Милан Банић:Агонија Југославије: Дани сло

[Naša Borba]

Агонија Југославије: Дани слома 1941
Београд, 1941 година
написао: Милан Баниц
[изостављен предговор]

-ДАНИ СЛОМА 1941-


НЕМЦИ У БУГАРСКОЈ!
Бугарска потписала трипартитни пакт! Влада г. Филова дозволила немачкој војсци улазак у Бугарску, и немачке трупе, као лавина, спустиле су се са севера ка југу Бугарске, настојећи да што пре стигну на њену границу с Грчком и Југославијом!
Када је Београд сазнао за ове догађаје, осетљиво је порасла љегова температура. Општи је био осећај да је куцнуо час пресудне одлуке; да ваља бирати између рата и мира; да се ваља одлучити на сарадњу с Немачком, одн. са силама Осовине, или на рат с њима.
У тај судбоносни час стигла је до свог апогеја и енглеска пропаганда у Београду и читавој Југославији. Ова пропаганда дејствовала је систематски и смишљено, већ од самог почетка новог европског рата. Руководио је њоме одлично организован штаб, који је, дабоме, имао многобројну плаћеничку и добровољачку „војску", те се није ограничавао на публиковање и пропаговање антинемачких памфлета, летака и брошира, билтена и карикатура, него је, „директном акцијом", инфилтрирао цео наш народни живот, проникнуо у све слојеве нашег друштва. За добар хонорар, успео је овај штаб за енглеску ствар да предобије чак и каванске музике, тако да су у најпосећенијим београдским (и провинциским) каванама, већ кроз месеце, иазови и капеле свирали »Тиррерару«, додајући овој познатој енглеској војничкој песми, као гарнитуру, наше „Спремте се, спремте, четници", Ã¢â‚¬Å¾Ој трубачу", и остале наше ратничке песме. Кроз песму се је, дакле, у току више месеци, проповедало ратно другарство енглеско-југословенско.
Понајвећу пажњу посвећивала је енглеска пропаганда српском, одн. србијанском сектору. Ишло се је за тим да се обради, у првом реду, српство, док је мон-тажа хрватства и словенаштва ' била на споредном плану.
А то није било неинтелигентно: И након споразума од 26. августа 1939, Србија и српство остали су кичма Јутославије, пресудни фактор у њеном државном и националном животу!
Није било неинтелигентно ни то што се је у свим слојевима српског друштва оперисало апелом на херојску прошлост и традицију Србијину, на војничку славу и престиж Србије. Палило је то, поготово након примарних грчких успеха против италијанских трупа у Албанији. Ови грчки успеси дејствовали су запаљиво, сами по себи, на српску психу, задојену вековном јуначком славом. На све стране чуло се је, не само из уста неуког света него и интелигенције: ,,Што још да чекамо? Ево, већ се и Грци прославише! И зар може да буде рата на Балкану без нас?''
Енглеска пропаганда концентрисала је своје дејство првенствено на Београд, на вароши и паланке у унутрашњости, али није занемаривала ни село: месе-цима су њени емисари обилазнли србијанска села, хуцкајући и потстичући сељаке на рат против Немачке. Али, понајглавнију пажњу обратила је енглеска пропаганда нашој војсци, одн. војни.м старешинама: Знали су Енглези врло добро да, већ од времена Миливоја Блазнавца; војска игра одлучујућу улогу у свнм перипетијама државног и народног живота Србијиног. Ако је пак до рода оружја, енглеска пропаганда бацила је око, пре свега, на нашу авијацију, јер је авијација најефикасније савремено оружје, које одлучује несамо у модерном рату него — догађаји су то доскора показали! — и у државним превратима.
Ко ли су били главни помагачи и савезници енглеске пропаганде у нас? Пре вега наша „демократија". Довољно је да се неко декларише за присталицу демократије и либерализма, већ самим ти.м он је био англофил, усрдни помагач сваке енглеске акције у нашој средини. Водећу улогу у том правцу н.мали су они који су извлачили највећу корист из хаоса либералистичко-демократског система, т.ј. масони, ротаријанци и Јевреји. Д за њи.ма је следовало све оно што се може субсумирати под појам параситарне буржоазије. Свр-стала су се ту готово сва наша „национална" удружења, у чијем су се водству угнездили, већ поодавно, масони и ротаријанци. А у том англофилском зелотизму нису хтели да заостану ни многи пастири православне цркве, ваљда зато што су љубоморно гледали на тесну сарадњу Ватикана с англосаским државницима, у првом реду с америчким Претседником Рузвелтом.
*
Настојећи да нас што пре увуче у рат, енглеска пропаганда јуришала је крајње агресивно на позицију неутралности коју је наша држава, барем формално, заузимала у току 19 месеци актуелног рата. За разлику од ње, немачка пропаганда не само да је респектовала нашу неутралност него је дејствовала у правцу њеног јачања. Било је то сасвим логично и прнродно, јер Немачка, у овом рату, од нас (као и од свих оста-лих средњих и малених европских држава) није тражила друго него да останемо по страни од рата, да останемо верни миру. Па у вези с тиме, док је енглеска пропаганда, за вољу свог успеха, безобзирно црвоточила и минирала не само морал нашег друштва него и цео наш национално-државни организам, немачка пропаганда ишла је за тим да их консолидује и учини отпорнијим.
Било је за очекивање да ће наша државна власт стајати на бранику и наше неутралности и нашег националног морала, довођених у искушење насртљивошћу енглеске пропаганде. Ово у толико пре јер су њени успеси морали да забрињују сваког разборитог човека којему је, више свега, лежао на срцу животни интерес Југославије. Енглезима, наиме, не може се замеравати што су, у својој пропаганди, тражили свој рачун и имали у виду искључиво своје интересе; али на нама је било да пресечемо ову енглеску делатност, јер је то императивно тражио иаш интерес. Међутим, наша др-жавна власт је, у том погледу, потпуно подбацила;
Она је напросто пуштала слободног маха енглеској пропаганди, па није чудо да је овај дефетистички про-пуст наших власти уролио погубним плодом:
У одсудном часу, кад је Бугарска приступиза си-лама Осовине и пропустила немачке трупе до грчке границе; у часу кад се је имало решити питаље, хоАе лн Југославија бити мирни сарадник Осовине или њен отворени, ратии непријатељ, енглеска пропагаида би-ла је суверени, неограничени господар јавног мнења у Београду и Србији.
*
„Немци у Бугарско! Не преостаје нам друго него да идемо у рат!'' То је био готово општи поклик, малне опште резоновање.
Супротстављати се овој општој психози значило је бацати боб о стену!
„Зашто баш у рат да морамо? Зар је рат уистину једини излазак из овог ћорсокака? — говорило је неколицина нас који смо, ради тога, бесцеремонијелно би-ли оглашени за германофиле.
— „Зар има још који излаз?"
— Како га не би било! Треба да се учини оно што смо морали већ давно пре учинити. Кад је Француска положила оружје, и политичком детету морало је дз постане јасно да је Немачка господар ситуације на целом европском континенту (извузевши Совјетску Русију). Већ тада је, дакле, требало тражити споразум с Немачком. Па ако је то тада пропуштено, морало се је то учинити барем у часу када су немачке трупе ушле у Румунију, јер је било евидентно да Немачка тим кораком приступа уређењу односа на Балкану. Велика је била грешка допустити да Бугарска, пре нас, приђе Осовини! Али још увек није доцкан: И сада, кад су немачке трупе већ на бугарско-југословенско-грчкој тромеђи, можемо спасти држаау и народ, ако искрено и поштено примимо сарадљу с Неуачком и Осовином, ако приступимо трипартитном пакту!
— Румунија је такођер потписала трипартитни пакт, па ипак није избегла распарчавању и огромном територијалном губитку!
— Румунија је испливала из англофилских вода тек оида кад је већ проиграла партију! Њен случај је класи-чан пример, како се задоцњење, у међународном животу, скупо плаћа. Али да Румунија није приступила тројном пакту, не само да би изгубила један део своје територије, него би уопште престала да постоји као међународни фактор.
— Па добро; може ли се, према томе, избећи парцелисање Југославије, ако сада потпишемо тројни пакт?
— Како се не би могло? Зар није Вођа Рајха, на пријему у Бергхофу, гг. Цветковићу и Цинцар-Марковићу ставио у изглед гарантију неповредивости наших граница, ако приступимо не ратној него мирнодопској сарадњи с Осовином?
— А може ли се веровати Хитлеру? Ко нам гарантује да он, кад добије рат, неће на наш рачун наградити Италију, Мађарску и Бугарску?
— Може се веровати Адолфу Хитлеру! Он је већ показао и доказао да је пријатељу пријатељ, сараднику сарадник, да је вицге него лојалан према свакоме ко хо-ће према њему да буде лојалан. Дабоме, према непријатељу Адолф Хитлер је непријатељ, који не познаје сен-тименталних обзира. И управо зато, поготово ако рачунамо с немачком победом у овом рату, морамо све учинити, барем од сада, да Немачкој и Осовини докажемо да смо вољни да им будемо најлојалнији пријатељи и сарадници.
— Али што ће бити, ако не победи Немачка него Енглеска?
— Енглеска победа могућна је тек након потпуног слома Немачке. А сломи ли се Немачка, тада ће бољшевизам да преплави, у најмању руку, целу источну и централну Европу. И неће Англосаси него бољшевици регулисати међународне односе у овом делу Европе. Било би апсурдно веровати да ће Англосаси, после рата с Немачком, хтети да загазе у нов рат са Совјетском Унијом ради граница неке Пољске, Чешке, Мађарске, Румуније или Југославије! Уосталом, све кал, би Англосаси, након овог рата, имали одлучну реч у новом уређењу Европе, зар ико озбиљан може веровати да ће они распарчати Југославију, па један њен део дати Италији, други Немачкој, трећи Мађарској, четврти Бугарској, а све то само зато што је Југославија, налазећи се у безизлазном шкрипцу, последња — након Мађарске, Румуније и Бугарске — приступила мирној сарадњи са силама Осовине?!
Али сви разлози били су узалудни. Рат, па рат! — то је био »цаетерум ценсео« не само маса него и високих интелектуалаца, државника и политичара, научењака и университетских професора, инжењера и свештеника. Ратна психоза, храњена и распиривана умешном пропагандом, обузела је духове ...
*
Седимо на вечер, малобројно друштво озлоглашених „германофила", у „кафани". Повео се, неизбежно, разговор о ситуадији створеиој уласком немачких трупа у Бугарску. Упао међу нас један интелектуалац, »бијоу« београдског „вишег" друштва, те убеђено тврди да морамо у рат.
„Какав Вас је рат напао" — примећујемо интелектуалцу — „Зар не вндите што бисмо ратом рискирали?"
— Био сам ја у рату, и ваљда знам што је рат!
— Познате прошли рат; али он се према савременом рату односи, у најмању руку, као чистилиште према деветом кругу пакла. Прошли рат водио се је, у главном, на фронтовима; а савремени рат не познаје разлике између фронта и позадине. У савременом рату, мали народи рискирају не само своју државу и независност нето, понекад, и саму националну егзистенцију. ,
— Ама нисмо ми баш мали народ! Ми можемо да поставимо на ноге војску од два милиона војника!
— Овакво резоновање било би разумљиво пре слома Пољске и Француске; али од лекције што су их добиле ове две, а к толике друге земље, требало би ипак нешто научити. Уосталом, немојте се заносити бројем од два милиона војника, јер би била врло опасна илузија ве ровати да ће поготово Хрвати, а поред њих Словенци и све народносне мањине у Југославији, поћи одушевље-но у рат против Немаца. Напротив, врло је вероватно да би се у том рату само српство могло наћи на мегдану с Немиима, али не само с Немцима него и с Талијанима, Мађарима и Бугарима. Водите о том рачуна да би рат против Осовине, у актуелним приликама, највероватније довео не само до ликвидације Југославије, него да би се он првенствено оборио на главу самог српства.
— Па ипак, српство, макар и осамљено и напуштено, мора да иде у рат, да би спасло, ако већ ништа друго, своју националну част и достојанство!
— А што, ако се ратом не спасе част и достојанство Србије, ако се уместо славе пожње бруку? Зар не ви-дите какав хаос и дезорганизација владају у нас, већ са-да, у миру? И зар не можете себи претставити какав ће тек да буде хаос, кад загазимо у рат? Не! С оваквом ор-ганизацијом земље, каква је у нас, не иде се у рат!
У то уђе у кавану други један „високи" интелектуалац, ,,реномирани економиста", назови-левичар, проионсирани присталица историјског материјализма. Приђе човек нашем столу, и још није право ни сео, већ ускликне: Ã¢â‚¬Å¾У овој ситуацији, нама не преостаје друго него да у року од 8 дана уђемо у рат!"
— У рат се улази само онда кад се имаде изгледа барем на какву-такву одбрану. А ми тог изгледа немамо. Ми смо, с чисто војничког гледишта, већ изманеврисани;
ми смо са свију страна опкољени, тако да немамо ни отступнице.
— А што је Солун? Зар нам не преостаје слободан пут ка Солуну?
— Пре свега, отступање на Солун претставља напуштање земље и 16 милиона њених становника на милост и немилост туђина. У другом реду, ваља водити рачуна о томе да су немачке трупе већ на граници југословен-ско-бугарско-грчкој, и да ће са својим моторизованим дивизијама стићи у Солун пре наше војске, чија је моторизација минимална.
— Ништа зато! Не живе народи само од победа! На Косову смо доживели пораз, па ипак је тај пораз легао у основу позније народне величине. Ако већ ништа друго, ми морамо спасавати национални морал, и у име тога морамо у рат, јер то тражи наша част, наше достојанство!
— Баш сте ви „левичари", поклоници историјског материјализма, кроз 20 година сваког националисту проглашавали реакционером, радили све и сва да национална свест и национални морал у овој земљи буду што више ослабљени. Према томе, валза се чудити што се, баш у овом моменту, позивате на спиритуалне и у пуном смислу речи националне, никако интернационалне вредности, као што су народна част и понос, национални морал и достојанство. Уосталом, што ће бити с националном части и достојанством, ако нам пропадне држава, ако нам изгине народ, ако поготово српство буде разапето на крст свих могућих и немогућих патња и страда-ња, а да при том ипак не стекнемо славу, него се још и обрукамо?!
Академски разговор се је, на то, претворио у лично алострофирање и вређање ...
*
Забринуло ме је ово стање духова у Београду и Србији. И пошао сам до једног од највиших државних функционера, једног од најодговорнијих чинилаца за судбину земље, те сам му рекао: „Истина, нисам у положају да бих могао поседовати све елементе сазнања, на основу којих има да падне судбоносна одлука, у овом моменту нашег националног живота. Али, ову ситуацију посматрам »сина ире ет студио«; забринут сам једино за судбину ове земље; долазим у контакт не само с припадницима свију класа нашег друштва него и са странцима разних народности. Према томе, знам доста тога што би требало уважити при доношењу историске одлуке… Зато, дозволите ми да своје мишљење, своје кон-статације и запажања, макар и у писменој форми, изнесем пред Кнеза-Намесника".
Речено ми је било: „Зар Ви сматрате да ми о свему томе не мислимо? Дан и ноћ на то мислимо? Није потребно да се трудите!"
Камо среће да је такав одговор снашао само мене! Али знам на десетке искрених приврженика Династије Карађорђевића и добрих синова Југославије који су, пре и после тога, пролазили исто овако као ја!
Једно сазнање сазрело је у мени: Непосредна околина све већма затвара Кнеза-Намесника у »тоур д'ивоире«; ова ужа околина, угађајући и прирођеним инклинацијама Кнеза-Намесника (аристократско-козмополитске природе), све више удаљава Кнеза-Павла од овог народа.
Кнез-Намесник је све већма осамљен! А његова осамљеност могла би да има и фаталне последице...




ПОТПИСИВАЊЕ ТРОЈНОГ ПАКТА
Половином марта, сви су знаци белодано покази-вали да су се руковаоци наше државне политике дефинитивно решили да потпишу уговор о сарадњи са силама Осовине. Хвала Богу! Значи да су превладали здрав разум и инстинкт самоодржања!
Али, неминовност овог акта мобилисала је духове, захваћене туђинском пропагандом, револтирала малне читаво београдско друштво које је, у тај мах, службу туђинским претпостављало служењу нашим сопственим интересима. Слепци покрај здрааих очију питали су се: „Зар Је то могуће? Зар Кнез Павле да изда интересе српства и Енглеску која је његова друга домовина?!"
А управо та кнежева наводна „издаја" служила је доказом да је потписивање пакта с осовином један категорички императив, једино позитивно решење, у складу са садашњицом и будућношћу Југославије.
Није Кнезу-Намеснику било лако одлучити се на овај корак: Ако ико, у овој земљи он је био искрени англофил. Оксфордски ученик, у присним родбинским везама с енглеском краљевском породицом, носилац ордена подвезице, он је, од самог часа преузимања Намесничке функције, и спољну и унутрашњу нашу политику повео, и водио, у енглеским водама. Енглеској оријентацији за вољу, он је за 180 гради изменио државну политику свог кузена, Александра Ујединитеља; он је постепено ликвидирао Александровску Југославију. Руковођен енглеским сугестијама, он је учинио г. Мачека централном личности у држави; Енглезима и дру. Мачеку за вољу, кидао је с г. Миланом Стојадиновићем и одузео му власт, у моменту кад је овај био на зениту своје снаге и предузимљивости, а све зато што се је Стојадиновић силама Осовине приближио више но што је то Енглезима било по ћуди. За вољу Енглеза, Кнез-Намесник прихватио је споразум од 26 августа 1939, који је поцепао државу и стварно је парализовао у свим њеним доменима, само зато што су Енглези веровали да ће тај споразум задовољити Хрвате, и тиме оспособити Југославију за учешће у рату против Немачке — у рату, на који су се Енглези неотступно решили, одмах после немачке окупације Чешке.
Од септембра 1939, наш ђенералштаб спремао је Југославију за рат на страни Енглеске и Француске, а против Немачке. Да је није спремао, зар би се бнло утрошило дебеле милијарде на грозничаво наоружање и на фортификационе радове на границама сила Осовине и њихових савезника? Јер неће ваљда нико уствр-дити да су то наоружање и подизање ових фортификација били уперени против Енглеске и Француске, а не против сила Осовине!
Од септембра 1939 наовамо, Немачка и Италија нису ни помишљале да нападну Југославију, јер су имале на претек посла на другој страни. Па ипак је наш генералштаб радио на томе да ову земљу увуче у рат, и не водећи рачуна да је Хрватска стекла положај државе у држави; да се је јавни живот ове земље налазио у пуном растројству, моралном и политичком; да је њено финансијско и економско стање било већ сасвим дерутно! И да нису уследили драматски историски догађаји, најпре у Норвешкој, а мало затим у Белгији, Холандији и Француској, Југославија би, већ на јесен 1940, била ушла у рат против Немачке.
Али „муњевити" и поражавајући немачки удар на Западу, поготово слом и капитулација Француске, запрепастили су и опаметили, ако већ не наш генералштаб, оно барем врховне руковаоце државне политике. Они су почели плахо да се обазиру око себе и све позорније да гледају стварности у лице. Енглеска немоћ да се афирмише на европском континенту; улазак Италије у рат на страни Немачке; ефикасност немачке ваздушне и подморничке акције у односу према Енглеској и њезиним водама; отворено прилажење Мађарске и Румуније силама Осовине; а поготово улазак немачких трупа у Румунију — све то понукало је Кнеза Павла да преиспита и ревидира свој ранији став, и да се реши да чамац Југославије откачи од енглеског брода.
Покушао је Кнез-Намесник, након тога, да плови водама чисте неутралности, т.ј. да се не веже ни уз једну зараћену страну; покушао је да нађе подршке чак и код Совјетске Уније, од које је из дна душе зазирао. Али неутралност је за малене државе и народе у Европи умрла, још у јуну 1940! А Совјетска подршка сводила се је на гесте, које су биле далеко од сваке стварне помоћи, срачунате једино на успех комунистичке пропаганде у широким народним слојевима Југославије. И тада, већ у дванаестом часу, Кнез-Намесник решио се да приђе Осовини, и започео — још увек опрезно и обазриво — преговоре с канцеларијама Осовине.
*
Одлука о прилажењу Осовини у принципу је већ била пала. Преговори у том правцу већ су се на велико водили. Али народ Југославије о тој промени наше спољне оријентације није био на време обавештен; није се уопште сматрало лотребним да се народ духовно припреми за ту промену. За време овога рата, не само тоталитарне него и демократске државе сматрају једиим од најпречих задатака да васпоставе и одрже духовно јединство, што пунију хармонију, између властодржаца и широких народних слојева. У Југослзвији, и у ово судбоносно време, народ је био сматран за »qуантите неглигеабле«; народ је ту да прими и да пропта све што му се сервира!
Народу се је, дакле, све до последњег часа, тајило што се спрема; саобразао некој, тобож „вишој", државкичкој и политичкој мудрости, преговори са силама Осовине развлачиди су се без икакве потребе, чак и на очигледиу штету, а у исто време пуштало се је да енглеска пропаганда све безобзирније дејствује у народу. Ежглеске паре пљуштиле су на све стране, поткупљујући све што се је купити дало; читаве екипе енглеских емисара размилеле су се по Београду и унутрашњости Србије; кога нису уразумиле еиглеске паре, празне речи и обећања, тај је био блокиран, управо терорисан, англофилским јавним мишљењем.
Па кад је — како рекосмо — половином марта постало евидентао да су се Кнез и влада дефинмтивно решили да потпишу пакт с Осовином, тада су на њихову адресу бнле упућиване већ сасвим отворене претње. Али преко тих претња, као и преко вулканске узбибаности народа у Србији, прелазило се је с невероватном лежерношћу и лакомислекошћу. Слепа самоувереност владала је на врховима државне управе. „Оно што радимо, то је најбоље што се може учинити, и сви ће то примити, ма колико да се сада још костреше!" — тако се резоновало у нашим олимписким сферама.
Али, непосредно пред сам потпис пакта, показало се је да војска, одн. њезини старешине, поготово у извесним секторима (ђенералштаб, авијација, већи број активних и пензионисаних ђенерала) нису вољни да приме промену спољно-политичке оријентације. Никакво чудо! Под високом патронажом основала се је раније и дејствовала англофилска „пуковдичка лига", која је фаворизацијом ускоро постала генералском лигом, и која је ухватила директне везе с Енглезима. Тај директни контакт с Енглезима претио је да ће се изродити у војнички »пронунзиаменто«, ако факгично дође до потписа пакта са Осовином. Зато је, тек у последњи час, непосредно пред полазак гг. Цветковића и Цинцар-Марковића за Беч, наше владајуће сфере обузела знатна узнемиреност. Ово у толико пре, јер су се почели про-косити гласови да ће на воз, којим су гг. Цветковић и Цинцар-Марковић имали путовати у Беч, бити извршен атентат. (Посвећени тврде да су њих двојица у Бечу, код потписивања пакта, изгледали као да лотписују смртну осуду). Изгледа да су „Беди Двор" и влада чак и дочули за офлцирску заверу; па ипак, још ни тада, нису биле предузете никакве озбиљне мере предострожности; ни тада није била разјурена пуковкичка одн. генералска лига; ни тада нису били пензионисани непоуздани и ревитенти генерали (био је само спремљен списак оких који треба да буду пензионисани, и то тако да су за списак сазнали они који су њиме били тангирани!), нити су под ефикасан надзор били лостављени официри-авијатичари који су отворено по каванама претили Кнезу Павлу и свима „издајицама"!! Министарство унутрашњих послова као да није ни постојало; Команда Београда и Управа града спавале су сном праведника; команда Краљеве Гарде такођер!!
*
Београдска штампа, непосредно пред потпис пакта и после његова потписа, сасвим млако и неубедљиво бранила је потребу и неминовност овог акта. Једина озбиљна и паметна реч у прилог пакта бко је чланак г. Спалајковића, објавлљен у „Политици" од 25 марта. Али тај чланак изазвао је буру негодовања у београдској Ã¢â‚¬Å¾иетелигентној" јавности. Том општем нсгодовању дао је израза и београдски Радио који је, саботирајући владу, текст пакта објавио уз свирање посмртног марша.




ДРЖАВНИ УДАР ОД 27. МАРТА






27. марта устао сам у 6.30 ујутро. Доносећи јутарње новине, „Политику" и „Време'', собарица ми саопшти да је у ноћи оборена влада и Намесништво, и да је млади Краљ преузео вршење краљевске функције. Је ли то могуће? Прелиставам јутарње новине, али у њима ни трага о каквој промени. Насупрот, листови доносе измену телеграма између г. Хитлера и Кнеза Павла.
Но, мало затим, улице су необичио оживеле, а све куће се закитиле државним барјацама. Значи, ипак се нешто догодило!
Излазим на улицу, заобилазим Ратнички Дом (где сам становао), испадам пред Позориште код Споменика, наилазим на знанце, и сазнајем да је у ноћи уистину изведен државни удар.
По улицама, у центру Београда, свечано, празнично настројење: Радње су још затворене, масе света испуниле тротоаре. Периферија покуљала ка центру. Омладина поготово.
Око 8 сати јутра, београдски дневници објавили су посебна издања, у којима саопштавају манифест младог Краља, којим објављује нзроду да је краљевску власт узео у своје руке, и да је састав владе поверио геаералу Симовићу. Мало затим, друга изванредна издања новина доносе проглас гедерала Симовића и објављују састав нове владе.
Све државне зграде окупирала војска, која уједно регулише и сав улични саобраћај. Жамдарма и полицајаца напросто нестало са улица. Војска има све у својим рукама; војска је блокирала приступе ка свим надлештвима; војска патролира и логорује по улицама, изведавши не само митраљезе него тенкове и артиљерију на важније раскрсиице. Значи, војска је изврцжла преврат.
Но који делови војске? Очигледно је да то нису урадили, сопственом иницијативом, редови, подофицири и нижи официри који се сада виђају по улицама. Пропиткујем се и распиткујем на све стране, и коначно сазнајем, отприлике, како је ствар текла: Државни удар извела је ноћу група завереника, првенствено активних официра, послуживши се авијацијом и још неким јединицама, у којима су заверници имали команду. Завером је руководио војни ,,револуционарни комитет", а душа тог комитета били су бивши шеф генералштаба и комадант ваздухопловства генерал Симовић, његов помоћник генерал Бора Мирковић и мајор Кнежевић (брат профеоора Ккежевића који је, после државног удара, постао министар Двора).
Симовић, ко ли је тај генерал Симовић, који је шеф превратничке владе? Ах, да! Па то је онај нескрупулозни каријериста — сећам се те афере из 1938! — који је пред Кнезом Павлом оклеветао најбољег нашег авијатичког официра, пуковника Радовића, да је бољшевички агент, па је, кроз ту и сличне ниске клевете, себи обезбедио предоминамтан положај у нашој војној авијацији. Сећам се и чмњенице да је тај исти Симовић фигурирао на списку генерала који су, после потписивања пакта, имали да буду пензионисани; сећам се такођер да је његово име помињано у вези с пуковничкогенералском лигом.
Паде ми на памет и то да је, дан пре државног удара, поменути војни револуционарни комитет преплавио Београд неверватно дрсхим прогласом на Србе и Београђане, у коме је отворено претио да ће 16 издајника који су поптисали пакт изгубити своје главе, јер су се играли главом и чашћу 16 милиона становника Југославије.
Пада ми на памет и оно што ми је јучер причао један пријатељ, ватрени демократа, како се је обратио на београдско енглеско посланство, тражећи да га саветују има ли, након потписа пакта, да бежи из Југославије, и како су му у посланству рекли да ће „наступити догођаји који ће напуштање Југославије учинити сувишним".
Сетио сам се, коначно, да је злодух Југославије, пан Вилдер, 20-годишњи агент чешке масонерије и Едуарда Бенеша у Југославији, пред извесно време „емигрирао", не зато да спасава русу главу него зато да би у иностранству сплео и повезао конце једне превратничке акције, која је имала за циљ да насилно спречи приступање Југославије силама Осовине.
Дозвао сам себи у памет и улогу коју су, уочи потписивања пакта с Осовином, у Цветковићевој влади одиграли масони Будисављевић и Константиновић.
Па кад сам још проверио састав нове превратничке владе, особито њеног српског дела, било им је сасвим јасно да „сви путеви државног преврата од 27. марта воде у Лондон".
И зазебло ме је у срцу, јер сам био на чисту да овај државни преврат претставља почетак краја, скорог краја, Југославије: било ми је јасно да је ова влада директни експонент енглеских интереса, и да јој је стављено у задатак да Југославију што пре уведе у рат против сила Осовине. А рат — то је »финис Југославиае«.
И док су се масе омладинаца, пролетаријата, али и ординартог велеградског олоша, ваљале београдоким улицама, скандирајући изреку „Боље рат него пакт!" —; док су ове масе, уз учешће оружаиих војних лица, демолирале просторије немачког саобраћајног бироа и италијанског »Енит-а«; док је руља инсултовала помоћника немачког војног аташеја — било ми је јасно да, иза ових аката несвеснг руље и оних који „не знаду што чине", стоји група људи који су превратом дошли на власт, да би земљу, свесно и смишљено, увели у рат на страни Енглеске.
*
Државни удар од 27. марта назвали су сами превратници бескрвном револуцијом. Са заносом су они уверавали да није било потребно ни метак да се испали, да би се оборило Кнеза Павла и режим Драгише Цветковића. Но има ли што изненађујуће у томе? Намесништво и влада г. Цветковића су себе, поготово у Београду и српству, сасвим осамили; они су све одбили од себе, спроведавши своју потпуну »сплендид исолатион«. Ништа, дакле, природније него да је оружана сила, макар и незнатна, могла несметано да похапси ову осамљену групицу људи, који ни сами нису помишљали на неки отпор, и за које нико није дигао ни прста, да их одбрани.
Приврженици превратничке владе уверавали су свакога когод их је хтео слушати да је преврат од 27. марта тек друго издање удара изведеног 29. маја 1903. Али — ма да је масонерија стајала у позадини обају ових пучева — знатна је међу њима разлика: Пре свега, превратници од 29. маја извршили су удар у моменту кад земљи споља није претила ама баш никаква опасност; они је, својим ударом, нису ни довели у било какву спољну опасност. Међутим, превратници од 27. марта 1941. извршили су удар у часу кад је над главом Југославије висео Дамоклов мач, и својим ударом управо су изазвали смртоносно обарање тог мача. У другом реду, завереници из 1903. године нису извршили удар да би се сами дочепали власти; Димитријевић Ã¢â‚¬Å¾Апис" није ни помишљао да формира завереничку владу, и да јој се сам стави на чело. Друга едиција наших војничких завереника, за разлику од прве, није се исказала оваквим идеализмом и несебичношћу, него је, кроз генерала Симовића и ,,револуционарни комитет", сву власт приграбила и фактично задржала у својим рукама, оставивши цивилним лицима у влади да играју улогу фигураната, да само репрезентују „вољу народа". Ови репрезентанти „народног поверења" и „народне слоге" били су управо оружаиом силом натерани да седну на министарске фотеље: полицијски агенти и војничке патроле извукли су из кревета претставнике наше „демократије", дотерали их у ђенералштаб, да би тамо од генерала Симовића и његове дружбе саслушали наређење да се имаду примита министарских положаја. Истина, није их баш ни требало приморавати, нити им много претити, јер је нашим „демократама" одувек било најважније да се дочепају власти, и испитајући до чега ће та власт довести њих саме и народ. [Од политичара, изгледа да су у заверу били упућени само Петар Живковић, Б. Јевтић и Др. Будисављевић; никакво изненађење није она, дабоме, претстављала за воћство београдских масона и Јевреја.)
*
Док су министри „под мораш" већали у претседништву вдаде и преузимали жуђене ресоре, маса је на улици манифестовала слободи, младом Краљу, али поготово Стаљину и црвеној војсци. Буржоазни елементи; патентирани хура-патриоте; добровољни култиватори свих могућих отрцаних и препуклих патриотских фаза, иза којих није стајало ни трунке истинског и искреног националног осећаја; сва многобројна наша национална удружења која су, својом коруптивношћу, култом формализма и стерилношћу, већ одавна компромитовала и умртвила наш национализам — све је то клицало младом Краљу. А док су лажни патриоте, следбеници још лажније демократије, уистину тек претставници једне параситарне буржоазије, клицали дечаку, заробљенику превратничке клике, који није ни појма имао у какав је сос упао, и како је бездушно искоришћен, дотле су пролетерске масе испуниле улицу Краља Милутина, и из многих хиљада грла орио се поклик: „Живела Совјетска Русија", „Живела диктатура пролетаријата". „Живела светска социјална рево-луција". Поред државног барјака, београдским улицама ношени су и црвени барјаци; а београдски масони, у исто време, јавно су се љубили и грлили, у сав глас један другоме честитали успех ...





ДЕСЕТ ДАНА ВЛАСТИ ДЕМОКРАТИЈЕ






Након државног удара, демократија је владала Југославијом свега 10 дана. Истина, она је тек формално владала; она се налазила под генералском чизмом, јер генерал Симовић није допустио политичким претставницима народа да слободно већају и одлучују о народној судбини. Па ипах је та влада демократије — морамо то лојално признати — имала далеко већи ауторитет него многе раније владе, поготово јер су се на њеном списку налазила до тада још неокаљана имена је-дног Слободана Јовановића, једног Марка Даковића, једног Боже Марасовића. Имала је та влада довољан ауторитет; могла је она, у циљу спасавања земље од рата и пропасти, извшити благотворан утицај на широке народне слојеве, само да је у ње било довољно политичке интелигенције и увиђавности, а поготово политичке куражи и истинског патриотизма. „Владати значи предвиђати!" Није требало велике политичке памети па да се предвиди да ће нас рат против Немачке и осталих суседних потписника трипартитног пакта довести до расула, до касалљења Југославије, до безбројних страдања читавог њезиног становништва а особито до Голготе, готово бисмо рекли, до вивисекције читавог српства. Да је, дакле, ова влада неоспорног ауторитета и, у сваком случају, прилично знатног народног поверења (поготово народа у Србији), била руковођена истинским народним и државним, нашим виталним интересима, а не интересима Енглеске, она је морала све и сва да предузме, како би земљу спасла од рата. Али она је радила баш противно: Генерал Симовић је изјавио да је преврат од 27. ИИИ. изазван чисто унутрашњим мотивима, и да његова влада жели мир и сарадњу са суседима Југославије; министар спољних послова Нинчић дао је посланицима Осовине, акредитованим у Београду, изјаву да превратничка влада признаје пакт потписан 25. марта. Али све су то биле речи, празне и лажне речи, које су имале за циљ да замажу очи нашим суседима, како би се добило на времену да се земља што боље опреми за рат и уведе у њ, у моменту који превратничка влада нађе на најсходнији.
Између речи и дела ове владе постојала је грдна контрадикција; дела су управо фрапантно демантовала речи:
Италија је, преко посланика г. Мамели, чинила херојске напоре да у дванаести час (1—5 ИВ. т. г.) спасе мир између Осовине и Југославије. Али влада „народног поверења" одбила је услове уз које је г. Мусолини био вољан да се прими посредничке улоге код г. Хитлера, ма да ти услови нису тангирали ни част ни животне интересе Југославије! Она их није хтела усвојити ни у часу трагичне смрти мађарског премијера графа Телекија, ма да је његова смрт јасно показивала чему се иде у сусрет!
Супротно духу пакта, потписаног 25. марта, противно свим логичним дедукцијама из признања овог пакта, влада г. Симовића наставила је, на врат на нас, да врши најопсежнију мо6илизацију наше војске, позвавши под оружје, за циглих 10 дна, неколико стотина хиљада војних обвезника. (Симовићева влада је, на тај начин, број мобилизованих попела на милион и по војника).
Од самог доласка на власт па до избијања непријатељстава, београдски радио — а радио је иструменат владине политике! — сваку своју емисију је започињао и свршавао са свирањем ратничких песама, с првим акордима „Трубача с Дрине" и „Српске трубе", наговештавајући претстојећи улазак у рат, појачавајући ратну психозу.
Већ сутрадајн након доласка на власт, Симовићева влада допустала је да масе на Теразијама некажњиво и несметамо инсултују кола немачког посланика и приреде бучне овације енглеском, америчком, турском и грчком посланику, кличући рату против Немачке и витлајући стотинама енглеских и америчких барјачића.
Читава беорадска штампа (особито „Ошишани Јеж") могла је, слободно и несметано од стране владе генерала Симовића, да манифестује амлофилске осећаје и тенденције, извргавајући силе Осовине не само руглу и презиру него и најтежим увредама и клеветама.
Неколико дана пред почетак непријатељстава, Симовићева влада донела је одлуку да се министарства имаду иселити из Београда и са собом понети само најважније архивске документе, док се преостала архивска грађа имаде спалити (фактично се је и палила архива по свим министарствима, све у шеснаест).
Београдски мостови на Сави и Дунаву били су минирани неколико дана пре уласка земље у рат.
Неколико дана пред бомбардовање Београда, и последњи државни службеници добили су платне књижице „за мобилно и ратно стање", многи од њих добили су 2—3 и више плата унапред, па су чак и новинари, чланови београдске секције Новинарског Удружења, сви од реда добили из касе Удружења „зајам" у износу од неколико хиљада динара.
Неколико дана пред бомбардовање Београда, влада је забранила сеобу из престонице у унутрашњост, из градова уопште, огласивши већ унапред Београд, Загреб и Љубљану за отворене, небраљене градове.
Све' су то факта и. мере које еклатантно показују да се је влада генерала Симовића отворено спремала на рат, и да је вршила све припреме које обележавају улазак земље у рат. Само је влада била толико наивна да је веровала да суседне Осовинске силе неће сазнати за све те наше припреме, и да ће допустити да их изведемо до краја, одн. да уђемо у рат када то буде нама конвенирало, и када то Симовићева влада буде хтела. Влада генерала Симовића једно је мислила, друго говорила, а треће радила; оперисала је лажју, како је то својствено свим демократијама, али је лаж била сасута у грло не само тој влади, него, нажалост, читавој Југославији.
*
Држање г. дра Мачека задавало је Симовићевој влади, првих дана, велику бригу на дан преврата, наиме, г. Мачек је пристао да четворица његових министара уђу у владу завереника, па и сам да буде тој влади потпретседником. Али, одмах након тога, он је заузео став који је у Београду био назван изнуђивачким, т.ј. поставио је извесне услове, чији је прихват везао за свој долазак у Београд и преузимање потпретседничке дужности.
Распиткивао сам се, какви су Мачекови услови за долазак у Београд, те сазнао да он тражи: 1.) да млади Краљ и српски део Симовићеве владе недвосмислено признају и потврде споразум што га је он био склопио с Кнезом Павлом, 26. августа 1939; 2) да Симовићева влада такођер призна пакт потписан с Осовином 25. марта. „Па то значи да Мачек хоће да спречи рат против Немачке!" — говорили су запрепашћени и запањени ратни хушкачи. А ја сам им одговарао: „Ако Мачек успе да спречи рат, он ће тиме да спасе Југославију и само српство да очува од катастрофе. Нисам дру. Мачеку пријатељ, али бих морао признати да је он једа од најзаслужнијих Југословена, кад би то постигао!" И уистину, уколико је тада још било у Београду трезвених глава, њима је баш др. Мачек изгледао као последња котва спаса.
Након извесне недоумице и успешног посредовања фамозног Савице Косановића, Симовићева влада прихватила је услове дра. Мачека. Али то прихватање било је само акт хипокризије, срачунат на то да се дра. Мачека, под било коју цену, доведе у Београд и учини саучесником у несавесној работи којој је рат био циљем. Превари се — тако барем изгледа, али не мора да буде! — лукави Мачек, и дође у Београд! Кад је дошао, дочекаше га с изузетним почастима (петак, 4 априла ујутро); али још није прошло ни 48 сати, т.ј. већ недељу ујутро, рат је започео, и др. Мачек је морао да кидне из Београда, заједно са Симовићевом владом. Његова маслинова гранчица мира, коју је донео долазећи у Београд, пала је у блато и крв ратнот ужаса који је пратио његово бегање из Београда.
*
Поред директних припрема за рат, влада генерала Симовића извршила је и читав низ других послова: похапсила је најекспонираније „германофиле'', т.ј. оне који нису били за рат иего за пакт са силама Осовине; ставила је у кућни затвор г. Цветковића и оне чланове његове владе који нису ушли у Симовићеву екипу; отпремила Кнеза Павла с породицом у Грчку, ваљда зато да би Кнез, у еналеском сужањству, слободно могао да измења с Миланом Стојади.новићем мисли на тему »сицтрансит глориа мунди«; пустила с ланца позадинске четнике, да би свирепостима улили респект у срца и душе наших Немаца и осталих мањина. А поврх свега тога, Симовићева влада повела је ужурбано преговоре са Совјетима, не би ли обезбедила Југославији њихову помоћ. Преговори још нису били закључени, нити су стављали у изглед ефикасну Совјетску помоћ, а влада је у народ ипак лансирала вест да је то готова ствар да ће Совјети заједно с нама марширати противу Немачке.
Настало је ликовање. Јавно се говорило: „Неће бити рата, јер нас се Немци боје!" Кад сам упозоравао људе да немачка војна снага никад није била страшнија него баш сада, у пролеће 1941, и да Немци не би били Немци, кад би се нас бојали, одговарале су ми усијане главе: „Немци нас се боје зато јер нам ништа не могу! Пођу ли Руси с нама, ући ћемо у Немачку „као у сир"! А останемо ли сами на мегдану, узмакнућемо у наше планине, где ништа не помажу тенкови и авиони, па ће се, благодарећи српском јунаштву, у нашим брдима остварити око о чему наш народ пева:
Ã¢â‚¬Å¾Ој Хитлере, јунак на мејдану, Оставићеш кости на Балкану''.
Слушајући ове манифестације лудог, мегаломанског разметања, нисам могао на ино него да, у себи и гласно, опетујем познату изреку: „Кога Бог хоће да упропасти, томе одузме памет!"
*
Седимо, суботу на вечер до дубоко у ноћ. Главну реч води један резервни официр који је већ навукао дивот-униформу и сутра ће да крене на поход. Красан човек, идеалиста, али велика наивчима. Иначе је човек „добро упућен" у основе и намере наше врховне команде. Па прича ли прича: Ã¢â‚¬Å¾У неколико дана ликвидираћемо Италијане у Албанији, доћи у посед читаве источно-јадранске и јонске обале, те све њезине луке ставити на расположење Енглезима, да нас узмогну снабдевати оружјем, муницијом и храном. А док операције према Италијанима не буду готове, притисну ли нас Немци са севера, северозапада и североистока, отступаћемо с борбом све дубље у планине".
— То значи да ћемо Немцима отступити најбогатије дедове државе, панонску низију?
— Нећемо је отступити него претворити у велико језеро, изазвавши разливаље Дунава, тиме што ћемо му затрпаги пролаз кроз Ђердап.
— Ово је физички немогуће; ово је, такорећи, један технички апсурдум.
— Зашто би било немогуће? На Ђердапу смо већ прокопали 36 галерија које ће, на дати знак, сручити читава брда у Дунав ...
— План је фантастично грандиозан. Но све кад би и био изводљив, што је двојбено, још увек преостаје питање, хоће ли нам Немци допустити и дати времена да изведемо ове основе до краја?
— О, биће временај Непријатељства неће никако избити пре четвртка — петка, пре 10—11 о. м.
Тако је своја разлагања завршио наш симпатични сабеседник, пун ведрине и оптимизма, негде око једад сат ноћи између суботе и недеље (5—6. ИВ.) У 3.30 сати ноћи већ су летели немачки извиђачки авиони над Београдом; у 5 сати јутра већ је вођа Рајха издао наређење својој војсци да пређе у напад на Југославију; а још пре 7 сати јутра незаборавне недеље, 6. априла 1941, започели су немачки авиони свој страшни напад на Београд.




БОМБАРДОВАЊЕ БЕОГРАДА




Слабо је било спавање у ноћи између 5. и 6. априла! Човек као да је инстинктивно предосећао да надолази нешто ванредно крупно, нешто историско, трагично. Заспао сам око 3 часа ноћи, а пробудио се већ око 6.30. Одмах сам посегнуо за недељним бројем „Политике". Читам уводни чланак, тираду о пунолетности Југославије, па у себи мислим, како је то крвава иронија писати о пунолетности, кад нам управо боде очи малолетство не само Краља него и народа Југославије. Али нисам још право ни завршио своје размишљање о малолетству, кадао одјекну (нешто пре 7 сати јутра) понајпре језиво завијање београдске сирене, а мало затим пуцњи контраавионске артилерије, и коиачно детонације експлодираних бомби. Значи да је наступило оно фатално: Југославија је ушла у рат; Немци су је напали, пре но што су биле завршене све њезине припреме за рат.
Није већ било много времена за размишљање, јер су се детонације експлодираних авионских бомби и паљба контраавионских топова брзим темпом интенсификовали. Навуци на себе било што, па бегај у подрум! Тамо се већ сабрали сви становници петороспратнице, у коју се, жена и ја, пре пет дана, преселисмо из Ратничког Дома. Мушко и женско — већином у ноћним хаљннама, у пиџамама и пењоарима, у зимским и пролећним капутима, у папучама и сандалама — скутрило се у мрачном подруму, дрхтурећи више од страха и ужаса нето од студени.
Уз малене прекиде, први бомбардман Београда трајао је сат и по. Кад је завршио, провирисмо на улицу. Низбрдице, према Душановој, огроман кратер посред улице; узбрдице (станујемо у Доситејево 17), гори Народно Позориште код Споменика. Пламен пламса пут неба, обавијен облаком црног дима. Улетамо поново у кућу, на брзину употпуњавамо тоалету, па поново на улицу. Пожар на стражњем делу позоришта све је јачи, а нема ко да га гаси. Као да је земља про-гутала све органе власти: нигде жандарма, ни полицајца, нигде ватрогасца, нигде кола прве помоћи. (Тек знатпо доцније осванули су по улицама ватрогасци и санитетлије). Све је изгубило главу, нестало је грлатих јунака, свако гледа да спасе своју русу главу. Пожар на све стране, рушење на све стране, а између њих луњају појединци, већином дечаци, гоњени изведљивошћу, да виде и сазнају што се је десило и што се дешава.
Што се, стварно, дешава?
Потпун хаос и безглајвост, одсуство сваке власти, сваке хијерархије, сваке организације, запажају се не само у непосредној нашој околини него на свима странама Београда: На лицима се чита поразан учинак страхота неочекиваног бомбардмана. Расположење је панично. На врат на нос, Београд су (напустили Двор и влада, генералштаб и све војне команде. Напустише га и цивилне власти. Становништво Београда било је препуштено само себи.
Први погоци немачхе авијације разорили су електричну централу и водовод, тако да је Београд већ од раног јутра остао без светла и воде. Наша контраавионска одбрана — мислим на активну одбрану, на акцију контраавионских батерија и авиона ловаца — није могла да спречи немачко ваздухопловство у систематском разарању, пре свега, најважнијих војних објеката Београда. Под разорним бомбардманом немачких „штука" и бомбардера, рушили су се затим и падали, сатирали се и распадали, нерви и ганглији београдског урбанистичког организма, најзнатније цитаделе власти и државне организације: истовремено с електричном централом и водоводом, страхотно је опустошена и демолирана београдска станица са свим својим нузгредним уређајима; у рушевине су обраћени Војна Академија, Министарство Војно, Претседништво владе, Министарство Унутрашњих Послова, Команда Жандармерије; упропаштени су Аграрна Банка, хотел „Српски Краљ"', оделење Управе Града у Симиној улици и т. д. Најтеже је, већ ујутру, пострадао „јеврејски кварт"...
Сплело се врзино коло безглаве бежаније. Војни обвезници, с распоредом и без њега, беже већином према јужној периферији града; из порушених кућа, или из кућа које немају сигурније подруме, беже становници, спасавајући голи живот, у зграде где такви подруми постоје. Версије ужаса и страхота колају по граду: једна бомба већег калибра пала је посред једног склоништа у Карађорђевом парку и у њему побила, једни кажу 150, други кажу 300, а трећи чак 700 људи; Дорћол је, већ од првог бомбардоваља, сав у развалинама; Бајлонова пијаца и околина, такођер.
Није времена да би се провериле све гласине: није времена да би се обишле београдске улице у већем радиусу. Јер сирена и опет (око 9.30 сати) даје знак узбуне, па у 11 сати поново. Сирена уопште више не објављује да је узбуна престала. Свет је изгубио оријентацију о томе кад почиње, а кад свршава, поједина узбуна. Нема друте него остај у подруму, скутри се у њему, како знаш и умеш, заустави дах кад бомба пада негде у твојој близини и потреса твојом кућом, па чекај што ће да ти даду Бог и фатум.
Вал за валом немачких авиона прекриљују београдско небо окомљују се на Београд. Наше контраавионске батерије и наши ловци дејствују све слабије. Прича се, истина, да су наши оборили 24, чак и 35 немачких авиона; али, по интенсивности бомбардмана, не би се рекло да је томе тако!
У наше склониште долази девојка, рањена у ногу, дрхће целим телом, од страха избезумљена, готово је изгубила дар говора. Муца: „Мама, где је моја мама?" Умирујемо је, колико се је то дало. Прича нам да станује у суседној некој улици, да је бомба разнела њихово склониште, да јој је мајка вероватао покопана под рушевинама, а она да је утекла, и сама не зна како је к нама стигла. Повезујемо јој ногу материјалом из импровизоване подрумске апотеке.
Неколико дечака, становника наше куће, организовали су стражарску службу. На знак узбуне, они позивају, чак и терају, све укућане у подрум; они бдеју над тим да запаљиве бомбе не би запалиле кров наше куће, па су зато навукли на себе неке незапаљиве комбинезоне и снабдели се противгасним маскама (портиров син хвалио ми се је, накнадно, да је три запаљиве бомбе склонио и одбацио с нашег крова).
У подруму је клупко. Не зна се већ ко је укућан, а ко је дошљак извана, У сваком случају, има више дошљака него укућана. Један од њих, портир неке суседне куће, парадира својом присебношћу и јунаштвом. Свако толико излази из подрума и из куће на улицу, обилази оближње сохаке, па се враћа и реферише. Прва поподневна узбуна затекла га је на улици, под отвореним небом. Није се вратио. Него су га унели у подрум тешко рањена: одломак бомбе однео му је ногу. Дајте амо брже боље макар једну вратницу, да би послужила за носила, на којима ће га после бомбардмана пренети до најближе станице прве помоћи! Но неће ли пре тога да умре од губитка крви? Јесте, издахнуо је!
*
Од 3.15—4.30 сати, отприлике, владао је најужаснији бомбардман тога недељног дана. У јатима од 20 до 30 авиона прекрилили су немачки бомбардери небо. „Штуке" су ступиле у пуно дејство, пикирајући са злокобним звиждуком, док је наша противавионска артилерија готово сасвим замукла. Бомбардман је био страшан. Бомбе су пљуштиле као киша; детовација је сустизала детовацију. Ориле су се експлозивне бомбе свих калибара, сиктале су запаљиве бомбе! Не само поједине куће него читави блокови тресли су се из темеља, на више места рушили или горели. Изгледало је као да је дошао судњи дан.
У нашем подруму замро је сваки разговор. Још ујутру и рано после подне, водили су се испрекидани разговори, у којима се је напомињало да је овај ваздушни бомбардман егземпларна казна за дрскост којом је Београд бриљирао према Немцима, у току последњих 10 дана. Говорило се је, ујутру и рано после подне, да је ова казна стигла Београд због његове покварености и изопачености, због тога што се је заборавило да постоји Бог. И све којешта још се је шапу-тало и препричавало. Али сада поподне, за време овог најужаснијег бомбардмана, није се у нашем подруму чуло ни гласа ни шапата. Као да нас је смрт прекрилила. Шћућурили смо се једно уз друго, мушко уз женско, старо уз младо. Лица се нису видела, јер није било светла, али се ни дах није чуо. Од оближњих експлозија подрхтавала је наша кућа, тресло нам се је тле под ногама, као да земљину кору шибају ударци земљотреса. У једном моменту експлодирала је бомба великог калибра у непосредној близини наше куће (у суседству, у Јевремовој улици), оборивши две куће. Наш се је подрум толико потресао да се је у трен ока сав испунио облаком прашине, а у читавој петоспратној палати над нама, ваздушни притисак избио је врата и прозоре, уз громовити тресак полупаног стакла, сломљеног дрвета и оборених зидова. Зајаукнуше деца и жене у подруму, мислећи да нам је дошао крај. Паника је у подруму била на помолу. Али ипак успесмо да је савладамо, но на кратко време. Кад је ово најужасније бомбардовање престало, изиђосмо на улицу, и тек тада нас спопаде гроза: непосредна околина наше куће била је или у рушевинама или у пожару. Али не само непосредна околина ...
*
Језовит изглед порушена Београда, након овог страшног бомбардмала од недеље поподне, имао је готово магично дејство. Као по команди, све је почело да напушта домове и куће, подруме и склоништа. Ван из Београда, што даље од њега! — било је опште стремљење. У трен ока испразнила се и наша кућа, управо наш подрум, у који смо већ били снесли мадраце и душеке, да бисмо у њему преноћили. Остадох сам са женом и служавком. Служавку спопао хистеричан страх, па ме Богом заклиње и моли да и ми бежимо из Београда. Нисам се могао на то решити. Куда да бежим? Али и жена инсистира; „Зар сами да останемо у овој гробиици, где нема ни живе душе?" Наилази последњи од преосталих укућана, па каже: „Да бегамо и ми, господине! Ваљда нећемо сами овде остати!"
— Бегати? Али куда?
— Било куда! Бежмо на гробље! Чујем да се свет туда склања. Или, изиђимо на авалски друм, пођимо према Авали, па што нам Бог да!
— Нема то смисла! Што ћемо на гробљу или на авалском друму? Ако је реч о напуштању Београда, онда је најбоље пребацити се у Земун или Францтал, јер је вероватно да их немачка авијација неће бомбардовати.
— Колосална идеја! Пребацимо се одмах у Земун!
— Није то баш тако лако! Од Доситејеве улице до Земуна добар је комад ****, а превозних срестава иема никаквих. Осим тога, ваља прећи и земунски мост. Питање, да ли је још читав, и неће ли бити бомбардован баш у моменту нашег прелаза.
— Рискактно је, признајем, али овде ипак не можемо остати.
—Добро' Пођимо у Земун. И пођосмо ...
*
Пред полазак за Земун одох да погледам стан: Улазна врата стана широм отворена, јер је ваздушни притисак на њима избио браву и све крачуне; сви прозори и сва врата у стану избијени заједно с оквирима, а полупано стакло прекрило патос, кревете, фотеље и столове; зид између спаваће собе и кабинета пресечен по пола. Згранут, одох из стана, оставивши рушевине недирнутима.
Пробијамо се за Земун Симином и Кнегиње Љубице улицом, крећемо на Петрову и Кнез Михајлову, па Карацићевом и Царице Милице на Бранкову. Газимо по стаклу и отпацима сваке врсти, готово до глежања. Пожари на све стране, рушевине зјапе с десна и лева. На Бранковој леш старца у сељачком оделу, посред улице. У агонији, ухватио се чича рукама за утробу, јер је ваљда тамо добио смртан ударац, а бескрвно лице окренуо к небу. У таквом положају затекао сам га још и после два дана. Тек трећег дана био је леш уклоњен с улице.
Декор рушевина около земунског моста управо је грозовит, али сам мост још је читав. питам војника на стражи код моста, јесу ли Немци гађали мост; каже да нису. Ужурбано прелазимо мост и марширамо за Земун. Полагано спушта се ноћ, а из ноћних сена, на истоку од нас, уздиже се панорама Београда, иначе толико лепа и оку пријатна, а ове вечери страхотно импозантна: пламени језици избијају из те панораме на много страна; најјачи је пожар у рејону железничке станице; цео Београд наткрилио је тмасти непрегледни облак црног дима. Дува ветар и заноси облак дима према нама, застирући поглед на земунски пут, на земукску станицу и сам Земун. Пред улазак у Земун, бацам још једаи поглед према Београду. У ноћи, он дозива у памет визију кажње Содоме и Гоморе ...
*
Преноћисмо у земунском „хотелу" Балкан. У ноћи даје знак узбуне земунска сирена, детонације одјекују ваздухом и тресу кућама, али бомбардман није намењен Земуну него Београду. Земун одиста није био бомбардоваи ии 6. априла ни после тога...




ПУСТОШ, БЕЗВЛАШЋЕ, НЕИЗВЕСНОСТ...
Понедељак ујутро кренусмо, жена и ја, опет за Београд, да покупимо најпотребније ствари, јер смо у предвечерје голоруци бежали у Земун. Путем смо се сукобили с непрегледном бујицом избеглица које су напуштале Београд. Ужаси бомбардовања спровели су код њих, у року од 24 сата, нивелацију какву не би била у стању спровести ниједна социјална револуција: Мало је разлике било између сиротиње и имућника, јер су сви спасавали само голи живот, одевени готово подједнако бедно, носећи са собом једнако неугледње свежњеве и нервозно импровизоване пакете. Нестало је ружа и шминке са усана и лица београдских дама у бекству, разбарушена и неочешљана им коса, подбуле очи, грозничаве зенице, на ногама сандале или било каква обућа, мноштво њих и без чарапа, хаљине отрцане или замењене са згужваним пицамама, чак и мушким панталонама и капутима. За 24 сата свако кицоштво било је ликвидирано и брисано у београдском друштву.
Ушавши у разваљани стан, констатовао сам да је већ покраден. Срећом, провалник као да се је необично журио, па је покупио само ствари које су му биле највећма при руци или лично најпотребније. Дабоме, »де густибус нон ест диспутандум«: снабдео се човек ципелама и чарапама, захватио један женски пролећни капут, опскрбио се играћим картама, а није заборавио ни да испије готово све вино које је нашао у „шпајзи",
Никакво чудо да је био покраден стан, у коме сам од 2. априла уживао гостопримство свог доброг пријатеља који ми га је, отишавши у војску, препустио на чување. Колико ли је још станова, тога и следећих дана, у Београду било опљачкано! А што тек да се каже о радњама?! Кудгод сам пролазио Београдом, у току неделе од 6.—13. априла, нигде нисам наишао на необијену и неопљачкану радљу. Пљачкаши су употпунили и докрајчили учинак авионских бомби; искористивши бомбардман, они су свој посао најсавесније и најмунуциозније извршили. Тако да је штета, изазвана пљач-ком, готово се изједначила с оном што ју је починио бомбардман. Па зар је могло друкчије да буде? Од пада прве немачке бомбе на Београд па до његовс окупације од стране Немаца, кроз пуну недељу дана, пуно безвлашће владало је у Београду. Како ту анархију да не искористе елементи које прирођене деликвентске склоности, или беда, па чак и извесна доктрина, поучише да не ваља правити разлику између своје и туђе имовине?!
*
Срећом, понедељак у подне вратисмо се у Земун. Срећом, јер је истога дана. од 1.30—5 сати поподне, Београд доживео бомбардман за који живи сведоци кажу да је био најинтесивнији, за нерве најубитачнији и по последицама најтежи. И у самом Земуну, од тог бомбардовања тресли су се из темеља домови и полупано је доста прозора. Кроз три и по часа, сасвим несметана од наших ловаца и контраавионских топова (јер је наша активна ваздушна одбрана, у главном, већ била ликвиднрана), немачка авијација суверено је владала београдским небом, спуштала се над саме објекте, значајне с војног гледишта, такорећи одабирала своје жртве и довршавала разорно дело јучерашњег дала, доводећи своју казнену експедицију до пуног трагичног финала.
Кад сам се уторак ујутру поново вратио у Београд, слика његовог разорења била је већ сасвим уоквирена: Пешачио сам кроза њ пуна четири часа у свим могућим правцима, констатовавши да нема предела, чак ни улице Београда, који не би носили трагове бомбардмана. Најмање по једна зграда у свакој улици је до темеља порушена, а да се о деломичним девастацијама и не говори. Ужи Београд, од Калемегдана до новоградње Светосавског храма, од Панчевачког моста до „баре Венеције", као да је теже пострадао од новијег, јужног дела града; Душанова улица и њене обостраие трансверсале с једне стране, Ломина и Сарајевска улица, делови Милошеве и Карађорђеве улице с друге стране, изгледају као периферијске улице Мадрида, месецима опсед.нутог у недавном грађанском рату; Дорћол је нај-тежи инвалид, рушевина на рушевини; блок „Коларца" и блок „Гајгера'' изгорели су до темеља; „Мо с кви" и „Риуниону" изгорео кров и горњи спратови (док је „Руског Цара" и „Мажестик" случај очувао); Теразије опустошене; „Дарданел" и његов спектакл „чочека" је пожар ликвидирао; „Казбек" — исто тако; трамвајске шине на много места експлозијама испретуране, пресавијене и у вис издигнуте; управо дирљив је призор трамваја, изгорелог код „Српског Краља", и оног, изудараног код Книћанинове улице; свака друга улица имаде, насред коловоза или на тротоарима, по који кратер, ископан бомбом већег или маљег калибра; кратер у улици Кнегиње Персаде и испред Вознесенске цркве имаде готово вулханске димензије; Аграрна Банка и „Политика" су пусто згариште; а тих згаришта има на стотине — читави блокови су изгорели.
Раскрсиица Душанове и Љубичине улице изгледа као рушевине Помпеја и Херкуланума; рушевине „Српског Краља" су једне од најимпресивнијих; Бајлонова и Јованова пијаца изгледају као да их је циклон похарао; на углу Француске и Душанове улице читава једна четвороспратница до темеља је порушена, али се на позадинском зиду очувало осакаћено стубиште; на ћошку Драшковићеве и Космајске улице, бомба је просто одрезала половину високе палате, оставивши уза зид тек радиаторе; нова „Албанија", небодерски понос Београда, као чудом је очувана, јер је цео блок око ње, с једне и друге стране, до основа изгорео и порушен; насупрот железничке станице, великолепна палата на ћошку трга, до порушеног хотела „Петрограда", толико је бомбом упропаштена и искасапљена, да се и оно што је бомба поштедела мора са земљом сравнити; уопште, непгледан је број палата и страћара које се накнадно морају са земљом сравнити, јер престављају велику опасност по пролазнике.
*
Рушење је темељито изведено. Вањштина Београда на небројено местз је израњена. Али колико има људских жртава? То нека сам Бог зна! Не верујем у цифре које се препричавају — у том погледу, истина ће тек доцније изићи на видело!
*
Пред Вознеседском црквом, споменусмо већ, огроман кратер. А на грани стабла, поред кратера, виси људска рука. Висела је иа грани барем 8 дана. Коначно су је скинули.
*
На дну Топличиног Венца, уза сам тротоар, свежа хумка, а на хумци крст. Ко ли је ту сахрањен? Кроз неколико дана опет пролазим истим местом. Хумка откопана, из јаме извађена три набухла леша, пренета у мртвачка кола и одвезена. Неподносив задах ширио се целом улицом, тако да су пролазници марамицама морали да запушују нос.
Уопште, првих дана после бомбардовања, Београд је страшно заударао. Мирис паљевине измешао се је са воњем телеса која су се испод рушевина, а и отворено на улицама, распадала. Виђали су се и животињски лешеви у распадању: побијени пси, мачке, коњи; чак сам једног угинулог вола видео насред улице.
*
Дирљив је призар порушеног старог Двора: Бомба тешког калибра одвалила читаво крило зграде, претворивши га у брежуљак рушевина; на врху брежуљка налегла велика брончана круна која је ресила куполу над овим крилом Двора. Круна над рушевинама! Млади Краљу Петре, цинички су се с Тобом поиграли завереници! Циничније него ли Шекспиров Ричард ИИИ са својим синовцима! Попели Те пре времена на престо, да Ти након циглих 10 дана разруше и Краљевину и Престо, и да Ти круну баце на хрпу рушевина!
*
Пресрећем остарију жену која стење и уздише. Не кука и не цвили. која Вам је несрећа, госпођо? — питам је. Ã¢â‚¬Å¾У Ломиној улици, оборило нам кућу над скровиштем. Из рушевина се искобељах ја и два сина, али где ми је муж, где ли су ми две кћерке, зенице очију мојих!" Промрсих неколико баналких речи утехе, те измакнух, да сакријем своје узбуђење.
*
На степеништу куће у Доситејевој улици, где проживех 5 дана пред бомбардман, сусретох Јеврејина тридесетих година, господска изгледа, здрава и снажна. Знамо се по виђењу из подрума, где проведосмо дан 6. априла.
„Па Ви још овде? Зар нисте још у војсци?" наговори ме он.
— Немам распореда, остао сам у броју нераспоређених, па и сам не знам где и коме да се јавим.
— Шта ће Вам распоред? Није то сада важно! Проглашена је општа мобилизација, па не јавите ли се на војну дужност, бићете стрељани. Не шалите се главом!
— Општа мобилизација није објављена, барем до овог часа. А да ступи на снагу, мора да буде објављена. Но јесте ли Ви наш држављанин?
— Јесам, ади нераспоређен .....
— Гле врага! А што се онда и Ви играте својом русом главом? Ако општа мобилизација вреди за мене, 50-годишњака, вреди поготово за Вас, који бисте могли бити мојим сином.
— Па јест! збуњено ће Јеврејин, те ми окрену леђа. Овај случај не би био симптоматичан да следећег дана нисам у Земуну наишао на два позната Јевреја, који ме исто тако апострофираше и са зачуђењем запиташе, како то да сам у цивилу, а не у војсци, кад је проглашена општа мобилизација, и како то да се овако лакомислено играм својом главом. Дабоме, нисам им остао дужан одговора, саопштивши им да је моје зачуђење у толико веће што знам да су отприлике двапута млађи од мене, и необично одушевљени за рат против Немаца, па ипак још не лију своју јуначку крв.
Морам признати да не спадам у ред фанатичном мржњом заслепљених јудофоба. Наишао сам у животу и на врло благородне Јевреје, а не сматрам да смо ми, Јужни Словени, звани да будемо расни чистунци. Али, од 1935. године наовамо, нисам сусрео Јеврејина који не би био одушевљен за рат против Немачке. С обзиром на то одушевљење, човек би очекивао да ће 17 милиона Јевреја, колико их има на земљиној кугли, у овом рату против Немаца дићи на ноге војску од најмање 1 милиона фанатичних добровољаца. Кад тамо, није их се у добровољце јавило ни хиљаду. Како да се ово објасни? Чини ми се да је Јеврејство само себи непријатељ: својим поступцима, оно ће на своју главу навући велику несрећу, али не би смело за то да криви никога другога. Изрека „пердитио еx те, Исраел" још увек је ајктуелна; али човек мора да пуца од муке и јада, кад помисли да исто тако вреди и парафраза ове библијске изреке, да се исто тако, с пуним правом, може рећи тако-ђер „ пердитио еx те, Југолавиа!!"
*
По неписаном закону јавашлука и аљкавости, Београд се је окитио барјацима на дан преврата, 27. марта, да их не окине све до самог бомбардмана од 6—7. априла. Према томе, Београд је, окићен барјацима, и дочекао и проживео страховито бомбардовање. Чак и државне зграде и државна надлештва били су окићени барјацима још 6—7. априла!
После бомбардмана, у крпе подерани барјаци, заблаћени и тужни, висели су накарадно по дрвећу и грању, по разваљеним оградама и крововима, вирили испод рушевина, ваљали се у блату. И нико се није на њих обазирао, нико их барем сада није скидао!
На окуци до једног прозора, виси парче једног овако подераног и замусаног нашег барјака. Бацих поглед на окуку и на прозор до ње. А уз прозор, видех, седи плавојка девојка, и поред ње разлупан апарат за ондулираље. Упрла је плавојка тупо и непомично свој поглед у подераки мусави барјак што се је лелујао на окуци. Необично ме је ова плавојска с кукурузном бојом косе потсећала на Офелију.
*
Опустео је Београд. Читаве улице су мртве. Тек ту и тамо сусрећеш по коју живу душу, која се бојажљиво, попут сене, провлачи улицом, избегавајући рушевине и полупано стакло.
Заустављам неке од тих живих сена, и питам их што раде у мртвом, опустелом Београду, и како живе. Одговарају ми: „Целе дане и ноћи смо још увек у подрумима; тамо спавамо, тамо једемо, ако што имамо. Али најтеже је с водом. Да нам је само воде! Доносе је из Саве, из Дунава, из удаљених чесама, нечисту, готово смрдљиву. Па ипак је плаћамо један динар по литри''. Тешко је реткима преосталима у Београду и с храном. Првих дана после бомбардмана било је случајева да се килограм хлеба плаћао 50 динара, а јаје 10—20 динара!
*
Већ уторак, 8. априла, могао је и цивилиста да дође до превозних срестава на дистанци Земун-Београд и обратно. Али по скупе паре! За дроњава кола плаћало се је 200 динара; а за ауто, који је моментамо, испод руке, био ослобођен војне реквизиције, плаћало се 500 и више данара.
Наиђох у Доситејевој на један такав ауто. Богати „буржуј" трпа у њ ћилимове, сребрнину и остале драгоценије предмете свог намештаја, да их спасе и пребаци у Земун. Стинем до аута и гледам. Прилазе ми две старице, обадве седамдесетих година, и са сузама у очима моле ме да им уступим ауто на четврт сата, да би њиме могле превести до оближње станице Црвеног Крста свог паралитичног престарелог оца, 90-годишњака. „Због парализе не може никуд да се макне из фотеље! Па, како не можемо да га оставимо сама, издржале смо сву ову страхоту поред њега; и страх нас је да ћемо, поред њега, још и главе изгубити, ако наиђе још једно бомбардовање. И онако нам је већ кућа слупана и порушена. Бога ради, помозите нам, позајмите нам своја кола за четврт сата!" Уверавам их да нису моја кола ни ћилимови. Упућујем их да се обрате на „буржуја" који у кола товари своје драгоцености. Обратшце се, али без успеха, јер он — каже — не може своје ствари сада да избацује на тротоар. Ако добро плате — уверава их он — неће им бити тешко набавити ауто. Животиња! Али што да му замерам? Од 1918. године, у овој је земљи вредео принцип: „Свако за себе, а Бог за све!"
*
Ових јадних дана, готово сваки пролазник Београда носио је на левој руци било какву траку. Већином су то траке с ознаком Црвеног Крста. Тако бројни су били Самарићани тада у Београду, а тако мало помоћи од њих! Забушанти! Многи од њих млади и једри, па кад се упустиш у разговор с њима, сви од реда причају, како су а ма баш до јучер били на фронту, борили се код овог и оног места, извршили ово и ово јуначко дело, поднели ужасне патње и тегобе, и након праве Одисејаде пробили се до Београда. Још нису дошли к себи од муке и невоље. Јао, што наш свет воле да лаже!
*
Београд је доживео катастрофу. Но да л' ју је и цела земља доживела?
Ништа се о том у Београду не зна, барем прва 4 дана од почетка његовог бомбардовања.
Куда је умакла узурпаторска влада генерала Симовића? Где ли је Врховна Команда? Зна се тек толико да влада и врховна команда бегају — бегају главом безобзирце. Један шофер, који се из Ужице вратио у Београд, причао ми је да је у Ужицу био сведоком свађе члалова владе насред улице, да су се министри међусобно третирали јако вулгарним називима, да су чак један другог избацивали из аутомобила.
Четвртак, 10. априла, прочуло се да су влада и врховна команда негде у близини Сарајева. Но шта ли је са земљом, што с војском? Немачке радио станице саопштиле су, навечер истог дана — слушао сам пренос у Земуну! — да су немачке моторизоване колоне не само ушле у Велес, Скопље и Ниш, не само освојиле Солун, него прокрчиле себи пут до Охрида, где су ухватиле везу с италијанском армијом која у Албанији оперише против грчке војске. Је л' то истина?
Четвртак ујутру, такођер, саопштава ми поверљиво један официр земунског гарнизона да је — хвала Богу!
— коначно васпостављена веза између Земуна и наше врховне команде. Како? Зар те везе до сада није било?
— згрануто се питам.
Петак, 11. априла, у Земуну освануше летци који су претстављали, у неку руку, ратни извештај, билтен, наше врховне команде. У том извештају се каже да непријатељ нигде није прекорачио наше границе, да су наше трупе освојиле Реку и Задар, да победоносно наступају у Албанији, заузевши не само Скадар и Љеш него чак и Драч; коначно, да је у јужној Србији заробљено 40.000 непријатељских војника већином дечака испод 20 година. Али у исто време (петак поподне), земунском грађанству било је не само забрањено да слуша вести на радио, него му је чак наређено да радиоапарате депонује код полиције, код кварта у Земуну. Ова мера говорила је речитије него ли сви оптимисгички извештаји; она је указивала на то да је ситуација на фронту по нас крајње рђава.
*
Већ у петак, 11. априла, на улицама Београда и Земуна појавило се десетак-два официра, резервних и активних, који су сами себе демобилисали, осванули у цивилиом оделу. Наилазим на једнога од њих, знанца, и питам га што је и како је на фронту. Одговара ми испод гласа: „Нема фронта! Расуло! Не зна се ко пије ни ко плаћа! Између појединих команда нема никакве везе — свако ради на своју руку!"
Следећег дана, Београдом и Земуном почеле су пролазити омање скупине војника који су такође сами себе демобисали. Пребацили се људи у „цивил", али их препланулост, мршавост и напаћен изглед одају ко су и што су. На питање што има да значи да су се претурили у грађане, одговарају да данима нису добивали ни хране ни муниције, да су остали без официра, да су на то одбацили пушке, и да иду својим кућама. Човека зебе око срца!
У ноћи од четвртка на петак и од петка на суботу (11-—12. априла), целу боговетну ноћ су кроз Земун пролазиле наше трупе свих родова оружја, које су се пребацивале са запада и северозапада на исток, преко Саве. Што има то да значи? Чему ово знатно роширање трупа? Значи ли оно да наши отступају или мисле да наступају? А мучаљиви, мрки, зловољни су ови војници који промичу кроз Земун, према земунском мосту.




ОКУПАЦИЈА БЕОГРАДА
Готово у праскозорје 12. априла, око 4 сата јутра, необично јаке детонације пробудиле су и усплахириле становништво Београда и Земуна.
Међутим, то нису биле детонације експлодираних авионских бомби, него нешто друго.
Кад је свануо дан, пронесао се кроз Земум глас да је наша војска понајпре запалила магацине са житом и брашном у Београду, а затим бацила у ваздух не само панчевачки мост него и оба моста преко Саве, железнички и колски. Пођосмо да се уверимо је ли ово последње тачно. Са земунског дунавског кеја могло се је простим оком видети да су два средишња лука са панчевачког моста оборена у Дунав, а земунски колски мост да је толико слупан, да те управо језа хвата. (Же-лезничком мосту на Сави оборена су два лука, уз једну и другу обалу реке, док је централни део остао неоштећен.)
Нешто доцније сазнало се да је диван земунски колни мост, ремек-дело савремене архитектуре, дигнут у ваздух, док су њиме још пролазили војници, чак и избеглице. (Избеглице су, наиме употребљавале и ноћно доба да напусте Београд). Доцнијим проверавањем установило се да је то тачно, да је чак и једна лађа, услед експлозије, под мостом пострадала, и да је на мосту заглавило доста света. Неки кажу да је код тога изгубило живот 2—3 десетка људи, а неки и више.
Подизање земунског ланчаног моста у ваздух, изведено с толико мало обзира на људске животе, дало је основа претпоставци да ће Београд бити брањен од наших трупа, кад наиђу Немци, и да ће одбранбена линија тећи београдском обалом Дунава и Саве. Непријатна претпоставка! Јер то би значило да се код тога могу да развију борбе, у којима ће до краја бити порушен сам Београд, а тешко ће пострадати Земун, Панчево и читава ближа и даља околина Београда. Зато се је становништво Земуна, заплашено црким слутњама, повукло у своје домове, верујући да је борба управо неизбежна, јер је наша војска напустила Земун до последњег човека.
Неизвесност је трајала готово целог дана, а престала је тек у предвечерје, кад су у Земун ушле немачке трупе. Гледао сам њихов улазак, који је започео нешто иза 5 сати поподне: Најпре је земунском главном удицом пројурило неколико мотоциклиста, а за њима је следовао већи број тенкова. Колона је кренула у правцу ланчаног моста, па се кроз кратко време вратила натраг. Истовремено, а и пре тога, немачка авијација слободно је кружила над Земуном и Београдом, док нашој авијацији није било ни трага ни спомена.
Мало затим, у први сумрак, наишле су непрегледне масе моторних возила сваке врсте: било је ту сијасет лакших и тежих тенкова, блиндираних аута, обичних мотоцикла и мотоцикла с приколицама, аутокара за превоз трупа, мукиције, свих могућих пионерских направа, па моторизоваиа контраавионска артилерија, чак и моторизоване пољске кујме. Пешака ту просто нема! Све је на моторској вучи, брзо и покретно, рекло би се летећа колона, којој мотор даје ударну снагу и брзину.
Ова непрегледна моторизована колона испунила је земукске сокаке и тргове, размилела се и по читавој околини Земутна, захватила бежанијски аеродром. И још пре него ди је пала дубока ноћ, окупација Земуна била је перфектна.
Но што је с Београдом? Зашто он и наша војска, ако је у њему, не реагују на окупацију Земуна по Немцима? Како то да наша артилерија на београдској страни несметано пушта да немачке трупе запоседну Земун, и да неженантно заузму све приступе ка Београду на Сави?
Глува тишина владала је те вечери и читаве ноћи на београдској страни. Ни један метак није оданле испаљен према Земуну. Ова тишина добила је своје објашњење други дан ујутро, кад се је сазнало да је у предвечерје, скоро у исто време као и Земун, Београд такођер био окупиран.
О самом акту окупације Београда сазнало се, 13 априла ујутру, следеће: Готово у исто време, око 5.30 сати поподне, пред Београд су стигле три колоне: једна са југа, долазећи из Ниша; друга са североистока, кренувши из Темишвара; трећа са запада и северозапада, правцем од Загреба и Осека, одн. Новог Сада. Стигавши до Дунава, моторизована колона која је кренула из Темишвара, упутила је према Београду чамац и у њему 9 војника, са задатком да изврше рекогносцирање на београдској обали Дунава. Ових 9 војника искрцало се на дунавској страни, не наишавши ни на ка-кав отпор, кренуло све даље и даље према центру Београда, и сасвим позитивно утврдило да овај пут, за разлику од 1915 године, нико нема воље да брани Београд. Не испаливши метка, девет немачких војника стигли су до одељења немачког посланства у Александровој улици (бивше чехословачко посланство), успут заробили неколико стотина наших војника који су; бесциљно по вароши тумарали, и коначно дигли барјак с кукастам крстом на немачком послалству. Тек тада, њих деветорица присетили су се да их је премало да би окупирали цео Београд, па су затражили помоћ од своје главнине и у току ноћи је добили. Кад је сванула зора, 13. априла, Немци су већ чврстом ногом стали на београдско тле, пребацивши тамо многобројне, првенствено моторизоване јединице.
*
Београд је, дакле, пао без отпора. Није се остварила перспектива борбе на обалама Дунава и Саве. Немци су дошли у посед Београда, не утрошивши, непосредно код њега, ни један пушчани метак!
Зашто су онда мостови били бачени у ваздух?
За железничке мостове било је то још и схватљиво: хтело се је напакостити Немцима, да не би преко ових мостова вршили железнички саобраћај; хтело се је тај саобраћај што више пореметити и декомпоновати. Али је несхватливо, зашто је онако радикално упропаштен земунски колни и пешачки мост, који је служио само локалном саобраћају. Обарањем тог моста није се напакостило Немцима него првенствено Београду и његовој непосредној околини. Можда се је тиме хтело дати доказа како умемо да рушимо. Сами смо порушили своју државу, изграђивану вековима, па за-што да не порушимо и ова три импозантна београдска моста?! Можда се је, дизањем у ваздух ових трију мостова, хтело симболички показати да Србија не жели више никакве везе са северним и западним пречанским крајевима, да она жели да остане сама, каква је била пре првог светског рата?!!!




КАТАСТРОФА И БРУКА
Почетком марта рече ми један пријатељ: „После капитулације Француске и војних неуспеха Италије, ми престављамо најјачу војну силу у Европи, иза Немачке и Совјетске Уније".
Тако је то онда уистину изгледало; чак по мишљењу упућеног и неупућеног иностранства, наша је војска била сматрана за једну од најбољих војски у Европи. Руковођени тим мишљењем, Англосаси су све могућно урадили да ову војску баце на тезуљу рата против Немачке.
Наш људски материјал је уистину првокласан. По јунаштву и издржљивости, по презирању смрти и амбицији за јуначком славом, наш војник спада у ред најбољих војника Европе. Србијански сељак, поготово, преставља неоспорно јединствен људски материјал. Његови подвизи и напори, страдање и жртве, у току прошлих ратова од 1912—18, одиста су удивљења вредни. Али то нам не даје повода, ни оправдање, за мегаломански однос према другим народима и њихо-вим војскама!
Међутим, на врховима наше војске, нашег друштва уопште, терао се је прави култ мегаломаније, код оцене наше и страних војски:
Од прошлог светског рата наовамо, у нас је, например, била сакросанктна изрека: „Ми смо победили и разорили два царства, турско и аустријско!" И квалификовало се као помањкање патриотизма, као дефетизам, ако си покушао доказивати да је српство уистину имало удела у разарању ових двеју империја, али да су Турску тукли и дотукли понајпре Аустрија и Пољска а затим Русија, и да је аустроугарској војној снази, у прошлом светском рату, непреболне и смртне ране задала првенствено руска војска, у току борби од 1914—1917. године.
Наши војни старешине нису се нимало устручавали, од прошлог светског рата наовамо, да покажу свој презир и ниподаштавање н. пр. румунске, грчке, па и сваке друге европске војске, осим француске, донекле немачке и бугарске,
У току овог рата, они су, с багателисањем, „с висока", говорили о држању пољске, белгијске и француске војске. (Један од наших војника — стручњака, након слома Француске, очитао је у „Политици" крајње безобзирну буквицу француским војсковођама што су, за вољу очувања Париза и његових историскокултурних и архитектонских споменика, огласили француску метрополу за отворен град, и тиме ,, жртвовали" целу Француску).
Управо манијакално било је презриво потцењивање италијанске оружане силе од стране наших војних началника. Кад је зимус италијанска војска доживела низ неуспеха, понајпре у Албанији а затим у северној Африци, они су злурадо клицали: „Ко.није рођен војник и јунак, никад од њега војника и јунака!" И страствено су прижељкивали час кад ће Италијане „бацити у море" и „потерати до Венеције".
За саму немачку војску тврдили су ови „рођени јунаци'' да своје успехе, у овом рату, има да захвали само томе што још није наишла на себи достојног партнера.' Ã¢â‚¬Å¾Уђемо ли ми у рат, видеће, Немци што је војска, увериће се да је „тврд орах воћка чудновата!" — тако су резоновали наши професионални војни „генији", а за њима су то опетовали и цивилни Гаскоњци све од реда кавански стратези и јуначине. У свом каванском хероизму, уз чашу „љуте", један од тих брб-љивих разметљиваца доказивао је чак да смо ми немачку војску тукли и 1915. и 1938 године!
*
На основу свега овога, човек би очекивао да ће наша војска Немцима дати нечувен, општег удивљења вредан отпор; веровало би се да се је наша војска за такав отпор свестрани спремила, и да иза речи наших војних старешина стоје дела, врло озбиљан, успешан и конструктиван рад на модерној опреми, обуци и наоружању наше војске. Мора се рећи да је и сама немачка команда, улазећи у непријатељске операције против наше војске, веровала да ће имати озбиљна по-сла и озбиљних губитака.
Међутим, што се је десило?
Наша војска није Немцима, ни на којем сектору, дала спомена вреднијег отпора. У Јужној Србији, например, ми смо имали груписаних близу пола милиона војиика, па ипак су ту респектабилну снагу Немци прегазили, растурили и дезорганизовали у цигла четири дана, ма да смо се ми на рат у Јужној Србији припремали пуну годину дана. На северној граници државе подизали смо утврђења, грозничавим темпом, у току неколико последњих месеци; Немци су сва та утврђења прешли за неколико часова. Граница према Италији утврђивана је годинама, па ипак је италијанска војска, у току десетине дана, освојила целу јужну Словенију и целу нашу морску обалу, од Сушака до Улциња и Бара, окупиравши успут Лику, Херцеговину и Црну Гору.
Ујутру 6. априла ушли смо у рат, а 17. априла у 9 сати вечера наша је војска већ капитулирала, пошто је сасвим била отсечена од морске обале, и пошто је изгубила целу Србију и Јужну Србију, целу Војводину и Срем, све словеначке и хрватске земље, целу Црну Гору и Херцеговину, па и добар део Босне. Наша је војска капитулирала, кад јој није ништа друго преостајало, кад је, опкољена са свију страна, изгубила сваку отступницу и сваку могућност давања отпора. Већ 14. априла навечер, немачки радио објавио је свету да југословенска војска, као организована целина, више не постоји, и да се тек спорадички боре само поједини одреди који међусобно немају никакве везе.
Према томе, ми смо далеко горе прошли него ли Пољска, Норвешка, Белгија и Француска, јер је ратни поход Немаца у Југославију трајао свега 12 дана, а стајао их минималних жртава у људству и материјалу.
Како је то било могуће?
Следећи су, у главном, разлози ове наше срамотне катастрофе и катастрофалне бруке:
1. Пре свега, наше војно старешинство не само да није знало што је то модеран рат, него није ни веровало да рат може бити друкчији него што су били они од 1912.—1918. године. У свом тупом консерватизму, у својој духовној инерцији, ово је старешинство слепо веровало да и у модерном рату одлучује пешак, пешак и само пешак. Кад им је човек обраћао пажњу да је и у прошлом рату (чак и у Макензеновој кампањи у Србији 1915. године) супериорна техника одиграла одлучну улогу, они су неповерљиво вртели главама, и опет дерали своју козу о пешаку као главном елемету борбе и победе. Кад их се је упозоравало да су у овом рату авијација и моторизација пресудни фактори, они су презриво одмахивали руком, тврдећи да авијација игра знатнију улогу у ратним операцњама на подручју индустриских земаља, у којима имаде много великих градова, а моторизација да може доћи до изражаја само у низијским просторима, снабдевеним модерним асфалтираним путевима. Упорно су доказивали да, за одбрану наше земље, авијација и моторизоване колоне имаду сасвим секундарно значење, па су према томе, кроз 22 године, подешавали и целокупну обуку наше војске: кроз месеце и месеце, давили су наше војне обвезнике, и кастрирали им мозгове, борнираном касарнском дисциплином и најпримитивнијим вежбама с већ старомодном пушком и митраљезом, занемарујући све остало модерно оружје (осим донекле артилерије). Све до почетка овог рата, авион, тенк, контраавионски топ, и све оно што претставља последње слово модерне ратне технике, у нашој војсци стварно су играли само репрезентативну улогу, т.ј. оружје којим се је парадирало једино на ревијама на Бањици и на маневрима којима су присуствовали страни војни изасланици. Тек почетком овог рата, руковаоци наше оружане силе почели су већу пажњу обраћати авијацији, али је тенк и контраавионски топ још увек служио, у главном, у демонстративне сврхе. С оваквим менталитетом водства, с оваквим наоружањем и обуком људства, зар је изненађујуће да се је наша војска просто напросто распала, већ након четирдневног ударања немачког гвозденог маља по њој Ã¢â‚¬â€ маља који нису дизале човечије руке него последње сретство савремене технике, мотор у ваздуху и на земљи.
2. Поред техничке заосталости, убитачно је на нашу војску дејствовао морал, одн. неморал, већег дела њеног командног састава. У прошлим ратовима, од 1912.—18, изгинули су најбољи официри српске војске, а који нису изгинули, ти су после уједињења постепено уклањани из редова активне војске. Уистину паметан, интелигентан официр, који није био роб шаблоне и формалистике, а који је поврх тога имао карактера и патриотизма, морао је, или бежати из војске, или сам себе гристи, увлачити душу у себе, и пуштати да га бујица опште декадансе носи низ воду. Каријеристе, штребери најгоре врсте, пузавци и лас-кавци, подвалације и профитери, корупционисте и дем-бели — то је елеменат који се је првенствено с успехом дизао к врховима наше војне управе, подмећући ноге један другоме, и нескрупулозно уклањајући свакога ко није био као они. Тако је то било од Уједињења, па из дана у дан све горе и горе. Тако је то било, али се то није смело рећи, јер би то било »цримен лаесае мајастатис«. Певало се је дитирамбе војсци као народној зеници и узданици, и нико није смео ишта неповољно да каже о војсци, а некмо ли да стварно критикује негативне појаве у њој. Војска је била »ноли ме тангере«; војсци су се одобравали буцети без поговорке и акламацијом у Народној Скупштини. А ко се је усудио да устане против овог општег правила, поготово да упре прстом у коруптивност и деморализацију доброг дела највиших војних старешина, тај је добио по глави, као например, народни посланик Милош Рашовић у пролеће 1938.
Под војском се је код нас, »а приори«, подразумевало војне старешине, у првом реду ђенералштаб и министарство војске. А ове две врховне војне институције биле су — уз часне, али прилично ретке изузетке — не само центри корупције, протекционизма и непотизма у војсци, него и исходишта сваке акције која је ишла за деморализацијом. развраћењем и деправацијом читавог нашег јавног и политичког живота. Војска, т.ј. ђенералштаб, министарство војно ц врхови Краљеве Гарде, умели су да наметну своју вољу у свим крупнијим питањима цивилне управе над земљом, у свима важнијим политичким питањима; чак до самог државног уређења (у погледу раздиобе на области и бановине).
Војска је била свемоћна, а њезина свемоћ била је убитачна, јер у врховима војске није било довољно ни памети ни морала.
И тек кад је наша оружана снага дошла у искушење — у ватри се злато куша! — тек онда се је показало колико је мало морала и савесности, јунаштва и истинске интелигенције, било на врховима наше војске. Од 6. априла на овамо, с којим год си војником и подофициром разговарао, сваки се од њих жалио да по неколико дана нису добивали хране и свог следовања; да су на фронти врло често остајали без муниције; да су им наоружање и опрема били испод критике; да су читаве јединице остале без својих командира и команданата; да везе између појединих штабова напросто нису постојале; да су пуковски благајници бежали с парама, а генерали између себе делили паре из дивизијских и армијских благајна. (Кажу да је таква деоба извршена у Никшићу, пред напуштање земље од стране генерала Симовића и његове дружбе).
3. Једнострана и тенденциозна била би тврдња да је само наше војно старешинство било деморалисано. Јер је деморализација захватила и заразила готово читаво наше друштво од врха до дна: нашу интелигенцију, наше грађанско друштво уопште, па постепено и најшире народне слојеве, не искључујући поднипошто ни млађе нараштаје, нашу „узданицу". Објашњавајући узроке пораза и капитулације; маршал Петен је француском народу упутио посланицу, која је почињала речима: „Дух уживања потиснуо је дух пожртвовања". Ове класичне речи вреде поготово за наше друштво, у коме је ужитак једино божанство, у коме се за вољу ужитка гази све што је нормалном друштву неприкосновено и свето, у коме због тога нема никакве кохезије ни солидарности. Модерна војска — то је наоружани народ, народна целина. Како је, дакле, могла да буде наша војска здрава и отпорна, кад је наше друштво у главном, било болесно, кад се је оно налазило у декомпозицији, те се је одржавало само по закону инерције, доклегод није добило удар извана?!
4. Једна војска и један народ боре се данданас уистину јуначки само онда кад су на коцки народна егзистенција, животни интереси народни. Како су, дакле, могли да се боре наша војска и народ, кад нису ушли у борбу за своје него за туђе интересе? Како је могла да се бори наша војска, кад су је у рату предводили старешине (Симовић и »цомпагниа белла«) којима уопште није било до борбе и одбране земље него до бегања из ње, након што су извршили задатак, постављен им по туђину, да земљу увуку у рат?!
5. Кад је наша државна политика признала начело да су Срби и Хрвати два народа, она је у ствари санкционисала Павелићеву тезу да Хрвати треба да улуче прву прилику, па да — на развалинама Југославије — изграде своју самосталну државу. Ту прилику је пружило улажење Југославије у рат. И уместо да рат буде амалгамом између Срба и Хрвата — како су то 22 године тврдиле преиспољне будале у униформи и цивилу — он је сахранио и војску и државу: већина Хрвата одбацили су добивено оружје, а мањина окренули су га против Срба, доведавши тиме војску у потпуно растројство.
Кад се све то уважи, зар није природно да нас је 6.—17. априла снашла катастрофа и брука — катастрофа и брука која се можда вековима неће моћи репарирати.
*
Од Уједињења, т.ј. кроз 22 године, редовно одржање и унапређење оружане силе стајало је Југославију и њен народ најмање 55—60 милијарди динара; од почетка актуелног европског рата до априла на интенсивно наоружање војске и утврђивање граница утрошили смо најмање 10 милијарди. Око 70 милијарди динара, дакле, дао је овај народ — већином народ у сељачким опанцима и радничкој блузи — за одржање и развитак своје узданице, „народне војске", којој је на челу стајало око 500 активних и пензионисаних генерала (Аустроугарска, с преко 50 милиона становника, није имала ни 150 генерала). С тих 70 милијарди, утрошених у продуктивне инвестиције, могло се је Југославију претворити у Елдорадо, „обећану земљу". Уместо тога, земља и народ чаме и даље у културној, економској и социјалној заосталости, а 70 милијарди динара утрошено је стварно на то да, тако рећи, преконоћ изгубимо не само слободу и независност него част и образ, јуначко име и славу, коју нам намреше оци и дедови, у сваком погледу бољи од нас!
Ових 12 дана, од 6.—17. априла, не само да је доживела крах наша демократија; не само да је влада „народног спаса" доказала да је уистину влада народног упропаштења. У ових 12 дана, ми нисмо тучени и побеђени, него смо се распали — распала се је војска, распала држава!




„НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА"
Уочи овог рата, Енглеска се је најактивније заложила за разбијање Југославијине јединствености, за њен преображај у луалистичку државу, за довођеље Хрватске на ранг потпуно равноправног фактора и субјекта са Србијом. Осетивши то, Немачка је — сасвим природно — радила управо обратно: јачала је Југославију; отворено се изјаснила за њено унитаристичко уређење (в. вишекратне г. Хитлерове изјаве да је Трећи Рајх за јаку и јединствену Југославију); све је предузимала да ојача позицију Београда, и да с Београдом нађе базу за што тешњу економску и политичку сарадњу.
Да полнтичком Београду нису вране мозак попиле, он би био оберучке прихватио поменуту тенденцију Трећег Рајха, јер је то било у евидентном интересу Београда, српства, па и читаве Југославије. Један једини србијански државник, проницљив и ингениозан, уочио је то и схватио; био је то др. Милан Стојадиновић. Али, када је Стојадиновић почео да спроводи политику интимне сарадње с Немачком и Италијом, и тиме да спасава јединство Југославије, устала је на ње-га ала и врана: у парламенту (у буцетској дебати 1938), Милан Стојадиновић био је због тога отворено квалификован као издајник; а на парламентарним изборима, под крај 1938, против Стојадиновића формирала се је коалиција од крајњих десничара до крајњих левичара, те повела прави крсташки поход против јединог далековидног србијанског политичара.
Резултат: пао је Милан Стојадиновић; пало је и јединство Југославије. Једнога и друго оборише Енглези. Али, најактуелнији помагачи у рушењу јединства Југославије били су београдски политички „генији". лажни жреци још лажније демократије и најлажкијег споразума. Док се је то дешавало, у Загребу су се ваљали, пуцали, од смеха над кратковидошћу и борнираношћу београдских „генија". Политички Загреб, тобож инфериоран и глуп, кроз кикот је тада говорио: „Па то је идеално! Београд носи воду за нас; Београд свршава наш посао! Што још да бринемо!"
*
Букнуо је актуелни рат. Енглеској је стало да под сваку цену увуче Југославију у њ, на својој страни; Немачкој Ã¢â‚¬â€ да Југославију одржи што даље од рата.
Загребу, руковођеном здравим животним инстинктом, не иде се у рат. Зато му Лондон поручује: „Морате у рат! Ми смо разбили јединство Југославије, ми смо од вас створили државу у држави, само зато да бисте ишли у рат!" А Загреб, након извесног врдања, одговара: „Не пада нам ни на крај памети да пођемо у рат! У рату би не само пропало све оно што смо 26. августа 1939 добили, него би нам био уништен народ и земља!"
Београд је изгубио здрав инстинкт одржања, Њему Берлин саопштава: „Зар не видите да вам Лондон ради о глави? Пођете ли у рат, биће крај Југославије, биће поготово упропаштено српство. Останете ли ван рата, гарантујемо вам интегритет Југославије, па још и територијални излазак на Егејско море!"
И Кнез Павле, оборивши раније Стојадиновића, у последњи час увиђа да је Стојадиновићево гледиште било јсдино спасоносно, те се сам решава да спроводи његову политику, и потписује пакт са силама Осовине.
Београд, коме је Бог одузео памет, квалификује спасавање Југославије као издају, обара Кнеза Павла и пакт с Осовином!
На то Загреб поручује Београду: „Ми никако нећемо у рат! Ако је вама стало до рата, ајте сами; а ми ћемо радије из државе него ли у рат!" Београд одговара: „Идемо у рат, макар и сами! А ви, како вам драго!"
Др. Мачек се је, на то, поколебао и дошао у Београд, на преговоре, не би ли од рата и пропасти спасао и Хрватску и Југославију. А др. Анте Павелић, у емиграцији, овако је резоновао: „Ако се у Београду, у последљем часу, одлуче да усвоје слово и дух пакта од 25. марта, мени је одзвонило! Покрет, који предводим, може да буде алиментиран и делотворно подржаван само из земаља, потписница Осовинског пакта; прими ли и Београд сасвим лојално тај пакт, биће подрезане жиле које дају животие сокове мојој акцији, и ја ћу бити ликвидиран!"
Али политички Београд и љегови „генији", његова лажна демократија и деморалисана „војска", изгубили су здрав разум, па вичу: ,,Боље рат него пакт!''
Тиме је Београд извршио самоубијство, сам изрекао смртну пресуду Југославији, сам издвојио Хрватску из њезина састава. Берлин је на дрски афронт донео одлуку о егземпларном кажњавању Београда; г. Адолф Хитлер је потписао и у дело спровео смртну осуду коју је Београд сам себи изрекао; др. Анте Павелић је ликовао, јер је Београд, из своје сопствене иницијативе, неочекивано свршио, завадивши се с памећу, његов (Павелићев) посао!
Из фаталаног, самоубиственог лудовања политичког и аполитичког Београда, његове бесне „демократије" и солдатеске, никла је: слободна и независна Велика Хрватска, с границама на Дрини!
*
Судбоносне грешке и заблуде београдских властодржаца (поготово властодржачких узурпатора из ере југословенске агоније), победе првенствено немачког, дабоме и италијанског оружја, створиле су независну Хрватску и удариле темеље новој констелацији на Балкану. За сада, међутим, било би још преурањено говорити о дефинитивној систематизацији односа на овом полуострву — до ње ће доћи тек након завршетка актуелног европског рата.
Кад немачки (и осовински) духовни и физички мач буде обезбедио коначну еманципацију Европе од англосаског скрбништва, нова ера има да завлала на овоме континенту, коме тек дедомично — тако рећи, само својом главом, а не својим трупом — припадају океански бритски империј и евразијска Совјетска Унија.
Према већ јасно израженој вољи и искристализованој претстави предводнице нове Европе, национал-социјалистичке Немачке, то неће бити ера слепог међусобног изигравања и побијања него хармоничне сарадње европских народа. Нова ера и не би била нова, кад — уместо досадашње међународне анархије — у Европи не би био заведен ред, заснован на једино позитивном начелу хиерархије: Нова Европа има да буде радна задруга, којој ће као старешина на челу стајати онај народ који то — по својој стваралачкој снази, свом организаторном таленту, својој нумеричкој, физичкој и духовној премоћи, по својем централном геополитичком положају — заслужује, а то је немачки народ; радна задруга, у којој ће немачком народу главни сарадници да буду француски и италијански народ, и у којој ће остали европски народи заузети положаје и вршити функције који их, по њиховој стварној вредности, припадају.
О свему томе треба балкански народи, особито балкански Словени, већ сада да поведу рачуна. Балканске односе до сада је характеризовала најнескрупулознија борба националних мегаломанија, која се је, отворено или маскирано, водила уз примену начела »морс туа, вита меа«. Поготово балкански Словени и одвећ често су падали у рецидив готово бисмо рекли националистичког канибализма: Бугари, Срби, Хрвати, деломично и Словенци, наизменично су једни дру-гима одрицали право на сам опстанак, право на народно име и национални териториј. Победа Осовине већ је учинила, и учиниће, овој нездравој појави крај. Победничка Осовина — надамо се у то и верујемо — праведно ће разграничити животне проеторе појединих балканских народа, тиме уклонити узроке будућих раздора и сукоба, створити предуслове за позитиван развој читавог, до сада заосталог Балкана — за развитак културни, привредни, социални и политички!
Под егидом и окриљем старешине европске задруге, Трећег Рајха, балканским народима пружиће се могућност да се међусобно такмиче — не празним речима, не стерилном борбом, не надувеним позама и смешним испрсавањем него конструктивним радом — у учешћу на изградњи новог европског и балканског поретка, на изградњи једне нове, уистину човечне и човека достојне, симбиозе.
Зар је на одмет, ако се већ сада на то мисли; ако се већ сада, поготово ми балкански Словени, на то будемо спремали и спремили?
Сарадња међу нама на Балкану није умрла и није сахрањена, како то моментано може да изгледа. Истинске и искрене сарадње, на жалост, међу нама једва да је било. Она има тек да се роди! А родиће се, не из немачког пораза него из немачке победе у овом рату: немачким поразом, цео Балкан био би претворен у арену таквог дивљаштва, такве братоубилачке борбе, уистину канибалског разрачунавања, каквих Еврола уопште још није видела ни доживела. Ко то не види, ко то не предвиђа, тај је феноменално кратковид, томе је суђено да разбија главу о зид, доклегод глава не пукне!
Да, сарадња међу нама има тек да се роди! Али, боље је и пробитачније по нас да се она роди нашим свесним учешћем него да нам буде наметнута!




БЕОГРАД ПОСЛЕ ОКУПАЦИЈЕ
Од 12. априла навечер, Београд је под режимом окупације. А тај окупирани Београд сав је устремљен на то да извида тешке ране које су му задане бомбардовањем 6.—7. априла.
Ране су дубоке и тешке, те ће требати много времена, труда и напора, док буду сасвим излечене. Оптимизму и лакомислености, у погледу регенерације Београда, не сме бити места. Јер кроз извесно, не баш кратко време, Београд неће бити престоница државе од 16 милиона становника; неће му бити враћено чак ни политичко значење из краја прошлог столећа...
*
Борба за воду и осветлење долази на први план порушеног и тешко искушаног Београда. Вода и светло су основни елементи живота, па ако човек и може да се задовољи с дањим светлом, без воде не може да буде. Зато су дошле готово у општу употребу све, раније већ заборављене и запуштене београдске чесме, дабоме и. вода црпљена директно из Дунава и Саве. У прве дане после бомбардовања, у граду преостали Београђани само тако су се снабдевали водом. Постепено, под руководством самих Немаца, оправљао се београдски водовод, те је до краја априла већи део града до-бијао из њега воду, ако баш и не директно у кућу.
До истог термина, била је, у главном, оправљена и мрежа електричних водова, па се становништво могло користити и електричним осветлељем (другог осветлења Београд и нема), али у ограниченом опсегу, јер су на снази прописи о замрачивању.
*
У недостатку питке воде, пострадали Београд посегнуо је, у прво време, у већој мери за вином и ракијом. „Дај вина ил' ракије, да повратим душу у себе?" — тако је гласио готово општи захтев, у прве дане након бомбардовања.
Крајем априла, посетио сам познату ми фамилију, да се распитам јесу ли сви чланови пријатељске породице живи и здрави. Домаћица, остарија дама, услужи ме „меканом" шљивовицом и све ме нутка да што више пијем, говорећи: Ã¢â‚¬Å¾И ја сама друго не пијем до ракије! Она ми је у овим данима била најбољи пријатељ и тешитељ. Без ње, свиснула бих од муке и бола: Кућа ми је до темеља порушена; ја сама склонила сам гла-у под кров своје даље рођакиње; муж и синови потуцају се негде по Босни, не знам јесу ли или нису заробљени, и што је уопште с њима. Кад не би било ракије, очајавала бих. Овако попијем чашицу-две, па заборавим на себе и на своју невољу".
*
Консумирају се вино и ракија такођер због ширења тифусне епидемије. Без воде, без канализације, првих дана након бомбардовања, Београд је огрезао у нечистоћу, заударао смрадом нагомиланих изметина и лешева у распадању.
Борба против претећих епидемија, према томе, претставља такођер један од крупних проблема похараног Београда: Врши се готово опште „пелцовање", вакцинирање, становништва против тифуса; кухање пијаће воде је освештано правило у тим данима; свака кућа мора у дворишту да има ископану латрину, која ће заменити кућне клозете, неупотребљиве због многих кварова у канализационој мрежи.
*
Исхрана београдског становништва, благодарећи затеченим залихама и резервама намирница, у ове дане је сносна. Каква ће бити у будуће? То зависи од рада који поготово србијанско село буде уложило у производњу хране.
*
Полагано, с београдских тргова и улица уклањајусе рушевине, прозуроковане бомбардоваљем; руше се делови кућа и читаве зграде које су склоне паду; екипе ватрогасаца и њихових помоћника, под контролом Немаца, динамитом довршавају посао авионских бомби, крчећи рушевине; неексплодиране бомбе брижљиво се изолују и имунизују; с улица, дворишта и самих кућа износе се велике наслаге полупаног стакла и других отпадака; покапају се мртваци, пронађени под рушевинама; оправљају се трамвајске линије. (Већ до краја априла, прорадиле су две линије — „шестица" у Александровој улици и „јединица" од Калемегдана до Славије).
Реконструкција Београда, извођена уз учешће власти и приватника, ипак напредује. Београд постаје већ чишћи и уређенији. Дабоме, проћи ће још деценији, пре него ли се изгради све што је порушено.
*
Сукцесивно, регенерише се и комунални живот. Делатност општине и комуналних органа била је сасвим замрла у дане бомбардовања. Сада се и та делатност обнавља, те општина, уз директну сарадњу немачких војних власти, руководи радњама око обнове Београда.
Значајна је иницијатива која је дошла до изражаја оснивањем „Социјално-привредне службе". Ова комунална институција претставља добровољну службу самог грађанства, поготово млађих нараштаја, са задатком да се ублаже и уклоне тешки социални и привредни поремећаји, које су изазвали бомбардовање Београда и слом народне државе. Задатак је опсежан: ваља намакнути становништву кров над главом, хлеб и зараду; ваља га заштитити од епидемија и од свих осталих неочекиваних недаћа. Хоће ли организаторна способност млађих бееградских нараштаја да се афир-мише на том послу?!
Издају се већ Ã¢â‚¬Å¾Општинске Новине", једини орган штампе којим, за моменат, Београд располаже. За то су „Општинске Новине" и преузеле функцију редовне дневне штампе: поред комуналних вести, разних наредаба и одредаба немачких и наших власти, оне објављују и преглед најважнијих догађаја у свету, те бивају разграбљене, чим се појаве на тржишту — недостатан им је тираж да би могао да утоли глад Београђана за новинама. Међутим, већ у првој половини маја вероватно ће се почети с објављивањем и других дневних листова.
*
Јевреји су, у окупираном Београду, добили нов статут и нов положај који — мора се признати — није баш пријатан али ни неочекивам: Спроведена је регистрација Јевреја који живе на територији града; сви се они морају једампут недељно јављати на одређено збориште; облигатно морају да носе око леве руке, под претњом строгих казна, жуту траку с ознаком »Јуде« и „Јеврејин", као и с јеврејском звездам у средини; Јеврејима је забрањено да се на пијацама снабдевају намирницама пре 10.30 часова јутра; забрањено им је тажођер да се возе у трамвају; присилно су упо-требљавани за раскрчавање и чишћење градских улица.
*
Један од најдрагоценијих и најређих артикала иначе дневне и масовне употребе је цигарета. У окупираном Београду најтеже је пушачу доћи до цигарете. Управо данас, док ово пишем (4. маја), платио сам за „паклу" с 20 комада „Драве" пуних 27 динара, а нормална цема тој Ã¢â‚¬Å¾пакли"' је 5 динара' Потраје ли овако, неће преостати друго него одрећи се пушеља.
*
Међу најдирљивије призоре у окупираном Београду спадају колоне наших заробљеника, које пролазе Београдом, да би биле упућене у оближње или даље заробљеничке логоре. Изглед заробљеника је управо бедан: испијена и неизбријана лица, отрцана обућа и одело, угасли погледи, троме и безживотне кретње, депримираност и апатија на физиономијама — једном речју, разбијена, тучена и деморалисана војска, гомила у којој су угасле многе илузије и наде.
Ове заробљеничке колоне носе на себи и белег диаспоре, распада Југославије: војници хрватске народности ступају иза хрватског барјака; заробљеници, припадници наше немачке или мађарске народносне маљине, марширају под амблемом кукастог крста или под мађарском тробојком; заробљеници, Словаци по народности, носе пред собом словачку заставу; само заробљеници Срби не истичу свој барјак. Мука је то гледати! Ево, до чега је бес наше цивилне и униформисане господе довео ову земљу и народ!
*
Све више се враћају и избеглице из Београда. Првих дана, за време бомбардовања и непосредно након њега, пошло се је у анабазу, а сада је на дневном реду катабаза.
Враћају се Београђани. Враћају се из пречанских крајева Србијанци и њихове фамилије, а Београд и Србију напуштају Хрвати и Словенци са својима. Права сеоба народа: На једној и другој обали Саве, до упропаштеног колског и пешачког моста, сплело се је људско клупко. Првих дана превозе се амо и тамо у обичним чамцима најпримитивније конструкције. Професионални и »ад хоц« лађари и веслачи зарађују приличну пару: 5 динара по особи за једнократан превоз преко Саве. Али већ након 2 дана, немачки војници радикално су учинили крај преважању у чамцима, па је људска бујица упућена за пребацивање преко Саве на паробродиће који саобраћају између Земунског пристаништа и „штека" на београдској страни Саве, одмах до порушеног моста. „Војвода Мишић" и „Авала" саобраћају између Земуна и Београда; а између једне и друге обале Саве, тик до моста, комуницира још једна мала лађа.
Гужва пред „штековима" је неописива. Свако хоће што пре на лађу, па се истовар и утовар путника врши крајње хаотично, неуредно, готово у борби. И ту се види да смо ми деца анархије и синоним недисциплинованости.
Враћају се у Београд и они који су имали најозбиљнију намеру да напусте Јутославију, да се пребаце преко мора, најрадије некуд у Америку или Канаду, па да тамо парадирају као хероји, жртве и страдалници који су потражили гостопримство „велике америчке демокраије". Хтели људи да се прошетају по Америкама, као што су се после албанске Голготе многи шетали по „Јевропама", али их је Симовићева влада и у том погледу разочарала: Кад су се тешком муком пробили до Црнегоре — до Никшића, што ли? — констатовало се је да авиона имаде на расположењу само за чланове владе и њихове фамилије, као и за чланове фаталног војног „револуционарног комитета". А сви остали аспиранти и кандидати за емиграцију остали су без превозних средстава, којима би се могли пребацити преко мора. Па се чељад, покуњена и обесхрабрена, сада враћа у Београд. Враћају се, и како су вешти, одмах траже и хватају везе с немачким властима...
Све већма оживљује Београд. Првих дана, иза бомбардовања, бринули су се људи само зато како да из овог катаклизма изнесу живу главу себи и својим најближима. Сада се интерес проширује и на шири круг: свако се распиткује за судбину своје даље родбине, својих знанаца и пријатеља. Радозналост је општа, како то увек бива након погреских догађаја.
Једне од првих радња које се отварају, то су каване. У њима, а поготово у неугледним „ашчиницама" и народним кухињама, живот вре и кључа. Завирих у једну од тих „кафаница", па се не могох чудом начудити, како је кригла пива брзо спријатељила окупаторе, немачке војнике, с окупираним урођеницима: Људи се готово братиме, напијајући Фухреру и Великој Немачкој!
Отварају се и деликатесне радње и млекарнице, али је њихово пословање ограничено на кратко радно време и на продају маленог броја артикала.
Улице су све живље и закрченије. Испуњује их већим делом омладина, која је толико насмејана, безбрижна и „животу радосна", као да се минулих дана и није нешто катастрофално по ову земљу десило!
И женскадија, поготово млађа, све већма испуњује улице. Али не више недотерана, без козметике: налицкане „фрајле" и распуштенице опет се појавише на тржишту љубави, фиксирајући допадљиве мушкарце.
*
Што осећа и мисли Београд, непосредно после бомбардовања и окупације?
„Рају" је добивена лекција у главном, опаметила: без сустезања, она проклиње 27. марта и генерала Симовића, гласно износећи уверење да је заувек одзвонило несавеоним властордшцима, протекционизму и непотизму, пљачки и корупцији. Код „господе" реакција на националну катасгрофу је разноврснија:
Питам једног пријатеља, што каже за зло које нас је задесило. Одговара: „Прошли смо таман онако како смо заслужили!"
На исто питање један други одговара: Ã¢â‚¬Å¾У злу има и добра! Овај катаклизам прочистио нам је атмосферу и очистио национални терен од нагомиланог ђубрета, које би нас, без тога, још богзна докад давило и кужило нам ваздух!"
Трећи вели: Ã¢â‚¬Å¾У своје време, осуђивали смо Чехе и Хаху што су без борбе жртвовали слободу. Сад смо Чесима и Хахи дали пуну сатисфакцију. И треба тек пожалити да и ми, у отсудном часу, не имадосмо једнога Хаху!"
Сусретох знанца који је, још 5. априла, био ратоборан као Ариостов Орландо, а највећи оптимиста, с обзиром на исход нашег оружаног сукоба с Немцима. Али пре него ли доспех да га упитам што сада мисли, он славодобитно ускликне: „Нисам ли ја Теби говрио, како ће ова авантура да сврши? Сећаш ли се!" Сећам се, сећам, драгане — твог лудовања!
Једна дама с уздахом ми саопшти: „Како су смели Немци овако да нас изненаде, и ово чудо из нас да ураде? Нисам то од њих очекивала. Ја не бих била тако поступила".
Окаменио сам се готово од чуда, кад сам једног грлатог ангдофила, после окупације, на улици спазио — с кукастим крстом у бутонијери...
*
Страх и трепет Београђана под окупацијом су ма-обројни криминални типови који, под плаштем ноћи, пуцају на немачке патроле, кидишу на живот појединаца, немачких војника и официра. Револт на поступак ових типова у грађанству је огроман. Не иде просечном грађанину у главу, како и зашто се врше ова недела, која се квалификују као лудост и махнитост занешењака.
Међутим, не ради се ту о ексцесима фанатика, већ је пара по среди; За добре паре, за енглеске паре, увек ће се код нас наћи циничних зликоваца који ће урадити све могућно да се покваре и упропасте иоле сносни културни односи између окупатора и окупираних. Потребно је франктирерство, потребна је саботажа, да би се ископао што дубљи јаз између Немаца и Срба — јаз који ће да испуњавају крв и лешеви, сузе и патње невиног народа. То, дабоме, није потребио обичном грађанину Београда, ни претежној већини становника Србије, али је таква провалија потребна Енглезима. Енглези гледају свој интерес, и њему за вољу не бирају средства. Али што да се каже за наше изроде који су, туђину у служби, приправни да се поиграју животима десетака и стотина невиних својих земљака и суграђана?!




ВЕСНИЦИ НОВЕ ЕРЕ
Мноштво немачких трупа пролази окупираним Београдом. То је војска у константном покрету. Једни одреди долазе са југа и крећу на север, други се са севера пребацују у супротном правцу; смењују се они с источне и западне стране наше земље. Релативну сталност уживају само више команде и штабови, а трупе се мењају и смењују готово сваких неколико дана.
Што карактерише ову војску која нам је из дана у дан пред очима?
Пре свега, то је њена младост. Млад јој је командни састав, још млађи су војници. Омладина даје тон и преставља основицу савремене немачке војске. Тек ту и тамо видиш по коју скупину зрелијих војника, али ти не припадају оперативној војсци у пуном смислу, него су припадници другог позива, већином за позадинску службу.
Које ли огромне разлике, у том погледу, између немачке и наше војске! Код Немаца, омладина носи готово сав терет ратних операција, подвига и напора на својим леђима; код нас је тежиште оперативне војске пребачено на старија годишта. Управо пречесто, у редовама наше војске, у ово ратно време, виђало се је праве правцате старце, погрбљене и смежуране, људе које већ напуштају животне снаге, а који ипак морају да подносе несразмерне напоре и узбуђења.
Ма да је млада немачка војска, ипак се у њој све чнни да војник избегне свахо сувишно трошење енергије, да му се тај утрошак смањи на минимум. Зато немачки војник једва да и маршира на веће дистанце, него се вози; на иоле знатније раздаљине, он на себи ништа не носи. Моторно возило овог или оног типа преноси чак и његову пушку, муницију и све остале, војничке и животне потрепштине. Наш војник, међутим, који је просечно много старији, а према томе и неиздржљивији од немачког војника, натоварен је ко мрха, носећи на себи и потребно и непотребно, те је тако претоварен често био приморан да пешачи десетине километара дневно.
Замерне су чистоћа и уредност немачког војника; међу њима нема мусавих, брадатих и чупавих физиономија; не виђаш војника који не би имао примерно очишћену обућу, ишчеткано одело. То је војска, у којој нема вашију и осталих инсеката. Културан је изглед сваког немачког војника; културно је његово држање и понашање! Готово сваки од војн-ика носи са собом фотографски апарат -— то је саставни део његове тоалете, баш као и апарат за бријање, чешаљ, и четка за зубе. Од кљиге и новине се немачки војник не одваја: где стане и пане, ту чита, или пише. Његову кореспон-денцију преносе нарочити аутокари пољске поште — његов контакт с фамилијом и завичајем је жив и непрекидан, ма где се он налазио, на фронту или позадини, у болници или превијалишту.
Дисциплина је у овој војсци узорна. И то не само у строју него и ван њега. Али то није дисциплина батине, резултат безобзирног и грубог односа старијих према подређенима. Однос између официра и војника понекад је прожет опхођењем другарским и фамилијарним; али, у главном узевши, војник и официр у тој војсци односе се с мећусобним поштовањем, с респектовањем своје и туђе личности.
Ретка радиност карактерише војску која је, у десетак дана, као победник преплавила читаву нашу земљу. Ова радиност није присилна, него је нешто што се само по себи разумева, нешто што је управо иманектно оваком припаднику ове велике нације. Немачки војник уме да се и одмара и ужива, кад је реч о одмарању и уживању; зли кад је у послу, он не „маркира", није забушант, него здушно и савесно, управо са неким унутрашњим ужитком врши свој посао и своју дужност. Ова радиност и радна дисциплина, ова конструктианост и стваралачка радост запажају се, већ на први поглед, код сваког припадника немачке војске, с којим долазиш у контакт. И ова карактерна црта преставља упадљив контраст с нашим човеком, па и с нашим војником!
Моторизована је то војска, која примењује последње слово технике у својој ратној акцији. Али мотор, у ваздуху и на земљи, тражи константну негу и пажњу, будну контролу и врло честе оправке. Зато нас управо фрапира кад гледамо немачке војнике, који још нису право сишли с моторних возила, још се нису право спремили за догоровање и одмарање, па већ, пре свега, огледавају и чисте своја возила, без одгађања поправљају и најмањи дефекат на њима, чисте их, управо милују.
*
Прелазим чамцем преко Саве. И кад сам се пребацио на београдску страну, угледах у води читав низ тенкова, а око њих војаже у купаћим костимима, Перу људи тенкове, испиру са њих сваки трунак блата, а у исто време се и купају. Бљеште на сунцу чисте грдосије, а бљеште и снажна, здрава телеса младих војника!
*
Поред Парламента, у травњаку, поваљена је на наузнак олупина омањег аутомобила. Изударана је та олупина, скинуто је с ње све што се могло однети, остаде на њој само слупана и згњечена каросерија и упропаштен мотор. Три дана је олупина овако лежала на травњаку, и пролазници су је сажаљиво и презриво гледали. Четвртог дана, ова бедна олупина била је одвучена са травњака у један оближњи ћорсокак, незакрчен уличним саобраћајем, и два немачка војни-ка натецала су се у напорном раду, како да штопре оправе олупину, и да је учине способном за њезину ранију функцију. Два дана су неуморно радили војници, а већ трећег, пред очима пролазника стајао је на точковима аутомобил, способан за вожњу, који је, мало затим, снагом свог сопственог мотора, напустио ћорсокак.
*
Пролази чета немачких пешака улицом. Војници јој нису омладинци; прешли су већ у зрелије године. Али поносно и мушки ступају ови 35-годишњаци. Издигли главе, испрсили се људи, марширају у узорном реду, свако води рачуна о свом изгледу, а сви заједно о скупном; певају сложно и бодро, да их је милина слушати. Али и гледати! То је војска!
*
На згради Народне Скупштине вије се црвен барјак с кукастим крстом. А у згради кошница и врева војника који Парламенат опремају за резиденцију војног команданта Србије. Узоран ред влада у згради, где су се још недавно играли политичара звани и незвани, народни и противнародни одабраници. Играли су се обесно и лакомислено, баш као и Росандићеви коњушари што се пред Парламетом играју ,,с коњи врани". Играли смо се 22 године с државом, па је, тако рећи кроз ноћ, проиграли, баш као на коцки. Крвљу, сузама и неописивим патњама многих десетина генерација била је саздана и стечена Југославија; прокоцкали смо је у ноћи 27. марта, као да је на коцки стечена...
*
Питам немачког официра, дабоме, субалтерног, какве импресије носи с похода на нашу земљу. Одговара ми: „Да Вам право кажем, ово и није био рат! Готово ме је стид, и подилази ме осећај невољкости, што сам с тенком морао да идем на војнике, који су били готово голоруци! Ми у тенку, а ваши војници ишли су на нас с упереним бајонетима! Један од тих ваших војника јуришао је на «нас чак — босоног!"
*
Ни мржње ни презира не показује победник, немачки војник, према нама, побеђенима. Док врши своју дужност, он је савршено индиферентан према околини — ми за њ као да и не постојимо; у слободним часовима, он не избегава контакт с нашим светом, интересује се за све наше — третира нас као људе, дабоме, док му не „станемо на жуљ". За нашу сиротињу има осећаја: На своје сам очи гледао немачке војнике, одмах након окупације, како сиротињи деле храну и на-мирнице, чак и своје залихе воде јој уступају.
*
На лађи између Земуна и Београда, разговарам с непознатим сапутником, у сваком случају интелигентнијим човеком, о немачкој војсци. цапутник ми каже:
„Кад их гледам (сц. немачке војнике), имам осећај да су преда мном Атилини Хуни, само модернизовани. Уместо коња, ови модерни Хуни употребљавају моторна возила; на њима преваљују, брзином стреле, необјатна пространства; преплавише Европу на овим својим савременим коњима; страх су и трепет целе Европе; на тим моторним коњима, тако рећи, једу и спавају, на њима се бију и одмарају...
Одвратих сапутнику:
„Површно гледате на ствари! Тачно је да се брзина и покретност, ударна снага и елан, немачких трупа у овом рату могу успоредити с адекватним одликама ратника које је предводио Атила. Али Хуни су били Азијати, и за њих Европа није била него објекат пљачке, коју су они рушили рушења ради, јер им је то било у крви и инстинкту. Међутим, ови Немци већ 2.500 година живе у срцу Европе; они су не само кост од кости, крв од крви европске, него су срж и кичма Европе; Њихов допринос изградњи европске цивилизацје је огроман; европска култура била би крња, била би »тоrsо«, без немачког »arrort-а« европској литератури, философији, музици, техници, медицини, науци уопште, економији и социјалном развоју њезином. И актуелни немачки поход намењен је не рушењу него даљој изградњи Европе. Изградњи бољег и савршенијег културног, политичког и економског реда Европе. Немци су данас весници нове ере, градитељи новог поретка. Успе ли Немачка у томе, Европа као целина имаће од тога користи; сломи ли се Немачка у том подухвату, верујте ми, цела Европа и европска цивилизација стрмоглавиће се у наручај несуздржљиве декадансе и варваризације. И од Аталиних Хуна спасли су Европу Германи, Франци; данас су Немци такођер једина чврста баријера, једини бедем реда и поретка, о који се разбијају валови анархије и деструкције. Немачка је срце Европе; интерес је, дакле, целог европског организма да то срце што правилније куца, а не да престане да бије..."


Мислим да је ово један од најбољих сећаја на априлски рат.