View Full Version : Ревизија ратова 90-тих
...С доласком "демократских" снага на власт у Србији, сведоци смо како се стално протура теза о кривици српског народа за ратове на просторима бивше СФРЈ. Да иронија буде већа, ових дана је и партија која је у то време водила политику државе, и била одговорна за неиспуњење националних интереса српског народа - дакле СПС - коначно показала српском народу право лице, које је у ствари лице себичлука, националне издаје и срамне кукавичке политике која их током целог њиховог постојања, да будемо искрени, није ни напуштала. Ова тема настаје као израз чврсте и јасне намере српских националиста да одбаце тезу о кривици српског народа. Нека ова тема служи за обарања лицемерне приче о Србима "злочинцима". Позивам све чланове форума да постављају текстове које говоре о сивм дешавањима која су обележила ратове деведесетих, и који ће аргументовано оборити оно што се нашем народу ставља на терет....
Србија Србима, кукавице и изроди напоље!
Као почетак, прилажем списак српских жртава, мучки убијених на простору Сребренице. Ради се о Србима који су страдали у периоду од 1992-95. године; дакле пре ослобађања тог града, војничке операције изведене под командом нашег генерала Ратка Младића, а за време балијског терора, под вођством главнокомандујућег Насера Орића - онога који је за убиство Срба награђен од стране хашког гулага ослобађајућом пресудом.
На списку се налазе имена од око 3300 Срба, побијених у Сребреници и околини, у већ назначеном периоду. Жалост и срамота је то што сем чланова Српске Радикалне странке, никада нити један представник власти у Србији није отишао на помен српским жртвама; пракса која се поновила и ове године - ми претпостављамо да је формирање градске власти у Београду, или нека слична идиотарија, важније за гомилу лицемера који себе називају влашћу.
Списак су сачинили:
Борачка организација Републике Српске Савез логораша Републике Српске Удружење породица жртава рата
Центар за истраживање злочина над српским народом
Уз напомену да је овај списак српских жртава подложан допунама које, на жалост, могу само да повећају број страдалих.
Преузми фајл (рар, пдф) (http://www.savefiles.net/d/48oqydbiw4j4f.html)
Нека је вечна слава и хвала српским мученицима Сребренице!
МАСАКР НАД СРБИМА У ВЕЛЕБИТУ (Лика) 1993. год.
О масакру на Велебиту 1993. још није покренута истрага
Исјечене главе Срба бацали на гомилу
Некадашњи командир вода Војске Републике Српске Крајине Стеван Веселиновић прије годину и по дана дао је изјаву и видео-запис Тужилаштву за ратне злочине Републике Србије о масакру припадника Војске Републике Хрватске 1993. године над 22 заробљена српска војника и медицинара Војске Републике Српске Крајине на Велебиту, који је тада био заштићена зона УН, али Тужилаштво о томе још ћути. Веселиновић је ишао и у Канцеларију Хашког суда у Београду и нудио им исти запис на којем се виде унакажене жртве, али они уопште нису били заинтересовани за овај случај.
Веселиновић, који је из Голубића код Грачаца, наводи да се масакр догодио на планини Велебит 22. јануара 1993. године, када су хрватски војници мучили, заклали и побили 22 особе српске националности, од којих и једну медицинску сестру. Веселиновић је те 1993. године био командир вода у српској Војсци Републике Српске Крајине на Велебиту и преко земљаног телефона слушао је како злочинци муче његове саборце.
- Хрвати су им препрјечили једини пут којим би тај дио српске војске могао да напусти регион. Посље тога су заузели и везе комуникација и преко њих јавили нашим војницима да има рањеника којима је неопходна помоћ. Не знајући шта им се спрема група од око 30 војника, међу којима је била и медицинска екипа, са два камиона кренула је као испомоћ и упала у замку ујутро око 9.30 - свједочи Стеван.
Српски камиони су упали у замку између двије базе Унпрофора, базе на Матрасу-Свети Рок и Малог Алана. Осам војника је успјело да побегне и преживи, а њих 22 су заробљена и масакрирана.
- Чим нам је јављено да су нападнуте јединице на Велебиту кренули смо у њихово ослобађање и стигли на 100 до 200 метара од њих, али даље нисмо могли због јаких хрватских снага. Хрвати су отворили пољске телефонске везе и ми смо могли да слушамо крике наших сабораца које су звјерски мучили.
- Можемо само да замислимо какве су болове, муке и понижење у том тренутку преживљавали. Касније, када смо преузели њихова тела, видели смо шта су им све радили - прича Стеван. Посље 10-15 дана хрватска војска се вратила на своје првобитне положаје и вод Стевана Веселиновића је успјео да стигне до мјеста масакра.
- Затекли смо људе исјечених глава набацане на гомилу, а лица су им била толико измасакрирана да нисмо могли да их препознамо. Међу њима су била два моја брата од стрица и нећак. Неки су имали само прострелну рану кроз ногу или руку, а неки су имали поврједе главе и тијела од сјекире. Поред тијела нашли смо и крваве крампове и лопате којима су их мучили - наводи Стеван.
Веселиновић је инсистирао да агенција Сина на свом сајту (њњњ.сина.орг.yу) објави снимак измасакрираних и убијених Срба, који је направила некадашња српска Телевизија из Книна да би свјетска јавност могла то да види и да се заложи да се злочинци пронађу и казне пред судом.
- Имате моју дозволу да пустите видео-запис у потпуности. Породице жртава, међу њима и ја, желимо да свјетска јавност види како је хрватска војска поступала са српским заробљеницима и заложи се да злочинци одговарају пред лицем правде. Док они не одговарају породице и ја нећемо стати, а жртве неће наћи мир - каже Веселиновић, који је овај видео-запис умножио и дијели пријатељима да се овај злочин никада не заборави.
Преузето од Гризлија.
...мало о томе како су "јуначки" Хрвати успели "сами" да победе "великосрбе"...
Dejstva NATO pakta po Srbima u Republici Srpskoj Krajini
Dejstva Severnoatlantsko saveza protiv Republike Srpske Krajine (RSK) otpočela su nešto kasnije nego ona protiv bosanskih Srba. Prva meta je bio aerodrom Udbina, verovatno zato što se sumnjalo da su sa njega poletali avioni koji su bombardovali položaje muslimanskih snaga u Bosni i Hercegovini (ABiH).
NATO je uzeo učešća i u daljim napadima na RSK sve do njenog uništenja u leto 1995. godine.
Protivvazdušna odbrana (PVO) Srpske Vojske Krajine (SVK) nije imala velikog uspeha u dejstvima. Po zvaničnim podacima nijedan avion NATO pakta nije oboren, mada je oboreno nekoliko hrvatskih aviona.
Međutim, po nezvaničnim podacima do kojih smo došli od bivših pripadnika PVO SVK, nekoliko aviona NATO pakta je teško oštećeno. Reč je o jednom oštećenom A-10 i o jednom teško oštećenom F-15 (pogođenom prilikom bombardovanja aerodroma Udbine). Moguće je da je bilo još lakše ili teže oštećenih letelica NATO.
I akcija - Bombardovanje aerodroma Udbina
Dana 21. novembra 1994. godine NATO je izveo ograničeni vazdušni udar na aerodrom Udbina u kome je učestvovalo trideset i devet američkih, holandskih, francuskih i britanskih aviona iz četiri vazduhoplovne baze NATO u Italiji. Nepojavljivanje turskih aviona objašnjeno je gustom maglom na aerodromu Gedi, odakle poleću na zadatke iznad bivše Jugoslavije.
Prva na udaru bila je PVO aerodroma naoružana protivavionskim topovima Bofors L-70 kalibra 40mm i raketama“Kub-M”. Američki avioni za elektronsko ratovanje EF-111, praćeni sa dva holandska F-16A privukli su pažnju radara PVO SVK na koje su F/A-18D korpusa mornaričke pešadije ispalili protiv-radarske rakete HARM. Na raketne lansere i protiv-avionske topove francuski i britanski Jaguari su izbacili kasetne bombe BL-755 “Beluga” i CBU-87/B. Napad na pistu, rulne staze i spojnice izvršili su F-15E sa laserski vođenim bombama i dva holandska F-16A sa četiri klasične avio-bombe Mk.84 mase 907 kilograma. Rezultate napada su snimili francuski izviđači “Miraž F-1CR” i holandski F/R-16A. Lovačku zaštitu akcije pružali su deset američkih F-16C i dva francuska Miraža 2000C. Svoj doprinos dala je i flota avio-tankera, AWACS-a i leteći komandni centar EC-130E.
Interesantno je da su sutradan, 22. novembra, na dva “Si heriera” FRS.1 iz 800 skvadrona britanske ratne mornarice ispaljene dve rakte “Volhov’ u blizini Otoke. Rakete nisu pogodile svoje ciljeve i uništene su samolikvidatorom. Ova akcija PVO Srpske Vojske Krajine verovatno je bila isprovocirana bombardovanjem aerodroma Udbine.
II akcija - Bombardovanje položaja PVO SVK
Dana 23. novembra 1994. godine 24 aviona NATO pakta su u 10:30 časova za odmazdu (verovatno zbog gađanja Herijera) napali položaje PVO SVK u okolini Krupe, Otoke i Dvora. Trideset i dva aviona su učestvovala u ponovljenom napadu u poslepodnevnim časovima.
Interesantno je da su ove akcije izvedene gotovo sinhronizovano sa akcijama regularne Hrvatske Vojske (HV), Hrvatskog Vijeća Obrane (HVO) i Armije Bosne i Hercegovine (ABiH), tačnije njenog 5-korpusa iz Bihaća. Naime, pripadnici 5-korupusa ABiH su tada pokrenuli veliku ofanzivu koju su srpske snage (VRS zajedno sa jedinicma SVK) ipak uspele da slome. Tokom borbi u području Bihaća i Cazinske krajine Srbi su koristili i avijaciju (avione "Orao"), mada to nikada nije zvanično potvrđeno.
Predstavnici NATO pakta su izjavili da su ovi napadi odmazda međutim, teško je u to poverovati jer se u isto vreme odvijala hrvatsko-muslimanska ofanziva na gotovo svim frontovima. A u akcijama oko Bihaća učestvovale su i jedinice SVK, tako da su ova bombardovanja verovatno bila upozorenja Srbima iz Krajine sta ih čeka. Severnoatlantski savez je i ovaj put kao i mnogo puta pre, i još vise puta posle, bio samo vazdušna podrška srpskim neprijateljima, samo to i ništa drugo.
III akcija - Bombardovanje položaja SVK
Novi udari NATO-a na Srpsku Krajinu izvedeni su 23. novembra 1994. godine, u tri navrata,
u 19:05, 20:20 i 21:45 časova u području Ripča, Krupe, Drvara i Petrovca (gađan je i deo teriorije Republike Srpske). Na napadačke avione su ispaljene rakete sa PVO sistema “Kub”, ali nisu poznati rezultati dejstva PVO.
IV akcija - Asistencija NATO pakta pri operaciji “Oluja”
U operacijama Hrvatske Vojske (HV) protiv SVK u Zapadnoj Slavoniji (akcija “Bljesak”) nije bilo asistencije avijacije NATO. Međutim pri otpočinjanju operacije “Oluja” (u avgustu 1995. godine) NATO pakt je pružio indirektnu podršku jedinicama HV. To je i bila poslednja akcija protiv Srba u Krajini jer je ubrzo prestala da postoji RSK.
Nije saopšten tačan spisak ciljeva, ali je poznato da je NATO gađao centre veze, radare, PVO sisteme, komandna mesta, kao i repetitore srpske televizije.
Масакр, или обрачун с бандом терориста? Питање на које се нико до сада није н ипотрудио да нађе одговор. У сваком случају, случај побијених шиптарских терориста у селу Рачак искоришћен је као главни повод за почетак бомбардовања СРЈ од стране НАТО пакта.
Masakr u selu Račak se dogodio 15. januara 1999. godine na Kosovu i Metohiji. Incident je bio jedan od glavnih povoda za NATO bombardovanje SRJ.
U opisanom regionu, 8. i 10. januara dvaput je napadnuta policijska patrola i tom prilikom su četiri policajca ubijena, a dvojica ranjena. U samom Račku, OVK je imao svoj položaj. Na dan 12. januara, policijske i vojne snage (jugoslovenske) prebačene su u taj region. Iz naselja je bilo pucnjave, došlo je do vatrene čarke s OVK, kuće su se našle u plamenu, civilno stanovništvo je pokušalo da izbegne, ali u tome je sprečeno na kontrolnim punktovima bezbednosnih snaga. Verifikatori Kontakt grupe bili su u tom kraju, ali su imali samo ograničen prilaz pojedinim mestima.
15. januara pucano je na više kuća u naseljima, a policija je zatvorila ulice. U Račku su snajperisti iz dva tenka pucali prema nastanjenim kućama. U 15,40 časova, na insistiranje OEBS-a preko jugoslovenskog oficira za vezu generala Lončara, iz Beograda je stiglo naređenje da se prekine s pucanjem. U 16,45 časova obe strane prekinule su vatru, vojska i policija su se povukle.
Tokom popodneva u Račak su stigli verifikatori. U selu su videli jednog mrtvog i pet povređenih civila, među njima i jednu ženu i jednog dečaka s prostrelnim ranama. Žitelji Račka su se žalili kako su muškarci bili odvojeni od žena, da su 20 muškaraca najpre držani kao zarobljenici, a onda nekud odvedeni. Osim toga, verifikatori su dobili nepotvrđene izveštaje o još nekim postradalima na tom području. Verifikatori su registrovali izjave, pobrinuli se da ranjeni budu odneti i u sumrak napustili selo.
Sutradan je verifikatorski tim, praćen stručnjacima za ljudska prava, ponovo krenuo u Račak. Tamo su našli ukupno 40 mrtvih, među njima i jednu ženu i, navodno, jednog dečaka starog 12 godina; sve to na različitim mestima u selu i izvan sela. Petoricu mrtvih već su bile preuzele njihove porodice.
U 13,00 časova, s dva svoja zamenika, stigao je na mesto dešavanja šef Verifikatorske misije Vilijam Voker. Pratilo ga je oko 30 novinara. U mestu su se našli mnogi borci OVK.
Pošto je obišao mesto, Voker je u Prištini održao konferenciju za novinare. Izrazio je zaprepašćenje i konstatovao da je nađeno 45 mrtvih, među njima tri žene i jedno dete. Voker je govorio o masakru i zločinu protiv čovečnosti i za to je pripisao odgovornost bezbednosnim snagama srpske vlade. Ultimativno je pozvao jugoslovensku vladu da u roku od 24 sata preduzme istragu uz pomoć Međunarodnog suda.
Metodom parafinske rukavice na šakama ubijenih Albanaca pronađeni su tragovi nitrata koji odgovaraju tragovima koji nastaju korišćenjem vatrenog oružja. Ovo ukazuje na to da su Albanci koristili vatreno oružje, ali to nije interesovalo ni Vokera, ni zvaničnike NATO pakta, niti interesuje Haški tribunal. Stoga je ovaj incident, u kome su pobijeni teroristi, iskorišćen kao povod za unapred ispalniranu agresiju na Jugoslaviju. Da su u Račku pobijeni teroristi, a ne civili potvrđeno je i svedočenjima srpskih policajaca i vojnika. U procesu koji se vodio protiv Slobodana Miloševića pred Haškim tribunalom svedočio je bivši radnik Klintonove administracije i ispričao je da je odluka o agresiji na Jugoslaviju doneta mnogo pre samog incidenta u Račku, a da je incident u Račku namerno izazvan od strane albanskih terorista obučenih u civilna odela kako bi se isprovocirala srpska policija, a zatim je likvidacija terorista iskorišćena kao formalni povod za agresiju na Jugoslaviju.
Рачак гурнут под тепих! (http://www.politika.co.yu/rubrike/Politika/t898.lt.html)
Пијаца Маркале
Šta je istina u vezi sa stradanjem civila na sarajevskoj pijaci Markale
Da li istina ume da gleda?
Izveštaj plavih šlemova stavljen je na sto generalnog sekretara OUN Butrosa Galija, međutim, on je odlučio da ga sakrije u svoj sef
Na sarajevskoj pijaci Markale danas stoji kamena ploča na kojoj piše: "Na ovom mjestu srpski zločinci su 5.2.1994. ubili 67 građana Sarajeva. Rahmet, pokoj i šutnja mrtvima. Proučite Fatihu i pomolite se. Pamtite i opominjite". Ploču su podigli, kako na njoj piše, građani Sarajeva.
Na kamenu je uklesana tvrdnja da su zločin počinili Srbi, mada nijedna međunarodna istraga i dan-danas nije potvrdila da je granata bačena na pijacu baš srpska. Ni nedavno obeležena 10-godišnjica ovog zločina, nije bila povod da se oglasi neki od ondašnjih svetskih zvaničnika. I dalje se vrti priča da istina leži u izveštajima koji su, odmah posle eksplozije, poslati ondašnjem generalnom sekretaru UN Butrosu Galiju. Na logična pitanja: zašto su ti dokumenti momentalno proglašeni tajnim, zbog čega i posle 10 godina nisu dostupni svetskoj javnosti - nema razumnog odgovora. Budući da je masakr na pijaci Markale bio neposredan povod da se Srbi kazne bombardovanjem, ostaje nejasno zašto su izveštaji UN, uopšte, sklonjeni od pogleda javnosti. Prema vojnim izveštajima, u to vreme Srbi su držali pet položaja oko Sarajeva, dok je šesti bio u rukama Muslimana. Granata sa srpskih položaja, udaljenih nekoliko kilometara od pijace, morala je biti ispaljena u visinu i pasti, uz karakterističan zvižduk, odozgo. Očevici su tvrdili da se nije ništa čulo, što je bio znak da je granata doletela iz neposredne blizine, sa krova neke od obližnjih zgrada. Septembra 1995. ruski obaveštajni oficiri obavestili su javnost da su zapadne službe organizovale bombardovanje civila, a plan realizovali ljudi Rasima Delića. Granata je ispaljena sa krova zgrade blizu pijace Markale. Sve je urađeno po tajnom planu "Ciklon 2", tvrde ruski obaveštajci. Ruski stručnjaci precizirali su tada da su zapadne tajne službe pokrenule još februara te godine operaciju pod imenom "Ciklon 1", s ciljem da se bosanski Srbi diskredituju pred javnim mnjenjem.
Rezultat je bio antisrpska histerija u štampi i lansiranje ideje o neophodnosti NATO bombardovanja. Obaveštajni potpukovnik Džon E. Sraj u svom dnevniku tim povodom se glasno pitao: "Kako je muslimanska vlada, koja se stalno pravda da nije u mogućnosti da se pridržava kratkotrajnih prekida vatre zbog neadekvatnosti komunikacija, tako čudesno brzo obavestila strane medije i istovremeno poslala sanitetska kola na mesto incidenta u roku od dva minuta posle zločina? Zašto su se repna krilca minobacačkog projektila neobjašnjeno izgubila posle eksplozije?
Pre nego što su zaplenili neke minobacače od Srba, Muslimani su bili prinuđeni da ručno izrađuju svoje minobacačke mine i artiljerijske granate, što znači da su njihova repna krilca imala karakterističan oblik, pa bi poslužila kao neoboriv dokazni materijal protiv muslimanske strane. S obzirom na blizinu pijace Markale i zgrade Predsedništva BiH, dilema je ko je izdao naređenje da se izvrši ovaj suludi zločin - predsednik Alija Izetbegović ili potpredsednik Ejup Ganić?
- Niko nije pokušao da utvrdi tačan broj žrtava - ubijenih i ranjenih. Ne postoje dva izvora koji daju iste podatke. Ako broj stradalih nije utvrđen, onda je ceo taj događaj veoma sumnjiv. On je iskorišćen da bi se manipulisalo i srpskom i muslimanskom stranom, da bi se vršio politički pritisak, postavljali ultimatumi. Hrvati su čak objavili da su, sudeći po imenima, među žrtvama muslimanski vojnici koji su stradali dan ranije u okršajima u srednjoj Bosni. Sve okolnosti u vezi sa Markalama mogu se dovesti u sumnju, kaže za "Glas" Miroslav Toholj, ministar informisanja u ondašnjoj vladi Republike Srpske.
Vojska Republike Srpske je u to vreme tražila da se formira nezavisna komisija koja bi ispitala taj događaj, što je odbijeno. Prve sumnje u tačnost optužbi srpske strane izneo je Majkl Rouz tada komandant Unprofora. Sumnje je kasnije izneo i lord Dejvid Oven. Španski profesor istorije na univerzitetu u Barseloni Francisko Viega u svojoj knjizi, koja je nedavno objavljena i kod nas ,"Balkanska zamka" sumnja u tačnost zvanične verzije o slučaju Markale.
O zločinu na sarajevskoj pijaci Markale pisao je u svojim memoarima i francuski predsednik Fransoa Miteran. On je potvrdio da je u nevinost Srba verovao i Butros Gali, generalni sekretar OUN i njegov izaslanik Jasuši Akaši. Knjiga sećanja pokojnog francuskog predsednika Fransoa Miterana postala je u Francuskoj i Evropi ključ za odgonetanje jedne od najmračnijih tajni bosanskog rata, pisali su pariski novinari. Reč je o direktnom raskrinkavanju muslimanske tajne službe u Bosni koja je, radi uvlačenja Zapada u vojnu intervenciju protiv bosanskih Srba, ubila 66 (67,68) i ranila više od 100 vlastitih građana.
..."Pre nekoliko dana Butros Gali mi je rekao da je ubeđen u to da je granata, koja je pala na sarajevsku pijacu, predstavljala provokaciju muslimana", piše Fransoa Miteran u svojoj knjizi "Godina oproštaja". Citat iz knjige francuskog predsednika poslužio je i francuskom novinaru Bernaru Volkeru, koji je uspeo da dobije sudski proces za zaštitu svoje profesionalne časti.
Novinar Prvog kanala francuske televizije Bernar Volker prvi je objavio vest da je eksploziju na Markalama izazvala mina, ispaljena sa muslimanskih položaja. Vest je objavljena nešto više od 48 sati pre isteka ultimatuma NATO bosanskim Srbima. Američka štampa prešla je gotovo ćutke preko ove vesti, iako je nacionalna agencija AP emitovala informaciju.
"Rečeno mi je da je izveštaj "plavih šlemova" stavljen na sto generalnog sekretara OUN Butrosa Galija. Međutim, on je rekao da je u tadašnjim uslovima dokument bio previše eksplozivan, pa je odlučio da ga sakrije što dublje u svoj sef i da ga više odatle ne vadi. Tako je i bilo", pisao je Volker. Muslimani u Francuskoj su ga zbog toga javno napali.
Organizovana je i "zvanična istraga". Iz nje je proistekao samo zaključak da je nemoguće tačno utvrditi ko je bacio granatu. Informaciju objavljenu na TV F-1 demantovali su apsolutno svi, uključujući OUN, posle čega je i muslimanski lobi "Karton zon" podneo tužbu sudu.
Odbrana Bernara Volkera je podnela sudu na uvid svedočenja ljudi koji su se nalazili u Sarajevu, ratnih izveštača i diplomata, koji su potvrdili njegovu verziju događaja. Međutim, argument koji je imao najveću težinu bio je citat iz knjige Fransoa Miterana. Tek dve godine posle masakra na sarajevskoj pijaci, Volker je dobio sudski proces u Parizu.
Pitanja
Pokušali smo da dobijemo komentar ministra za civilna pitanja Vlade Federacije BiH Safeta Halilovića o direktnom optuživanju Srba za zločin na Markalama. Budući da je u njegovoj nadležnosti i briga o ljudskim pravima, tražili smo i stav o tome kako će ploče sa ovakvim natpisima u Sarajevu (ima ih više) uticati na pomirenje i suživot sa Srbima. Rečeno nam je da zbog sednice Vlade, koja je juče trajala tokom čitavog popodneva, ministar Halilović ni neko drugi nije mogao da odgovori.
Smisao
- Događaj na sarajevskoj pijaci bio je nejasan od samog početka. Pošto je i dalje nejasan, postavljena spomen-ploča, koja za zločin optužuje Srbe, ima samo politički, a ne i memorijalni smisao. Sumnjam da će o ovom zločinu ikad biti neke istrage, zato je i na spomeniku ostao zabeležen samo taj prvi utisak o počiniocu zločina. Ipak, ne treba odustati od traganja za istinom, jer mnogobrojne hipoteze o pravcu dolaska granate dovode u sumnju onu tvrdnju sa spomen-ploče. Ne treba dozvoliti da nešto što je sumnjivo dobije težinu zvaničnog podatka, pošto će to biti polazna tačka za nove podele i velika mrlja na svakom pokušaju da se uspostavi zajednički život Sarajlija, kaže politički analitičar Ljuba Stojadinović.
Ko piše istoriju?
Zapis na sarajevskoj spomen-ploči je samo odjek pojednostavljene varijante istorije koja odgovara pobednicima (muslimanima, Hrvatima, Amerikancima...). Sada nije ni važno ko je ispalio tu granatu na sarajevsku pijacu, jer je istorija tog rata ispisana unapred, kao što su uloge dobrih i zlih unapred svima namenjene. Neko je morao u toj istoriji da bude i kriv, pa su Srbi proglašeni agresorima i ratnim zločincima. A pravila rata su jasna - pobednici imaju pravo da dopisuju nove detalje u istoriju. Za takav istorijski sled jednaku krivicu snose Slobodan Milošević i druga strana u sukobu. Ni u današnjoj Srbiji ne postoji osećaj da je ono što se dešavalo bosanskim i Srbima u Hrvatskoj - ustvari srpski problem. Niko još nije definisao zajedničke interese srpskog naroda, zato srpsku istoriju piše Haški tribunal, ocenjuje vojni analitičar Saša Radić.
Обратити пажњу на овај љупки пар:
http://cache.viewimages.com/xc/2115825.jpg?v=1&c=ViewImages&k=2&d=17A4AD9FDB9CF1934A2752006EF5F0EDB04235403A3ABD29 5A5397277B4DC33E
Ради се о новинарки Кристин Аманпур (CNN), и њеном мужу, Џејмсу Рубину (високом чиновнику администрације Била Клинтона). Неке од бомбастичних слика злочина које су починили Срби обишле су свет, и имале страховит утицај на јавно мњење. Гле чуда, обоје су Јевреји. Аманпурова се још увек мува по Босни, судећи по неким новинским чланцима.
http://67.18.18.138/~etleboro/sites/thumbnails/news/8050_kopanja.jpg
BANJALUKA - Željko Kopanja, direktor i vlasnik "Nezavisnih novina", razgovarao je juče u Banjaluci s Ričardom Holbrukom, bivšim američkim visokim zvaničnikom i "ocem" Dejtonskog sporazuma, i Krstijan Amanpur, poznatom reporterkom CNN-a.
Razgovarano je o stanju medijskih sloboda u BiH, gdje je, kako je konstatovano, ostvaren veliki napredak ako se stanje poredi s poratnim periodom.
Dogovoreno je da Kopanja organizuje sastanak urednika nezavisnih medija iz Sarajeva i Banjaluke, na kojem bi urednici pokušali da nađu odgovor na probleme s kojima se suočavaju i otvoreno razgovaraju o nesporazumima s kojima se bh. novinarstvo suočava.
Pored toga, tema neformalnog sastanka u banjalučkoj "Gradskoj kafani" bilo je i neizbježno pitanje evropskih integracija i šansi BiH na njenom putu ka Evropskoj uniji. Holbruk i Amanpurova su s Kopanjom razmijenili stavove u vezi s političkom situacijom u zemlji i napretkom koji je ostvaren poslije potpisivanja Dejtonskog sporazuma.
Ričard Holbruk nalazi se u privatnoj posjeti BiH, a Kristijan Amanpur s ekipom CNN-a snima dokumentarni film o BiH.
www.nezavisne.com
Србија Србима
15-07-08, 20:57
21. јуна 1992. Миљевачки плато
То што се догодило 21. јуна 1992. год. на подручју Миљевачког платоа, требало би да уђе у анале српско-хрватског сукоба као најмонстро-узнији злочин над човјеком. За припрему акције од стране хрватске војске, кориштена су чак и дјеца, односно Међународни фестивал дјетета који је тај дан требао започети у Шибенику.
Том приликом хрватска страна затражила је од српске стране суздржавање од провокација да би то исто јутро безобзирно напала српске положаје.
Двадесет првог јуна хрватска армија је напала положаје српске територијалне одбране на Миљевачком платоу у близини Дрниша, у ружичастој зони, јужно од сектора Југ и напредовала је неколико километара. Напредовање хрватске армије које се смишљено одвијало под вођством двију бригада, друго је по реду које се догодило у овој области у току посљедњег мјесеца. Оба представљају кршење Сарајевског споразума од 2. јуна 1992. год. Против овог су уложили протест УНПРОФОР и посматрачка мисија ЕЗ који су затражили повлачење хрватске војске на ранију линију сукоба .
Донесена је резолуција СБ под бројем 762, а Хрвати се наравно нису повукли. Тужан епилог овог мучког напада, који се, као што смо видјели, одиграо пред очима УНПРОФОР-а је 40 погинулих српских територијалаца, неколицина рањених и заробљених, а једино српско село у тој области Нос Калик, срушено је до темеља и спаљено, један дио становништва побијен, а други интерниран на Првић, а затим Обоњан у Шибенском архипелагу.
По завршетку војничке акције започиње крвави пир хрватских војника - монструма. Они, умјесто да тијела погинулих врате породицама, наређују малобројним српским заробљеницима, под пријетњом смрти, да их бацају у крашку јаму у предјелу Љут у близини засеока Бачић. Један од преживјелих српских бораца свједочи о стравичном ритму злочина и муклом одзвањању људских тијела која су се губила у јамској бездани. Након тијела, бацани су у јаму пси и мачке да у условима преживљавања доврше посао, а затим смеће. Свједочења спелеолога који су након два мјесеца вадили остатке људских тијела, више су него потресна.
Јаме безданке симбол су затирања човјека у најбестијалнијем смислу, а српском народу оне се од стране хрватског народа догађају по други пут у педесет година овог вијека. Исти акорди смрти одзвањали су и у оближњој Мратовској јами прије педесет и једну годину. То се не смије ни опростити ни заборавити. Али, прича се ни овдје не завршава. Малобројним и беспомоћним заробљеницима суди се на лицу мјеста и по властитом избору. Пресуде су јасне, коме вјешање о војнички појас, коме метак у потиљак. Све ово се снима на видео-траци и у Шибенику приказу је као својеврсни хорорфилм.
Осим тога хрватска радиостаница Сплит, у манири крајњег цинизма, емитује имена погинулих српских бораца уз звуке српске националне химне са свим могућим погрдама.
Два мјесеца након агресије на Миљевачки плато, хрватске власти допустилесу експертској међународној екипи приступ лешевима српских војника. Идентификација је потрајала још два мјесеца, а унаточ најсавршенијим методама дванаест тијела остало је неидентификовано. Бол породица за својим најмилијима био је неизмјеран.
Страхота призора на фотографијама које се налазе у овој публикациjи у великој мјери премашује грозоту што је човјек може поднијети. У том смислу извињавамо се породицама погинулих и свима вама који ову публикацију имате при руци, али желимо ли показати лице и наличје овог страшног рата, желимо ли да хрватски злочинци изиђу пред лице правде, морали смо ово учинити.
http://www.veritas.org.yu/publikacije/Miljevci/Tekstovi/miljevci.htm
Србија Србима
15-07-08, 20:59
Stravična svedočenja o likvidaciji Srba iz Gospića 1991. godine
Razbijali im lobanje, pa ih zapalili
Iz vojnog vozila iskrcano je deset do petnaest osoba. Norac je naredio da svi pucamo
U svedočenju o sastanku sudbonosnom za Srbe u Gospiću, održanom 16. oktobra 1991. godine, tadaÅ¡nji Å¡ef gospićke policije Ivan Dasović kaže da je sastanak počeo oko 20.30 časova u Operativnom Å¡tabu i da su, sem njega, prisustvovali Tihomir OreÅ¡ković, Ivan Rukavina, Mirko Kasumović, Jure Premuz, bolničar KreÅ¡o, Ivica Marković, Željko Bolf, Mirko Norac i joÅ¡ jedna osoba kojoj ne zna ime.
"Norac je prisutnima saopÅ¡tio da treba likvidirati grupu Srba, i da, ako neko nije sposoban za to, treba odmah da se izjasni. Rukavina je pitao OreÅ¡kovića - Å¡ta to znači, ali tada su već svi poustajali i čekali odlazak na mesto oređeno za likvidaciju, koje niko nije znao.
Krenulo se sa viÅ¡e vozila a kolonu je, mislim, vodio KreÅ¡o. Kad se stiglo u Å¡umu, svi su izaÅ¡li iz vozila i čekali 5-10 minuta kada je doÅ¡ao vojni "picgauer". Iskrcane su osobe kojih je bilo između 10-15. Tada je naređeno da svi pucaju u njih" - svedoči Dasović.
Trećeoptuženi Stjepan Grandić svedočio je da je njemu Norac naredio da " u kasarni PeruÅ¡ić osposobi jednu prostoriju za prihvatanje civila iz Gospića koji će biti likvidirani po nalogu OreÅ¡kovića kao odmazda za ubijene Hrvate".
U optužnici se navodi da su među ubijenim civilima, koji su dovođeni tri noći, bili i ugledni gospićki advokat Đorđe Kalanj i njegova supruga. Đorđe Kalanj, rođen je 6. maja 1940. g. u selu Krujak - Udbine. Godine 1991. bio je zamenik Okružnog javnog tužioca u Gospiću.
Patolog Zoran Stanković je u svom prvom nalazu, između ostalog, naveo:"LeÅ¡ je smrznut, ugljenisan i odmakle truleži pa se pravi uzrok smrti ne može sa sigurnoÅ¡ću utvrditi samo spoljaÅ¡njim pregledom. Međutim, na osnovu spoljaÅ¡njeg nalaza može se s velikom verovatnoćom tvrditi da je smrt nasilna i da je nastupila zbog iskrvljenja iz raskidnih krvnih sudova duž kanala strelnih rana."....
PoÅ¡to je obducent opisao brojne rane nanete dejstvom projektila iz ručnog vatrenog oružja, dao je i miÅ¡ljenje da: "... odsustvo čestica gareži u disajnim putevima i odsustvo zaživotnih reakcija na mekim tkivima u okolini ugljenisanih delova tela ukazuju na to da je uzrok smrti najverovatnije ubistvo, a da je leÅ¡ naknadno poliven benzinom i zapaljen".
Mirjana Kalanj, supruga Đorđa, bila je ekonomista. Odvedena je iste noći kad i njen suprug. U vezi sa njenom smrću obducent navodi da se "sa velikom verovatnoćom može tvrditi da je smrt nasilna i da je najverovatnije nastupila zbog razaranja i oÅ¡tećenja za život važnih moždanih centara, viÅ¡estruko prelomljenih kostiju krova i baze lobanje, nastalih dejstvom tupine teÅ¡kog zamahnutog mehaničkog oruđa."
"Zbog nedostatka dela tela i ugljenisanog većeg dela preostalog mekog tkiva", obducent nije mogao utvrditi postojanje drugih povreda, pa se pravi uzrok smrti ne može sa sigurnoÅ¡ću utvrditi samo spoljaÅ¡njom pregledom.
"Odsustvo čestica gareži u disajnim putevima i odsustvo zaživotnih reakcija na mekim tkivima u okolini ugljenisanih dijelova tijela ukazuje na to da je uzrok smrti, najvjerovatnije ubistvo, a da je je naknadno poliven benzinom i zapaljen..." navodi patolog Zoran Stanković.
Stanković je, arhivirajući fotografiju označenih tela, od kojih su mnoga bila u komadima, u jednoj od svojih izjava rekao da su " ubice spalile tela na gomili, zasigurno benzinom ili nekom drugom zapaljivom tečnoÅ¡ću".
"Slike jasno pokazuju da su neke od žrtava ubijene metkom u prsa ili u potiljak. Nekoliko žrtava je imalo lobanje smrskane tupim predmetom" - rekao je Stanković, zaključujući da su to "uradile kukavice". Prema optužnici, Grandiću se 17. oktobra telefonom javio Norac i naložio mu da pripremi autobus ili kamion i ljude za likvidaciju, Å¡to je on i učinio. Sutradan 18. oktobra ujutru Grandić je, u skladu sa naredbom, uhapÅ¡ene civile odveo na lokaciju Lipova glavica gde su ubijeni vatrenim oružjem, a u egzekuciji je učestvovala grupa maskiranih vojnika među kojima, po vlastitom priznanju, i sam Grandić.
Istražni sudija županijskog suda u Rijeci, Sajonara Čulina u postupku koji je vođen nekoliko meseci sasluÅ¡ala je 140 svedoka, a dobila je i dodatnu dokumentaciju iz Haga. Dosije o slučaju Gospić sadrži oko 4.000 strana. Svedok Mirko Kasumović, koji je u to vreme bio načelnik SZUP-a, naveo je da su iz kamiona iskrcani civili, većinom žene i deca, kao i nekoliko muÅ¡karaca i da su poređani ispred njega, a optuženi i ostali učesnici sa pomenutog sastanka stali su im nasuprot.
Svedok SiniÅ¡a GluÅ¡ac u svom iskazu navodi da je "Norac povikao: "Ã…Â*ta čekaÅ¡?", a potom izvukao u stranu ženu koja je vriÅ¡tala, odakle se potom čuo hitac. Ostali su dobili naređenje da pucaju u času kada Norcu ni posle tri pokuÅ¡aja nije uspelo da opali iz piÅ¡tolja u čoveka koji ga je molio da ga ne ubije.
Mirko Norac na Mišinom koncertu
Hrvatski general Mirko Norac, koji izdržava kaznu zbog ratnih zločina, iskoristio je slobodan vikend i doÅ¡ao posluÅ¡ati koncert MiÅ¡e Kovača u klubu Picadilly u Sinju
SINJ - Nakon koncerta na kojemu je najveći dio vremena proveo ispijajući piće na Å¡anku, Norac je sljedećeg jutra viđen na Trgu dr. Franje Tuđmana kako ispija kavu s prijateljima, među kojima su bili načelnik općine Branko Samardžić i alkarski vojvoda Ivana Čikara.
To je treći Norčev dolazak u Sinj od kada je prebačen iz zatvora u Glini u zatvor poluotvorenog tipa u Popovači.
Norac izdržava kaznu veću od deset godina zbog ratnog zločina nad srpskim civilima počinjen 1992. godine u Gospiću i trebao je odslužiti najmanje polovicu kazne kako bi stekao uvjete za premjeÅ¡taj u zatvor poluotovrenog tipa i slobodne vikende.
Da li je «genocid u Srebrenici» prevara?
Aleksandar Pavić
Već više od 10 godina, izraz «Srebrenica» koristi se kao sinonim za masakr «nedužnih muslimana» od strane hrišćana – tačnije, vojske bosanskih Srba, koja je navodno masakrirala, prema verziji koju trenutno prihvataju glavni mediji, «između 7.000 i 8.000 muslimana» kada je zauzela tu malu varoš u istočnoj Bosni sredinom jula 1995. Po toj priči, bosanski Srbi su zauzeli tu «Zaštićenu zonu UN» i zatim odveli i likvidirali više hiljada muškaraca, žena i dece tokom sledećih nekoliko dana, a zatim ih zakopali u masovne grobnice koje se još uvek otkopavaju skoro 12 godina kasnije.
Beogradski istoričar i istraživač, Milivoje Ivanišević, koji se više od deset godina bavi dokumentovanjem žrtava jugoslovenskog građanskog rata, nedavno je doveo ove tvrdnje u pitanje u svojoj novoj knjižici, «Lična karta Srebrenice», u kojoj je izneto da su na Memorijalnom groblju u Srebrenici sahranjena tela više stotina ljudi koji nisu stradali tokom jula 1995. kada se navodni genocid dogodio, uključujući i ljude koji su umrli prirodnom smrću čak 13 godina pre samog događaja.
Najnoviji dokazi koje nudi Ivanišević ukazuju da ne samo da jedan broj onih koji su sahranjeni na Memorijalnom groblju u Srebrenici nisu ubijeni tokom jula 1995, već da su ti ljud umrli znatno ranije, čak i početkom 1980-ih – to jest više od deset godina pre početka građanskog rata u Jugoslaviji.
Prema Ivaniševiću, zaključno sa martom 2007. ili 12 godina nakon pomenutih dešavanja, na memorijalnom groblju je sahranjeno ukupno 2.442 tela. Među njima je ukupno 914 ljudi, ili preko 37 posto, koji su bili na biračkim spiskovima za izbore u Bosni 1996 – to jest, više od godinu dana posle navodnog genocida. Ti birački spiskovi su odobreni i provereni od strane Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, koja je i nadgledala te izbore. Drugi, još značajniji nalaz, odnosi se na činjenicu da je «najmanje 100 ljudi» koji su sahranjeni na memorijalnom groblju umrlo prirodnom smrću. Ivanišević tvrdi da bi taj broj bio još veći da mu je omogućen pristup knjigama umrlih u Srebrenici i okolini. Ipak, u knjizi se navode nekoliko imena, zajedno sa datumima rođenja, smrti i mestima gde su umrli: Fetahija (Nazif) Hasanović, 1955 – 15.12.1996, Srebrenica; Šukrija (Amil) Smajlović, 1946 – 2.5.1996, Zalužje; Maho (Suljo) Rizvanović, 1953 – 3.1.1993, Glogova; Mefail (Meho) Demirović, 1970 – 10.5.1992, Krasanovići; Redžić (Ahmet) Asim, 1949 – 22.4.1992, Bratunac.
Treće, Ivanišević tvrdi da je nekoliko stotina vojnika i civila prebačeno na memorijalno groblje sa drugih mesta i ponovo sahranjeno, uz muslimanski verski obred. Jedan od njih je Hamed (Hamid) Halilović (1940-1982), čije je telo prebačeno sa obližnjeg groblja u Kazanima, a koji je očigledno umro punih 13 godina pre “genocida” u Srebrenici. Između ostalih čija su tela prebačena na memorijalno groblje u Srebrenici su i Osman (Ibro) Halilović (1912-1989), Nurija (Smajo) Memišević (1966-1993), Salih (Šaban) Alić (1969-1992), Mujo (Hasim) Hadžić (1954-1993), Ferid (Ramo) Mustafić (1975-1993) i Hajrudin (Ismet) Cvrk (1974-1992).
Četvrto, koristeći zarobljena dokumenta vojske bosanskih muslimana, Ivanišević navodi preko tuce imena vojnika čijim su porodicama odobrene stambene i socijalne beneficije koje pripadaju porodicama vojnika poginulih u ratu pre 11. novembra 1993, kada su ista dokumenta zarobljena od strane snaga bosanskih Srba.
Peto, takođe na osnovu zarobljenih dokumenata, Ivanišević navodi imena više desetina bosansko-muslimanskih vojnika poginulih pre 7. marta 1994.
Ivanišević dalje navodi i imena bosansko-muslimanskih vojnika sahranjenih na memorijalnom groblju u Srebrenici, a koji su umešani u brojne masakre protiv srpskih civiila u toj oblasti između 1992-1995, kada je ubijeno preko 3.000 Srba. Zanimljivo je da je komandant bosanskih snaga u Srebrenici, Naser Orić, osuđen na dve godine zatvora od strane Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu u junu 2006. za svoje učešće u ovim ubistvima, od kojih je neka snimio na video traci i pokazao izveštaču Vašington posta, Džonu Pomfretu (John Pomfret), koji ga je posetio unutar te “Zaštićene zone UN” tokom 1994. godine.
Tokom 1990-ih godina, Klintonova administracija upotrebila je tvrdnju o «genocidu u Srebrenici» kako bi se umešala u građanski rat u Bosni na strani bosanskih muslimana i kasnije nametnula Dejtonski mirovni ugovor za Bosnu i Hercegovinu novembra 1995, kojim su predviđena i međusobna priznanja između Jugoslavije (sada Srbije), Hrvatske i Bosne. Na širem planu, Klintonov aparat u Stejt departmentu upotrebio je «genocid u Srebrenici» - naziv koji je u opticaju na osnovu kontroverznih presuda tribunala u Hagu – kao opravdanje za svoju podršku muslimanskim političkim pokretima ne samo u Bosni već i u Makedoniji i u srpskoj pokrajini Kosovo, koja sada traži nezavisnost. I, s obzirom da većina Klintonovih nameštenika u Stejt departmentu, na čelu sa Podsekretarom za politička pitanja Nikolasom Bernsom, i dalje vodi američku strategiju na Balkanu, ta politika je ostala na snazi do današnjeg dana.
Dakle, dok sadašnja borba kosovskih Albanaca za nezavisnost uživa snažnu podršku od strane SAD, Britanije i Nemačke, dotle se bosanskim Srbima, nezadovoljnim mogućnošću da ostanu zarobljeni unutar Bosne kojom dominiraju muslimani, odbija mogućnost nezavisnosti, uz upotrebu «genocida u Srebrenici» kao glavnog argumenta – tj. da ratni dobici izvojevani uz pomoć «genocida» ne mogu biti odobreni. Mnoge analize vide zapadnu podršku balkanskim muslimanima na štetu hrišćana kao deo globalne politike dodvoravanja «umerenim», dominantno sunitskim režimima na Bliskom istoku u cilju učvršćivanja anti-iransko-šiitske koalicije.
U radikalnim bosansko-muslimanskim krugovima, srebrenički narativ korišćen je ne samo u cilju mobilizacije podrške globalnom džihadu i podsticanja osećanja muslimanske potlačenosti od strane nemuslimana, već i u cilju izgradnje onoga što mnogi nazivaju «prvim muslimanskim svetilištem u Ervopi», mesta okupljanja za anti-zapadno, anti-evropski i anti-hrišćanski natrojene muslimane iz celog sveta. Memorijalni kompleks u Srebrenici sada služi kao mesto hodočašća, gde muslimani mogu iz prve ruke da vide rezultate onoga zašta veruju da predstavlja besprimerni zločin protiv njihove braće po veri. Celokupni srebrenički narativ dobio je ključnu podršku od strane glavnih zapadnih medija, na čelu sa Njujork tajmsom, Vašington postom, Los Anđeles tajmsom, Vol Strit džurnalom kao i od strane glavnih britanskih, nemačkih i francuskih medija, koji već godinama začinjuju svoje izveštaje sa Balkana navodima o «genocidu u Srebrenici», nazivajući ga, između ostalog, i «najvećim zločinom u Evropi posle Drugog svetskog rata», «mrljom na savesti Zapada», itd.
Još od samog početka su se i na Zapadu i na prostorima bivše Jugoslavije pojavila mišljenja koja su dovodila u pitanje kako tvrdnje zapadnih mas-medija tako i presude tribunala u Hagu o Srebrenici, ali ti glasovi nisu dobili skoro nikakav publicitet. U leto 2005. na desetogodišnjicu ovog događaja, «Srebrenička istraživačka grupa», većinom sačinjena od ljudi iz američkih i britanskih medijskih i akademskih krugova, i od bivših civilnih i vojnih zvaničnika i posmatrača UN sa iskustvom u bivšoj Jugoslaviji, postavila je sajt (http://www.srebrenica-report.com/), na kojem je cela priča o «masakru u Srebrenici» preispitana i demistifikovana. Umesto cifre od «7-8.000», zvaničnici UN i stručnjaci američkog Kongresa nude cifre od «700-800», «nekoliko stotina», «oko 2.000 muslimana i Srba ukupno», itd. Citirana je i izjava Henrija Vilenda (Henry Wieland), šefa Misije UN za ljudska prava, koji je proveo više dana intervjuišući Srebreničke izbeglice tokom jula 1995. da on nije našao «nikoga ko je video bilo koji zločin sopstvenim očima».
Takođe su pod lupu stavljeni i forenzički dokazi, uz tvrdnje da je celokupni postupak iskopavanja i identifikacije tela pod kontrolom organizacije koju je osnovao pokojni bosanski islamistički vođa Alija Izetbegović. Sa svoje strane, jedan kanadski profesor međunarodnog prava dekonstruisao je presude Haškog tribunala o Srebrenici, ukazujući, između ostalog, da je general vojske bosanskih Srba, Radoslav Krstić, koji je osuđen na 46 godina zatvora, po presudi samog tribunala, oslobođen od optužbe da je ili učestvovao ili čak imao saznanja o navodnom masakru, i da je zapravo osuđen na osnovu tribunalove sopstvene konstrukcije o «komandnoj odgovornosti». Glavni svedok optužbe, Dražen Erdemović, bosanski Hrvat koji se pod nejasnim okolnostima našao u redovima vojske bosanskih Srba pošto se prethodno borio u bosansko-muslimanskoj vojsci, a koji je tvrdio je da je učestvovao u streljanju 1.200 srebreničkih muslimana, izuzet je od unakrsnog ispitivanja, proglašen od strane suda za «mentalno neuravnoteženog» i, na kraju, osuđen na 5 godina zatvora zbog svoje «kooperativnosti». Međutim, mas-mediji su, bez izuzetka, ignorisali nalaze grupe, čak i one koji su se pozivali na izveštaje tih istih medija sa terena u vreme pomenutih dešavanja.
Holandski institut za ratnu dokumentaciju izdao je detaljan izveštaj 2002. godine pod naslovom «Srebrenica, 'Zaštićena zona'» (www.srebrenica.nl/en/), u kome se, između ostalog navodi i to da, uprkos tome što je proglašena «Zaštićenom zonom UN», Srebrenica ustvari nikada nije demilitarizovana i da je u njoj bilo razmešteno nekoliko hiljada naoružanih bosansko-muslimanskih vojnika između 1992-1995. koji su sproveli više ubilačkih napada protiv srpskih sela u okolini. Ovu tvrdnju potkrepio je i izveštaj Generalnog sekretara UN upućen Generalnoj skupštini UN 15. novembra 1999. godine.
Ivaniševićeva knjiga uskoro će biti prevedena i na engleski jezik. Ostaje da se vidi da li će zapadni mas-mediji nastaviti da ignorišu ove i druge dokaze koji opovrgavaju tvrdnju da je tokom jula 1995. u Srebrenici počinjen «genocid» protiv muslimana. Neke javne ličnosti sa prostora Balkana predlažu organizovanje jedne međunarodne komisije o Srebrenici, koja bi ponovo razmotrila dokaze i napravili novu, uravnoteženiju i nezavisniju procenu svega što se desilo u istočnoj Bosni pri kraju građanskog rata, u leto 1995. godine.
Још један прилог о дешавањима у БиХ. Радован Караџић - "Моја одбрана", књига аутора Дејана Лукића. Овде су приложени делови из књиге, који и сами довољно показују да је оптужница против вођа нашег народа у Босни, једна обична фарса.
Преузми фајл (рар, пдф) (http://www.savefiles.net/d/4i3rt4fe6q6q.html)
Ово је мало старије, али мислим да ова тема без тога неби била потпуна:
91 Dutchbat Witness for Radovan Karadžić
Number of Dutch Army Veterans Willing to Testify on Behalf of Karadžić has Quadrupled
The number of Dutch veterans, members of the battalion stationed in Srebrenica during the 1992-1995 civil war in Bosnia and Herzegovina, who are prepared to testify on behalf of Republika Srpska first President Radovan Karadžić, has more than quadrupled in the past few months, ever since one brave soldier  Marco Van Hees  courageously stepped out of the heavy media blackout surrounding Dutch troops, determined to help unearth the whole truth about Srebrenica.
“At this moment, 91 Dutch Army veteran, member of the battalion stationed in Srebrenica in 1995 is ready to tell the whole truth about the events in that enclave and thus defend Radovan Karadžić,†said Aleksandar Gavrilović, founder and president of the association Serbian Research from Netherlands.
Gavrilović, who is originally from the Serbian town of Čačak, has invested years in trying to present the full truth in Netherlands about the events in Srebrenica and the atrocious crimes committed against the Srebrenica municipality Serbs by the Bosnian Muslim war criminal, Srebrenica warlord Naser Orić and his savage gang of mujaheedins.
“The first Dutchbat veteran who publicly said he would testify in Radovan Karadžić’s defense was Marco Van Hees. His statement was ignored in Dutch media,†Gavrilovic said, adding that “when it turned out Van Hees is not alone and there are others among the former Blue Helmets who would testify on behalf of Karadžić in the Hague, a full-blown internet war begun: on various web pages a number of lies was bandied about, aimed at harming the credibility of the first witnessâ€Â.
Gavrilović cited a number of outright lies and disinformation being plastered throughout the cyberspace, including the blatant fallacy shamelessly pushed forth by the Bosnian Muslims, alleging that Hees’ mother is Serbian.
“The purpose of these stories is to smear Marco and to tear down the credibility of his statements in which he denies the official Srebrenica myth. It is also incorrect that Marco was a member of one of the earlier Dutch battalions rather than the third [Dutchbat III]“, Gavrilović said.
Dutch War Veterans Wrongly Accused
Gavrilović explained that Dutch media is under the strict government control and no publicity is given to the case of their troops which were stationed in Srebrenica.
“By presenting their truth about Srebrenica, Dutch war veterans are also fighting for their own existence, because these people are entirely isolated in the Holland society, they are left with no employment and to their own devices. The reason for such (mis)treatment is fear that Dutchbat soldiers could threaten the official position taken by the former Dutch government, which accepted the blame both in its own and in the name of Dutchbat soldiers, and resigned,†Gavrilović said.
“These men who are trying to get their pensions, so their families would have something to live on, have been the victims of the postwar trauma syndrome. A number of them, in a bitter struggle to survive, have been driven to the edge of delinquency and few have committed suicide. But all that remains unknown to Dutch public. There is only immense pressure and no-one, not a single public person or an intellectual had expressed their solidarity with these men and women. Needless to say, Srebrenica as the subject is constantly present in Netherlands, but it is being approached only in the well known manner: Muslims are always only victims, and everything the Serbs present is treated as ‘propaganda’. This has been going on for years now,†Gavrilović said.
According to Ivan Miličić, member of the Serbian Research association, there is no real democracy in Netherlands and there is no freedom of speech.
“In a state where you can legally buy drugs and where the narco-tourism flourishes, there is no freedom of speech: not a single public person, including the NGO sector, is supporting Dutch soldiers in their justified efforts to take the blame off themselves for something that didn’t happen to begin with  the alleged ‘genocide’ against Bosnian Muslimsâ€Â, Miličić said.
“We Could See Srebrenica Muslims Attack Serb Villages at Nightâ€Â
Marco Van Hees said he would testify before the Hague tribunal to confirm that Srebrenica, declared a UN safe haven, was in fact a Muslim military base from which vicious armed attacks were carried out against the Bosnian Serb army and civilian population in the surrounding villages.
“We could see that at night, using the special binoculars and termographic cameras, but what could we do? On the other hand, Dutchbat troops were never allowed to talk to the Serbs, and I never noticed any attempts to open a dialog with the Serbs in that regionâ€Â, Van Hees said.
An unnamed Dutchbat veteran who is also willing to testify before the Hague tribunal, claims that Muslim troops stationed in Srebrenica were secretly being armed by the “black fleights† the Americans:
“I would see them going about in new uniforms and I talked to them in Serbian during the reconnaissance patrols,†he said in a statement in Gavrilović’s possession.
“They are rightfully embittered because they were stripped of their rights and isolated, since they are considered a ‘publicity risk’ for the Dutch government, and a threat to the common assumptions about the war events,†Gavrilović said.
Mujahedeen-Occupied Srebrenica was a Hellhole
Milivoje IvaniÅ¡ević, member of President Karadžić’s defense team, said he was pleasantly surprised by the number of Dutch veterans willing to come forth and testify about the things they have witnessed first hand.
“In September [2008], when I first spoke with Dutch soldiers, 21 veteran was prepared to testify in Radovan’s defense. In the meantime, that number had grown more than four times. This is a pleasant surprise for me, showing that these men and women have gotten rid of the pressure of their government and Muslim lobbies. Those soldiers were abused, the Dutch government mistreats them and the Bosnian Muslims are spitting on them,†IvaniÅ¡ević said.
Regarding the possible testimonies of the Dutchbat troops in the Hague, he assessed that “all the facts have already been establishedâ€Â, but are differently interpreted:
“It is well known who was wounded when, who received a decoration or a promotion, and how many of those ‘executed’ were killed by the pieces of shrapnel. Dutch troops could tell about the chaos and the plunder in Srebrenica which, in only three months, received 1,900 tons of humanitarian aid by the parachutes, and three times more by the roads  at the time when many were starving. They could tell a lot about the prostitution and offering of the daughters and girlfriends to the Dutch humanitarians, about the widespread crime and the inter-Muslim clashes,†IvaniÅ¡ević said.
[B]Everyone’s a “Srebrenica Massacre†Victim!
“It makes me very happy that those war veterans are willing to testify in defense of my brother,†Luka Karadžić said.
“The Dutch government had shamed them and blamed them for doing what they did not do and they simply wish to shake that shame off themselves. It makes me happy, not only because of Radovan, but to prove that Serbian nation is not ‘genocidal’, and that the entire Srebrenica story is a big lie. Bosnian Muslims were burying everyone as ‘Srebrenica massacre’ victims  including people killed before the war, people from the other towns, those who died in Srebrenica of natural causes, and those Naser killed himself. They also added the ones killed during the breakthrough to Tuzla, and those they were leaving behind in the battlefields, that Serb Army was left to bury…â€Â, Luka Karadžić said.
http://de-construct.net/e-zine/?p=4375
Korov laži ispod vetrenjača
HOLANĐANI koji žele da se sazna istina o stradanjima Srba na prostorima bivÅ¡e Jugoslavije, događajima u Srebrenici jula 1995. i ulozi holandskog bataljona u tim događajima, zasad su postavili jedan veb sajt (njnjnj.dutchbat 3. NL.). A, zajedničku kancelariju za ove "poslove" u Ajndhovenu imaju Aleksandar Gavrilović (22) i Marko van Hes (34).
Aleksandar je rođen u Tilburgu, a roditelji su mu iz Čačka, Srbija, joÅ¡ pre 25 godina doÅ¡li u Holandiju. Gavrilović je pre nekoliko meseci osnovao udruženje Srpsko istraživanje i uskoro će postaviti svoj sajt na Internetu.
Ljaga
Marko van Hes je bio pripadnik holandskog bataljona, koji je u svojoj zemlji, a i u svetu okrivljen za razvoj događaja u Srebrenici. Želi da spere ljagu sa 1.200 holandskih vojnika koji su u tri navrata, u okviru misije UN, bili zaduženi da očuvaju mir u ovom delu istočne Bosne.
Ujedno, kao vojnik koji je bio na licu mesta, ne slaže se sa nametnutom medijskom slikom u kojoj su muslimani proglaÅ¡eni za žrtve, a prećutkuje se stradanje Srba. To je spojilo Aleksandra i Marka. DoÅ¡li smo u priliku da razgovaramo sa njima.
Na pomenutom sajtu postavljeno je jednostavno pitanje Holanđanima: Da li biste svedočili na suđenju Radovanu Karadžiću i, eventualno, Ratku Mladiću u Hagu? Poslednji rezultati ove ankete pokazuju da je 45 Holanđana napisalo da uopÅ¡te ne bi svedočilo, ali je 20 izjavilo da bi, i to u korist Radovana!
- Moja je osnovna misija da se sazna istina o stradanjima Srba, ne samo u tom poslednjem ratu, već u čitavom 20. veku - kaže nam Aleksandar Gavrilović. - Za početak će udruženje prevesti na holandski jezik knjigu Milivoja IvaniÅ¡evića, direktora Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom "Srebrenica, jul 1995, u potrazi za istinom".
- Federacija BiH je izgubila spor u tužbi protiv Holandije zbog navodnih propusta naÅ¡eg bataljona - govori nam Marko van Hes. - Oni su nas tužili, a dok smo boravili na punktovima oko Srebrenice i u njoj, niko od muslimana nije stradao! To Å¡to je izgubljen spor, međutim, ne znači da su vojnici dobili bilo kakvu satisfakciju.
U konkretnom slučaju, jul 1995. godine, 450 vojnika holandskog bataljona, loÅ¡e naoružanih, trebalo je da "brani" dobro opremljenu, čitavu 28. diviziju Armije BiH, koja je brojala oko 10.000 bojovnika!
- Ã…Â*to se sami nisu branili? Uvek sam se pitao zaÅ¡to svi Å¡tite muslimane, a niko Srbe - nastavlja Hes. - NaÅ¡i punktovi bili su i u spaljenim srpskim selima, Zalazju, na primer. Mogli smo da uočimo kakva su zverstva muslimani činili nad Srbima.
NaÅ¡ bataljon su činili mladići od 19, 20 godina, nespremni za bilo kakve okrÅ¡aje. TeÅ¡ko nam je palo da nas tuže oni kojima smo pomagali skoro dve godine. Oni koji su nam krali hranu i gorivo, psovali nas, vređali... Pa, nismo mi krivi Å¡to su oni izgubili bitku. NaÅ¡ zadatak je bio da ih 'branimo od Srba', a oni su nas napadali. Ubili su jednog naÅ¡eg vojnika, nekoliko ranili!
- Puno je problema sa muslimanima - reče iznenada na srpskom Marko. - Sa Srbima "nema problema".
Komandant holandskog bataljona, tada potpukovnik Karamans, javno je rekao, pa zbog toga bio kritikovan u Holandiji, da je bitka za Srebrenicu "izvanredno dobro izvedena vojna akcija". Bataljon se povlačio iz Srebrenice 9, 10. i 11. jula. Tada se, praktično, niÅ¡ta nije ni događalo.
Ã…Â*ta bi u korist Srba mogli da svedoče Holanđani?
- Pa, niko od vojnika holandskog bataljona nije ni video ni čuo za slučajeve ubijanja muslimanskih civila, ni silovanja - navodi Van Hes. - Mogli bi da svedoče vojnici koji su bili u autobusima i prevozili žene i decu iz Potočara u Tuzlu, da potvrde da nikakvih ni tu nije bilo zlostavljanja ni ubijanja sa srpske strane. Oni koji su bili u Kalimanićima mogu isto tako da potvrde da nisu videli nikakva ubijanja muslimana. Bilo je kriminala među samim muslimanima u Srebrenici...
Kada je došao u ovaj kraj, Van Hes je imao 90 kilograma, izašao je sa 75. Pitamo zašto je sama holandska vlada ocrnila svoje vojnike?
- Kada smo se vratili kućama, holandski mediji su se utrkivali ko će viÅ¡e da nas oblati uz konstataciju da smo baÅ¡ mi odgovorni za događaje u Srebrenici - govori Van Hes. - Napala nas je Vlada, sve druge državne institucije. Mnogi pripadnici bataljona, najmanje 100, tada su totalno - pukli! Poludeli su. Nekoliko njih se ubilo! Nismo dobili nikakvu moralnu podrÅ¡ku, satisfakciju za boravak među muslimanima. Većina vojnika je zbog psihičkih problema trajno nesposobna za rad. Uzgred, viÅ¡e od 90 odsto njih nije zavrÅ¡ilo nikakvu Å¡kolu pre odlaska u Bosnu.
Pomoć
Veterani iz Srebrenice sada tuže državu Holandiju, tražeći i satisfakciju i novčanu pomoć. Zasad im se udeljuje po 200-300 evra mesečno, Å¡to je nedovoljno za egzistenciju u ovoj zemlji. I dalje trpe ponižavanja. Marko kaže da i devojke odbijaju da budu sa vojnicima koji su boravili u Srebrenici. Smatraju da "nisu uspeli".
Aleksandar Gavrilović napustio je posao i posvetio se borbi za istinu o stradanju srpskog naroda. Oženio se Holanđankom Vendi i baÅ¡ na ovogodiÅ¡nji Đurđevdan dobio je sina. Zato ga je nazvao Dejan Đorđe.
Marko van Hes ima dve ćerke, žena Džemi uskoro će dobiti sina. Vlasnik je firme "Spekops", koja se bavi visokorizičnim obezbeđenjem ljudi i objekata Å¡irom sveta.
Sudbina je povezala ovu dvojicu mladih ljudi. Nisu se ni znali do pre nekoliko meseci. Sada su, sa svojim timovima i ljudima koji će im tek prići, zajedno u borbi za istinu. U Holandiji ima dosta vetrenjača, ali Aleksandar i Marko se ne bore protiv njih.
TUŽE UN I HOLANDIJU
PREDSEDNIK nevladine organizacije "Istorijski projekat Srebrenica" i član advokatskog tima, koji istražuje zločine na području Srebrenice, Stefan Karganović, nedavno je najavio tužbu protiv UN i Holandije zbog stradanja srpskog stanovniÅ¡tva u zaÅ¡tićenoj zoni UN.
"Ako su odgovorni za boÅ¡njačke žrtve, onda su, po istom principu, odgovorni i za srpske žrtve u određenom periodu ratnih zbivanja oko Srebrenice", kazao je Karganović za banjalučki "Glas Srpske".
http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=10&status=jedna&vest=129629&datum=2008-10-03
Сајт ветерана из Сребренице: http://www.dutchbat3.nl
Крунски сведок у Хагу
Џон Лафланд
понедељак, 11. мај 2009.
Годину дана након избијања рата у Босни, 1993. године, Република Босна и Херцеговина поднела је тужбу Међународном суду правде против Савезне Републике Југославије, тврдећи да је та земља починила геноцид. Точкови међународне правде спороходни су, а посебно они који покрећу МСП (у питању је арбитражни суд који нема моћ присиле, а са слабим надлежностима у међународном кривичном праву), те је пресуда донета тек фебруара 2007. године. Суд је пресудио против Босне а у корист Србије у скоро свакој тачки оптужнице, посебно по питању главне тужбе да је Југославија на неки начин контролисала босанске Србе.
Пресуда МСП-а је такође систематски отписала наводе босанских Муслимана да су босански Срби покушавали да их истребе као нацију. Босна се позвала на огромну количину материјала, од грозоморних до комичних. Нешто од тог материјала се испоставило нетачним, као рецимо она чувена тврдња да је један босански Србин, чувар логора, приморао једног Муслимана затвореника да одгризе другом затворенику тестисе; и друге тврдње су редом биле апсурдне, као она да се геноцид испољавао у ‘психичком болу’ који су босански Срби војници наносили Муслиманима тиме што су их терали да се крсте (руком, прим.прев.).
Али чак и у оним случајевима где је суд установио да је било злоупотреба, није их класификовао као геноцид – уз један чувени изузетак. Од стотина страна тужбе о наводном вишегодишњем геноциду, поднетих од стране босанских Муслимана 1993. године (поднели су додатне тужбе 1996. године), остао је само масакр у Сребреници из јула 1995. године. Он и само он је класификован као геноцид од стране Међународног кривичног суда за бившу Југославију, а сходно томе и од стране МСП-а (који напросто прати пресуде МКСЈ-а).
Али какви су докази за тврдње да је у Сребреници почињен геноцид? Не постављам ово питање онако како би га поставили (и дали одговор) истражитељи као што су Џонатан Рупер. Моје питање је какви су докази били поднети суду у МКСЈ у прилог поткрепљења ове уникатне оптужбе.
Герминал Цивиков је рођени Бугарин који живи у Хагу и Келну. Његова књига "Сребреница: крунски сведок" (Беч: Promedia, 2009) написана је јасним и често духовитим стилом. А његови налази су поражавајући. Цивиков објашњава да се пресуда МКСЈ да је у Сребреници почињен геноцид по налогу руководства босанских Срба, заснива на сведочењу једног јединог сведока, извесног Дражена Ердемовића, који је признао да је и сам починио један од масакара. Цивиково дијасецирање ‘крунског сведока’ и његовог сведочења се чита као детективски трилер – у ствари, од тога би требало направити филм.
Ердемовић се првобитно појавио 1996. године након што је у Југославији ухапшен због ратних злочина. Ступио је у контакт са тужиоцем у Хагу јер је мислио да ће добити имунитет од кривичног гоњења у замену за сведочење. Након што је пребачен у Хаг, и сам је оптужен за злочине против човечности, за које се изјаснио кривим и признао да је учествовао у масакру 1.200 цивила Муслимана од којих је стотинак лично погубио. За овај чин масовног уморства, МКСЈ је Ердемовића осудио на 10 година затворске казне, умањено на 5 на основу жалбе јер је тако добро сарађивао са тужиоцем. Али никада није било никаквог суђења зато што се он изјаснио кривим, те сходно томе, никада није било никаквог унакрсног испитивања. Пуштен је из затвора непосредно након изрицања пресуде, пошто се сматрало да је већ био одслужио већи део своје казне, и сада живи под заштићеним идентитетом у некој од северних западноевропских земаља. Овај масовни убица би могао бити и у вашем комшилуку.
Цивиково интересовање за овај предмет подстакнуто је када је почео да размишља о веродостојности Ердемовићевог сведочења. Затвореници су, тврдио је овај, били убијани у групама од по десеторо. Довожени су аутобусима, извођени из аутобуса, у пратњи су одвођени на место егзекуције у поље пар стотина метара даље, претресени су и одузета им је имовина, и затим су стрељани. Свађе су избијале између џелата и жртава; џелати су пили и свађали се; било је потресних сцена, као кад је Ердемовић покушао да спасе једног старца али је на концу морао да га убије као и све остале. Просто речено, резонује Цивиков, није могуће убити 1.200 људи на овај начин за 5 сати, сем ако не узмемо да је за егзекуцију групе од 10 мушкараца било потребно око 2 и по минута. И са читавих 10 минута, што је по себи постигнуће, било би потребно 20-так сати да се погуби толико људи. Срачунајте сами и видећете да је у праву.
За све време током ових 13 година како Ердемовић препричава своју причу на 4 различита суђења, ниједан од судија МКСЈ се није опсетио ове једноставне рачунице нити посумњао у истинитост његовог описа. Управо супротно, Ердемовић је више пута позиван да иступи из свог новог живота и да поново исприча своју причу. У више наврата је он именовао седам својих су-починитеља. На једном од ранијих претреса, судија је питао тужиоца да ли ће ови људи бити ухапшени и одговорено му је потврдно. Али не само да канцеларија тужиоца никад није покушала да похапси или бар да приведе на испитивање ове људе, него и један од њих (командир јединице) живи у Београду и већ је давао интервјуе српским медијима, док је други ухапшен по другом основу у САД, а да Хаг никада није поднео ниједан захтев за његово изручење. Као да је Тужилаштво решило да онемогући да још неко дâ свој опис догађаја.
Сем признања учешћа у масакру, кључна ставка у вези са Ердемовићевим сведочењем је да он твди да је његова јединица поступала у складу са нарадбама руководства босанских Срба. А опет, Цириков са својом екстремном пажњом за детаље, указује да су Ердемовићеве изјаве у вези са командном структуром његовог малог вода самоконтрадикторне и неистините. Он тврди да је био принуђен да почини овај масакр и да је наређење дао један од његових су-починитеља, Брано Гојковић. Али, као што Цивиков доказује, и као што је и само Тужилаштво у једном тренутку морало да призна, дотични Гојковић је био обични војник, који никоме није могао издавати наређења. Управо супротно, показује даље Цивиков, сам Ердемовић је тај који је био наредник (лагао је на суду тврдећи да су му одузели чин), док је други један починитељ био поручник. Наравно, немогуће је да редов издаје наређења двојици официра и другим војницима да почине ратни злочин. Али ако је ово сведочење погрешно, колико се онда можемо поуздати у Ердемовићеву тврдњу да су Гојковићеви наредбодавци били босански Срби са седиштем у Палама?
Ердемовић је и медијима себе представио као патетичну жртву рата у Босни. Учинио је то што је учинио зато што је морао. Нека врста романа је чак написана о њему, као и новински чланци, у којима се уздиже до статуса комплетне будале. Цивиков пак износи доказе из читаве деценије, како би у ствари показао да је Ердемовић и патолошки лажов и безосећајни убица. Он није био регрутован војник натеран на борбу, већ плаћеник који се борио на све три стране у грађанском рату у Босни. Он није натеран, под претњом смртне казне, да изврши масакр, као што је тврдио на суду. Супротно, Цивиков показује да је његова јединица била на одсуству када је масакр почињен. Није био жртва каснијег покушаја убиства како би био спречен да сведочи, што је такође рекао на суду, већ је криминалац и разбојник који се са друговима убицама свађао око новца и који је, по сопственом признању, склон нападима насиља и беса. Током времена проведеног у другим босанским војскама (хрватској и муслиманској) очигледно је био бескрупулозни ратни профитер који је узимао новац од људи у замену за безбедан пролазак.
Цивиков ме је убедио да се следеће наведено стварно догодило. Ердемовић је припадао плаћеничкој јединици која је била на одсуству после пада Сребренице. Дана 15. јула 1995. године неко је очигледно њему и другим плаћеницима на одсуству понудио много новца (злата, наиме) да почине ратни злочин, у овом случају масакр затвореника. Другим речима, власти босанских Срба нису имале ништа са тим – и одатле комична прича о војнику који издаје наредбе. (Можда је он био тај који је имао новца). Плаћеници су онда отели аутобусе са затвореницима који су били на путу да буду замењени од стране власти босанских Срба – на ужас возача који нису ништа сумњали, наравно и на ужас самих затвореника – и убили су их. Неколико дана касније, дошло је до туче у кафани због новца и бивши другови су почели да пуцају један на другог: Ердемовић је погођен у стомак и касније је на суду подижући мајицу сентиментално показао ожиљак тврдећи да су покушали да га убију како би га спречили да сведочи. Бежећи из ове ситуације побегао је у Југославију, где је неочекивано ухапшен од стране југословенских власти од којих је успео да побегне обезбедивши трансфер до Хага, где га је његов лични интерес за обезбеђивање блаже казне, комбинована са способношћу да исприча невероватну причу, учинио савршеним сведоком Тужилаштва. Тужилаштво је извукло победу из договора јер је добило „доказе“ о геноциду и ланцу командне одговорности – што му је омогућило да крене за „великом рибом“ као што су Караџић и Младић из главних судских прогона – док је Ердемовић такође био на добитку, јер не само што је ослобођен од одговорности за масовна убиства, већ му је дат и нови живот, кућа и вероватно неки извор прихода. Понављам, ово је сведок на чијем сведочењу се заснивају налази о геноциду у МКСЈ.
Остају нерешена питања. Ко је плаћеницима понудио новац и зашто? Цивикова књига се базира на документованим доказима, а опет не постоје документовани докази који би подржали јасан одговор на ово питање. Међутим, постоје шпекулације и Цивиков их размара. Као што је сам Милошевић рекао током узбудљивог унакрсног испитивања Ердемовића – узбудљивог јер, кад код би се приближавао истини, судија Ричард Меј би се умешао како би га спречио да настави са испитивањем – постојали су извештаји у Србији о лажној јединици француске тајне службе која је деловала на територији бивше Југославије и касније била укључена у планове да га збаце са власти, позната под именом „Операција Паук“. Такође је било извештаја да су ове особе биле присутне у Сребреници. Подразумева се да је Западу „био потребан“ велики злочин у Сребреници, и заиста одмах након пада тог града – и углавном захваљујући притиску од стране француског председника, Жака Ширака, који је преузео вођство за то питање – НАТО је интервенисао и довео до краја рат у Босни. Док су бомбардовали мете босанских Срба, Американци су помогли Хрватима да покрену „Операцију Олуја“ током које је више од четврт милиона Срба протерано из Крајине. Будући поражени и маргинализовани као ратни злочинци, лидерима босанских Срба је забрањено присуство на Дејтонској конференцији, на којој су Американци наметнули договор.
Чудно, али изгледа да су се недавно појавили докази да су хрватске власти смислиле изговор за операцију Олуја. Да ли је то истина? Да ли се исто догодило и са Сребреницом? Једно је сигурно: смишљање изговора за војне акције је најстарији трик. Молим вас прочитајте Цивикову књигу ако знате немачки: изванредна је.
(Аутор је директор студија на Институту за демократију и сарадњу у Паризу)
vBulletin® v3.8.7, Copyright ©2000-2012, vBulletin Solutions, Inc.