Живана
29-07-08, 00:54
http://www.ilustrovana.com/2008/2584/02-06.jpg
Крстарећи мапом парка Јелоустон, превасходног циља мог путовања, приметио сам да се у његовој близини налази градић који се зове Београд (Белграде – Белгрејд). Инстинктивно сам донео одлуку: морам да га видим и морам да сазнам зашто се зове баш тако
Слетевши у Боземан брзо смо рентирали кола и пошли према Београду а у Монтани. Одмах с аеродрома пут нас је извео на пространу површину којом смо јездили километрима, чинило ми се као кад путујем кроз Војводину. И онда готово нестваран призор од кога ми је застао дах: белокапе Стеновите планине налик кулисама каквог филмског спектакла. Како сад кроз тај величанствени камени зид? Лако, брзо сам се уверио јер је Београд, као на длану, лежао пред планинским венцем. Београђанин из Србије у Београду а у Монтани.
На моје (ипак новинарско) питање где је овде град, само су се готово покровитељски насмејале и рекле ми да је Монтана земља фармера и сточара и да, кад би сви живели у граду, не би ко имао да ради на овим непрегледним пространствима. Јер, Монтана је по величини трећа држава у САД (после Калифорније и Тексаса) и има само милион становника, од преко триста милиона Американаца. А сам град (?) Београд има око 8000 становника, али зато, победоносно су ми поверили у Туристичком бироу, на само петнаестак километара, између Боземана и Београда, налази се један од највећих америчких универзитетских центара с 13.000 студената.
Једна од споредних улица
(клик за увећање)
Пун нестрпљења једва сам дочекао тренутак да поставим своје крунско питање: зашто је овај градић добио баш име Београд? Добио сам следећи одговор.
Кад је 1882. године године бизнисмен Томас Куеј тражио и нашао земљу за наставак изградње Северне пацифичке железнице, многи европски пословни људи укључили су се у овај тада грандиозан подухват.
На десетак километара од Боземана никло је насеље, али је, како то обично бива у сличним пројектима, у једном тренутку нестало новца за наставак изградње и тада су у помоћ прискочили неки српски бизнисмени и посао је настављен. У знак захвалности мала комуна, која је ницала надомак пруге, добила је назив Београд. Нажалост, нисам успео да сазнам њихова имена, чак ни то одакле су приспели. Даме, туристички крем места, само су слегле раменима. А на питање да ли, можда, неки њихови потомци данас живе овде, уследило је немо одмахивање главом.
http://www.ilustrovana.com/2008/2584/02-05-velika.jpg
Од осталих занимљивости везаних за Београд у Монтани успео сам да сазнам да су преци овдашњих становника били Немци, Ирци, Норвежани, Енглези, Французи и Швеђани и да данас овде живи само три посто Индијанаца, Афроамериканаца и Хиспаноамериканаца. Школа је подигнута 1891. године, прва банка отворена једанаест лета доцније, а комуна је 1906. године проглашена за град, кад је добила и свог првог градоначелника. Занимљиво је да је Томас Куеј, практично оснивач Београда, свом сину 1887. године и дао име Томас Белгрејд Куеј, а и прве новине, које су се појавиле 1916, звале су се „Белграде Јоурналâ€Â...
На раскрсници ка Београду
На растанку су нам љубазне госпође поклониле мајице с називом града, уз живахну причу да град доживљава невиђен узлет јер почињу да се развијају и други послови осим већ традиционалне пољопривреде. На питање да ли знају како изгледа старији, велики брат овог града, Београд у Србији, срамежљиво су одмахнуле главом. У знак захвалности на помоћи, обећао сам им да ћу им фотографије послати електронском поштом чим се вратим кући.
Прешавши улицу, ушли смо у просторије „Белграде неЮсâ€Â, новина које излазе два пута недељно. Уз Џозефову помоћ, на начин као да смо не знам како важне личности, поново сам представљен као новинар врло угледног и великог листа из Београда а у Србији. И док је он чаврљао с главним уредником и његовим замеником као да их познаје сто година, ја сам осталима показивао (и хвалио се, дабоме) један број Ã¢â‚¬Å¾Илустроване†који сам понео на ово путовање. Нажалост, нисмо имали много времена – нас двојица, пре свега – али је главни уредник успео да ме фотографише уз објашњење да ће у следећем броју изаћи вест о посети „новинара†из далеког града Београда. Још ме је замолио да му пошаљем неколико фотографија тог њима прекоокеанског старијег брата, одмах ће их објавити у својим новинама. У себи сам се насмејао претпостављајући како ће зинути од чуда када виде овај наш Београд.
ceo tekst
http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2584&tekst=02
Крстарећи мапом парка Јелоустон, превасходног циља мог путовања, приметио сам да се у његовој близини налази градић који се зове Београд (Белграде – Белгрејд). Инстинктивно сам донео одлуку: морам да га видим и морам да сазнам зашто се зове баш тако
Слетевши у Боземан брзо смо рентирали кола и пошли према Београду а у Монтани. Одмах с аеродрома пут нас је извео на пространу површину којом смо јездили километрима, чинило ми се као кад путујем кроз Војводину. И онда готово нестваран призор од кога ми је застао дах: белокапе Стеновите планине налик кулисама каквог филмског спектакла. Како сад кроз тај величанствени камени зид? Лако, брзо сам се уверио јер је Београд, као на длану, лежао пред планинским венцем. Београђанин из Србије у Београду а у Монтани.
На моје (ипак новинарско) питање где је овде град, само су се готово покровитељски насмејале и рекле ми да је Монтана земља фармера и сточара и да, кад би сви живели у граду, не би ко имао да ради на овим непрегледним пространствима. Јер, Монтана је по величини трећа држава у САД (после Калифорније и Тексаса) и има само милион становника, од преко триста милиона Американаца. А сам град (?) Београд има око 8000 становника, али зато, победоносно су ми поверили у Туристичком бироу, на само петнаестак километара, између Боземана и Београда, налази се један од највећих америчких универзитетских центара с 13.000 студената.
Једна од споредних улица
(клик за увећање)
Пун нестрпљења једва сам дочекао тренутак да поставим своје крунско питање: зашто је овај градић добио баш име Београд? Добио сам следећи одговор.
Кад је 1882. године године бизнисмен Томас Куеј тражио и нашао земљу за наставак изградње Северне пацифичке железнице, многи европски пословни људи укључили су се у овај тада грандиозан подухват.
На десетак километара од Боземана никло је насеље, али је, како то обично бива у сличним пројектима, у једном тренутку нестало новца за наставак изградње и тада су у помоћ прискочили неки српски бизнисмени и посао је настављен. У знак захвалности мала комуна, која је ницала надомак пруге, добила је назив Београд. Нажалост, нисам успео да сазнам њихова имена, чак ни то одакле су приспели. Даме, туристички крем места, само су слегле раменима. А на питање да ли, можда, неки њихови потомци данас живе овде, уследило је немо одмахивање главом.
http://www.ilustrovana.com/2008/2584/02-05-velika.jpg
Од осталих занимљивости везаних за Београд у Монтани успео сам да сазнам да су преци овдашњих становника били Немци, Ирци, Норвежани, Енглези, Французи и Швеђани и да данас овде живи само три посто Индијанаца, Афроамериканаца и Хиспаноамериканаца. Школа је подигнута 1891. године, прва банка отворена једанаест лета доцније, а комуна је 1906. године проглашена за град, кад је добила и свог првог градоначелника. Занимљиво је да је Томас Куеј, практично оснивач Београда, свом сину 1887. године и дао име Томас Белгрејд Куеј, а и прве новине, које су се појавиле 1916, звале су се „Белграде Јоурналâ€Â...
На раскрсници ка Београду
На растанку су нам љубазне госпође поклониле мајице с називом града, уз живахну причу да град доживљава невиђен узлет јер почињу да се развијају и други послови осим већ традиционалне пољопривреде. На питање да ли знају како изгледа старији, велики брат овог града, Београд у Србији, срамежљиво су одмахнуле главом. У знак захвалности на помоћи, обећао сам им да ћу им фотографије послати електронском поштом чим се вратим кући.
Прешавши улицу, ушли смо у просторије „Белграде неЮсâ€Â, новина које излазе два пута недељно. Уз Џозефову помоћ, на начин као да смо не знам како важне личности, поново сам представљен као новинар врло угледног и великог листа из Београда а у Србији. И док је он чаврљао с главним уредником и његовим замеником као да их познаје сто година, ја сам осталима показивао (и хвалио се, дабоме) један број Ã¢â‚¬Å¾Илустроване†који сам понео на ово путовање. Нажалост, нисмо имали много времена – нас двојица, пре свега – али је главни уредник успео да ме фотографише уз објашњење да ће у следећем броју изаћи вест о посети „новинара†из далеког града Београда. Још ме је замолио да му пошаљем неколико фотографија тог њима прекоокеанског старијег брата, одмах ће их објавити у својим новинама. У себи сам се насмејао претпостављајући како ће зинути од чуда када виде овај наш Београд.
ceo tekst
http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2584&tekst=02