Аркона
08-08-08, 13:30
Аркаим је откривен у лето 1987. године, а територија споменика је већ 1991. године проглашена забраном (са статусом филијале Иљменског националног парка). Како год окренеш – јучерашња сензација. Међутим, занимање за њега не јењава, већ се штавише безусловно шири: трагом археолога, историчара и етнографа кренули су екстрасенси, пророци, ходочасници, чланови разних верских секти, људи који жуде за исцељењем и просветљењем – речју, сви они који желе да лично виде То Место...
[ http://www.wedma.fantasy-online.ru/wedma.travel/arcaim/ariam_karta.jpg http://www.wedma.fantasy-online.ru/wedma.travel/arcaim/arkaim.jpg
Већ су се појавили чланци – строго научни и научнопопуларни, снимљен је филм (истина, то су учинили Французи); са рефератима о Аркаиму наступају научници на озбиљним и угледним конференцијама. Најзад је изашла и прва књига (Аркаим. Истраживања. Трагања. Открића. – Чељабинск, 1995); они који су први открили, први истраживали, речју, најупућенији стручњаци су испричали, обраћајући се не само колегама-научницима, већ и најширој публици («Научнопопуларна серија» пише на насловној страни) све оно што су и сами до тог тренутка успели да веродостојно сазнају о јужноуралском археолошком чуду. На жалост, тираж је увредљиво мали: замислите само како ће се брзо распродати 5.000 примерака, кад Аркаим сваког лета прима по 3-4.000 посетилаца. Колико их је тамо већ боравило, колико њих тек смишља маршуту! Па и нека је тираж мали, али је штета колико мало су научници успели да саопште читаоцима. Ипак не бих да им било шта пребацим: изненадан пробој кроз незамисливе слојеве векова у непознати и неочекивано сложено устројени свет подстиче новинаре на сензационализам, али озбиљне истраживаче приморава на опрезно изношење судова. А међутим, јавно мнење је већ распаљено: та заправо смо сви ми постали сведоци најређег чуда! И то не у некаквој тамо егзотичној Микронезији, не усред библијског камења Блиског Истока, не у тропским шумама Јужне Америке, већ је буквално код куће, пред носом, у Чељабинској области откривена «Земља градова» остатак једне од најстаријих цивилизација човечанства: оригиналне грађевине које не личе ни на шта уобичајено, моћне зидине, сложене одбрамбене конструкције, топионичке пећи, занатске радионице, јасан систем комуникација... Сада се већ признаје: ту је праотаџбина древних Аријеваца коју су научници тако дуго тражили на опширној територији од подунавских степа до Иртиша; ту је на размеђу III – II миленијума пре н.е. дошло до поделе Аријеваца на две гране – индоиранску и иранску, што су лингвисти већ одавно установили... А понеки међу научницима толико уздржаним у претпоставкама већ та места проглашавају отаџбином Заратустре, ствараоца светих химни «Авесте», подједнако легендарног као Буда или Мухамед. Како вам то звучи: Заратустра је житељ Урала, наш земљак?!
како се испоставља, скитали су се караванским путевима «одавде тамо», а не «оданде овамо» како се одувек сматрало... Очито је излишно доказивати важност исправне представе о усмерености таквих токова не само за задовољавање локалпатриотских амбиција. До сличних открића долази уистину ретко – можда једном у столећу. Вреди претпоставити да таква открића нису случајна, да само време ради за њих – као да ишчекивање у људима нараста до одређеног рока. Како иначе објаснити саму чињеницу појаве и спасавања Аркаима? Та, он се врло добро види на снимцима из авиона начињеним знатно пре године открића. Потом је изречена претпоставка да је погледе стручњака изгледа скретала сама одлична очуваност древног споменика: рекло би се да тако јасни геометријски облици морају бити сасвим савременог порекла. Каквог? У нашој земљи где је штошта строго поверљиво некако није било уобичајено постављати слична шкакљива питања. Као чудо изгледа и спасавање Аркаима – сличан случај тешко да је игде забележен током читаве совјетске историје. Та, споменик је био осуђен на смрт – тако су о њему саопштавала јавна гласила. Нашао се у зони будућег акумулационог језера. Штавише, у тренутку када су га археолози открили, у највишим кабинетима су већ били потписани одговарајући цртежи и налози – већ су пуном паром извођени грађевински радови, већ је било потрошено много новца. Већ је био подигнут потпорни насип; преостало је само да се наспе кратак спојни део – и пролећни поводањ не би оставио ни трага од Аркаима. Радило се о месецима, ако не и о недељама, и изгледало је да нема те снаге на свету која је у стању да закочи гломазан замајац «планске привреде». Чудо је ипак било рукотворено. Многи се још сећају како су у заштиту «уралске Троје» (испоставило се да је такво поређење пре ласкаво за Троју) устали научници, новинари, многи ствараоци. Борба за спасавање Аркаима временски се поклопила са крсташким ратом против чиновничко-бирократске самовоље совјетског система коме је душа већ била у носу, што је и помогло. Ево каква су писма тада стизала у редакцију листа «Наука Урала» где је у то доба био свердловски штаб кампање спасавања споменика: «Уралско одељење Академије наука мора одлучно поставити питање, чак до напуштања Академије наука у случају да се Аркаим не заштити»; «Докле ће више чиновници одлучивати шта народу треба а шта не. Министарству водопривреде Аркаим није потребан. Потребан је нама»; «Ако спасавање Аркаима не успе, идеја социјализма ће се за мене коначно срушити». Идеја се ипак срушила, али је Аркаим опстао... Ипак, будимо правични: у споменутом зборнику «Аркаим. Истраживања. Трагања. Открића» прикупљени су прилично богати подаци – и о самом споменику какав се открио археолозима после откопавања вековних слојева земље, и о предметима материјалне културе прикупљеним током ископавања, и о околним древним градинама (а таквих је много у Аркаимској долини – протоиранској Ã‚Â«Земљи градова»), и о физичко-географским условима зоне забрана, и о посебности тамошњег биља (узгред, и то је предмет достојан чуђења), па чак и о историји и свакодневном животу околних козака. Међутим, што се пажљивије удубљујеш у текстове чланака сакупљених у том зборнику, тим више као да осећаш дах још неоткривених тајни, тим више схваташ да се некакав ореол мистике који окружује древну градину у јужноуралској степи не може објаснити само оскудношћу података процурелих кроз хиљадугодишње слојеве. Ево шта, на пример, о Аркаиму пише доктор географских наука И.В. Иванов: «То је град-тврђава, град-радионица ливаца где се производила бронза, то је град-храм и опсерваторија, где су вероватно извођена за то доба сложена астрономска посматрања. Ово последње захтева још убедљивије доказе и утемељење». У вези опсерваторије (звездаре) – то није спекулативна претпоставка. Астроархеолог Константин Константинович Биструшкин је током две сезоне (1990. и 1991. године) вршио истраживања на Аркаиму, која су се делимично уклопила у општи план археолошких радова – омогућавајући прецизирање неких појединости теренске документације о ископавањима, а делимично су следила усмерење његових сопствених научних интересовања. Прве резултате посматрања и мерења уопштио је и реферисао на врло угледним Али ако зауздамо уобразиљу и смиримо осећања, чак и тада јужноуралско откриће археолога граничи са чудом. Та то је једно од оних открића која научнике приморавају на преиспитивање десетлећима – ако не и вековима – успостављаног система погледа на опширну и светоназорно важну област истраживања. Појава Аркаима навела је историчаре да промене представу о бронзаном добу на територији Уралско-Казахстанских степа. Сада већ испада да то није био запећак света који тек улази у епоху цивилизације: високи ступањ развоја металургије обезбеђивао је том региону веома истакнуто место у културном простору који се протеже од Средоземља све до садашњег Казахстана и Средње Азије.
...
Комплетан текст
http://www.scribd.com/doc/4615829/-
Линкови
http://www.arkaim-center.ru/
http://www.wedma.fantasy-online.ru/wedma.travel/wedma.arkaim.htm
[ http://www.wedma.fantasy-online.ru/wedma.travel/arcaim/ariam_karta.jpg http://www.wedma.fantasy-online.ru/wedma.travel/arcaim/arkaim.jpg
Већ су се појавили чланци – строго научни и научнопопуларни, снимљен је филм (истина, то су учинили Французи); са рефератима о Аркаиму наступају научници на озбиљним и угледним конференцијама. Најзад је изашла и прва књига (Аркаим. Истраживања. Трагања. Открића. – Чељабинск, 1995); они који су први открили, први истраживали, речју, најупућенији стручњаци су испричали, обраћајући се не само колегама-научницима, већ и најширој публици («Научнопопуларна серија» пише на насловној страни) све оно што су и сами до тог тренутка успели да веродостојно сазнају о јужноуралском археолошком чуду. На жалост, тираж је увредљиво мали: замислите само како ће се брзо распродати 5.000 примерака, кад Аркаим сваког лета прима по 3-4.000 посетилаца. Колико их је тамо већ боравило, колико њих тек смишља маршуту! Па и нека је тираж мали, али је штета колико мало су научници успели да саопште читаоцима. Ипак не бих да им било шта пребацим: изненадан пробој кроз незамисливе слојеве векова у непознати и неочекивано сложено устројени свет подстиче новинаре на сензационализам, али озбиљне истраживаче приморава на опрезно изношење судова. А међутим, јавно мнење је већ распаљено: та заправо смо сви ми постали сведоци најређег чуда! И то не у некаквој тамо егзотичној Микронезији, не усред библијског камења Блиског Истока, не у тропским шумама Јужне Америке, већ је буквално код куће, пред носом, у Чељабинској области откривена «Земља градова» остатак једне од најстаријих цивилизација човечанства: оригиналне грађевине које не личе ни на шта уобичајено, моћне зидине, сложене одбрамбене конструкције, топионичке пећи, занатске радионице, јасан систем комуникација... Сада се већ признаје: ту је праотаџбина древних Аријеваца коју су научници тако дуго тражили на опширној територији од подунавских степа до Иртиша; ту је на размеђу III – II миленијума пре н.е. дошло до поделе Аријеваца на две гране – индоиранску и иранску, што су лингвисти већ одавно установили... А понеки међу научницима толико уздржаним у претпоставкама већ та места проглашавају отаџбином Заратустре, ствараоца светих химни «Авесте», подједнако легендарног као Буда или Мухамед. Како вам то звучи: Заратустра је житељ Урала, наш земљак?!
како се испоставља, скитали су се караванским путевима «одавде тамо», а не «оданде овамо» како се одувек сматрало... Очито је излишно доказивати важност исправне представе о усмерености таквих токова не само за задовољавање локалпатриотских амбиција. До сличних открића долази уистину ретко – можда једном у столећу. Вреди претпоставити да таква открића нису случајна, да само време ради за њих – као да ишчекивање у људима нараста до одређеног рока. Како иначе објаснити саму чињеницу појаве и спасавања Аркаима? Та, он се врло добро види на снимцима из авиона начињеним знатно пре године открића. Потом је изречена претпоставка да је погледе стручњака изгледа скретала сама одлична очуваност древног споменика: рекло би се да тако јасни геометријски облици морају бити сасвим савременог порекла. Каквог? У нашој земљи где је штошта строго поверљиво некако није било уобичајено постављати слична шкакљива питања. Као чудо изгледа и спасавање Аркаима – сличан случај тешко да је игде забележен током читаве совјетске историје. Та, споменик је био осуђен на смрт – тако су о њему саопштавала јавна гласила. Нашао се у зони будућег акумулационог језера. Штавише, у тренутку када су га археолози открили, у највишим кабинетима су већ били потписани одговарајући цртежи и налози – већ су пуном паром извођени грађевински радови, већ је било потрошено много новца. Већ је био подигнут потпорни насип; преостало је само да се наспе кратак спојни део – и пролећни поводањ не би оставио ни трага од Аркаима. Радило се о месецима, ако не и о недељама, и изгледало је да нема те снаге на свету која је у стању да закочи гломазан замајац «планске привреде». Чудо је ипак било рукотворено. Многи се још сећају како су у заштиту «уралске Троје» (испоставило се да је такво поређење пре ласкаво за Троју) устали научници, новинари, многи ствараоци. Борба за спасавање Аркаима временски се поклопила са крсташким ратом против чиновничко-бирократске самовоље совјетског система коме је душа већ била у носу, што је и помогло. Ево каква су писма тада стизала у редакцију листа «Наука Урала» где је у то доба био свердловски штаб кампање спасавања споменика: «Уралско одељење Академије наука мора одлучно поставити питање, чак до напуштања Академије наука у случају да се Аркаим не заштити»; «Докле ће више чиновници одлучивати шта народу треба а шта не. Министарству водопривреде Аркаим није потребан. Потребан је нама»; «Ако спасавање Аркаима не успе, идеја социјализма ће се за мене коначно срушити». Идеја се ипак срушила, али је Аркаим опстао... Ипак, будимо правични: у споменутом зборнику «Аркаим. Истраживања. Трагања. Открића» прикупљени су прилично богати подаци – и о самом споменику какав се открио археолозима после откопавања вековних слојева земље, и о предметима материјалне културе прикупљеним током ископавања, и о околним древним градинама (а таквих је много у Аркаимској долини – протоиранској Ã‚Â«Земљи градова»), и о физичко-географским условима зоне забрана, и о посебности тамошњег биља (узгред, и то је предмет достојан чуђења), па чак и о историји и свакодневном животу околних козака. Међутим, што се пажљивије удубљујеш у текстове чланака сакупљених у том зборнику, тим више као да осећаш дах још неоткривених тајни, тим више схваташ да се некакав ореол мистике који окружује древну градину у јужноуралској степи не може објаснити само оскудношћу података процурелих кроз хиљадугодишње слојеве. Ево шта, на пример, о Аркаиму пише доктор географских наука И.В. Иванов: «То је град-тврђава, град-радионица ливаца где се производила бронза, то је град-храм и опсерваторија, где су вероватно извођена за то доба сложена астрономска посматрања. Ово последње захтева још убедљивије доказе и утемељење». У вези опсерваторије (звездаре) – то није спекулативна претпоставка. Астроархеолог Константин Константинович Биструшкин је током две сезоне (1990. и 1991. године) вршио истраживања на Аркаиму, која су се делимично уклопила у општи план археолошких радова – омогућавајући прецизирање неких појединости теренске документације о ископавањима, а делимично су следила усмерење његових сопствених научних интересовања. Прве резултате посматрања и мерења уопштио је и реферисао на врло угледним Али ако зауздамо уобразиљу и смиримо осећања, чак и тада јужноуралско откриће археолога граничи са чудом. Та то је једно од оних открића која научнике приморавају на преиспитивање десетлећима – ако не и вековима – успостављаног система погледа на опширну и светоназорно важну област истраживања. Појава Аркаима навела је историчаре да промене представу о бронзаном добу на територији Уралско-Казахстанских степа. Сада већ испада да то није био запећак света који тек улази у епоху цивилизације: високи ступањ развоја металургије обезбеђивао је том региону веома истакнуто место у културном простору који се протеже од Средоземља све до садашњег Казахстана и Средње Азије.
...
Комплетан текст
http://www.scribd.com/doc/4615829/-
Линкови
http://www.arkaim-center.ru/
http://www.wedma.fantasy-online.ru/wedma.travel/wedma.arkaim.htm