bogsvarog
16-08-08, 00:18
_______________________________________
ОБНАВЉАЊЕ СВЕСТИ О ДРЕВНОСТИ
Култна прошлост као утемељење српске интегралне идеје
Наше мишљење о националној самобитности мора да добије данас нове димензије. Иако је било покушаја да се те нове димензије устоличе као водеће оне нису могле да добију примат према службеној доктрини националних Срба у којој је владало тројство православља, монархизма и равногорства. Очито је да та мртва симбиоза настала у току Другог светског рата и чувана у српској емиграцији под покровитељством англофилства све до 1990. г. а потом враћена у земљу не може дати ништа добро нашој данашњој националној идеји. Превасходно та идеја више није национална јер је постала апологетика англоамеричког империјализма који ју је доиста и сачувао живу у својим политичким лабораторијама док је истовремено омогућавао комунистичкој доктрини да овде спроведе разарање националног идентитета.
Да би направили успон и сачували нацију Срби морају да своју идеологију и духовност изграде на живој духовности проистеклој из расног и митског херојског духа наших предака. Наше старо аријевство, индоевроп-ство, стара српска религија, паганство, усмена књижевност, антропогеографија и етнокарактерологија морају да добију модерну форму како би се на тој бази ојачала свест и идентитет. То је исконско полазиште, вечност попут Соколовићеве "Ћуприје на Дрини", вечност која је напуњена соковима крви великих претеча немањићко-душановске моћи и модерних градитеља српске држав-ности од 1804. па све до наших дана. Нема разлике ни дисконтинуитета од безимених аријевских предака из хеленско-илирског времена и познатих средњовековних вођа Цара Душана и Кнеза Лазара са јунацима солунског фронта, мисијом Драже Михаиловића, генерала Милана Недића или нашим савременицима Радованом Караџићем и генералом Младићем. Ради се о историјском кон-тинуитету, крви и кичми нације која не сме бити прекинута.
Спас наше духовности лежи у обнови континуитета паганског или аутохтоног које нам је увек кроз повест омогућавало победничку мисију и снагу. Стара српска религија и митологија није непријатељ свога детета званог Православље, већ дете мора да поштује свога претка, а не да га напада и пљује попут дела модерних теолога који владају Српском православном црквом. На жалост ми морамо кренути у отворени рат против њих и нашу древност повратити у догматику вере и у мишљење световности. Ако изгубимо континуитет пропадамо као модерна нација. И зашто би се одрекли тог величанс-твеног наслеђа скривеног у тмини прошлости и у мрви-цама обичаја и предања.
Неминовно је наше разрачунавање са јудеохришћан-ском догматологијом и популарним византизмом и борба за враћање теорије о нужном синкретизму који се је задесио у том времену неминовне хришћанизације. Ми нећемо данас правити нову Српску стару православну цркву већ морамо само променити догму кроз враћање традиционалних обичаја у пуном светлу. Свештеници не треба да страхују јер они ће и даље проповедати веру наших предака, стару обичајну и природну саткану од искона.
Кључна реч је "континуитет", свест о древним пре-цима којима не знамо имена и који су нам вековима чу-вали земљу, до савременика који су то исто радили у нашем времену. Митско скривање Радована Караџића и Ратка Младића је метафизички чин чувања континуитета и свести који не сме бити прекинут. Ако та спона древности остане читава и наша нација ће наћи свој пут у обнављању и уједињењу па макар он трајао стотине година и више које су пред нама.
Помислим често на великане и усправне који су ходили крвавих ногу по том онтолошком путу српске нације и доприносили да он буде сачуван. Тих великана је било свих занимања од ратника, свештеника, мислила-ца до обичних људи. Никад се не зна када ће неко обично дете досегнути врх и предводити мисију. Ми их имамо доста и можемо учити из њиховог дела. Свест о нацио-налном поносу отвара нам те путеве древности којима идемо сасвим модерно и савремено. Рајински менталитет који је настао кроз историјске окупације није никада допринео никаквом просперитету и успону државе и нације већ је и даље спроводио пропадање.
Борба за српски континуитет од античке до југословенске судбине је стварност која може допринети победи злог савременог времена и омогућити да пребродимо насилне политичке ломове. То је уједно и политичка идеја на којој требају да раде све националне опције од умерених до радикалних. Уједно то би била и једина тема метаполитичких покрета нове деснице. Замајавање самих себе са бајатим конзервативизмом, богомољаштвом и циркуским монархизмом не приличи национално свес-ним док нам се разара врхунска национална култура мре-жама "невладиних организација" и "независних медија". Време ја за правилно идејно усмеравање и профилисање идеје унутар националног блока да би се могло узврати-ти у борби против препознатљивих разарача, другова и другарица неокумровачког профила и несвесних брадатих свих униформи.
Владимир Максимовић
ОБНАВЉАЊЕ СВЕСТИ О ДРЕВНОСТИ
Култна прошлост као утемељење српске интегралне идеје
Наше мишљење о националној самобитности мора да добије данас нове димензије. Иако је било покушаја да се те нове димензије устоличе као водеће оне нису могле да добију примат према службеној доктрини националних Срба у којој је владало тројство православља, монархизма и равногорства. Очито је да та мртва симбиоза настала у току Другог светског рата и чувана у српској емиграцији под покровитељством англофилства све до 1990. г. а потом враћена у земљу не може дати ништа добро нашој данашњој националној идеји. Превасходно та идеја више није национална јер је постала апологетика англоамеричког империјализма који ју је доиста и сачувао живу у својим политичким лабораторијама док је истовремено омогућавао комунистичкој доктрини да овде спроведе разарање националног идентитета.
Да би направили успон и сачували нацију Срби морају да своју идеологију и духовност изграде на живој духовности проистеклој из расног и митског херојског духа наших предака. Наше старо аријевство, индоевроп-ство, стара српска религија, паганство, усмена књижевност, антропогеографија и етнокарактерологија морају да добију модерну форму како би се на тој бази ојачала свест и идентитет. То је исконско полазиште, вечност попут Соколовићеве "Ћуприје на Дрини", вечност која је напуњена соковима крви великих претеча немањићко-душановске моћи и модерних градитеља српске држав-ности од 1804. па све до наших дана. Нема разлике ни дисконтинуитета од безимених аријевских предака из хеленско-илирског времена и познатих средњовековних вођа Цара Душана и Кнеза Лазара са јунацима солунског фронта, мисијом Драже Михаиловића, генерала Милана Недића или нашим савременицима Радованом Караџићем и генералом Младићем. Ради се о историјском кон-тинуитету, крви и кичми нације која не сме бити прекинута.
Спас наше духовности лежи у обнови континуитета паганског или аутохтоног које нам је увек кроз повест омогућавало победничку мисију и снагу. Стара српска религија и митологија није непријатељ свога детета званог Православље, већ дете мора да поштује свога претка, а не да га напада и пљује попут дела модерних теолога који владају Српском православном црквом. На жалост ми морамо кренути у отворени рат против њих и нашу древност повратити у догматику вере и у мишљење световности. Ако изгубимо континуитет пропадамо као модерна нација. И зашто би се одрекли тог величанс-твеног наслеђа скривеног у тмини прошлости и у мрви-цама обичаја и предања.
Неминовно је наше разрачунавање са јудеохришћан-ском догматологијом и популарним византизмом и борба за враћање теорије о нужном синкретизму који се је задесио у том времену неминовне хришћанизације. Ми нећемо данас правити нову Српску стару православну цркву већ морамо само променити догму кроз враћање традиционалних обичаја у пуном светлу. Свештеници не треба да страхују јер они ће и даље проповедати веру наших предака, стару обичајну и природну саткану од искона.
Кључна реч је "континуитет", свест о древним пре-цима којима не знамо имена и који су нам вековима чу-вали земљу, до савременика који су то исто радили у нашем времену. Митско скривање Радована Караџића и Ратка Младића је метафизички чин чувања континуитета и свести који не сме бити прекинут. Ако та спона древности остане читава и наша нација ће наћи свој пут у обнављању и уједињењу па макар он трајао стотине година и више које су пред нама.
Помислим често на великане и усправне који су ходили крвавих ногу по том онтолошком путу српске нације и доприносили да он буде сачуван. Тих великана је било свих занимања од ратника, свештеника, мислила-ца до обичних људи. Никад се не зна када ће неко обично дете досегнути врх и предводити мисију. Ми их имамо доста и можемо учити из њиховог дела. Свест о нацио-налном поносу отвара нам те путеве древности којима идемо сасвим модерно и савремено. Рајински менталитет који је настао кроз историјске окупације није никада допринео никаквом просперитету и успону државе и нације већ је и даље спроводио пропадање.
Борба за српски континуитет од античке до југословенске судбине је стварност која може допринети победи злог савременог времена и омогућити да пребродимо насилне политичке ломове. То је уједно и политичка идеја на којој требају да раде све националне опције од умерених до радикалних. Уједно то би била и једина тема метаполитичких покрета нове деснице. Замајавање самих себе са бајатим конзервативизмом, богомољаштвом и циркуским монархизмом не приличи национално свес-ним док нам се разара врхунска национална култура мре-жама "невладиних организација" и "независних медија". Време ја за правилно идејно усмеравање и профилисање идеје унутар националног блока да би се могло узврати-ти у борби против препознатљивих разарача, другова и другарица неокумровачког профила и несвесних брадатих свих униформи.
Владимир Максимовић