. Никог другог нема. Он изненада чује издалека нечији плач и повике. Прилази и суочава се са страшним призором: тигар је зграбио једног човека и почео бесно да га растрже. Он у очајању зове у помоћ. Још који минут, па ће бити растргнут. Човек посматра и пита се шта да ради како би помогао другом човеку. Да му притрчи? Само како? То је немогуће. Да почне да виче? Али кога да зове? Нигде никог у близини нема. Можда да узме камен, па да га баци на човека, да га дотуче и тако му прекрати муке? Не, нипошто, рећи ћемо.
Но могуће је да се управо то деси када не схватамо да је нашег ближњег, који се према нама ружно понаша, зграбио духовни тигар, ђаво. Нашој пажњи измиче да када се и ми према њему односимо без љубави, то је исто као да бацамо камење на његове ране, наносимо му велико зло, а „тигар" скаче на нас, те и ми почињемо да чинимо што и наш ближњи, па и горе. Где је тада, дакле, љубав коју осећамо према нашем ближњем и, још више, према Богу?
Злобу другог човека треба да осећамо као болест која њега мучи, од које он пати и од које не може да се избави. Стога гледајмо на своју браћу са саосећањем и понашајмо се према њима учтиво и благородно, изговарајући у себи са простотом срца молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме", како би божанска благодат ојачала нашу душу да не бисмо никог осуђивали. У нашим очима сви треба да буду свети. Сви ми носимо у себи истог старог човека. Ближњи, ма какав да је, јесте тело од нашега тела, јесте наш брат, а ми никоме нисмо ништа дужни осим да љубимо једни друге, по апостолу Павлу ( Римљ. 13, 8 ). Никада не можемо оптуживати друге „ јер нико никад не омрзну на своје тело" (Еф. 5, 29).
Кад неко има неку страст, покушајмо да према њему упутимо зраке љубави и милосрђа како би се он лечио и ослобађао. То се остварује само благодаћу Божјом. Мислите о томе како он пати више од вас. Кад неко скриви нешто у општежићу, немојмо му говорити да је скривио. Понашајмо се према њему пажљиво, са поштовањем и молитвено. Трудимо се да ми сами не чинимо зло. Кад нам брат противречи, а ми отрпимо, то нам се рачуна у мучеништво. Прихватајмо то са радошћу.
Хришћанин је благородан и учтив. Прихватајмо увреде које нам се наносе. Кад у нас уђе добро, што ће рећи љубав, онда заборављамо зло које су нам други нанели. У томе се крије тајна. Када зло долази издалека, не можете га избећи. Велика вештина, међутим, састоји се у томе да зло презрете. Благодаћу Божјом ви ћете га увиђати, али оно неће утицати на вас јер ћете бити пуни благодати.
У Духу Божјем све је другачије. Живећи у Духу Божјем, човек код других све оправдава, све! Шта оно рекосмо? Христос даје дажд праведнима и неправеднима (ср. Мат. 5, 45). Ја себе сматрам кривим чак и да ми ти кажеш да је крив тај и тај или та и та. На крају крајева, у нечему си и ти крив, а открићеш у чему када ти то кажем. Треба да стекнете ово расуђивање у свом животу. У сваку ствар се удубљујте и ништа не посматрајте површно. Ако се не приближимо Христу и ако нисмо стрпљиви и трпељиви кад на правди Бога страдамо, стално ћемо се мучити. Тајна је у томе да се са разним приликама и неприликама треба суочавати на духован начин. Нешто слично пише свети Симеон Нови Богослов: Дужни смо да све верне видимо као једнога човека и да у себи мислимо да је у свакоме од њих Христос. Према свакоме треба да осећамо такву љубав да будемо спремни да, њега ради, жртвујемо и свој живот. Јер, дужни смо не само да ниједнога човека не називамо злим него и да га не сматрамо за злога. Дужни смо да све људе видимо као добре. И кад видиш неког брата којег узнемиравају страсти, немој га омрзнути. Омрзни страсти које га нападају. Па и ако видиш да га тиранишу нечисте жеље и навике, стечене од претходних греха, још више се сажали на њега да не би случајно и ти био искушан таквим кушањем, пошто си од грађе која се лако од добра окреће на зло. "
Љубав према брату припрема те да више заволиш Бога. Тајна љубави према Богу јесте, дакле, љубав према брату.
„Јер ако не волиш брата којега видиш, како је могуће да волиш Бога којега не видиш?" ( I Јов. 4, 20).
Трудимо се да одашиљемо из себе своје добро расположење
Имајмо у себи љубав, кротост, мир. Тиме помажемо своме ближњем кад њиме овлада зло. Пример тајанствено зрачи не само кад је други присутан него и кад није присутан. Трудимо се да одашиљемо из себе своје добро расположење. Чак и ако само речју описујемо нечији живот који не одобравамо, тај човек то разуме и тиме га одбијамо од себе. За разлику од тога, ако смо милостиви и праштамо му, утичемо на њега као што утиче и зло, иако нас он не види.
Не гневимо се на оне који хуле и псују, на противнике Божје, гонитеље хришћана и друге такве људе. Гнев је зло. Треба да мрзимо њихове речи, њихову злоћу, али човека који те речи изговара не треба да мрзимо нити да се гневимо на њега. Напротив, треба да се молимо за њега. Хришћанин има у себи љубав и племенитост и понаша се на одговарајући начин.
Као што подвижник, без обзира на то што га нико не види, пружа корист свету, - јер таласи његове молитве утичу на друге људе и он преноси Духа Светога на свет, - тако и ви ширите око себе љубав, не очекујући да вам неко за њу узврати. Понашајте се са љубављу, трпељиво, са осмехом...
Љубав треба да буде савршена. Само љубав Божја јесте савршена љубав. Оној личности која нас замара и причињава нам тешкоће љубав треба поклањати на пажљив, нежан и ненаметљив начин, тако да та личност не схвати да ми улажемо напор да је заволимо. Стога немојмо много испољавати своја осећања, јер тиме изазивамо отпор код таквог ближњег. Ћутање спасава од свих зала. Уздржљивост језика - то је велика ствар. Ћутање на тајанствен начин зрачи у правцу ближњега. Испричаћу вам једну малу повест о томе.
Извесна монахиња, присталица реда и поретка, рече неком приликом своме старцу са негодовањем:
- Та и та сестра нам ствара неред у манастиру својим неумесним поступцима и тешким карактером. Не можемо више да је подносимо.
А старац јој одговори:
- Ти си гора од ње.
Монахиња је у почетку на ове речи реаговала оштро и изненађено, али касније, саслушавши старчева објашњења, схватила је њихов смисао и била веома задовољна. Старац јој је, уствари, рекао следеће:
- Ту сестру је савладао зли дух, па се она понаша ружно. Али он је овладао и тобом која си наводно у бољем духовном стању, па се сада поиграва обема. Сестра доспева у такво стање против своје воље, али и ти, својом реакцијом и недостатком љубави, чиниш исто. На тај начин, њој не пружаш никакву корист, а сама трпиш духовну штету.
Ћутањем, трпељивошћу и молитвом тајно пружамо корист другима
Кад видимо да наши ближњи не љубе Бога, тугујемо због тога. Али туговањем не постижемо апсолутно ништа, као ни саветима и опоменама. Ни једно ни друго није исправан начин поступања. Постоји једна тајна. Ако је схватимо, помоћи ћемо ближњем. Тајна је у нашој молитви, у нашој преданости Богу, како би деловала благодат Његова. Својом љубављу, чежњом за Богом и љубављу према Њему, привући ћемо благодат како би се она излила на наше ближње, духовно их пробудила и побудила на љубав према Богу. Или, боље речено, Бог ће послати Своју љубав да нас пробуди све. Оно што ми не можемо - учиниће Његова благодат. Својом молитвом допринећемо да сви постанемо достојни љубави Божје.
Знајте још нешто: напаћене и намучене душе које страдају због својих страсти веома су способне да задобију љубав и благодат Божју. Такви људи постају свети, а ми их често осуђујемо. Сетите се шта оно каже свети апостол Павле: „... А где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат" (Римљ. 5, 20). Када се сетите ових речи, осетићете да су такви људи достојнији и од вас и од мене. Ми видимо да су они слаби, али када се отворе за Бога, они онда постају свецело љубав и жудња за Богом. Мада су били навикли на другачији начин живота, касније се свом снагом своје душе предају Христу и постају огањ љубави Христове. Тако дејствује чудо Божје у душама које иначе називају „одбаченим".
Немојмо се обесхрабривати, нити журити са закључцима, нити судити о стварима површно и споља. Ако угледате, например, неку обнажену или непристојно одевену жену, не задржавајте се на спољашњости него се загледајте у дубину њене душе. Можда је она веома добра душа, која се одликује егзистенцијалним трагањима, а испољава их преко свог спољашњег изгледа. Носи у себи динамизам, што ће рећи снагу пројекције, тојест жели да привуче погледе других, али је из незнања изокренула ствари. Замислите да она позна Христа! У том случају, она ће поверовати и сав тај њен порив ће се окренути ка Христу. Она ће учинити све да привуче благодат Божју. Постаће света.
Наше упорно настојање да други треба да постану свети јесте један вид пројекције нас самих. Уствари, ми желимо да постанемо свети, па како нисмо у стању да то постигнемо, захтевамо то од других и инсистирамо на томе. Притом се, губећи из вида чињеницу да се све исправља молитвом, често жалостимо, негодујемо и осуђујемо.
Често својом претераном забринутошћу, страховима и рђавим душевним стањем наносимо зло другима, иако то не желимо, па чак и не запажамо. То важи и када друго људско биће веома много волимо, као што, примера ради, мајка воли своје дете. Мајка преноси на дете сав свој немир, своју претерану бригу за његов живот, његово здравље и његов напредак, чак ни када му ништа не говори, чак ни кад ни најмање не испољава шта осећа у себи. Ова љубав, што ће рећи природна љубав, понекад уме да буде штетна. То се, међутим, не дешава са љубављу Христовом, која је спојена са молитвом и светошћу живота. Таква љубав човека чини светим и умирује га, јер Бог је Љубав.
Љубав је добра и права само као љубав у Христу. Да би био од користи другима, треба да живиш у љубави Божјој; иначе нећеш моћи да будеш од користи своме ближњему. Не треба да присиљаваш ближњега у име љубави. Доћи ће његов час, наступиће прави тренутак. С твоје стране, довољно је што се молиш за њега. Ћутањем, трпељивошћу и, првенствено, молитвом тајно пружамо корист другоме. Благодат Божја очишћује његов хоризонт и уверава га у љубав Божју. Ово је осетљив моменат. Ако наш ближњи прихвати истину да Бог јесте Љубав, тада ће га озарити изобилна светлост, какву никада пре није доживео. Наћи ће своје спасење.
Најбољи мисионарски рад остварује се помоћу примера и наше љубави и благости
Будимо ревнитељи! Ревнитељ - или зилот - јесте онај ко свом душом љуби Христа и у име Његово служи човеку. Љубав према Богу и љубав према људима јесте нераздвојан пар: света страст, духовна жудња, сузе, умиљење, али не смишљено него све од срца.
Фанатизам нема везе са Христом. Буди истински хришћанин! Тада никога нећеш погрешно разумети него ће твоја љубав све покривати. И према иноверном буди хришћанин. То значи: поштуј га на учтив и племенит начин, не обазирући се на његову религију. Можеш се наћи при руци муслиману у невољи, разговарати и дружити се с њим. Треба да поштујеш туђу слободу. Као што Христос стоји пред вратима и куца, али их не отвара силом него чека да га душа човекова сама слободно прими, тако и ми треба да се односимо према свакој људској души.
У мисионарској делатности треба примењивати истанчане методе како би друге душе примиле оно што им нудимо - речи или књиге - без рђавих реакција. Још нешто: што мање речи. Речи парају уши, а често и нервирају људе. Одјек, напротив, налазе молитва и живот. Живот усхићује, препорађа и преображава, док речи остају бесплодне. Најбољи мисионарски рад остварује се нашим добрим примером, љубављу и благошћу. Чујте пример који то илуструје!
У једној прилици извесни свештеник је отишао да чује неко предавање за образоване људе. На то предавање повео га је са собом његов брат од стрица. Предавач је изговорио много штошта, развијајући неку марксистичку тему. Слушаоци су били одушевљени, те су излагање на крају пропратили аплаузом. Налазећи се још увек за говорницом, говорник примети свештеника, па ће рећи:
- Како видим, на нашем предавању је присутан и један поп. Ако може, молио бих га да нам каже нешто на ову тему са религијског и философског становишта.
Он је то казао иронично, са намером да унизи свештеника и подсмехне се Цркви. Свештеник устаде и рече отприлике ово:
Шта да ти кажем, дете моје? Не знам ја ништа о свему томе, али сам понешто чуо. Тај и тај мудрац каже овако и овако на тој и тој страни, тај и тај вели онако на тој и тој страни. Трећи каже ово на тој и тој страни. Четврти... и даље редом. Исто тако, Мојсије каже ово на тој и тој страни, Исаија оно на тој и тој страни, па онда Давид, па Христос.
Наставио је цитирајући ово место из посланице апостола Павла: „Где је мудрац? Где књижевник? Где препирач овога века? Зар не претвори Бог мудрост овога века у лудост? ...Него што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами мудре... да се не похвали ниједно тело пред Богом" (I Кор. 1, 20, 27 и 29).
„Мудрац" предавач остаде затворених уста. Важно је притом напоменути да је свештеник говорио са благошћу и без егоизма. То је био један владика Цариградске Патријаршије. Завршивши свој говор, закључио је:
Ја не знам ништа, судите шта је исправно.
На крају, предавач посрамљен изјави:
- Врло добро је говорио поп. Он је побио све што сам ја рекао.
Веома је важна образованост и обавештеност када је спојена са благошћу, добротом и љубављу. То важи за све случајеве. Говорите када сте упућени у неку тему. Ако немате одговарајућих стручних знања, говорите својим примером.
У дискусијама треба да изнесете само мало речи о религији и победићете. Оставите онога ко је другачијег мишљења да се искали, да прича, да прича... Ви се потрудите да он осети да има посла са мирним, сталоженим човеком. Постарајте се да утичете добротом и молитвом. А кад узмете реч, говорите мало. Ништа нећете учинити ако будете говорили са жестином. Ако саговорнику, примера ради, кажете: изрекао си лаж! - шта ће произићи из тога? Ви сте као овце међу вуковима (ср. Мат. 10, 16). Шта треба да радите? Споља будите хладнокрвни, али у себи се молите. Будите спремни, упућени у проблематику; говорите са смелошћу, али и са светошћу, благошћу и молитвено. Али да бисте све ово чинили, треба да постанете свети.
Љубав је изнад свега
Љубав према Христу нема граница. То важи и за љубав према ближњему. Она треба да се распростире до краја земље, да обухвата све људе, свуда. Ја сам својевремено желео да одем на Крит, у Матала, и да онде живим заједно са хипицима, наравно без греха, како бих им показао љубав Христову, да виде њену величину и да, можда, увиде да она може да их преиначи и преобрази. Љубав је изнад свега. Навешћу вам пример.
Био једном један подвижник и имао два послушника. Веома се трудио да им пружи духовну корист и да им помогне да буду добри. У себи се, међутим, бринуо да ли они заиста напредују у духовном животу и да ли су спремни за Царство Божје. Ишчекивао је да му Бог пошаље неки знак о томе, али никаквог одговора одозго није било. Једнога дана требало је да буде свеноћно бдење у цркви неког другог скита, удаљеног много сати хода од њиховог скита. Требало је итекако пешачити кроз пустињу да би се стигло онамо. Пошаље он своје искушенике већ изјутра, како би рано стигли и припремили цркву, а сам старац би дошао после подне. Послушници су већ били прилично поодмакли кад изненада зачуше јауке. Имали су шта да виде - неки човек лежи тешко рањен и вапије за помоћ.
- Понесите ме, молим вас! – говорио је. – Овде је пустиња. Овде нико не пролази. Ко ће ми помоћи? Двојица сте. Подигните ме и однесите до првог села!
- Не можемо! – одговорише. – Журимо се на бдење. Добили смо заповест да припремимо све што треба за бдење.
- Понесите ме, молим вас! Ако ме овде оставите, умрећу, појешће ме дивље звери.
- Не можемо! Шта да радимо, морамо да идемо на своју дужност.
Отидоше.
После крену старац на свеноћно бдење. Ишао је истим путем. И он стиже до места на којем је лежао рањеник. Угледа га, приђе му, па ће му рећи:
- Шта ти се десило, човече Божји? Шта ти је? Откада си овде? Зар те нико није приметио?
- Прошла су јутрос два монаха. Замолио сам их да ми помогну, али су журили да стигну на бдење.
- Понећу те ја, не брини – рећи ће старац.
- Ма не можеш ти, ти си стар. Не можеш ме подићи; то је немогуће!
- Не, не брини, ја ћу те понети; не могу да те оставим.
- Али не можеш ме подићи!
- Сагнућу се, ти се држи за мене, па ћу те, мало-помало, однети до неког оближњег села. Мало данас, мало сутра, али стићи ћу.
Старац на једвите јаде понесе рањеника и поче с муком да корача по песку под теретом људског тела. Са њега је зној текао потоком. А он је у себи мислио: „Макар и три дана ходао, али ћу стићи."
Док је он тако корачао кроз пустињу, почео је да осећа да терет који носи постаје све лакши и лакши, све док у једном тренутку није осетио као да на себи не носи ништа. Он се окрете да види шта се то дешава и, на своје изненађење, виде да је на његовим леђима један анђео. Тај анђео му рече:
- Бог ме је послао да ти саопштим да твоја два послушника нису достојна Царства Божјега јер немају љубави.
vBulletin® v3.8.7, Copyright ©2000-2012, vBulletin Solutions, Inc.