Felix I
16-08-08, 18:18
О Светој Богородици и поштовању светитеља
О СВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ
Не само протестантски секташи, него уопште сви протестанти, ускраћују молитвено поштовање Светој Богородици, као и осталим светитељима. Секташи за Мајку Божју немају никакав други почасни назив осим њеног личног имена Марија. Тако кад они говоре о Мајци Божјој и називају је само Марија то у ушима нас православних звучи као омаловажавање њене свете личности. Добија се утисак да они о њој говоре као и о свакој другој Марији, некој својој комшиници или познаници. Па ипак има извесне разлике и међу њиховим ставовима према Светој Богородици.
Веровање старих анабаптиста
Они рани анабаптисти, из самог почетка реформације имали су позитивнији став према Мајци Божјој него на пример данашњи баптисти. Упоредимо ова два цитата о Св.Богородици! Први је из 16.века. Анабаптист Ридеман расправљајући о утеловљењу - тј. о ваплоћењу - Христовом каже:
"Тако ми признајемо да је Марија зачела и родила свој плод без губитка свог девичанства: да је у току и након његовог рођења била и остала исто онолико девица као и раније, тотално нетакнута: признајемо надаље да је родила Спаситеља света, утеху и наду свих верника и славу Бога Оца: није било нешто измишљено или замишљено, већ је био прави и истинити човек, који је у свим стварима (изузев греха) био искушан и испитиван, доказујући тиме да је прави човек".
Као што се види овој Ридемановој формули се са православне тачке гледишта нема шта приговорити. Она се потпуно слаже са нашом православном песмом која Богородици каже:"јаже прежде рождества дјева, и в рождествје дјева, и по рождествје паки пребивајеши дјева". Једино што недостаје баш реч Богородица.
Веровање савремених баптиста
А у наше дане баптистички проповедник Сима Ралевић пише о Богородици описујући Ефес:
"Када се долази са морске обале први објект с лева је црква посвећена Марији. Направљена је од музеја који је грађен у ИИ веку пре Христа. У четвртом веку је овде одржан концил и Марија је проглашена-Мајком Божјом! И сва празноверја о Марији, идолопоклонства, њени кипови и иконе, овде су почели. Тако је, нажалост, Марија мати Исусова, дивна и побожна Јеврејка, у модерно време и у модерном свету заменила некадашњу Дијану! Све што се некад чинило у име Дијане, данас се чини у име Марије".
Слично се о поштовању Богородице изражава и адвентистички писац Лоренцин у својој књизи "Исус Христос победитељ смрти", само што он Богородицу упоређује са Изидом. Исто то чине и многи антихришћански писци тврдећи да хришћани који поштују Богородицу заправо копирају многобошце.
Осим овог приговора, да ми православни тобож обожавамо Богородицу, секташи се радо служе аргументацијом протестантских рационалиста и антихришћанске пропаганде да је св.Богородица имала осим Христа још и друге синове и кћери из природног брака са Јосифом. За ту тврдњу се позивају на следеће цитате из Еванђеља:
а) Јосиф и Марија су били у правом природном браку, јер еванђелист каже:"А рођење Исуса Христа било је овако: кад је мајка његова Марија била заручена за Јосифа, пре но што се састаше, нађе се да је зачела од Духа Светога. Пошто је Јосиф, њен муж, био праведан и није хтео да је срамоти, намисли да је тајно napusti. Када је он то мислио, гле анђео Господњи јави му се у сну и рече: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марије жене своје, јер што се у њој зачело од Духа је Светога. Она ће родити сина и ти ћеш му дати име Исус, јер ће он спасти народ свој од грехова њихових... А кад се Јосиф пробуди од сна учини како му је наредио анђео Господњи, и узе жену своју. И не познаше је док не роди сина, и даде му име Исус"(Мт. 1,18-25).
Из ових еванђелских речи, веле секташи, види се да је Марија била жена Јосифова, а Јосиф њен муж и да до рођења Христова нису имали никаква контакта, а после Исусовог рођења живели су нормалним животом и изродили више синова и кћери. Да је тако, види се из следећег цитата.
Еванђелист Лука, описујући рођење Христово каже да је Марија родила "сина свога првенца, те га пови и метну у јасле" (Лк. 2,7). Ако јој је Исус био "првенац", значи имала је после њега и друге деце. А да је тако, доказују даље секташи, сведочи изричито еванђелист Матеј. Ево његовог сведочанства:"Дошавши (Исус) у свој завичај учаше их у њиховој синагоги, тако да су се дивили и говорили: откуда овоме ова мудрост и моћи? Није ли ово дрводељин син? Не зове ли се његова мајка Марија и његова браћа Јаков, Јосиф, Симон, Јуда? И нису ли његове сестре све код нас"(Мт. 13,54-55).
Најзад, против молитвеног поштовања Богородице сви секташи износе онај свој заједнички аргуменат: Није у Писму заповеђено никакво одавање почасти икоме осим Богу. То што православни и римокатолици одају поштовање Мајци Божјој, то секташи називају многобоштвом и идолопоклонством. То је за њих имитирање обожавања Дијане, или Изиде, или разних других богова и божица. Уосталом, реч "Богородица" не постоји у Светом Писму!
Шта каже Коран
Пре него пређемо на православно излагање постављеног питања интересантно је напоменути да Коран одаје Светој Богородици далеко више поштовања него протестантски секташи. Додуше, ни он је не назива Богородицом јер не признаје да је Исус оваплоћени Син Божји. Но, при свем том, ценећи високо Иса-Пејгамбера, то јест Исуса као пророка Алаховог, Коран указује поштовање његовој мајци. Ево тих речи Корана:"Анђели рекоше Марији: Бог те је одабрао, он те је ослободио сваке нечистоће, он те је изабрао између свијех жена овога свијета"(с.3, ајет 37). Мухамед лично сведочи да му је Алах рекао о Исусовој мајци:"Спомени се такође оне која бијаше сачувала своје дјевојаштво и у коју ми уздахнусмо један део нашег духа, ми њу и њезиног сина учинисмо знаком за цео свет"(сура 21, ајет 91).
Тако, ето кажу Мухамед и Коран! Марију је Бог одабрао између свијех жена свега свијета и очистио од сваке нечистоце. Она је сачувала своје девојаштво и Бог је њу учинио знаком за цео свет! А баптистички писац Симо Ралевић је упоређује са разблудном божицом Дијаном и мисли да јој је учинио изузетну част што ју је назвао "дивном и побожном Јеврејком"!
Православни одговор
Но, вратимо се напред изложеним цитатима и аргументима секташким! Ти аргументи изгледају на први мах врло убедљиви и беспрекорни! Тако то бива кад се Свето писмо тумачи без Светог предања, без довољно логике, а са рационалистичком основом.
Питање Јосифовог брака
Расправимо најпре питање о Јосифовом и Маријином браку. Да ли је то заиста био прави природни брак као што тврде рационалисти и секташи?
У правничком речнику постоји једна формула:"Coniugium ratum, sed non consumatum". То значи: брак уговорен, правнички прописно обављен, али фактички, конкретно органски неизвршен. Брак правденог Јосифа и свете Дјеве Марије био је баш такав брак. То Црква зна из Св.предања, а то следи и из Светог писма, иако та формула није директно и изричито споменута. Погледајмо тај проблем и са стране Јосифове и са стране Свете Дјеве Марије и са Божје стране.
Судећи по тексту Светог писма, Света Дјева Марија кад је вец била испрошена за Јосифа, дакле већ као вереница, добила је вест од ангела да ју је Бог због чистоте њене душе и срца, због њене смирености и чисте побожности и због свих моралних врлина које је имала, изабрао за средство људског спасења. Зато ју је очистио и од сенке прародитељског греха, испунио својом благодаћу и натприродним чудесним начином, како то само Он зна и разуме, учинио да она зачне Спаситеља света.
Та вест је њој могла учинити и радост, али још више страх и тегобу и збуњеност. Она, не схватајући целу ту небеску поруку, пита ангела како је то уопште могуће кад је се није дотакао никакав човек. Анђео јој одговара да је у Бога све могуће, што год каже. Она, још увек збуњена и уплашена, смерно одговара да хоће да буде слушкиња Господња и не противи се понуђеној милости Божијој, рекавши:"нека ми буде по речи твојој".
Но читав тај догађај донео је њој још како велике неприлике, нарочито кад је њена трудноћа постала приметна. Шта ће рећи свет њој, а шта она свету? Да свима познаницима исприча свој разговор са ангелом, сви ће јој се подругљиво смејати и сумњичаво вртети главом. А да ту ствар повери Јосифу, тек он неће веровати. Мислиће да је то њена смишљена прича како би прикрила свој прекршај вереничке верности. Остало јој је, дакле, само да ћути и да се узда у помоћ и милост Божију.
А Јосиф? Судећи по речима Светог писма, Јосиф је имао заиста озбиљну намеру да Марију узме за жену. Можда он није ни слутио какву је моралну чистоту и моралну висину изабрао себи за животноу сапутницу. Још мање је могао имати икаквог појма о Божјим плановима за спасење рода људског, шта то Бог смера са њиме, са његовом вереницом и са његовим браком? Зато није никакво чудо што је он заиста хтео да узме Марију за жену и што еванђеље, и чак ангео Господњи, њу назива његовом женом.
Али кад је приметио да је његова вереница у другом стању, а знајући да нису имали никаква контакта, а не знајући за разговор између Марије и анђела, он је сасвим природно помислио да га је вереница преварила. Шта сад да ради? Да је преда јавно суду, она ће страдати. У најмању руку биће тешко осрамоћена и одбачена од целог света, а према строгости закона могла би бити чак и каменована као "прељубочиница". Из њега је проговорила она природна хуманост његове душе, па зато науми да је не срамоти, него да се дискретно разиђу свако на своју страну, а она нек се после тога сналази како зна и уме.
Тако би то и било да се у целу ствар није умешао "трећи фактор", како се то често каже за дејство Божје. Бог који је веран својим обећањима, а пребогат у мудрости, пронашао је начин како да спасе Марију из мучне ситуације и како да спречи Јосифа да не поквари цео план спасења рода људског, а ипак да над Јосифом не изврши никакву принуду. Ту се заиста огледа "дубина богатства и премудрости и разума Божија" о којој говори апостол Павле (Рим. 11,33) и једна божићна црквена песма ("Веселисја Јерусалиме"). Бог шаље на сан Јосифу анђела који му објашњава шта се десило, уверавајући га у праведност и чистоту његове веренице и спасоносни циљ читавог благовештенског догађаја. Затим га наговара, и саветује, али му ничим не прети, да ипак узме "своју жену" Марију.
Јосиф, човек разуман и побожан, брзо је схватио смисао целог догађаја. видео је да је Бог његове брачне намере окренуо на сасвим другу страну. Схватио је да он "по закону" треба да буде и остане муж Маријин како би је сачувао од свих последица која би она морала да сноси ни крива ни дужна, просто због људског незнања и неверовања. И решио се да за љубав Божју, а за испуњење плана спасења људског рода, жртвује свој намеравани брак. Он је узео Марију, и пред свим земаљским законима они су постали законити муж и жена. Зато и анђео и еванђелист употребљавају та два израза "муж" за Јосифа и "жена" за Марију. Сви ће Назарећани и други Јосифови и Маријини познаници сматрати Исуса за природног и законитог Јосифовог и Маријиног сина, као што видимо из Еванђеља да су они тако и веровали и говорили (Мт. 13,55). Брак је, дакле склопљен: цониугиум ратум - дововорени брак. Нико није преварен, и нико оштећен. Ко ће као Бог!
Питање даљег брачног живота
Писац ове књиге просто дрхти и стрепи од страха пред Мајком Божјом што приморан секташком заблудом мора да пише о ономе што представља домаћу тајну сваког брака. Но, истину треба извести на чистац!
Остварен је цониугум ратум, а да ли и цонсуматум? Да! одговарају секташи! Јер, веле, ено у Еванђељу пише:" и Јосиф узе жену своју. И не познаше је док не роди сина и даде му име Исус" (Мт. 1,25). Дакле, они су се уздржавали од природног брачног живота само док се Исус није родио, а даље не.
То тако кажу секташи, али не и еванђелист. Он уопште ништа не каже нити помишља да опсиује њихов брачни живот после Исусовог рођења. Њему је циљ само то, да опише Исусово рођење и да покаже да у том рођењу Јосиф није имао никаквог физичког удела. А шта је било после рођења, он о томе уопште ништа не каже. Тек да је еванђелист додао:"и после Исусовог рођења наставили су свој природни брачни живот", тек тада би секташи имали еванђелску потврду за своју заблуду. А без тога они тврдећи да верују Св.писму, подмећу еванђелисту Матеју да је рекао нешто што није рекао.
Али, то се подразумева! - веле секташи. То следи из израза "док не роди сина". Напротив, то се не подразумева ни логички ни граматички ни психолошки. Логички се подразумева оно што не може бити друкчије него што је речено. А израз "док не" дозвољава и друкчије тумачење од оног које му секташи намећу као нужно.
Узмимо најпре један пример из обичног говора. Муж се договара са женом да ли да се преселе у други стан или да остану у истом. У току тих договора муж изненада буде хитно позван у војску. Он каже:"Остани у том стану док не дођем из војске."
Да ли ово "остани док не дођем" значи да ће се они баш обавезно преселити у други стан кад он дође из војске? Ко год разуме дух српског језика и логички смисао израза видеће да та мужева изјава нипошто не значи баш обавезно преселење кад се буде вратио. Можда ће се преселити, а можда и неће. О том потом. Видеће се кад се муж врати из војске.
Ево и неких примера из Библије. Бог говори кажњеном Адаму:"Са знојем лица својега јешћеш хлеб, док се не вратиш у земљу од које си узет"(1.Мојс. 3,19). Било би крајње нелогично тврдити да те речи значе да ће Адам кад се врати у земљу јести хлеб без зноја.
"Рече Господ Господу мојему седи мени с десне стране док не положим непријатеље твоје за подножје ногама твојима"(Пс. 110,1). Зар би било логично тврдити да ове речи значе седење с десне стране само дотле, а даље ће седети с леве стране?!
Спаситељ говори својим ученицима пред своје вазнесење:"И ето, ја сам с вама до свршетка века"(Мт. 28,20 ). Другим речима то значи:"Ја сам с вама док не дође свршетак века". Значи ли то да после тог догађаја неће више бити с њима? Свакако не значи. Он ће и даље бити с њима, што видимо из директног сведочанства Св.писма које каже да ћемо после свршетка века бити однети у сусрет Господу и тако ћемо "свагда с Господом бити"(1.Сол. 4,16-17 ).
Као што у наведеним примерима оно "док не" не мора да означава обавезну промену после одређеног рока, тако ни овде у Еванђељу, онај израз "док не роди сина" не мора да значи да је промена у односима после тог рока обавезно наступила, и да је Јосиф свој дотадашњи став променио после рођења Исусовог.
Дакле, секташки "доказ" о природном брачном животу Јосифа и Марије после рођења Исусовог, заснован на тврдњи "то се подразумева из израза док не роди сина", не вреди ништа. Не подразумева се!
Остаје нам да се обратимо психологији. Еванђеље тврди да је "Јосиф био човек праведан"(Мт. 1,19 ). Као праведан, сигурно је био и Богу послушан. Ако му је Бог преко анђела у сну јасно открио шта се све десило, и ако му је објаснио шта је и ко је Марија, и каква је Божја намера са њом и са њиховим браком, Јосиф би морао бити прави монструм од човека ако би и после тога остао при својој првобитној намери и при своме првобитном схватању овога брака са Маријом. А у том случају Еванђеље не би могло рећи за Јосифа да је био "човек праведан", него похлепан и похотљив. Еванђеље међутим не само што тврди да је он био "човек праведан", него и да је послушао савет анђела Господњег и поступио као што му би казано.
Дакле, све то нас уверава да је брак Јосифа и Марије био оно што правници називају цониугиум ратум, сед нон цонсуматум: правнички законски склопљен, али телесно не извршен.
Питање о Христовој браћи и сестрама
Па ако је то тако, веле секташи, откуд онда Богородици више деце? Зашто еванђелист Лука каже да је Марија у Витлејему родила својега "сина првенца"? Првенац је по секташкој логици само онај после кога се роде још неколико деце. Тако то "научно" тврди и Ренан. А да је такво закључивање исправно, сведочи еванђелист Матеј који наводи и број имена остале Маријине деце (Мт. 13,55 ).
Кад човек површно прочита ове еванђелске текстове добије утисак да су секташи заиста у праву. Међутим, озбиљно и опрезно удубљивање у те текстове показује нам да је тај утисак врло варљив.
Ми данас више водимо рачуна о томе да ли је неко јединац него да ли је првенац. "Једини у мајке", "јединче мамино", "једини татин син", то је идеал многих данашњих бракова. У доба кад је Еванђеље писано, имати само јединца, то није представљало за породицу никакву особиту част и срећу. То је било као нека врста "утешне неграде". Срећан је и благословен пред Богом онај који има много деце. Отуда је увек био нагласак на првенцу, а не на јединцу. Првенац је имао изузетна права која остала деца нису имала. Он је наследник оцевог благослова. Отуда је рец "првенац" представљала неку врсту почасти којом се истиче нека личност. Зато је сваки прворођени син био првенац без обзира хоће ли он остати јединац, или ће накнадно добити још којег брата и сестру. Он и као јединац ужива сва права првенца. То је оно што су људи еванђелског доба сматрали толико важним да се ничије првенаство није прећуткивало, него се истицало. Рецимо то у облику логичког суда: Сваки првенац, не мора бити уједно и јединац. Али сваки јединац је уједно и првенац. И пошто се првенаство истицало као важан податак о некој личности, то онда Еванђелист сасвим природно констатује да је Исус Маријин првенац. Из тога пак следи да назив "првенац" за Исуса још не доказује да је Марија и осим њега имала друге деце.
Напоменимо овде узгред да је Исус заиста првенац не само у смислу примогенитуре, него и у Божјем плану спасења. "Он је глава тела Цркве: Он је почетак, прворођени из мртвих"(Кол. 1,18; 1.Кор. 15,20 ). Он је "првенац међу многом браћом"(Рим. 8,29 ), јер је Он "прворођени свет створења"(Кол. 1,15). У том смислу Христос је такође првенац. Зато се и пева у цркви:"Христос от мертвих воста начатох усопших. Первотожден твари и содјетељ свјех бивших"(Христос устаде из мртвих, почетак васкрсења (тј. први који је васкрснуо, првенац из мртвих). Он је прворођен пре сваке творевине и создатељ свега што постоји").
Па ако је то све тако, веле секташи, зашто онда еванђелист пише да је Марија имала више деце, и набраја их поименце?(Мт. 13,55).
Где пише да су то била Маријина деца?! То нигде не пише! Матеј каже само то да су споменуте личности биле Христове сестре и браћа, како су то мислили становници града Назарета. И ништа више.
Па то је исто, то је довољно. Ако су били Христова браћа и сестре онда су били и Маријина деца, деца Исусове мајке, веле секташи.
То не мора да буде! Може неко имати сестре и браћу који нису деца његове мајке, него деца његовог оца из првог брака. Зар не би било могуће, кад еванђелист већ не каже да су те личности биле Маријина деца, да су онда биле Јосифова деца из његовог првог брака? Или можда побочни рођаци Исусови било са материне, било са Јосифове стране?
То је немогуће, веле секташи, јер они се у Еванђељу не називају Исусовим рођацима него баш браћом и сестрама.
Зашто би било немогуће? У српском језику постоје тачни називи за сваку врсту, чак за сваку нијансу сродства. Западни народи, међутим, немају такво богатство речи да би изразили сваку врсту сродства сасвим строго. Код нас је ујак ујак, а стриц стриц, а теча теча. На западу је све то "Онкел". Јевреји такође немају велико богатство у речима којим се изражава сродство, или бар нису водили стого рачуна о степенима сродства. Из Библије знамо да је Аврам Лоту био стриц, и то прави, рођени непосредни стриц, то јест рођени брат његовог оца Арана (1.Мојс. 13,. Дакле, "браћа" су, али не у буквалном смислу речи него у неком ширем значењу те речи. Свето писмо не поставља никакву сметњу да и Исусову браћу и сестре схватимо у том сирем смислу речи, у смислу блиских или чак и даљих рођака.
Па да, веле секташи, али све то још не искључује могућност да су Исусова браћа и сестре ипак Маријина деца.
Ипак, има нешто што оспорава и то дефинитивно оспорава тачност секташког умовања. То је пре свега чињеница да их еванђелист нигде не назива Маријином децом, а осим тога још јасније против секташке тврдње говори еванђелист Јован. Он је једини од ученика стојао под крстом на којем је Спаситељ био распет, па нам догађај саопштава као очевидац. По његовом сведочанству ту је под крстом стојала и Мати Исусова. "А Исус видевши мајку и крај ње ученика кога је љубио, рече мајци: жено, ето ти сина. Затим рече ученику: ето ти мајке. И од онога часа узе је ученик себи (Јн. 19,26-27).
Из тих Спаситељевих речи упућених Мајци следи далекосежан закључак. Следи закључак да Његова мати није имала друге деце осим Њега, јер да их је имала не би је њен Син остављао на старање своме ученику, нити би она пристала да напусти своју децу па да оде код Јована који јој није био никакав род.
Дакле, Мати Исусова нити је била у стварном физичком браку са Јосифом, нити је осим Исуса имала још неко дете. Та истина Цркви је позната била одувек из Светог предања, а та истина следи и из Светог писма.
Назив Мајка Божја и Богородица
Секташи не употребљавају ниједан од ова два назива, изговарајући се да тих назива нема у Светом писму. Баптистички проповедник Симо Ралевић чак тврди да је Марија на концилу у Ефесу проглашена Мајком Божјом.
Његова тврдња није тачна ни историјски ни библијски. Тачно је само то да реч "Богородица" не постоји у Светом писму. Но, ако не постоји сам израз, постоји појам. Као што смо већ констатовали напред, не постоји у Светом писму ни израз религија, ни морал, ни етика, па се ипак не може рећи да Библија о тим појмовима уопште не говори.
Израз Богородица је богословски израз и у њему је изречена читава суштина хришћанства. Хришћанство није нека философска теорија каквог назаретског дрводеље, као што је пантеизам философије Герличког обућара Јакоба Бемеа. Хришћанство је евангелије, то јест блага или радосна вест о спасењу људског рода кроз оваплоћење, страдање, васкрсење, вазнесење Исуса Христа, оваоплоћеног другог лица Свете Тројице, или Бога Сина. Према томе, хришћанства као религије не може бити без боговаплоћења. А ни боговаплоћења без Богородице. Према томе, ко признаје да је Исус из Назарета оваплоћени Бог Син, друго лице Свете Тројице, тај за Његову Матер може наћи једини одговарајући назив: Богородица, или Мајка Божја, или Мајка Господња. Ако се секташи устручавају да употребе те називе, него се ограничавају само на обичан назив њеног личног имена Марија, онда тиме показују да не верују у Божанство Христово, у боговаплоћење. А оспоравати ту централну истину Еванђеља, то значи бити јеретик.
Тако је цариградски архиепископ Несторије оспоравао назив Богородица и Мати Божија, а предлагао је назив Христородица. На сабору у Ефесу био је због тога осуђен као јеретик. Вероватно због тога Симо Ралевић мисли и тврди да је "Марија на сабору у Ефесу названа "Мати Божија". Сабор је само констатовао да је израз Богородица, који је постојао још од раније, потпуно исправан, православан. Иначе назив Мајка Божја, или Мати Господња је потпуно библијски израз. Он потиче од Јелисавете, мајке Св.Јована Крститеља. Колико знамо из Еванђеља, Јелисавета је била прва личност која је Свету Дјеву Марију назвала Мајком Господњом. А што је овде од изузетне важности, Јелисавета то није учинила на своју руку, него "испунивши се Духа Светог".
Извештај еванђелисте Луке гласи:"Када Јелисавета чу Маријин поздрав, заигра дете у њеној утроби, И НАПУНИ СЕ ДУХА СВЕТОГА ЈЕЛИСАВЕТА, те повикне из гласа и рече: благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје. И откуд ми то да МАЈКА МОГА ГОСПОДА дође к мени?"(Лк. 1,41-43).
Дакле, по сведочанству Светог писма Дух Свети назива Свету Дјеву Марију БЛАГОСЛОВЕНОМ и МАЈКОМ ГОСПОДА. Анђео Благовесник такође је назива благословеном, а секташи је називају просто Маријом. И још при свем том тврде да верују Светом писму "исправно", а не сујеверно!
Молитвено поштовање Свете Богородице
Свето писмо не говори о Светој Богородици много ни често. Али из онога што нам каже, следи јасно и недвосмислено да је Бог њој указао изузетно велику част: учинио ју је највећим људским учесником у тајни спасења рода људског јер се кроз њу оваплотио Син Божји. Њена личност је послужила као каква врата, као каква капија кроз коју је прошао Цар небески долазећи у овај свет. Фигуративно, сликовито говорећи она је слична лествици небеској коју је Јаков сањао. Она је као звезда која најављује долазак Сунца правде Господа Исуса Христа. Сва та поређења и слике и фигуре обилато су користили црквени песници у песмама које прослављају Свету Богородицу. Те библијске слике читају се у цркви као паримеји уочи Богородичиних празника. Секташи на све то кажу: то је многобоштво! Ви обожавате Марију покрај јединог Бога. Узалудно је објашњавати им да између божанства и поштовања постоји огромна разлика. Никад никоме од православних није пала на памет мисао да је Света Богородица неко божанство. Никад је нисмо називали богињом. Никада јој нисмо приписивали божанска својства. Увек смо били свесни да је она људско биће, право људско биће, али људска особа коју је Бог узвисио толиким милостима и почастима какве нису доживели ни херувими ни серафими. Она је постала Мајка Божја, а нико од херувима или серафима ту част по природи ствари не може доживети. Зато је најчешћи начин којим прослављамо Свету Богородицу изражен у песми "Заиста је достојно називати блаженом Тебе Богородицу, увек блажену и најнепорочнију, и матер Бога нашега. Часнију од херувима и несравњено славнију од серафима. Тебе, праву Богородицу, која си натприродно родила Реч Божју ми величамо".
У тој песми не само што нема ништа нееванђелско него је свака њена реч заснована на Светом писму.
Али, Свето писмо нигде не каже да се треба молити Марији, веле секташи. Треба се молити само Богу.
Заиста, Свето писмо нигде није издало неку изричиту заповест да се Богородици морају приносити молитве. Али таква заповест није ни потребна. Сваком човеку који схвати духовну величину Мајке Божје биће само по себи јасно како да се према њој опходи, да ли да је велича као часнију од херувима и несравњено славнију од серафима, или да је сматра само за обичну Марију, "дивну и побожну Јеврејку"-једну од многих Марија, и једну од многих "дивних и побожних Јеврејки", каква је на пример била њена тетка Јелисавета, или Ана мати Самуилова, мати Мојсијева и многе друге знане и незнане Јеврејке.
Уосталом, ако није издата заповест да је молитвено поштујемо, изречено је једно далекосежно пророштво да ће њу звати блаженом сви нараштаји, сви осим секташа. То пророштво изрекла је сама Богородица, јер је јасно схватила далекосежност догађаја о којем јој је благовестио анђео Божји. Она је то изрекла у оној дивној химни:"Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу спаситељу моме, што погледа на понизност своје служитељке. Јер, гле, од сада ће ме сви нараштаји звати блаженом (Лк. 1,46-47 ). И заиста то је пророштво које се оставрило на очиглед целог света. У време кад га је Богородица изрекла свако је у то могао сумњати, а злуради и пакосни могли су се чак и подсмевати. Данас свако мора остати задивљен пред оствареним пророштвом једне незнатне девојке коју тада нико осим рођака и комшија није ни познавао.
Још нешто. У Светом писму је заповеђено да се молимо једни за друге, јер усрдна молитва праведника много може помоћи (Јак. 5,16 ).
Ове речи Светог писма примењују и секташи. И они се моле једни за друге верујући да ће Бог испунити њихове молитве. То је лепо с њихове стране и похвално. Једино је нелогично, зашто верују да ће Бог испунити само њихове молитве које узносе једни за друге, а неће испунити и молитве своје Мајке које она приноси за нас. Ако су Богу угодне молитве праведника, а Свето писмо каже:"Господ чује молитву праведника"(Пр. 15,29 ), онда му свакако бива угодна и молитва најцистије људске особе, Мајке Његове.
Против ове сасвим логичне вере, да молитве Свете Богородице могу да буду врло делотворне, секташи се заклањају за своју веру да је Богородица мртва као и сви покојници те да она нити може наше молитве чути, нити их може Христу саопштити.
Питање о животу после телесне смрти расправљаћемо кад на то дође ред. За сада можемо рећи само толико да искуство хришћанског света у току скоро две хиљаде година хришћанске историје сведочи да је Света Богородица многе и многе молитве чула и услишила.
Преме свему реченоме, став секташа према Светој Богородици је потпуно у супротности са Библијом и са фактичким стањем ствари, јер "Марија мајка Исусова", да се изразимо секташком термонологијом, није само Марија као свака друга Марија, нити је само "дивна и побожна Јеврејка" како је називају секташи, а није такође ни природна телесна супруга праведног Јосифа, а исто тако није ни налик на Дијану или Изиду или Астрату и разне друге многобожачке богиње, него је она по сведочанству Светог Духа Мати Господња (Лк. 1,41-43 ), дакле права Богородица (сушчаја Богородица) помоћница хришћана и свих оних који јој се у невољи молитвено обраћају. Ако јеретицима то није доста, онда нека нам покажу где је у Светом писму забрањено да је поштујемо!
МОЛИТВЕНО ПОШТОВАЊЕ СВЕТИТЕЉА
Као што секташи одричу молитвено поштовање Мајци Божјој, тако исто одричу молитвено поштовање и признавање светитеља. За њих то није ништа друго него обично многобоштво и гажење Прве Божје заповести која, као што знамо, гласи:"Ја сам Господ Бог твој немој имати других богова осим мене".
Њихов приговор нама православнима био би оправдан само тада, кад бисмо ми православни сматрали светитеље за богове и кад бисмо им указивали божанско поштовање или обожавање. Међутим, не само званична црквена догматика, него ни најпримитивније православне народне масе не схватају то тако као што нам секташи подмећу. Нико од нас православних никада није учио ни тврдио ни говорио ни веровао да су св.Георгије, св.Василије, св.Сава и остали светитељи нека божанства, нити да имају божанске особине, божанску силу и божанску моћ. Ми из искуства верујемо и знамо да су многи светитељи имали дар чудотворства, али никад нисмо ни учили ни мислили да они та чудеса чине својом личном силом, него чудеса чини Бог преко њих да би нам показао светитеље као пример вере и побожности. Скоро свака песма посвећена неком светитељу, било тропар, било кондак, било нека стихира, хвале и прослављају светитељево страдање ако је био мученик, или његове трудове у проповедању истине Христове ако је био апостол или учитељ Цркве, или његове подвиге и добра дела ако је био подвижник. Ни једна једина црквена песма не спомиње ни најблеђу алузију на то да је дотични светитељ тобож исто што и Бог. То нам секташи просто безобразно подмећу. Светитељи нису богови! То је наш православни став! Чак и кад чине чудеса то Бог кроз њих чини. Тако у многим тропарима и пише завршетак:"Слава давшему тебје крјепост слава вјенчавшему тја, слава дјевствујушчему тобоју свјем исцјељенија" то јест:"Слава Ономе који ти је дао снагу, слава Ономе који те је овенчао, слава Ономе који кроз тебе чини свима исцељење". А цело наше молитвено обраћање светитељу своди се на то да молимо светитеља да се и он моли Богу за спасење душа наших. Тако на пример тропар Светом Сави, пошто изнесе све заслуге светитељеве за његова духовна чеда и за отачаство, завршава се речима:"поштујући те, молимо те моли Христа Бога да нам дарује велику милост". Ако знамо да нас Свето писмо упућује да се молимо Богу једни за друге (Јак. 5,16 ), и ако знамо да и сам апостол Павле пише Јеврејима "Молите се Богу за нас... Утолико више молим вас да то чините да бих вам брже био враћен."(Јевр. 13,18-19), онда је јасно да то није против библијски поступак, него баш у складу са Библијом.
Према томе, кад се ми молитвено обраћамо светитељима да се моле за нас, ми не само што не чинимо никакав грех тиме, него управо испуњавамо Свето писмо. Апостол Павле пише Филипљанима да се с радошћу моли за њих у свакој својој молитви (Фил. 1,3-4). Зашто се онда не би молио и за нас, ако га замолимо?!
А да Бог услишава молитве светих, то не само да је близу сваке здраве памети, него о томе имамо непосредну потврду у Светом писму. Сам Бог обећава Авимелеху да ће услишити Авраамову молитву за њега да му се опросте греси (1.Мојс. 20,7). На молбу Авраама Бог је био спреман да поштеди чак и Содом и Гомор од казне, само да се у тим градовима нашло бар десет праведника (1.Мојс. 18,23-33). Мојсијева молитва Богу спасла је израиљски народ од строге Божје казне (2.Мојс. 32,7-14). Пророк Илија се молитвом обраћа Богу да оживи умрлог сина удовице у Сарепти Сидонској и Бог му услиши молитву (1.Цар. 17,17-23). На молитву пророка Илије "огањ с неба" спалио је постављену жртву (1.Цар. 18,30-38 ) на његову молбу Бог после три и по године суше пушта обилну кишу (1.Цар. 17,1;18,1-45 ). Бог каже да ће услишити молитву Јовову за његове пријатеље, јер је Јов праведан (Јов. 42,10 ).
У Светом писму Новог завета видимо да апостоли на молбу појединих људи својим молитвама Христу, а силом Христовом, чине чудесна исцељења. Чак и васкрсења мртвих.
На молбу своје Мајке Спаситељ претвара воду у вино у моменту кад је "дошао његов час" и тиме избавља домаћина од неугодности пред гостима (Јн. 2,1-11). На молбу својих ученика Спаситељ услишава вапај жене Хананејке (Мт. 15,21-2). Апостоли Петар и Јован силом Христовом исцељују узетог хромог човека који беше просио крај храмовних врата у Јерусалиму (Дап. 3,1-16 ). Петар силом Христовом исцељује Енеја и васкрсава Тавиту (Дап. 9,32-41 ). Апостол Павле силом Христовом васкрсава младића Евтиха у Троади (Дап. 20,9-10 ), а у Филипима именом Христовим истерује злог духа врачарског из једне робиње (Дап.16,16-1). Апостол Јаков саветује болним хришћанима да позову презвитере црквене да се моле за болеснике и да га помажу уљем па ће му молитва вере помоћи и Господ ће га исцелити (Јак. 5,14-15).
Сви ти примери сведоче да Свето писмо, обратно од учења секташа, сасвим озбиљно тврди да молитве светитеља помажу онима за које се они моле. А то је сагласно и са обећањем Спаситељевим да ће "онај који верује у мене чинити дела која ја чиним, чиниће и већа од ових" (Јн. 14,12).
Ово обећање Спаситељево испунило се и испуњава се на његовим ученицима, како видесмо из Светог писма, а касније се испуњавало и на светитељима кроз целу историју Цркве.
Дабоме, секташи ће се и опет заклонити за ону своју већ искрзану тврдњу да оно што су чинили светитељи није записано у Светом писму, а они ето "верују само Писму", само речи Божјој!
Заиста бесмислен захтев! Као да је цела историја Цркве и целог света запечаћена оног дана кад је написана последња књига Светог писма! Као да је тиме стављена тачка на све догађаје и ништа се више у свету неће догађати у име Христово него само оно што је записано у књигама Светог писма! Држати се таквог принципа, то управо значи бити против Светог писма, јер оно не само што нигде не тврди да се Христова чудесна дела неће више никад поновити, него напротив баш то потврђује да ће они који буду веровали у Христа чинити дела која је чинио и Он, па чак и већа. И заиста, нигде у Еванђељу није речено да је сенка Христова некога излечила, а књига Дела апостолска тврди да су износили болеснике да би макар сенка Петрова осенила неког од њих (Дап. 5,15). За апостола Павла је записано да је "Бог - преко Павлових руку - чинио необична чуда, тако да су и убрусе за зној и кецеље са његовог тела односили на болеснике и болести су их остављале и зли дуси су излазили из њих" (Дап. 19,11-12 ).
На све ово секташи кажу да "чудеса нису непогрешив знак Божје присутности" па покушавају да се заклоне за Спаситељеве речи упућене грешницима:"Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли пророковали у твоје име, и у твоје име изгонили демоне, и у твоје име многа чуда учинили? И тада ћу им изјавити: никада вас нисам упознао, одлазите од мене ви који чините безакоње".(Мт. 7,22-23 ).
Но, кад се прочита цео текст који је у вези са овим речима, види се јасно да се то не односи на праве светитеље и на права чудеса, него на лажне светитеље, који само имају образину побожности, на лажне пророке који тобож знају кад ће бити други долазак Христов па о томе "пророкују" и "припремају" свет за тај други долазак, и на оне који чине лажна чудеса, опет у име Христово као што ће чинити и сам антихрист и његове слуге (2.Сол. 2,3-12). А прави светитељи нису слуге антихристове него Христове, и поштујући њих ми преко њих поштујемо самог Бога, јер Свето писмо каже да је диван Господ у светитељима својим (2.Сол. 1,10-12 ).
Један је посредник
Да би доказали да наше молитве упућене Мајци Божјој и светитељима нису у складу са Светим писмом секташи често цитирају речи апостола Павла:"Јер Бог је један и један је посредник између Бога и људи, човек Исус Христос" (1.Тим. 2,5). Такође се позивају и на речи св.Јована Богослова: "Дечице моја, пишем вам ово да ви не згрешите. Ако ко згреши, имамо заступника код Оца, Исуса Христа праведника" (1.Јн. 2,1). Томе додају и речи из Посланице Римљанима (8,34):"Ко је тај који ће их судити? Да ли Христос Исус који је умро, и шта више васкрсао, који је с десне стране Богу и који се заузима за нас?"
Ето, веле секташи, покрај тако јасних речи Светог писма молитвено обраћање Марији и светитељима потпуно је излишно. Они немају никаква права да буду посредници између нас и Бога. Посредник је само један, Исус Христос и он се моли за нас.
Овакво секташко умовање је погрешно и са логичке и са библијске тачке гледишта. Са логичке тачке гледишта то је типичан пример за погрешан доказ који доказује више него што доказивачу треба. Јер, ако заједно са секташима кажемо да су молитве светитеља излишне покрај посредништва Христовог, онда су излишне и секташке молитве за њихову децу, родитеље и пријатеље. А они такве молитве ипак читају.
Са библијске тачке гледишта тај секташки доказ је неправилан јер превиђају да је Христово посредовање пред Оцем небеским за нас нешто сасвим друго него светитељске молитве. Да су секташи продужили да читају цитате које су нам навели, онда би јасно видели ту истину. Христово посредништво се састоји у томе што је "самога себе дао као откуп за све" (1.Тим. 2,6). "Он је жртва помирења за наше грехе, не само за наше него и за грехе целог света" (1.Јн. 2,2).
У томе смислу Он је заиста једини посредник између Бога и људи, јер такву жртву помирења нико осим Њега није принео. Зато нама не пада ни на крај памети помисао да су Мајка Божја или светитељи страдали за наше искупљење. Ми њих и не молимо да нам они буду Искупитељи и Спаситељи место Христа, него да као праведнији од нас принесу своје молитве Богу да нас Он својом милошћу спасе. Тачно онако као што је сам Бог саветовао Јововим пријатељима нек моле Јова да се моли Богу за њих па ће Бог ту молитву услишити јер је Јов праведан (Јов. 42,10 ).
На све то секташи одговарају оно што смо већ споменули: примери који су наведени из Библије тичу се светитеља док су још били живи, на земљи, а не после њихове смрти. Они су мртви и према томе нити нас чују, нити су у стању да наше молитве спроведу и пренесу Богу.
Да су света лица о којимо је било речи у овом чланку заиста отишла из овог света то је тачно. Но не треба заборављати на речи Спаситељеве да "Бог није Бог мртвих него живих" (Мт. 22,32 ). И те Његове речи односе се баш на Аврама, Исака и Јакова који у то време као да ове речи изречене више нису били међу нама на земљи, јер "ако живимо, ако умиремо, Господњи смо" (Рим. 14,8 ). Да се покојници и после телесне смрти могу сећати нас на земљи сведочи Свето писмо, јер апостол Петар пише хришћанима: "настојаћу да се ви и после моје смрти свагда сећате овога" (2.Петр. 1,15 ).
Он је ове речи писао пред смрт, тако пише у његовој Посланици. Па пошто зна да му је смрт близу како ће он "настојати" да се његови верни и после његове смрти сећају његове науке коју им је предао, ако ни њега самог не буде нигде било после смрти?
О СВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ
Не само протестантски секташи, него уопште сви протестанти, ускраћују молитвено поштовање Светој Богородици, као и осталим светитељима. Секташи за Мајку Божју немају никакав други почасни назив осим њеног личног имена Марија. Тако кад они говоре о Мајци Божјој и називају је само Марија то у ушима нас православних звучи као омаловажавање њене свете личности. Добија се утисак да они о њој говоре као и о свакој другој Марији, некој својој комшиници или познаници. Па ипак има извесне разлике и међу њиховим ставовима према Светој Богородици.
Веровање старих анабаптиста
Они рани анабаптисти, из самог почетка реформације имали су позитивнији став према Мајци Божјој него на пример данашњи баптисти. Упоредимо ова два цитата о Св.Богородици! Први је из 16.века. Анабаптист Ридеман расправљајући о утеловљењу - тј. о ваплоћењу - Христовом каже:
"Тако ми признајемо да је Марија зачела и родила свој плод без губитка свог девичанства: да је у току и након његовог рођења била и остала исто онолико девица као и раније, тотално нетакнута: признајемо надаље да је родила Спаситеља света, утеху и наду свих верника и славу Бога Оца: није било нешто измишљено или замишљено, већ је био прави и истинити човек, који је у свим стварима (изузев греха) био искушан и испитиван, доказујући тиме да је прави човек".
Као што се види овој Ридемановој формули се са православне тачке гледишта нема шта приговорити. Она се потпуно слаже са нашом православном песмом која Богородици каже:"јаже прежде рождества дјева, и в рождествје дјева, и по рождествје паки пребивајеши дјева". Једино што недостаје баш реч Богородица.
Веровање савремених баптиста
А у наше дане баптистички проповедник Сима Ралевић пише о Богородици описујући Ефес:
"Када се долази са морске обале први објект с лева је црква посвећена Марији. Направљена је од музеја који је грађен у ИИ веку пре Христа. У четвртом веку је овде одржан концил и Марија је проглашена-Мајком Божјом! И сва празноверја о Марији, идолопоклонства, њени кипови и иконе, овде су почели. Тако је, нажалост, Марија мати Исусова, дивна и побожна Јеврејка, у модерно време и у модерном свету заменила некадашњу Дијану! Све што се некад чинило у име Дијане, данас се чини у име Марије".
Слично се о поштовању Богородице изражава и адвентистички писац Лоренцин у својој књизи "Исус Христос победитељ смрти", само што он Богородицу упоређује са Изидом. Исто то чине и многи антихришћански писци тврдећи да хришћани који поштују Богородицу заправо копирају многобошце.
Осим овог приговора, да ми православни тобож обожавамо Богородицу, секташи се радо служе аргументацијом протестантских рационалиста и антихришћанске пропаганде да је св.Богородица имала осим Христа још и друге синове и кћери из природног брака са Јосифом. За ту тврдњу се позивају на следеће цитате из Еванђеља:
а) Јосиф и Марија су били у правом природном браку, јер еванђелист каже:"А рођење Исуса Христа било је овако: кад је мајка његова Марија била заручена за Јосифа, пре но што се састаше, нађе се да је зачела од Духа Светога. Пошто је Јосиф, њен муж, био праведан и није хтео да је срамоти, намисли да је тајно napusti. Када је он то мислио, гле анђео Господњи јави му се у сну и рече: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марије жене своје, јер што се у њој зачело од Духа је Светога. Она ће родити сина и ти ћеш му дати име Исус, јер ће он спасти народ свој од грехова њихових... А кад се Јосиф пробуди од сна учини како му је наредио анђео Господњи, и узе жену своју. И не познаше је док не роди сина, и даде му име Исус"(Мт. 1,18-25).
Из ових еванђелских речи, веле секташи, види се да је Марија била жена Јосифова, а Јосиф њен муж и да до рођења Христова нису имали никаква контакта, а после Исусовог рођења живели су нормалним животом и изродили више синова и кћери. Да је тако, види се из следећег цитата.
Еванђелист Лука, описујући рођење Христово каже да је Марија родила "сина свога првенца, те га пови и метну у јасле" (Лк. 2,7). Ако јој је Исус био "првенац", значи имала је после њега и друге деце. А да је тако, доказују даље секташи, сведочи изричито еванђелист Матеј. Ево његовог сведочанства:"Дошавши (Исус) у свој завичај учаше их у њиховој синагоги, тако да су се дивили и говорили: откуда овоме ова мудрост и моћи? Није ли ово дрводељин син? Не зове ли се његова мајка Марија и његова браћа Јаков, Јосиф, Симон, Јуда? И нису ли његове сестре све код нас"(Мт. 13,54-55).
Најзад, против молитвеног поштовања Богородице сви секташи износе онај свој заједнички аргуменат: Није у Писму заповеђено никакво одавање почасти икоме осим Богу. То што православни и римокатолици одају поштовање Мајци Божјој, то секташи називају многобоштвом и идолопоклонством. То је за њих имитирање обожавања Дијане, или Изиде, или разних других богова и божица. Уосталом, реч "Богородица" не постоји у Светом Писму!
Шта каже Коран
Пре него пређемо на православно излагање постављеног питања интересантно је напоменути да Коран одаје Светој Богородици далеко више поштовања него протестантски секташи. Додуше, ни он је не назива Богородицом јер не признаје да је Исус оваплоћени Син Божји. Но, при свем том, ценећи високо Иса-Пејгамбера, то јест Исуса као пророка Алаховог, Коран указује поштовање његовој мајци. Ево тих речи Корана:"Анђели рекоше Марији: Бог те је одабрао, он те је ослободио сваке нечистоће, он те је изабрао између свијех жена овога свијета"(с.3, ајет 37). Мухамед лично сведочи да му је Алах рекао о Исусовој мајци:"Спомени се такође оне која бијаше сачувала своје дјевојаштво и у коју ми уздахнусмо један део нашег духа, ми њу и њезиног сина учинисмо знаком за цео свет"(сура 21, ајет 91).
Тако, ето кажу Мухамед и Коран! Марију је Бог одабрао између свијех жена свега свијета и очистио од сваке нечистоце. Она је сачувала своје девојаштво и Бог је њу учинио знаком за цео свет! А баптистички писац Симо Ралевић је упоређује са разблудном божицом Дијаном и мисли да јој је учинио изузетну част што ју је назвао "дивном и побожном Јеврејком"!
Православни одговор
Но, вратимо се напред изложеним цитатима и аргументима секташким! Ти аргументи изгледају на први мах врло убедљиви и беспрекорни! Тако то бива кад се Свето писмо тумачи без Светог предања, без довољно логике, а са рационалистичком основом.
Питање Јосифовог брака
Расправимо најпре питање о Јосифовом и Маријином браку. Да ли је то заиста био прави природни брак као што тврде рационалисти и секташи?
У правничком речнику постоји једна формула:"Coniugium ratum, sed non consumatum". То значи: брак уговорен, правнички прописно обављен, али фактички, конкретно органски неизвршен. Брак правденог Јосифа и свете Дјеве Марије био је баш такав брак. То Црква зна из Св.предања, а то следи и из Светог писма, иако та формула није директно и изричито споменута. Погледајмо тај проблем и са стране Јосифове и са стране Свете Дјеве Марије и са Божје стране.
Судећи по тексту Светог писма, Света Дјева Марија кад је вец била испрошена за Јосифа, дакле већ као вереница, добила је вест од ангела да ју је Бог због чистоте њене душе и срца, због њене смирености и чисте побожности и због свих моралних врлина које је имала, изабрао за средство људског спасења. Зато ју је очистио и од сенке прародитељског греха, испунио својом благодаћу и натприродним чудесним начином, како то само Он зна и разуме, учинио да она зачне Спаситеља света.
Та вест је њој могла учинити и радост, али још више страх и тегобу и збуњеност. Она, не схватајући целу ту небеску поруку, пита ангела како је то уопште могуће кад је се није дотакао никакав човек. Анђео јој одговара да је у Бога све могуће, што год каже. Она, још увек збуњена и уплашена, смерно одговара да хоће да буде слушкиња Господња и не противи се понуђеној милости Божијој, рекавши:"нека ми буде по речи твојој".
Но читав тај догађај донео је њој још како велике неприлике, нарочито кад је њена трудноћа постала приметна. Шта ће рећи свет њој, а шта она свету? Да свима познаницима исприча свој разговор са ангелом, сви ће јој се подругљиво смејати и сумњичаво вртети главом. А да ту ствар повери Јосифу, тек он неће веровати. Мислиће да је то њена смишљена прича како би прикрила свој прекршај вереничке верности. Остало јој је, дакле, само да ћути и да се узда у помоћ и милост Божију.
А Јосиф? Судећи по речима Светог писма, Јосиф је имао заиста озбиљну намеру да Марију узме за жену. Можда он није ни слутио какву је моралну чистоту и моралну висину изабрао себи за животноу сапутницу. Још мање је могао имати икаквог појма о Божјим плановима за спасење рода људског, шта то Бог смера са њиме, са његовом вереницом и са његовим браком? Зато није никакво чудо што је он заиста хтео да узме Марију за жену и што еванђеље, и чак ангео Господњи, њу назива његовом женом.
Али кад је приметио да је његова вереница у другом стању, а знајући да нису имали никаква контакта, а не знајући за разговор између Марије и анђела, он је сасвим природно помислио да га је вереница преварила. Шта сад да ради? Да је преда јавно суду, она ће страдати. У најмању руку биће тешко осрамоћена и одбачена од целог света, а према строгости закона могла би бити чак и каменована као "прељубочиница". Из њега је проговорила она природна хуманост његове душе, па зато науми да је не срамоти, него да се дискретно разиђу свако на своју страну, а она нек се после тога сналази како зна и уме.
Тако би то и било да се у целу ствар није умешао "трећи фактор", како се то често каже за дејство Божје. Бог који је веран својим обећањима, а пребогат у мудрости, пронашао је начин како да спасе Марију из мучне ситуације и како да спречи Јосифа да не поквари цео план спасења рода људског, а ипак да над Јосифом не изврши никакву принуду. Ту се заиста огледа "дубина богатства и премудрости и разума Божија" о којој говори апостол Павле (Рим. 11,33) и једна божићна црквена песма ("Веселисја Јерусалиме"). Бог шаље на сан Јосифу анђела који му објашњава шта се десило, уверавајући га у праведност и чистоту његове веренице и спасоносни циљ читавог благовештенског догађаја. Затим га наговара, и саветује, али му ничим не прети, да ипак узме "своју жену" Марију.
Јосиф, човек разуман и побожан, брзо је схватио смисао целог догађаја. видео је да је Бог његове брачне намере окренуо на сасвим другу страну. Схватио је да он "по закону" треба да буде и остане муж Маријин како би је сачувао од свих последица која би она морала да сноси ни крива ни дужна, просто због људског незнања и неверовања. И решио се да за љубав Божју, а за испуњење плана спасења људског рода, жртвује свој намеравани брак. Он је узео Марију, и пред свим земаљским законима они су постали законити муж и жена. Зато и анђео и еванђелист употребљавају та два израза "муж" за Јосифа и "жена" за Марију. Сви ће Назарећани и други Јосифови и Маријини познаници сматрати Исуса за природног и законитог Јосифовог и Маријиног сина, као што видимо из Еванђеља да су они тако и веровали и говорили (Мт. 13,55). Брак је, дакле склопљен: цониугиум ратум - дововорени брак. Нико није преварен, и нико оштећен. Ко ће као Бог!
Питање даљег брачног живота
Писац ове књиге просто дрхти и стрепи од страха пред Мајком Божјом што приморан секташком заблудом мора да пише о ономе што представља домаћу тајну сваког брака. Но, истину треба извести на чистац!
Остварен је цониугум ратум, а да ли и цонсуматум? Да! одговарају секташи! Јер, веле, ено у Еванђељу пише:" и Јосиф узе жену своју. И не познаше је док не роди сина и даде му име Исус" (Мт. 1,25). Дакле, они су се уздржавали од природног брачног живота само док се Исус није родио, а даље не.
То тако кажу секташи, али не и еванђелист. Он уопште ништа не каже нити помишља да опсиује њихов брачни живот после Исусовог рођења. Њему је циљ само то, да опише Исусово рођење и да покаже да у том рођењу Јосиф није имао никаквог физичког удела. А шта је било после рођења, он о томе уопште ништа не каже. Тек да је еванђелист додао:"и после Исусовог рођења наставили су свој природни брачни живот", тек тада би секташи имали еванђелску потврду за своју заблуду. А без тога они тврдећи да верују Св.писму, подмећу еванђелисту Матеју да је рекао нешто што није рекао.
Али, то се подразумева! - веле секташи. То следи из израза "док не роди сина". Напротив, то се не подразумева ни логички ни граматички ни психолошки. Логички се подразумева оно што не може бити друкчије него што је речено. А израз "док не" дозвољава и друкчије тумачење од оног које му секташи намећу као нужно.
Узмимо најпре један пример из обичног говора. Муж се договара са женом да ли да се преселе у други стан или да остану у истом. У току тих договора муж изненада буде хитно позван у војску. Он каже:"Остани у том стану док не дођем из војске."
Да ли ово "остани док не дођем" значи да ће се они баш обавезно преселити у други стан кад он дође из војске? Ко год разуме дух српског језика и логички смисао израза видеће да та мужева изјава нипошто не значи баш обавезно преселење кад се буде вратио. Можда ће се преселити, а можда и неће. О том потом. Видеће се кад се муж врати из војске.
Ево и неких примера из Библије. Бог говори кажњеном Адаму:"Са знојем лица својега јешћеш хлеб, док се не вратиш у земљу од које си узет"(1.Мојс. 3,19). Било би крајње нелогично тврдити да те речи значе да ће Адам кад се врати у земљу јести хлеб без зноја.
"Рече Господ Господу мојему седи мени с десне стране док не положим непријатеље твоје за подножје ногама твојима"(Пс. 110,1). Зар би било логично тврдити да ове речи значе седење с десне стране само дотле, а даље ће седети с леве стране?!
Спаситељ говори својим ученицима пред своје вазнесење:"И ето, ја сам с вама до свршетка века"(Мт. 28,20 ). Другим речима то значи:"Ја сам с вама док не дође свршетак века". Значи ли то да после тог догађаја неће више бити с њима? Свакако не значи. Он ће и даље бити с њима, што видимо из директног сведочанства Св.писма које каже да ћемо после свршетка века бити однети у сусрет Господу и тако ћемо "свагда с Господом бити"(1.Сол. 4,16-17 ).
Као што у наведеним примерима оно "док не" не мора да означава обавезну промену после одређеног рока, тако ни овде у Еванђељу, онај израз "док не роди сина" не мора да значи да је промена у односима после тог рока обавезно наступила, и да је Јосиф свој дотадашњи став променио после рођења Исусовог.
Дакле, секташки "доказ" о природном брачном животу Јосифа и Марије после рођења Исусовог, заснован на тврдњи "то се подразумева из израза док не роди сина", не вреди ништа. Не подразумева се!
Остаје нам да се обратимо психологији. Еванђеље тврди да је "Јосиф био човек праведан"(Мт. 1,19 ). Као праведан, сигурно је био и Богу послушан. Ако му је Бог преко анђела у сну јасно открио шта се све десило, и ако му је објаснио шта је и ко је Марија, и каква је Божја намера са њом и са њиховим браком, Јосиф би морао бити прави монструм од човека ако би и после тога остао при својој првобитној намери и при своме првобитном схватању овога брака са Маријом. А у том случају Еванђеље не би могло рећи за Јосифа да је био "човек праведан", него похлепан и похотљив. Еванђеље међутим не само што тврди да је он био "човек праведан", него и да је послушао савет анђела Господњег и поступио као што му би казано.
Дакле, све то нас уверава да је брак Јосифа и Марије био оно што правници називају цониугиум ратум, сед нон цонсуматум: правнички законски склопљен, али телесно не извршен.
Питање о Христовој браћи и сестрама
Па ако је то тако, веле секташи, откуд онда Богородици више деце? Зашто еванђелист Лука каже да је Марија у Витлејему родила својега "сина првенца"? Првенац је по секташкој логици само онај после кога се роде још неколико деце. Тако то "научно" тврди и Ренан. А да је такво закључивање исправно, сведочи еванђелист Матеј који наводи и број имена остале Маријине деце (Мт. 13,55 ).
Кад човек површно прочита ове еванђелске текстове добије утисак да су секташи заиста у праву. Међутим, озбиљно и опрезно удубљивање у те текстове показује нам да је тај утисак врло варљив.
Ми данас више водимо рачуна о томе да ли је неко јединац него да ли је првенац. "Једини у мајке", "јединче мамино", "једини татин син", то је идеал многих данашњих бракова. У доба кад је Еванђеље писано, имати само јединца, то није представљало за породицу никакву особиту част и срећу. То је било као нека врста "утешне неграде". Срећан је и благословен пред Богом онај који има много деце. Отуда је увек био нагласак на првенцу, а не на јединцу. Првенац је имао изузетна права која остала деца нису имала. Он је наследник оцевог благослова. Отуда је рец "првенац" представљала неку врсту почасти којом се истиче нека личност. Зато је сваки прворођени син био првенац без обзира хоће ли он остати јединац, или ће накнадно добити још којег брата и сестру. Он и као јединац ужива сва права првенца. То је оно што су људи еванђелског доба сматрали толико важним да се ничије првенаство није прећуткивало, него се истицало. Рецимо то у облику логичког суда: Сваки првенац, не мора бити уједно и јединац. Али сваки јединац је уједно и првенац. И пошто се првенаство истицало као важан податак о некој личности, то онда Еванђелист сасвим природно констатује да је Исус Маријин првенац. Из тога пак следи да назив "првенац" за Исуса још не доказује да је Марија и осим њега имала друге деце.
Напоменимо овде узгред да је Исус заиста првенац не само у смислу примогенитуре, него и у Божјем плану спасења. "Он је глава тела Цркве: Он је почетак, прворођени из мртвих"(Кол. 1,18; 1.Кор. 15,20 ). Он је "првенац међу многом браћом"(Рим. 8,29 ), јер је Он "прворођени свет створења"(Кол. 1,15). У том смислу Христос је такође првенац. Зато се и пева у цркви:"Христос от мертвих воста начатох усопших. Первотожден твари и содјетељ свјех бивших"(Христос устаде из мртвих, почетак васкрсења (тј. први који је васкрснуо, првенац из мртвих). Он је прворођен пре сваке творевине и создатељ свега што постоји").
Па ако је то све тако, веле секташи, зашто онда еванђелист пише да је Марија имала више деце, и набраја их поименце?(Мт. 13,55).
Где пише да су то била Маријина деца?! То нигде не пише! Матеј каже само то да су споменуте личности биле Христове сестре и браћа, како су то мислили становници града Назарета. И ништа више.
Па то је исто, то је довољно. Ако су били Христова браћа и сестре онда су били и Маријина деца, деца Исусове мајке, веле секташи.
То не мора да буде! Може неко имати сестре и браћу који нису деца његове мајке, него деца његовог оца из првог брака. Зар не би било могуће, кад еванђелист већ не каже да су те личности биле Маријина деца, да су онда биле Јосифова деца из његовог првог брака? Или можда побочни рођаци Исусови било са материне, било са Јосифове стране?
То је немогуће, веле секташи, јер они се у Еванђељу не називају Исусовим рођацима него баш браћом и сестрама.
Зашто би било немогуће? У српском језику постоје тачни називи за сваку врсту, чак за сваку нијансу сродства. Западни народи, међутим, немају такво богатство речи да би изразили сваку врсту сродства сасвим строго. Код нас је ујак ујак, а стриц стриц, а теча теча. На западу је све то "Онкел". Јевреји такође немају велико богатство у речима којим се изражава сродство, или бар нису водили стого рачуна о степенима сродства. Из Библије знамо да је Аврам Лоту био стриц, и то прави, рођени непосредни стриц, то јест рођени брат његовог оца Арана (1.Мојс. 13,. Дакле, "браћа" су, али не у буквалном смислу речи него у неком ширем значењу те речи. Свето писмо не поставља никакву сметњу да и Исусову браћу и сестре схватимо у том сирем смислу речи, у смислу блиских или чак и даљих рођака.
Па да, веле секташи, али све то још не искључује могућност да су Исусова браћа и сестре ипак Маријина деца.
Ипак, има нешто што оспорава и то дефинитивно оспорава тачност секташког умовања. То је пре свега чињеница да их еванђелист нигде не назива Маријином децом, а осим тога још јасније против секташке тврдње говори еванђелист Јован. Он је једини од ученика стојао под крстом на којем је Спаситељ био распет, па нам догађај саопштава као очевидац. По његовом сведочанству ту је под крстом стојала и Мати Исусова. "А Исус видевши мајку и крај ње ученика кога је љубио, рече мајци: жено, ето ти сина. Затим рече ученику: ето ти мајке. И од онога часа узе је ученик себи (Јн. 19,26-27).
Из тих Спаситељевих речи упућених Мајци следи далекосежан закључак. Следи закључак да Његова мати није имала друге деце осим Њега, јер да их је имала не би је њен Син остављао на старање своме ученику, нити би она пристала да напусти своју децу па да оде код Јована који јој није био никакав род.
Дакле, Мати Исусова нити је била у стварном физичком браку са Јосифом, нити је осим Исуса имала још неко дете. Та истина Цркви је позната била одувек из Светог предања, а та истина следи и из Светог писма.
Назив Мајка Божја и Богородица
Секташи не употребљавају ниједан од ова два назива, изговарајући се да тих назива нема у Светом писму. Баптистички проповедник Симо Ралевић чак тврди да је Марија на концилу у Ефесу проглашена Мајком Божјом.
Његова тврдња није тачна ни историјски ни библијски. Тачно је само то да реч "Богородица" не постоји у Светом писму. Но, ако не постоји сам израз, постоји појам. Као што смо већ констатовали напред, не постоји у Светом писму ни израз религија, ни морал, ни етика, па се ипак не може рећи да Библија о тим појмовима уопште не говори.
Израз Богородица је богословски израз и у њему је изречена читава суштина хришћанства. Хришћанство није нека философска теорија каквог назаретског дрводеље, као што је пантеизам философије Герличког обућара Јакоба Бемеа. Хришћанство је евангелије, то јест блага или радосна вест о спасењу људског рода кроз оваплоћење, страдање, васкрсење, вазнесење Исуса Христа, оваоплоћеног другог лица Свете Тројице, или Бога Сина. Према томе, хришћанства као религије не може бити без боговаплоћења. А ни боговаплоћења без Богородице. Према томе, ко признаје да је Исус из Назарета оваплоћени Бог Син, друго лице Свете Тројице, тај за Његову Матер може наћи једини одговарајући назив: Богородица, или Мајка Божја, или Мајка Господња. Ако се секташи устручавају да употребе те називе, него се ограничавају само на обичан назив њеног личног имена Марија, онда тиме показују да не верују у Божанство Христово, у боговаплоћење. А оспоравати ту централну истину Еванђеља, то значи бити јеретик.
Тако је цариградски архиепископ Несторије оспоравао назив Богородица и Мати Божија, а предлагао је назив Христородица. На сабору у Ефесу био је због тога осуђен као јеретик. Вероватно због тога Симо Ралевић мисли и тврди да је "Марија на сабору у Ефесу названа "Мати Божија". Сабор је само констатовао да је израз Богородица, који је постојао још од раније, потпуно исправан, православан. Иначе назив Мајка Божја, или Мати Господња је потпуно библијски израз. Он потиче од Јелисавете, мајке Св.Јована Крститеља. Колико знамо из Еванђеља, Јелисавета је била прва личност која је Свету Дјеву Марију назвала Мајком Господњом. А што је овде од изузетне важности, Јелисавета то није учинила на своју руку, него "испунивши се Духа Светог".
Извештај еванђелисте Луке гласи:"Када Јелисавета чу Маријин поздрав, заигра дете у њеној утроби, И НАПУНИ СЕ ДУХА СВЕТОГА ЈЕЛИСАВЕТА, те повикне из гласа и рече: благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје. И откуд ми то да МАЈКА МОГА ГОСПОДА дође к мени?"(Лк. 1,41-43).
Дакле, по сведочанству Светог писма Дух Свети назива Свету Дјеву Марију БЛАГОСЛОВЕНОМ и МАЈКОМ ГОСПОДА. Анђео Благовесник такође је назива благословеном, а секташи је називају просто Маријом. И још при свем том тврде да верују Светом писму "исправно", а не сујеверно!
Молитвено поштовање Свете Богородице
Свето писмо не говори о Светој Богородици много ни често. Али из онога што нам каже, следи јасно и недвосмислено да је Бог њој указао изузетно велику част: учинио ју је највећим људским учесником у тајни спасења рода људског јер се кроз њу оваплотио Син Божји. Њена личност је послужила као каква врата, као каква капија кроз коју је прошао Цар небески долазећи у овај свет. Фигуративно, сликовито говорећи она је слична лествици небеској коју је Јаков сањао. Она је као звезда која најављује долазак Сунца правде Господа Исуса Христа. Сва та поређења и слике и фигуре обилато су користили црквени песници у песмама које прослављају Свету Богородицу. Те библијске слике читају се у цркви као паримеји уочи Богородичиних празника. Секташи на све то кажу: то је многобоштво! Ви обожавате Марију покрај јединог Бога. Узалудно је објашњавати им да између божанства и поштовања постоји огромна разлика. Никад никоме од православних није пала на памет мисао да је Света Богородица неко божанство. Никад је нисмо називали богињом. Никада јој нисмо приписивали божанска својства. Увек смо били свесни да је она људско биће, право људско биће, али људска особа коју је Бог узвисио толиким милостима и почастима какве нису доживели ни херувими ни серафими. Она је постала Мајка Божја, а нико од херувима или серафима ту част по природи ствари не може доживети. Зато је најчешћи начин којим прослављамо Свету Богородицу изражен у песми "Заиста је достојно називати блаженом Тебе Богородицу, увек блажену и најнепорочнију, и матер Бога нашега. Часнију од херувима и несравњено славнију од серафима. Тебе, праву Богородицу, која си натприродно родила Реч Божју ми величамо".
У тој песми не само што нема ништа нееванђелско него је свака њена реч заснована на Светом писму.
Али, Свето писмо нигде не каже да се треба молити Марији, веле секташи. Треба се молити само Богу.
Заиста, Свето писмо нигде није издало неку изричиту заповест да се Богородици морају приносити молитве. Али таква заповест није ни потребна. Сваком човеку који схвати духовну величину Мајке Божје биће само по себи јасно како да се према њој опходи, да ли да је велича као часнију од херувима и несравњено славнију од серафима, или да је сматра само за обичну Марију, "дивну и побожну Јеврејку"-једну од многих Марија, и једну од многих "дивних и побожних Јеврејки", каква је на пример била њена тетка Јелисавета, или Ана мати Самуилова, мати Мојсијева и многе друге знане и незнане Јеврејке.
Уосталом, ако није издата заповест да је молитвено поштујемо, изречено је једно далекосежно пророштво да ће њу звати блаженом сви нараштаји, сви осим секташа. То пророштво изрекла је сама Богородица, јер је јасно схватила далекосежност догађаја о којем јој је благовестио анђео Божји. Она је то изрекла у оној дивној химни:"Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу спаситељу моме, што погледа на понизност своје служитељке. Јер, гле, од сада ће ме сви нараштаји звати блаженом (Лк. 1,46-47 ). И заиста то је пророштво које се оставрило на очиглед целог света. У време кад га је Богородица изрекла свако је у то могао сумњати, а злуради и пакосни могли су се чак и подсмевати. Данас свако мора остати задивљен пред оствареним пророштвом једне незнатне девојке коју тада нико осим рођака и комшија није ни познавао.
Још нешто. У Светом писму је заповеђено да се молимо једни за друге, јер усрдна молитва праведника много може помоћи (Јак. 5,16 ).
Ове речи Светог писма примењују и секташи. И они се моле једни за друге верујући да ће Бог испунити њихове молитве. То је лепо с њихове стране и похвално. Једино је нелогично, зашто верују да ће Бог испунити само њихове молитве које узносе једни за друге, а неће испунити и молитве своје Мајке које она приноси за нас. Ако су Богу угодне молитве праведника, а Свето писмо каже:"Господ чује молитву праведника"(Пр. 15,29 ), онда му свакако бива угодна и молитва најцистије људске особе, Мајке Његове.
Против ове сасвим логичне вере, да молитве Свете Богородице могу да буду врло делотворне, секташи се заклањају за своју веру да је Богородица мртва као и сви покојници те да она нити може наше молитве чути, нити их може Христу саопштити.
Питање о животу после телесне смрти расправљаћемо кад на то дође ред. За сада можемо рећи само толико да искуство хришћанског света у току скоро две хиљаде година хришћанске историје сведочи да је Света Богородица многе и многе молитве чула и услишила.
Преме свему реченоме, став секташа према Светој Богородици је потпуно у супротности са Библијом и са фактичким стањем ствари, јер "Марија мајка Исусова", да се изразимо секташком термонологијом, није само Марија као свака друга Марија, нити је само "дивна и побожна Јеврејка" како је називају секташи, а није такође ни природна телесна супруга праведног Јосифа, а исто тако није ни налик на Дијану или Изиду или Астрату и разне друге многобожачке богиње, него је она по сведочанству Светог Духа Мати Господња (Лк. 1,41-43 ), дакле права Богородица (сушчаја Богородица) помоћница хришћана и свих оних који јој се у невољи молитвено обраћају. Ако јеретицима то није доста, онда нека нам покажу где је у Светом писму забрањено да је поштујемо!
МОЛИТВЕНО ПОШТОВАЊЕ СВЕТИТЕЉА
Као што секташи одричу молитвено поштовање Мајци Божјој, тако исто одричу молитвено поштовање и признавање светитеља. За њих то није ништа друго него обично многобоштво и гажење Прве Божје заповести која, као што знамо, гласи:"Ја сам Господ Бог твој немој имати других богова осим мене".
Њихов приговор нама православнима био би оправдан само тада, кад бисмо ми православни сматрали светитеље за богове и кад бисмо им указивали божанско поштовање или обожавање. Међутим, не само званична црквена догматика, него ни најпримитивније православне народне масе не схватају то тако као што нам секташи подмећу. Нико од нас православних никада није учио ни тврдио ни говорио ни веровао да су св.Георгије, св.Василије, св.Сава и остали светитељи нека божанства, нити да имају божанске особине, божанску силу и божанску моћ. Ми из искуства верујемо и знамо да су многи светитељи имали дар чудотворства, али никад нисмо ни учили ни мислили да они та чудеса чине својом личном силом, него чудеса чини Бог преко њих да би нам показао светитеље као пример вере и побожности. Скоро свака песма посвећена неком светитељу, било тропар, било кондак, било нека стихира, хвале и прослављају светитељево страдање ако је био мученик, или његове трудове у проповедању истине Христове ако је био апостол или учитељ Цркве, или његове подвиге и добра дела ако је био подвижник. Ни једна једина црквена песма не спомиње ни најблеђу алузију на то да је дотични светитељ тобож исто што и Бог. То нам секташи просто безобразно подмећу. Светитељи нису богови! То је наш православни став! Чак и кад чине чудеса то Бог кроз њих чини. Тако у многим тропарима и пише завршетак:"Слава давшему тебје крјепост слава вјенчавшему тја, слава дјевствујушчему тобоју свјем исцјељенија" то јест:"Слава Ономе који ти је дао снагу, слава Ономе који те је овенчао, слава Ономе који кроз тебе чини свима исцељење". А цело наше молитвено обраћање светитељу своди се на то да молимо светитеља да се и он моли Богу за спасење душа наших. Тако на пример тропар Светом Сави, пошто изнесе све заслуге светитељеве за његова духовна чеда и за отачаство, завршава се речима:"поштујући те, молимо те моли Христа Бога да нам дарује велику милост". Ако знамо да нас Свето писмо упућује да се молимо Богу једни за друге (Јак. 5,16 ), и ако знамо да и сам апостол Павле пише Јеврејима "Молите се Богу за нас... Утолико више молим вас да то чините да бих вам брже био враћен."(Јевр. 13,18-19), онда је јасно да то није против библијски поступак, него баш у складу са Библијом.
Према томе, кад се ми молитвено обраћамо светитељима да се моле за нас, ми не само што не чинимо никакав грех тиме, него управо испуњавамо Свето писмо. Апостол Павле пише Филипљанима да се с радошћу моли за њих у свакој својој молитви (Фил. 1,3-4). Зашто се онда не би молио и за нас, ако га замолимо?!
А да Бог услишава молитве светих, то не само да је близу сваке здраве памети, него о томе имамо непосредну потврду у Светом писму. Сам Бог обећава Авимелеху да ће услишити Авраамову молитву за њега да му се опросте греси (1.Мојс. 20,7). На молбу Авраама Бог је био спреман да поштеди чак и Содом и Гомор од казне, само да се у тим градовима нашло бар десет праведника (1.Мојс. 18,23-33). Мојсијева молитва Богу спасла је израиљски народ од строге Божје казне (2.Мојс. 32,7-14). Пророк Илија се молитвом обраћа Богу да оживи умрлог сина удовице у Сарепти Сидонској и Бог му услиши молитву (1.Цар. 17,17-23). На молитву пророка Илије "огањ с неба" спалио је постављену жртву (1.Цар. 18,30-38 ) на његову молбу Бог после три и по године суше пушта обилну кишу (1.Цар. 17,1;18,1-45 ). Бог каже да ће услишити молитву Јовову за његове пријатеље, јер је Јов праведан (Јов. 42,10 ).
У Светом писму Новог завета видимо да апостоли на молбу појединих људи својим молитвама Христу, а силом Христовом, чине чудесна исцељења. Чак и васкрсења мртвих.
На молбу своје Мајке Спаситељ претвара воду у вино у моменту кад је "дошао његов час" и тиме избавља домаћина од неугодности пред гостима (Јн. 2,1-11). На молбу својих ученика Спаситељ услишава вапај жене Хананејке (Мт. 15,21-2). Апостоли Петар и Јован силом Христовом исцељују узетог хромог човека који беше просио крај храмовних врата у Јерусалиму (Дап. 3,1-16 ). Петар силом Христовом исцељује Енеја и васкрсава Тавиту (Дап. 9,32-41 ). Апостол Павле силом Христовом васкрсава младића Евтиха у Троади (Дап. 20,9-10 ), а у Филипима именом Христовим истерује злог духа врачарског из једне робиње (Дап.16,16-1). Апостол Јаков саветује болним хришћанима да позову презвитере црквене да се моле за болеснике и да га помажу уљем па ће му молитва вере помоћи и Господ ће га исцелити (Јак. 5,14-15).
Сви ти примери сведоче да Свето писмо, обратно од учења секташа, сасвим озбиљно тврди да молитве светитеља помажу онима за које се они моле. А то је сагласно и са обећањем Спаситељевим да ће "онај који верује у мене чинити дела која ја чиним, чиниће и већа од ових" (Јн. 14,12).
Ово обећање Спаситељево испунило се и испуњава се на његовим ученицима, како видесмо из Светог писма, а касније се испуњавало и на светитељима кроз целу историју Цркве.
Дабоме, секташи ће се и опет заклонити за ону своју већ искрзану тврдњу да оно што су чинили светитељи није записано у Светом писму, а они ето "верују само Писму", само речи Божјој!
Заиста бесмислен захтев! Као да је цела историја Цркве и целог света запечаћена оног дана кад је написана последња књига Светог писма! Као да је тиме стављена тачка на све догађаје и ништа се више у свету неће догађати у име Христово него само оно што је записано у књигама Светог писма! Држати се таквог принципа, то управо значи бити против Светог писма, јер оно не само што нигде не тврди да се Христова чудесна дела неће више никад поновити, него напротив баш то потврђује да ће они који буду веровали у Христа чинити дела која је чинио и Он, па чак и већа. И заиста, нигде у Еванђељу није речено да је сенка Христова некога излечила, а књига Дела апостолска тврди да су износили болеснике да би макар сенка Петрова осенила неког од њих (Дап. 5,15). За апостола Павла је записано да је "Бог - преко Павлових руку - чинио необична чуда, тако да су и убрусе за зној и кецеље са његовог тела односили на болеснике и болести су их остављале и зли дуси су излазили из њих" (Дап. 19,11-12 ).
На све ово секташи кажу да "чудеса нису непогрешив знак Божје присутности" па покушавају да се заклоне за Спаситељеве речи упућене грешницима:"Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли пророковали у твоје име, и у твоје име изгонили демоне, и у твоје име многа чуда учинили? И тада ћу им изјавити: никада вас нисам упознао, одлазите од мене ви који чините безакоње".(Мт. 7,22-23 ).
Но, кад се прочита цео текст који је у вези са овим речима, види се јасно да се то не односи на праве светитеље и на права чудеса, него на лажне светитеље, који само имају образину побожности, на лажне пророке који тобож знају кад ће бити други долазак Христов па о томе "пророкују" и "припремају" свет за тај други долазак, и на оне који чине лажна чудеса, опет у име Христово као што ће чинити и сам антихрист и његове слуге (2.Сол. 2,3-12). А прави светитељи нису слуге антихристове него Христове, и поштујући њих ми преко њих поштујемо самог Бога, јер Свето писмо каже да је диван Господ у светитељима својим (2.Сол. 1,10-12 ).
Један је посредник
Да би доказали да наше молитве упућене Мајци Божјој и светитељима нису у складу са Светим писмом секташи често цитирају речи апостола Павла:"Јер Бог је један и један је посредник између Бога и људи, човек Исус Христос" (1.Тим. 2,5). Такође се позивају и на речи св.Јована Богослова: "Дечице моја, пишем вам ово да ви не згрешите. Ако ко згреши, имамо заступника код Оца, Исуса Христа праведника" (1.Јн. 2,1). Томе додају и речи из Посланице Римљанима (8,34):"Ко је тај који ће их судити? Да ли Христос Исус који је умро, и шта више васкрсао, који је с десне стране Богу и који се заузима за нас?"
Ето, веле секташи, покрај тако јасних речи Светог писма молитвено обраћање Марији и светитељима потпуно је излишно. Они немају никаква права да буду посредници између нас и Бога. Посредник је само један, Исус Христос и он се моли за нас.
Овакво секташко умовање је погрешно и са логичке и са библијске тачке гледишта. Са логичке тачке гледишта то је типичан пример за погрешан доказ који доказује више него што доказивачу треба. Јер, ако заједно са секташима кажемо да су молитве светитеља излишне покрај посредништва Христовог, онда су излишне и секташке молитве за њихову децу, родитеље и пријатеље. А они такве молитве ипак читају.
Са библијске тачке гледишта тај секташки доказ је неправилан јер превиђају да је Христово посредовање пред Оцем небеским за нас нешто сасвим друго него светитељске молитве. Да су секташи продужили да читају цитате које су нам навели, онда би јасно видели ту истину. Христово посредништво се састоји у томе што је "самога себе дао као откуп за све" (1.Тим. 2,6). "Он је жртва помирења за наше грехе, не само за наше него и за грехе целог света" (1.Јн. 2,2).
У томе смислу Он је заиста једини посредник између Бога и људи, јер такву жртву помирења нико осим Њега није принео. Зато нама не пада ни на крај памети помисао да су Мајка Божја или светитељи страдали за наше искупљење. Ми њих и не молимо да нам они буду Искупитељи и Спаситељи место Христа, него да као праведнији од нас принесу своје молитве Богу да нас Он својом милошћу спасе. Тачно онако као што је сам Бог саветовао Јововим пријатељима нек моле Јова да се моли Богу за њих па ће Бог ту молитву услишити јер је Јов праведан (Јов. 42,10 ).
На све то секташи одговарају оно што смо већ споменули: примери који су наведени из Библије тичу се светитеља док су још били живи, на земљи, а не после њихове смрти. Они су мртви и према томе нити нас чују, нити су у стању да наше молитве спроведу и пренесу Богу.
Да су света лица о којимо је било речи у овом чланку заиста отишла из овог света то је тачно. Но не треба заборављати на речи Спаситељеве да "Бог није Бог мртвих него живих" (Мт. 22,32 ). И те Његове речи односе се баш на Аврама, Исака и Јакова који у то време као да ове речи изречене више нису били међу нама на земљи, јер "ако живимо, ако умиремо, Господњи смо" (Рим. 14,8 ). Да се покојници и после телесне смрти могу сећати нас на земљи сведочи Свето писмо, јер апостол Петар пише хришћанима: "настојаћу да се ви и после моје смрти свагда сећате овога" (2.Петр. 1,15 ).
Он је ове речи писао пред смрт, тако пише у његовој Посланици. Па пошто зна да му је смрт близу како ће он "настојати" да се његови верни и после његове смрти сећају његове науке коју им је предао, ако ни њега самог не буде нигде било после смрти?