Слава у Охридско-струшкој области

[Младен]

Јован Ф. ТРИФУНОСКИ


ПОРОДИЧНА СЛАВА И СЛИЧНЕ СЛАВЕ У ОХРИДСКОСТРУШКОЈ ОБЛАСТИ

У Охридскострушкој области обичаји породичне славе и других сличних слава се не напуштају, али временом доживљавају извесне трансформације, при којима мање или више слаби обредна функција. С друге стране јављају се и покушаји стварања нових обичаја.


У Охридскострушкој области добро је очуван обичај традиционалне п о р о д и ч н е с л а в е, као и друге славе с е о с к а или ц р к в е н а слава, и м а н а с т и р с к е славе. Славе се вековима упорно одржавају.
Установе наведених слава нису само старе већ и врло сложене. Зато је моја намера у овом прилогу скромна: да прикажем само неке одлике и значај наведених слава. У нашој етнографској литератури има врло мало радова који разматрају традиционалне
славе у областима Македоније. Чак не знамо ни њихову географску распрострањеност. Обавештења о славама у селима Охридскострушке
области прикупљао сам од бројних мештана. На теренским истраживањима боравио сам ради комплекснијих
обавештења, у неколико наврата 1977. и 1978. године осетио сам и више домаћинстава која имају славе. Охридскострушка област, према природним и привредним условима и према културним особинама, чини целину. Међутим, у њој постоје две административне и три предеоне целине. Предеоне целине су:
1) Охридски крај на истоку, 2) Струшки крај на западу, 3) жупа Дебарца на северу.
Седишта административних целина су градови Охрид и Струга. Дебарца је упућена на тржиште у Охриду. Охридскострушка
област има 91 село, и то: у ужем охридском крају 25, у жупном пределу Дебарци 24, и у струшком крају 42. Православних словенских родова има у 73 села и они су делимично старинци, а делимично потичу од досељеника. Досељеници су и с к љ у ч и в о са севера, из крајева у сливу Црног Дрима, и са запада, из крајева у сливу реке Шкумбије (Албанија). Као што је познато, територије западно од струшких планина Јабланице и Мокре до пре око 100 до 120 година биле су „поглавито
словенске“. Истичемо да нема досељеника из Повардарја на истоку ове области.

Породичне славе

Породична или кућна слава је општи обичај. У селима Охридскострушке
области сва хришћанска домаћинства, осим ретких атеиста из новијег доба, имају славу (крсно име) очувану још из старине. Познато је да је слава празник из култа умрлих и као називи за овај обичај у народу употребљавају се: с л у ж б а, с в е д е н, д е н. У новије време употребљава се и назив с л а в а. Слично је и у суседном пределу Дебарском Дримколу.

[Младен]

Славе су распоређене на мањи број верских празника у току године поглавито су у новембру и децембру. Тада престају радови у пољу и мушкарци су већином слободни у својим селима. Највише се славе: Св. А л и м п и ј е С т о л п н и к (9.XII), Св. Н и к о л а (19.XII), П р е ч и с т а или В а в е д е њ е (4.XII), Св. П е т к а (27.X), М и т р о в д а н (8.XI), и А р х а н ђ е л о в д а н (21.XI). Ређе славе су: Св. Тодорица, Св. Мартинија, Св. Климент, Св. Госпођа, Св. Атанасије, и Св. Варвара. У време мојих проучавања на терену сазнао сам да наведене славе одржавају и оне бројне породице које су се из села одсељене у градове Охрид, Стругу, Битољ, Скопље.
У селима ове области има и 15 родова са 34 православних цинцарских породица. Они су у струшком насељу Доњој Белици. Међутим, ти становници немају породичне славе. Раније је било Цинцара и у селуГорњој Белици на планини Јабланици. Постоји и род Кукунешовци (3 к.) у струшком селу Подгорцу који нема крсну славу јер је њихове даље порекло такође цинцарско. Има села у којима влада знатна уједначеност породичних слава. Такав је случај у насељима где нема досељеничких родова, на пример, у Беличишту, Злести, Лешану, Климештану, Ташморушишту, Вишни, Брчеву итд. Међутим, у већини потпланинских
и у пољским селима дошљаци су повећали разноврсност слава на
пример, у Мешеишту, Требеништу, Мороишту, Мислешеву, Враништу, Ботуну, Вевечанима итд.
Породична слава је велики догађај за свако домаћинство. Унапред се припремају намирнице за јела и доста пића. За сам славски обред неопходни су кувана пшеница заслађена шећером, погача и свећа. За породичну славу долазе гости из истог села ако тог дана не славе, као и из других насеља. Гости пристижу уочи празника, неки и сутрадан. Редовно долазе сродници из тазбине, ујчевине, кумови. Улазећи у кућу, сваки се поздравља са укућанима и честита славу. Слава траје два дана. За славу која падне у среду или петак био је обичај да се
спремају посна јела. Тако појединци раде и данас, мада је у време мог боравка на терену било кућа које су поступале и другачије спремале су само мрсна јела. Уочи славе, на трпезу се најпре износе мезелуци и пића, а затим јела. Пиће је: ракија, пиво, вино, сокови. Уз вечеру, која дуже траје, воде се разговори, праве шале, певају песме. Укућани се радују већем броју гостију. На дан славе домаћин са гостима посећује цркву (не свуда), затим се праве посете по селу. После тога је обилан ручак, па и тада се остаје дуже уз трпезу. Предвече се гости разилазе у своја села. У породичним задругама, каквих је овде било до краја Другог светског рата, живела су ожењена браћа са децом и та домаћинства имала су већи број рођака и пријатеља, па су се о славама прикупљали бројни гости. Наша испитивања у околини Охрида и Струге потврдила су овај закључак у више села. У Охридскострушкој области уочава се и следећа појава: редовно су домазети напуштали стару славу и узимали славу куће у коју су дошли. Тако су поступали и посињеници. Карактеристичан је пример промене славе у струшком селу Ташморуништу. Тамо су сви становници најпре славили једну крсну
славу Арханђеловдан, али због тога домаћини нису имали довољно гостију, јер нису могли да посећују једни друге. Зато су се становници Ташморуништа договорили: да једна половина села слави стару славу Арханђеловдан, док је друга половина почела да слави Митровдан.
Било је промена славе и у другим селима. На пример род Србаковци у струшком селу Подгорцу напустио је стару славу Митровдан јер им се једном уочи тог празника десила несрећа.
Карактер породичне славе, али са мањим значајем, има и п р е с л а в а, која траје један дан. Преславе, међутим нису тако честе по селима. Поједине преславе пореклом су од напуштених домазетских слава, док су друге настале од неког завета: због болести, када се нису држала деца и друго. На дан преславе примају се гости само из свог села (кумови и други).
Кад се синови поделе, они славе очеву славу. Ако су при деоби и мајчин део имања, онда они славе и њену девојачку славу: мајчина слава се слави као преслава. Ако се неки син оженио миражџијком која има имање, тада се њена слава чува као преслава.
Постоје села у Охридскострушкој области која су расељена, на пример: Радомирово, Црско, Зглавница, Мацково, Војово. Ти исељеници у другим селима још одржавају стару породичну славу и преславу.
Бележимо и ово. Бугарска Егзархијска црква, са седиштем у Охриду пред крај турске владавине 1912. године, па за време окупације 1915–1918. и 1941–1944. године, понегде је у селима радила на томе да се напусти породична слава. То настојање, међутим, имало је незнатан успех једино у селима непосредно крај града Охрида (села Велестово, Пештани, Шипокно). Сеоске славе
За села Охридскострушке области карактеристична је и општа сеоска слава – п а н а ђ у р. То је углавном слава сеоске цркве и целог села. Слава је на дан светитеља коме је сеоска црква посвећена. О слави увек присуствују гости из других насеља. У понеким селима постоји и друга општа слава звана о р т и ј а. То је скуп или гозба људи из истог села једног дана у години.

а) Слава звана панађур је велики догађај у друштвеном животу сваког села. Гости из других села за ту прилику добијају само ручак. У једној кући може бити 20 до 30 гостију. Додајемо и следеће: у послератно време у Охридскострушкој области изграђена је добра мрежа асфалтних путева који повезују многа села; становници располажу и моторним возилима. Услед тога су сада поједини сеоски славски сабори више посећени него у прошлости (села Вевчане, Белчане и др.). У неким селима дочек гостију организован је друкчије. Тамо се за сеоскуцрквену славу коље заједнички „курбан“говече или тричетири
овце, што се плати сеоским новцем. Затим се изабере мушкарац који ће од меса скувати јела. Село даје и пиће. Гости поседају за заједничку трпезу код цркве. Ко год дође, добија јело. Раније су посебну
трпезу имали мушкарци, а посебну жене.

[Младен]

Овакве сеоске славе су веома посећене. Прослављају се од средине пролећа до почетка јесени. Ђурђевдан је слава села Оздолена, Злести и Горњег Средоречја. Спасовдан је слава Годивја и Моришта. Петровдан славе села Сошана и Мешеишта, а Илијиндан села Октиса, Лактиња, и Оровника. Велика Госпојина је слава села Ботуна, Новог Села и Подгорца, а Мала Госпојина села Врежана. Св. Николу „талалејÃ¢â‚¬Å“ (у мају) славе села Враништа и Требеништа, а Св. Атанасија, такође у мају славе села Црвене Воде и Белчишта. Наводимо и ове примере. У селу Мислешеву слава је на дан Св. Јована, почетком септембра. У Оздолену је сеоскоцрквена слава Ђурђевдан. У селима Мешишту и Лештану
слава је на дан Св. Петра. У селу Белчишту слави се на дан Св. Атанасија летњег(у мају), а у селу Издеглајву слави се Митровдан. У селу Подгорцу слави се Велика Госпојина итд. Осим гостију из других села, тада долазе гости и из градова Струге, Охрида, Скопља. 6 Између села и градских насеља постоје сталне аутобуске везе. На дан сеоске славе пре подне је служба у цркви, а после тога даје се ручак. Као што је речено, негде гости добијају ручак по кућама код сродника и пријатеља, а у другом случају ручак се даје код цркве. Село одреди неколико мушкараца који послужују.
То је прилика да се прикупи и бројна омладина, која организује весеље са игром и песмом. Посебно се остварују познанства између момака и девојака то је такозвано „гледање“. Нека познанства касније се заврше браком. Коло се игра на неколико места. Свирају професионални свирачи са зурлама уз помоћ тупана, хармоника и тарабука. Старији свет пре почетка и после црквене службе углавном проводи у разговору
о разним темама из живота. Од гостију се прикупљају прилози у новцу који је намењен за оправку цркве или за подизање ограде око гробља (тако је поступљено у селима Злести, Врбјану и другим). Што је време лепше, и број гостију је већи. Поједини сеоски сабори у народу дуго се памте. До краја Другог светског рата на дан сеоске, односно црквене славе одржаван је обичај н о ш е њ а л и т и ј е. Ишло се са свештеником, обилазећи, поједина места у атару. Данас се литија одржава само у неким селима и носи се око цркве (село Ботун
и друга).
У мојој антропогеографској монографији Охридскострушка област која је објављена 1992. године у Српском етнографском зборнику изнето је где је која сеоска слава или „панађур“ и које су славе појединих родова, па и које су сеоске преславе.

б) Врста сеоске славе, која одражава целину сеоске заједнице и која је без ритуала,
јесте и „ортија“ . Она више има забавни карактер и за њу сам први пут чуо у селу Издеглавју, у пределу Дебарца. Има је још и у понеким другим селима. Реч је о сеоској гозби, која се одржава увек одређеног дана у години. То је скуп свих сеоских људи на отвореном простору на средини села. Све што је потребно од јела и пића доноси свако домаћинство. То су углавном хладна јела: погача, бели мрс, ђувеч, печена кокош, сутлијаш, вино, ракија. Мушкарци иду напред и носе пиће, а за њима жене, носећи храну. То сам видео у селу Издеглавју. У подне сви учесници поседају за заједничку трпезу. Жене су распоређене на краћим
растојањима и додају послужење, па најстарији мушкарац диже здравицу, а после тога почиње ручак. Пошто се заврши гозба, старији људи остану крај трпезе у разговору, док млађи играју. Пред мрак, становници се враћају својим кућама. Обичај Ã¢â‚¬Å¾ортија“ најчешће се одржава зими, када су људи слободни. Становници села Издеглавја обичај Ã¢â‚¬Å¾ортија“ и сада одржавају.

Манастирске славе и сабори

Постоји обичај да се иде и на сабор код манастира кад они празнују. Позната су три манастира. Један је код струшког села Враништа Пречиста. Други манастир је код села Лешана у пределу Дебарци Сви
Свети, а трећи је Св. Наум крај Охридског језера, на самој граници према Албанији. Сабори код манастира углавном су велики. Сви који долазе свечано су одевени. Мада су манастири удаљени од многих насеља, они су у народу врло поштовани и радо посећени још од времена њиховог настанка у средњем веку. Из села Сливова и других насеља у северном делу Охридскострушке области становници посећују манастир
Пречиста код Кичева. Ручак се даје у некој већој просторији (трпезарија) крај манастира. Неки манастири су у прошлости порушени и тамо нема манастирске славе. То је, на пример, случај манастира села Ботуна, у пределу Дебарци.

Закључни део

Тема о традиционалној породичној слави и сличним славама у Охридскострушкој области захватала би више места и времена, него што сам јој ја овде могао дати. Изложени материјал поуздан је доказ сличности са славским обичајима и у другим ближим или удаљенијим крајевима. Те обичаје време није могло да избрише, па зато наведене
славе и данас заузимају средишње место у народном животу. Корени ових обичаја воде из далеке прошлости и углавном одржавају колективне црте народног менталитета.
Из свега реченог можемо закључити да се обичаји породичне славе и других сличних слава не напуштају, али временом доживљавају извесне трансформације, при којима мање или више слаби обредна функција. С друге стране јављају се и покушаји
стварања нових обичаја.